НЕ ОДУСТАЈМО НИКАДА ОД ИМЕНА ИСУСОВОГ

Манастир Врањина

И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. (Јн. 14, 13-14)

Чујмо браћо и сестре! Чујмо Бога над боговима и Господа над господарима. Чујмо и обрадујмо се! Чујмо и заблагодаримо Богу на толикој Милости према нама - грешним људима! Чујмо али и практикујмо! Чујмо али и иштимо од Господа све што нам је потребно за Вечни Живот и спасење, као и све што нам је потребно за живот на земљи! Чујмо и иштимо од Бога Оца у име Исусово, у име Савечног и Сабеспочетног Сина Његовог; иштимо упорно и са смирењем. И онда не бринимо за наше спасење, јер тада, и само тада, Господ Исус Христос, брине све наше бриге и ратује за нас и уместо нас против свих демонских сила. И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити ...Какве свемоћне речи! Каква свемилостива утеха! Каква неописива радост! Какав свепрожимајући оптимизам! Каква сигурна нада у њима! Каква Божанска сила! Каква једноставна победа! Какво Васкрсење из сваког очајања и сваког бесмисла!

И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. Зашто се онда људи брину? Зашто се муче дан и ноћ не налазећи одговоре на безбројна питања живота? Зашто траже лекове и одговоре тамо где их нема, код демонских слугу – врачара, гатара, биоенергетичара, будистичких гуруа и хоџиних лажљивих записа ...? Откуда онда очајање? Зашто толико патњи? Зашто људи на свих пет континената очајно лутају по беспућима света и живота, напасајући своје душе на грешним њивама глади? Зашто, када је све тако отворено и доступно у Цркви Христовој?

Зато, драга браћо и сесте, јер људи не верују у Њега. Зато што огромна већина људи на земљи уопште не призива Њега у помоћ. Зато што људи не знају моћ имена Његовог, па га и не призивају у невољама. Јер Лекар Небески помаже у свим приликама само оне који верују у Њега и призивају Га упорно. Лечи, умудрује и спасава само оне који верују да је Он Свемоћни и Свемилостиви Спаситељ света и да ... нема другог Имена под небом данога људима, којим би се могли спасити (Дап. 4, 12) – осим имена Исусовог. А где нема вере, нема ни исцељења. Где нема вере, нема ни чуда. Јер «вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јев. 11, 1)», а невереје је темељ сваке несреће, пролазне и вечне. Није ли тако било и за време земаљског живота Исусовог? Гле, шта читамо у Новом Завету: И не учини Исус онде чудеса многа због неверја њиховог ... (Матеј 13; 58).

Ето дијагнозе сваке људске трагедије, и оне времене и оне вечне. Кукају људи дан и ноћ за милионе невоља које их стижу сваког дана, али не обратише се Богу да им помогне, јер не вероваше људи да им Он може помоћи, и да је Исус Свемоћни Бог Који чује и испуњава молитве грешника; да је Он Господ који је дошао да нам буде мелем на сваку нашу рану, и лек за сваку нашу болест. И гле, Он опет понавља ... Ја ћу учинити ... И тако као да нам говори: «Ваше је само да заиштете у име Моје, у име Исусово, али иштете упорно и постојано. Нека вам Моје име буде стална храна души и светлост лицу, дан и ноћ. Позивам вас – тражите, јер само у Мени наћи ћете опроштај за све грехе ваше. Зовем вас - куцајте на врата Мога срца, ја имам љубави за сваког од вас. Али Ја се нећу никоме наметати јер Сам ја Вечна Љубав, а Љубав се никада и никоме не намеће. На вама је да одговорите на мој позив, и да упорно и смирено иштете ... а све остало ... Ја ћу учинити».

Ето, дакле, браћо и сестре, Он обећава да ће нам помоћи у свему светом и честитом, а пре свега да ће нам даровати Живот Вечни, и свако добро у свим световима. Јер, не говори ове речи пролазни земаљски „мудрац“, нити ово икада рече било који човек, нити то каза неки учени научник који се није научио основној и најважнијој лекцији живота – вери у Истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, и нади једино у Њега! Не! Ово говори Безгрешни, Свечовекољубиви, Свемилостиви и Свемоћни Богочовек Исус Христос. Ово благовести Син Божији, Који је ради нас и ради нашега спасења, чинио и чини безборјна велика и мала чуда, Који је за нас пострадао на Крсту, Васкрсао из мртвих, Вазнео се на Небо, основао Цркву! Чему онда страх! Зашто онда патње и очајање? Откуда онда самоубиства? Одакле безнађе? Због неверја вашег, одговара Господ! ... (Матеј 13; 58).

