АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ О СТРАХУ БОЖИЈЕМ

О СТРАХУ БОЖИЈЕМ (из књиге „ВИЂЕЊЕ ЛИЦА БОЖИЈЕГ“)

Архимандрит Софроније

О СТРАХУ БОЖЈЕМ

Страх Божији је последица духовног озарења. Његова природа се психологнјом не да објаснити. У њему, том страху, нема ничег заједничког са страхом животиње. Постоје многи степени и облици, али ћемо се мп сада задржати на једном од њих, најделатнијем за спасење наше: „ужас“ да се покажеш недостојним Бога Који се открива у незалазној Светлости (упореди Мт. 10, 37-38). Људи захваћени овим светим страхом ослобађају се сваког другог земаљског страха. 0ци наши, смели служитељи Духа, удаљавали су се у пустињу и живели усред дивљих звери и змија отровница, у условима сурове природе и у тако крајњој беди да маса савремених људи то не може ни да замисли (па ипак и данас такви постоје). И све то ради слободе да се предају плачу, свесни своје удаљености од љубљенога Бога. Није свима дано да схвате зашто људи духовни, пренебрегавши све од овога света, плачу не мање, него чак и више, од мајки над гробовима својих најдражих синова. Они, отшелници, плачу посматрајући мрачни понор унутар себе: дубоки су корени „познавања зла“ и не могу се ишчупати сопственом снагом. Онима који не познају овакво стање духа, све је то несхватљиво. Од непозвапих очију ова тајна се не скрива зато што Бог гледа ко је ко од људи, него зато што је ова благодат поверена само онима који сами себе поверавају Богу-Христу. И ова благодат је такође дар љубави Божје, без које сузе неће потећи.

Од љубави божанске рађа се света смелост (дерзновеније). Тако је шачица Апостола, раније малодушних, после силаска на њих Духа Светога, испуњена храброшћу пошла у духовну борбу против целокупног света. И скоро сви они су удостојени мученичког краја. Прекрасне речи је изрекао апостол Андреј заповеднику Патре који је претио да ће га распети: „Кад бих се ја плашио крста, не бих га проповедао“. И он је био распет, и висећи на крсту прослављао је крсну смрт Владике Христа.

Дарови Духа Светога су непроцењиви. Сваки истински дар није ништа друго до пламен љубави. Али, ради ширења срца нашег, да би оно могло да прими љубав Христову у њеном најоветлијем пројављивању, неопходно је да сви без разлике прођемо кроз многа искушења. Они који живе у телесном миру атрофирају духовно и остају затворепи за божанствено универзалну, христолику љубав. Такви живе и умиру, а да се њихов дух не успиње ка Небу. Међу даровима Одозго и подвизима вере постоји некаква сразмера: сви који иду путем заповеди Христових, препорађају се следећи Христа, једни внше, а други мање, зависно од тога колико усрдности показују. Преко сараспињања оваплоћеном Богу – Слову на верника силази благодат која човека чини сличним Богочовеку. Овај велики дар у себи садржи и живоносно богословље, кроз реално пребивање у Светлости љубави.

Благодат покајања даје се онима који са пуном вером примају речи Христа о томе да, ако ми не поверујемо у Њега, у Божанство и апсолутну истинитост свега што је заповедио, тада се тајна греха неће раокрити у свој својој онтолошкој дубини, и ми ћемо „помријети у гријеху своме“ (уп. Јн. 8, 21 и 24).

Само схватање греха је присутно једино тамо где односи између Бога-Апсолута и човека – гворевине попримају чисто лични карактер. Иначе се остаје код интелектуалних представа о мањем или већем степену савршенства форми постојећег. Грех је увек преступ против љубави Оца. Он се показује као наше удаљавање од Бога и повођење наше воље за страстима. Покајање је увек везано са уздржавањем од греховних побуда. И ван хришћанства води се борба против неких страсти; и у хуманизму можемо да нађемо савлађивање овог или оног порока; али зато што изостаје сазнање о дубинској суштини греха – о гордости, зато што овај зли корен остаје непревладан, трагизам историје не престаје да се увећава.