И заиста, неверје људско, маловерје човечије, безверје милиона, кривоверје милијарди. Ето узрока и темеља свих наших падова и мука. Али, авај, оно често царује и код нас, људи у Цркви! Откуда то смртоносно неверје у нама? Одакле тај змијски отров у нашим срцима и нашим умовима? Која је то страст духовна посејала овај коров на земљи наших душа? Који је то луди ветар развејао у нама чврсту, јаку и непоколебљиву веру у Господа Христа? Да, погађате! То је исти онај луди ветар, који је и Деницу са Неба свргнуо у дубине ада, и зове се - гордост. Од жеље за људском славом, од гордости и сујете људске, рађа се неверје наше, јер људи више заволеше пролазну славу људску, него вечну славу Божију. Не каже ли зато и сам Господ Христос: Како ви можете веровати кадапримате славу један од другога, а славу која је од Јединога Бога не тражите? (Јн. 5, 44).

Јесте, јесте, драга браћо и сестре. Не лажимо се! Више заволесмо празно траћење времена на оговарања, осуђивања, сплеткарења, на вести и информације, на празну знатижљу, на угађање телу, на трошење времена на испразне земаљске страсти и пролазне демонске страсти, на сујету и гордост овога света. А молитва? Где је ту време за царицу свих врлина – свету и васкрсавајућу молитву? Где време за призивање најслађег имена Исусовог? Где део дана за молитву Пресветој Богородици и свима светима? Где време да нахранимо гладне и осакаћене наше душе, именом Исусовим и Благодаћу Његовом? Где осећај да смо ојађени и сиромашни ако увек нисмо са Јединим Богатим – Богом? Где сазнање да смо у великој опасности сваки секунд нашег живота и да смо вапијуће немоћни ако стално не призивамо у помоћ Господа Христа кроз Његово Велико, Свемоћно и Свето име Исус? Јер, гле, чак и свети Велики Апостол Павле у немоћи вапије, «ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 8, 24)», а Првоврховни Апостол Петар у страху виче, «Господе, спаси нас, изгибосмо (Мт. 8, 25)»! Но, и сви апостоли заједно, видећи своју језиву немоћ да одрже и увећају своју веру мољаху заједно Господа ...Господе дометни нам вере !(Лк. 17, 5)». Где је, на крају крајева, наше сећање на речи Исусове «Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26, 41)»? Зар смо заборавили колико смо слаби и немоћни; колико смо, без сталне Божије помоћи, подложни сваког греху и сваком злу?

Питао је пре петнаестак година знаменити и нама савремени руски владика Тихон (Шевкунов), старешина Сретењског Манастира у Москви, два света и блаженоупокојена руска старца – архимандрита Јована (Крестјанкина) и протојереја Николаја Гурјанова: Који проблем у животу Цркве, виде данас као главни? Отац Јован је одговорио -„Неверје“. – „Како неверје“, зачудио се владика Тихон? Можда ви имате у виду мирјане почетнике? А какав је главни проблем код свештеника?“ –„И код свештеника такође“. После неколико дана био је владика Тихон на острву Залит, у посети код чудесног и светог протојереја Николаја Гурјанова, и поставио му исто то питање. Одговор великог старца је био исти: „Маловерје и неверје“. Таква једнодушност двојице стараца је владику Тихона тада веома запањила.