Свети Оци говоре: смирење само може спасти човека, а гордост сама је довољна да га стровали у мрак пакла. Победа, међутим, над целокупним комплексом страсти означава стицање богоподобног бића. Све страсти су нужно обучене у неку форму, видљиву или мислену, имагинарну. У пламеној покајној молнтви дух хришћнина скида са себе те представе видљивих ствари и разумских појмова. Ослобађање од свих опажајних и мислених форми практикује се и у другим аскетским културама. Ипак, у самом „мраку обнажења“ душа не сусреће Живога Бога уколико се молитва врши без неопходног познања греха и искреног покајања. Може се само осећати некакав одмор од калеидоскопског хода свакодневног живота.

Од велике туге за изгубљеним Богом душа се природно обнажује скидајући материјалне и мислене представе, и умдух се приближава граници иза које се може појавити Светлост. Али, може се десити да се та граница не пређе уколико се ум концентрише на самог себе. При тој окренутости самоме себи није искључен случај да ум самог себе види као сличног светлости. Важно је знати да је ова светлост својствена нашем уму, будући да је он створен по образу Божјем који нам се открива као Светлост у којој нема ни трунке таме (1 Јов. 1, 5). Тако се обавља прелаз ка другој форми мишљења, ка другој врсти разумевања, вишој у поређењу са емпиријским научним знањем. Обнаживши се у заносу покајања од свога претходног, наш дух као са неког врхунца увиђа релативност и условност свих наших практичних сазнања. И опет, и опет: Бог се истински доживљава или као Огањ који очишћује, или као Светлост која озарује.

“Страх Господњи је почетак мудрости“ (Пс. 110, 10). Овај“ страх се на нас спушта Одозго. Он, тај страх, јесте духовно осећање, пре свега Бога, а затим и нас самих. Ми живимо у стању страха услед присуства Бога Живога и при сазнању на-ше нечистоте. Овакво је деловање тог страха: Он нас поставља пред Лице Бога, пред Његов суд; а ми смо тако ниско пали да наша брига о нама самима постаје дубока патња, тежа од муке када себе сагледамо у тами незнања, у парализи неосећајности, у ропству страстима. Овај страх је натие пробуђење из вековног она у греху. Он нам доноси светлост разумевања: с једне стране нашег погубног стања, а са друге осећање светлости Бога. Дивна је природа овог блаженог страха: Ван његовог очишћујућег дејства не открива нам се пут ка савршеној љубави Божјој Сам Он је не само почетак мудрости, него и љубави. Он потреса нашу душу виђењем нас самчх таквих какви јесмо, и призива нас Богу рађајући силну жељу да будемо с Њим. Страх је праћен запањеношћу пред Богом који нам се открива. Увиђати себе као недостојног таквога Бога, ето у чему је ужас. Бити вечито у тој пакленој тами чију суштину ми сагледавамо захваљујући нетварној Светлости, иако ту светлост још не видимо – то у нама изазива мучну жеђ да се истргисмо из тешког загрљаја нашег пада и да уђемо у сферу невечерње Светлости, ка Богу свете љубави. Само кроз веру у Бога-Христа стичемо истински критеријум о реалности нематеријалног и материјалног света. Али нам је за то неопходно да целокупно наше биће, привремено и вечно, градимо на постојаном камену заповести Христових. Многи одлазе у рукотворене храмове на молитву, али је јако мало таквих који налазе ,,уски пут“ који води у нерукотворену скинију снеба (уп. Мт. 7, 14).

У почетку нашег покајања изгледа нам да ие видимо ништа друго сем нашег унутрашњег пакла. Али, на чудан начин, Светлост коју још увек не видимо већ продире унутра као живо осећање присуства Бога. Ако ми снажно, обема рукама, будемо држали крај хаљине Господње, то ће се и чудо нашег раста у Богу стално појачавати, а пама ће почети да се открива дивни облик Исуса, и с Њим виђење нас, људи, како иас је Творац замислио пре саздања света. Да се услед реченог богатства дарова не би узвисило људско срце, промисао му даје да се стрмим путем успиње ка овом сазнању, путем који изнурује и ум и душу и тело. С времена на време Бог од подвижника склања Своју Руку и туђински дух користи тренутке када може да поколеба наше срце и мисао. Отуда ми никада немамо савршену сигурност него се чак и при великом изливању милости љубљенога Бога не „узносимо“. Тако и апостол Павле о томе говори у сво јој посланици Коринћанима: „И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим“ (2 Кор. 17, 7). Тако је било на почетку хришћанства, тако ће бити и до краја историје овога света. Неописиви су дарови нашег Бога. Како човек да се не понесе пред браћом својом? Да, уз садејство исте те божанствене силе може и то да се постигне, јер Сам Бог и јесте Смирење.

Узето из књиге „Виђење Лица Божијег“, Београд 1987

Архимандрит СОФРОНИЈЕ

https://svetosavlje.org/sr/o-strahu-bozijem-iz-knjige-vidjenje-lica-bozijeg/

НЕ ОДУСТАЈМО НИКАДА ОД ИМЕНА ИСУСОВОГ

Манастир Врањина

И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. (Јн. 14, 13-14)

Чујмо браћо и сестре! Чујмо Бога над боговима и Господа над господарима. Чујмо и обрадујмо се! Чујмо и заблагодаримо Богу на толикој Милости према нама - грешним људима! Чујмо али и практикујмо! Чујмо али и иштимо од Господа све што нам је потребно за Вечни Живот и спасење, као и све што нам је потребно за живот на земљи! Чујмо и иштимо од Бога Оца у име Исусово, у име Савечног и Сабеспочетног Сина Његовог; иштимо упорно и са смирењем. И онда не бринимо за наше спасење, јер тада, и само тада, Господ Исус Христос, брине све наше бриге и ратује за нас и уместо нас против свих демонских сила. И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити ...Какве свемоћне речи! Каква свемилостива утеха! Каква неописива радост! Какав свепрожимајући оптимизам! Каква сигурна нада у њима! Каква Божанска сила! Каква једноставна победа! Какво Васкрсење из сваког очајања и сваког бесмисла!

И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. Зашто се онда људи брину? Зашто се муче дан и ноћ не налазећи одговоре на безбројна питања живота? Зашто траже лекове и одговоре тамо где их нема, код демонских слугу – врачара, гатара, биоенергетичара, будистичких гуруа и хоџиних лажљивих записа ...? Откуда онда очајање? Зашто толико патњи? Зашто људи на свих пет континената очајно лутају по беспућима света и живота, напасајући своје душе на грешним њивама глади? Зашто, када је све тако отворено и доступно у Цркви Христовој?

Зато, драга браћо и сесте, јер људи не верују у Њега. Зато што огромна већина људи на земљи уопште не призива Њега у помоћ. Зато што људи не знају моћ имена Његовог, па га и не призивају у невољама. Јер Лекар Небески помаже у свим приликама само оне који верују у Њега и призивају Га упорно. Лечи, умудрује и спасава само оне који верују да је Он Свемоћни и Свемилостиви Спаситељ света и да ... нема другог Имена под небом данога људима, којим би се могли спасити (Дап. 4, 12) – осим имена Исусовог. А где нема вере, нема ни исцељења. Где нема вере, нема ни чуда. Јер «вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јев. 11, 1)», а невереје је темељ сваке несреће, пролазне и вечне. Није ли тако било и за време земаљског живота Исусовог? Гле, шта читамо у Новом Завету: И не учини Исус онде чудеса многа због неверја њиховог ... (Матеј 13; 58).

Ето дијагнозе сваке људске трагедије, и оне времене и оне вечне. Кукају људи дан и ноћ за милионе невоља које их стижу сваког дана, али не обратише се Богу да им помогне, јер не вероваше људи да им Он може помоћи, и да је Исус Свемоћни Бог Који чује и испуњава молитве грешника; да је Он Господ који је дошао да нам буде мелем на сваку нашу рану, и лек за сваку нашу болест. И гле, Он опет понавља ... Ја ћу учинити ... И тако као да нам говори: «Ваше је само да заиштете у име Моје, у име Исусово, али иштете упорно и постојано. Нека вам Моје име буде стална храна души и светлост лицу, дан и ноћ. Позивам вас – тражите, јер само у Мени наћи ћете опроштај за све грехе ваше. Зовем вас - куцајте на врата Мога срца, ја имам љубави за сваког од вас. Али Ја се нећу никоме наметати јер Сам ја Вечна Љубав, а Љубав се никада и никоме не намеће. На вама је да одговорите на мој позив, и да упорно и смирено иштете ... а све остало ... Ја ћу учинити».