Али, ми као да имамо времена за све, осим за честу молитву Исусову, која у сваком моменту помаже ономе који се моли. Чиме помаже? Помаже управо Њиме, Господом нашим, Његовом Божанском Силом, Његовим Светим именом. Молећи се Исусовом молитвом ми свакодневно ојачавамо своју веру, крепимо наду, учврћујемо љубав, и непрекидно добијамо нове Силе Божије, како би смо не само имали јаку веру, већ како би смо могли чинити и добра дела, достојна имена - Хришћанин. Зато наш Спаситељ и каже „без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5)“, а богопросвећени апостол Павле наређује: „Молите се без престанка“ (I Сол. 5, 17). Зашто се онда не молимо дан и ноћ, ако ништа не можемо истински добро учинити без Бога, ако ни веру ни истински добра дела не можемо задобити, одржати и умножити, без Њега и Његове помоћи? Зашто онда све стављамо на прво место а молитву на последње? Да, да ... Будимо искрени! Немојмо се лагати! ... Тако често ћемо радије лутати по интернет џунгли и дуго гледати ТВ, неголи време посветити Богу, Који ће нахранити наше грехом ојађене душе! Радије ћемо смарати наша срца најновијим вестима из политике, а не просвећивати вестима из Царства Небескога, које нам се шаљу кроз Читање Светог Писма и поуке светих отаца! Пре ћемо, у недељу ујутру, преспавати и занемарити Свету Литургију, него што ћемо на време устати и помолити се! Попричаћемо о Јанку или Марку, и њиховим умишљеним или јавним гресима, а себе ћемо фарисејски издавати за некакве праведнике, док нам душе заударају од греховних рана, и точе духовни гној дан и ноћ. Шибаћемо језиком по скоро свакоме, а себе нећемо погледати у Огледалу Лица Христовог! Оговараћемо комшилук и колеге са посла, и трошићемо сате на дотеривање тела и одела, али молитву ћемо оставити за крај. А где је ту Бог? У који запећак свога срца смо Га одгурнули? Гле, Он, Једини Човекољубац, Исус, и Његово Преслатко и Свеспасоносно име, остављено је на последње место нашега живота. Има ли од тога веће трагедије за било ког човека на земљи? И како онда да свака греховна страст не буја у човеку? Како онда да нас валови житејске сујете не бацају на оштре хриди недаћа и искушења?

Али Лек и Лекар постоје? Где је Лек? Ко је Лекар? Ако имамо вере, колико и зрно горишичино, видећемо да се Лекар преобукао у Просјака Небеског, и куца на врата нашега срца. Куца и смирено моли, да Га нахранимо нашим спасењем, нашим добрим мислима, нашим добрим осећањима, нашим добрим речима, нашим добрим делима. Ево Свемоћног Лекара! Ево Савршеног и Вечног Бога! Ево Савршеног Човека! Ево Богочовека Исуса Христа, Спаситеља света! Зар не осећамо Ко је Лекар? Зар не видимо да је Он Небески Хлеб и Небески Лек, Који сиђе са Неба, да нас спасе од сваке смрти и сваке патње? Зар заборависмо на Његово Свемоћно и Свеспасавајуће име – Исус? Стога нека нам не дотужи да сатима, и данима, и годинама, и цео живот, понављамо Његово Преслатко име! Да нам не досади понављати свемоћну и кратку Исусову молитву ... Господе Исусе Христе помилуј ме ... јер управо Он обећава ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. Али не само једном замолити и потом по старим и злим обичајима наставити. Не! То није пут који води у Живот Вечни, јер име Исусово и молитва Њему, не сме хришћанину бити споредно већ кључно и главно занимање. Нека нам призивање имена Исусовог буде најважније дело, од раног јутра до касне вечери! Зато Господ и говори да не требамо да се бринемо, већ само треба истрајно да се молимо ... Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (мт. 7, 7-8).

Шта то чујемо? Зар и после свега реченог, неко и даље очајава? Зар нисмо чули Његове речи ... шта год заиштете у име моје, ја ћу учинити? Зар Син Божији није постао Човек и оставио нам Себе у Цркви до краја света и века; оставио нам све Свете Тајне и све богочовечанске врлине! Нека стога одступе све демонске мисли! Нека нестане свако неверје и маловерје! Свака сумња! Одлучно одбацимо тегобно и смарајуће безнађе и чврсто пригрлимо свеосвежавајуће, свеваскрсавајуће и преслатко име Исус.