Ето, дакле, браћо и сестре, Он обећава да ће нам помоћи у свему светом и честитом, а пре свега да ће нам даровати Живот Вечни, и свако добро у свим световима. Јер, не говори ове речи пролазни земаљски „мудрац“, нити ово икада рече било који човек, нити то каза неки учени научник који се није научио основној и најважнијој лекцији живота – вери у Истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, и нади једино у Њега! Не! Ово говори Безгрешни, Свечовекољубиви, Свемилостиви и Свемоћни Богочовек Исус Христос. Ово благовести Син Божији, Који је ради нас и ради нашега спасења, чинио и чини безборјна велика и мала чуда, Који је за нас пострадао на Крсту, Васкрсао из мртвих, Вазнео се на Небо, основао Цркву! Чему онда страх! Зашто онда патње и очајање? Откуда онда самоубиства? Одакле безнађе? Због неверја вашег, одговара Господ! ... (Матеј 13; 58).

И заиста, неверје људско, маловерје човечије, безверје милиона, кривоверје милијарди. Ето узрока и темеља свих наших падова и мука. Али, авај, оно често царује и код нас, људи у Цркви! Откуда то смртоносно неверје у нама? Одакле тај змијски отров у нашим срцима и нашим умовима? Која је то страст духовна посејала овај коров на земљи наших душа? Који је то луди ветар развејао у нама чврсту, јаку и непоколебљиву веру у Господа Христа? Да, погађате! То је исти онај луди ветар, који је и Деницу са Неба свргнуо у дубине ада, и зове се - гордост. Од жеље за људском славом, од гордости и сујете људске, рађа се неверје наше, јер људи више заволеше пролазну славу људску, него вечну славу Божију. Не каже ли зато и сам Господ Христос: Како ви можете веровати кадапримате славу један од другога, а славу која је од Јединога Бога не тражите? (Јн. 5, 44).

Јесте, јесте, драга браћо и сестре. Не лажимо се! Више заволесмо празно траћење времена на оговарања, осуђивања, сплеткарења, на вести и информације, на празну знатижљу, на угађање телу, на трошење времена на испразне земаљске страсти и пролазне демонске страсти, на сујету и гордост овога света. А молитва? Где је ту време за царицу свих врлина – свету и васкрсавајућу молитву? Где време за призивање најслађег имена Исусовог? Где део дана за молитву Пресветој Богородици и свима светима? Где време да нахранимо гладне и осакаћене наше душе, именом Исусовим и Благодаћу Његовом? Где осећај да смо ојађени и сиромашни ако увек нисмо са Јединим Богатим – Богом? Где сазнање да смо у великој опасности сваки секунд нашег живота и да смо вапијуће немоћни ако стално не призивамо у помоћ Господа Христа кроз Његово Велико, Свемоћно и Свето име Исус? Јер, гле, чак и свети Велики Апостол Павле у немоћи вапије, «ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 8, 24)», а Првоврховни Апостол Петар у страху виче, «Господе, спаси нас, изгибосмо (Мт. 8, 25)»! Но, и сви апостоли заједно, видећи своју језиву немоћ да одрже и увећају своју веру мољаху заједно Господа ...Господе дометни нам вере !(Лк. 17, 5)». Где је, на крају крајева, наше сећање на речи Исусове «Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26, 41)»? Зар смо заборавили колико смо слаби и немоћни; колико смо, без сталне Божије помоћи, подложни сваког греху и сваком злу?

Питао је пре петнаестак година знаменити и нама савремени руски владика Тихон (Шевкунов), старешина Сретењског Манастира у Москви, два света и блаженоупокојена руска старца – архимандрита Јована (Крестјанкина) и протојереја Николаја Гурјанова: Који проблем у животу Цркве, виде данас као главни? Отац Јован је одговорио -„Неверје“. – „Како неверје“, зачудио се владика Тихон? Можда ви имате у виду мирјане почетнике? А какав је главни проблем код свештеника?“ –„И код свештеника такође“. После неколико дана био је владика Тихон на острву Залит, у посети код чудесног и светог протојереја Николаја Гурјанова, и поставио му исто то питање. Одговор великог старца је био исти: „Маловерје и неверје“. Таква једнодушност двојице стараца је владику Тихона тада веома запањила.

Али, ми као да имамо времена за све, осим за честу молитву Исусову, која у сваком моменту помаже ономе који се моли. Чиме помаже? Помаже управо Њиме, Господом нашим, Његовом Божанском Силом, Његовим Светим именом. Молећи се Исусовом молитвом ми свакодневно ојачавамо своју веру, крепимо наду, учврћујемо љубав, и непрекидно добијамо нове Силе Божије, како би смо не само имали јаку веру, већ како би смо могли чинити и добра дела, достојна имена - Хришћанин. Зато наш Спаситељ и каже „без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5)“, а богопросвећени апостол Павле наређује: „Молите се без престанка“ (I Сол. 5, 17). Зашто се онда не молимо дан и ноћ, ако ништа не можемо истински добро учинити без Бога, ако ни веру ни истински добра дела не можемо задобити, одржати и умножити, без Њега и Његове помоћи? Зашто онда све стављамо на прво место а молитву на последње? Да, да ... Будимо искрени! Немојмо се лагати! ... Тако често ћемо радије лутати по интернет џунгли и дуго гледати ТВ, неголи време посветити Богу, Који ће нахранити наше грехом ојађене душе! Радије ћемо смарати наша срца најновијим вестима из политике, а не просвећивати вестима из Царства Небескога, које нам се шаљу кроз Читање Светог Писма и поуке светих отаца! Пре ћемо, у недељу ујутру, преспавати и занемарити Свету Литургију, него што ћемо на време устати и помолити се! Попричаћемо о Јанку или Марку, и њиховим умишљеним или јавним гресима, а себе ћемо фарисејски издавати за некакве праведнике, док нам душе заударају од греховних рана, и точе духовни гној дан и ноћ. Шибаћемо језиком по скоро свакоме, а себе нећемо погледати у Огледалу Лица Христовог! Оговараћемо комшилук и колеге са посла, и трошићемо сате на дотеривање тела и одела, али молитву ћемо оставити за крај. А где је ту Бог? У који запећак свога срца смо Га одгурнули? Гле, Он, Једини Човекољубац, Исус, и Његово Преслатко и Свеспасоносно име, остављено је на последње место нашега живота. Има ли од тога веће трагедије за било ког човека на земљи? И како онда да свака греховна страст не буја у човеку? Како онда да нас валови житејске сујете не бацају на оштре хриди недаћа и искушења?

Али Лек и Лекар постоје? Где је Лек? Ко је Лекар? Ако имамо вере, колико и зрно горишичино, видећемо да се Лекар преобукао у Просјака Небеског, и куца на врата нашега срца. Куца и смирено моли, да Га нахранимо нашим спасењем, нашим добрим мислима, нашим добрим осећањима, нашим добрим речима, нашим добрим делима. Ево Свемоћног Лекара! Ево Савршеног и Вечног Бога! Ево Савршеног Човека! Ево Богочовека Исуса Христа, Спаситеља света! Зар не осећамо Ко је Лекар? Зар не видимо да је Он Небески Хлеб и Небески Лек, Који сиђе са Неба, да нас спасе од сваке смрти и сваке патње? Зар заборависмо на Његово Свемоћно и Свеспасавајуће име – Исус? Стога нека нам не дотужи да сатима, и данима, и годинама, и цео живот, понављамо Његово Преслатко име! Да нам не досади понављати свемоћну и кратку Исусову молитву ... Господе Исусе Христе помилуј ме ... јер управо Он обећава ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. Али не само једном замолити и потом по старим и злим обичајима наставити. Не! То није пут који води у Живот Вечни, јер име Исусово и молитва Њему, не сме хришћанину бити споредно већ кључно и главно занимање. Нека нам призивање имена Исусовог буде најважније дело, од раног јутра до касне вечери! Зато Господ и говори да не требамо да се бринемо, већ само треба истрајно да се молимо ... Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (мт. 7, 7-8).

Шта то чујемо? Зар и после свега реченог, неко и даље очајава? Зар нисмо чули Његове речи ... шта год заиштете у име моје, ја ћу учинити? Зар Син Божији није постао Човек и оставио нам Себе у Цркви до краја света и века; оставио нам све Свете Тајне и све богочовечанске врлине! Нека стога одступе све демонске мисли! Нека нестане свако неверје и маловерје! Свака сумња! Одлучно одбацимо тегобно и смарајуће безнађе и чврсто пригрлимо свеосвежавајуће, свеваскрсавајуће и преслатко име Исус.

Кажеш, молиш се некако суво, па мислиш и очајаваш, да то Бог не слуша. Не, не и по ступа не! То је опасна заблуда! Бог чује сваки наш уздах! Он зна сваку нашу мисао и пре него смо је помислили, а камоли да не чује твоје молитве упућене Њему. Велики руски монах Светогорац, Преподобни Силуан Атонски говорио је: Сад из искуства знам да Бог, по Милости Својој, слуша и чује молитве грешника! Како? Зашто? Зато што је он Апсолутна Љубав и Безмерна Милост! Зато, моли се и не одустај. Моли се ма како, али не одустај. Моли се и суво, али не одустај. Моли се и ако још немаш пажњу, али не одустај. Само не мисли високо о себи, већ смирено. И само, не одустај! И онда се не бој! Ни мало не страхуј! Ти дај Богу оно што у том тренутку можеш дати. Дај му бар количину молитве, па макар та молитва била слабашна и на штакама, али не одустај! Како мудро кажу свети оци Православне Цркве – количина молитве и упорност, по Милости Божијој, родиће квалитет и пажњу. И стога не брини, даће ти Бог све и у своје време, кад Он одреди по свемудрости Његовој.

И ако суза нема, не бој се! И ако немаш пажње, опет се не бој! И ако ти је вера почела слабити и видиш да никакво добро немаш, опет се не бој! И ако дела блага отсуствују, и ако љубави немаш, и ако ништа немаш, опет ти кажем, не ја, грешни човек, већ Он, Свемогући, Свемилостиви и Добри Бог ... „Не бој се мало стадо јер би воља Оца да вам даде Царство (ЛК. 12, 32)“. Не бој се, али само - не одустај! Призивај име Исусово и радуј се. Не очајавај што си сав у ранама грехова. Не тугуј! И не само не тугуј, већ - радуј се! Гле Он ти обећава, не ја, већ Он Вечни Бог ...шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. Само се моли смирено, као последњи грешник на свету; грешник који зна и свестан је да по своме животу не заслужује Рај већ вечне муке у аду. Да! Ми заиста заслужујемо вечне муке у аду! И то је велика истина! Заслужујемо, по нашим гресима, да вечно будемо тамо где је сатана, како је говорио свети, мудри и смирени ава Пимен! И тек тада знајмо, засигурно знајмо и верујмо, Бог нас никада неће оставити и спасиће нас, али и тада једино по Милости Његовој! Јер Господ спасава само смирене и ... Бог се гордима противи, а смиренима даје Благодат (Јк. 4, 6) ... Све ће остало доћи. Све остало ће ти дати непрестано призивање имена Исусовог. И силну веру, и добра дела, и нерасејану молитву, и мудрост, и расуђивање, и одлучност да се искрено покајеш, и још дубље смирење и постојану љубав према свима. Баш све ће доћи као Дар са Неба, дати нам се непрестаном молитвом Богу, поклонити нам се одозго, кроз призивање имена Исусовог; јер, све су то дарови од Бога, и не зависе пуно од нас, већ пре свега од Њега и Његовог дара, Његове Милости. Наше је само да се потрудимо колико до нас стоји. Да Богу дамо барем количину молитве, па макар она била и расејана и слаба. Остало је до Бога.

Стога не одустајмо никада! Не одустајмо од честог, непрестаног и смиреног призивања имема Исусовог! Не одустајмо до смрти, а ни после смрти! Да и сав свет устане против нас, и сав пакао нагрне на наше душе, не одустајмо! Јачи је Бог, неупоредиво јачи, од целог света и од свих демонских сила заједно! Не одустајмо никада! То је победоносна и истинска формула успеха! Ма шта да се деси, макар и хиљаду пута на дан пали, не одустајмо! Ево, милостива рука Исусова је већ пружена да нам помогне да устанемо, јер Он је дошао да спасава грешнике а не праведнике. Зато Христос и говори ... Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике. (Мк. 2, 17). Стога, не бојмо се! Све што је потребно даће нам Он, Вечнољубећи Син Божији, јер је Он то обећао рекавши ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. А Бог никада не даје лажна обећања и није непостојан и превртљив као људи! И опет, радујмо се и похрлимо на молитву и непрестано призивање Његовог најсветијег имена – Исус! ... Господе Исусе Христе помилуј ме ... У том имену – Исус - је радост, у том имену је сила, у том имену је мудрост, у том имену су, како је говорио свети Петар Цетињски, суд и правда.

Њему, Господу Исусу Христу, Сину Божијем, нека је слава, са Оцем и Духом Светим, и сада и увек и у векове векова. Амин.
Игуман Петар (Драгојловић)

НАЈЧЕШЋИ ИЗГОВОРИ ЗА ИЗБЕГАВАЊЕ ПРИЧЕШЋА

Свештеник објашњава колико су опасне заблуде о овој Светој Тајни!

Изненађујућа је упорност неких хришћана да се не причешћују редовно. У давна времена цареви гонитељи издавали су законе којима су забрањивали хришћанима да се причешћују, те су хришћани у сусрет смрти ишли само да би учествовали у Евхаристији. А многи савремени хришћани се боре за право да се не причешћују. И такво право приписују најправилнијој и највернијој традицији. А то је монструозна традиција.

То само говори о томе да је хришћанство престало да буде христоцентрично. Хришћани су престали да чекају Христа. Они се плаше Христа, не желе да он дође.

Моле се да одложе долазак Антихриста, а у ствари да одложе долазак Христа. Бране право што ређег сједињења са Христом. Све ово говори не о неком посебном благочешћу него о дубини унакажености духовног живота када обичаји и традиција постају вреднији од Христа. Христос позива верујуће сваке Литургије на празник вере. Али сви до једног обесхрабрени изговарају се – купио сам волове, оженио сам се, ја сам купио поље, нисам каноне прочитао, ја нисам постио три дана, ја сам у нечистоти, више од пар пута годишње не би требало…

Страшне речи произноси Господ у одговор на ове изговоре који сведоче само о одбојности и презиру према Господу : ” … нико од оних који су позвани неће окусити моје вечере, јер су многи звани али је мало изабраних.”

Један од разлога зашто сам постао свештеник била је чињеница да је свештеник у могућности да се причешћује на свакој Литургији. За мене је Причешће слично ваздуху и води. Без њега почињеш да се гушиш, венеш. Вероватно многи хришћани имају баш овај однос према овој Великој Тајни.

Ако неко не осећа потребу да се често причешћује то је његово право, немојте се причешћивати, али зашто то не дозвољавате онима који заиста чезну за Христом, који ће се без Њега угасити као кандило без уља. Јер о томе и Христос говори “сами не улазе и другима не дају да уђу”. Немојте мислити да ако дозволите сваке недеље причешће да ће сви Чаши одједном пожурити. Ја никоме не забрањујем да се причешћује сваке недеље. Појединци су се само обрадовали овој могућности, а већина која се није причешћивала тако се и не причешћује. Не треба им Христос – њихова ствар. Дубоко сам убеђен – разлог таквог презривог односа према Евхаристији је узрок револуције и прогона вере у Русији. Број храмова у Русији једнак је броју оних који се причешћују. Да, историја нас учи томе да она никог не учи ничему.

Свештеник Николај Тјумен

Извор: http://oslobodjenje.rs/najcesci-izgovori-za-izbegavanje-pricesca-svestenik-objasnjava-koliko-su-opasne-zablude-o-ovoj-svetoj-tajni/