Кажеш, молиш се некако суво, па мислиш и очајаваш, да то Бог не слуша. Не, не и по ступа не! То је опасна заблуда! Бог чује сваки наш уздах! Он зна сваку нашу мисао и пре него смо је помислили, а камоли да не чује твоје молитве упућене Њему. Велики руски монах Светогорац, Преподобни Силуан Атонски говорио је: Сад из искуства знам да Бог, по Милости Својој, слуша и чује молитве грешника! Како? Зашто? Зато што је он Апсолутна Љубав и Безмерна Милост! Зато, моли се и не одустај. Моли се ма како, али не одустај. Моли се и суво, али не одустај. Моли се и ако још немаш пажњу, али не одустај. Само не мисли високо о себи, већ смирено. И само, не одустај! И онда се не бој! Ни мало не страхуј! Ти дај Богу оно што у том тренутку можеш дати. Дај му бар количину молитве, па макар та молитва била слабашна и на штакама, али не одустај! Како мудро кажу свети оци Православне Цркве – количина молитве и упорност, по Милости Божијој, родиће квалитет и пажњу. И стога не брини, даће ти Бог све и у своје време, кад Он одреди по свемудрости Његовој.

И ако суза нема, не бој се! И ако немаш пажње, опет се не бој! И ако ти је вера почела слабити и видиш да никакво добро немаш, опет се не бој! И ако дела блага отсуствују, и ако љубави немаш, и ако ништа немаш, опет ти кажем, не ја, грешни човек, већ Он, Свемогући, Свемилостиви и Добри Бог ... „Не бој се мало стадо јер би воља Оца да вам даде Царство (ЛК. 12, 32)“. Не бој се, али само - не одустај! Призивај име Исусово и радуј се. Не очајавај што си сав у ранама грехова. Не тугуј! И не само не тугуј, већ - радуј се! Гле Он ти обећава, не ја, већ Он Вечни Бог ...шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. Само се моли смирено, као последњи грешник на свету; грешник који зна и свестан је да по своме животу не заслужује Рај већ вечне муке у аду. Да! Ми заиста заслужујемо вечне муке у аду! И то је велика истина! Заслужујемо, по нашим гресима, да вечно будемо тамо где је сатана, како је говорио свети, мудри и смирени ава Пимен! И тек тада знајмо, засигурно знајмо и верујмо, Бог нас никада неће оставити и спасиће нас, али и тада једино по Милости Његовој! Јер Господ спасава само смирене и ... Бог се гордима противи, а смиренима даје Благодат (Јк. 4, 6) ... Све ће остало доћи. Све остало ће ти дати непрестано призивање имена Исусовог. И силну веру, и добра дела, и нерасејану молитву, и мудрост, и расуђивање, и одлучност да се искрено покајеш, и још дубље смирење и постојану љубав према свима. Баш све ће доћи као Дар са Неба, дати нам се непрестаном молитвом Богу, поклонити нам се одозго, кроз призивање имена Исусовог; јер, све су то дарови од Бога, и не зависе пуно од нас, већ пре свега од Њега и Његовог дара, Његове Милости. Наше је само да се потрудимо колико до нас стоји. Да Богу дамо барем количину молитве, па макар она била и расејана и слаба. Остало је до Бога.

Стога не одустајмо никада! Не одустајмо од честог, непрестаног и смиреног призивања имема Исусовог! Не одустајмо до смрти, а ни после смрти! Да и сав свет устане против нас, и сав пакао нагрне на наше душе, не одустајмо! Јачи је Бог, неупоредиво јачи, од целог света и од свих демонских сила заједно! Не одустајмо никада! То је победоносна и истинска формула успеха! Ма шта да се деси, макар и хиљаду пута на дан пали, не одустајмо! Ево, милостива рука Исусова је већ пружена да нам помогне да устанемо, јер Он је дошао да спасава грешнике а не праведнике. Зато Христос и говори ... Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике. (Мк. 2, 17). Стога, не бојмо се! Све што је потребно даће нам Он, Вечнољубећи Син Божији, јер је Он то обећао рекавши ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. А Бог никада не даје лажна обећања и није непостојан и превртљив као људи! И опет, радујмо се и похрлимо на молитву и непрестано призивање Његовог најсветијег имена – Исус! ... Господе Исусе Христе помилуј ме ... У том имену – Исус - је радост, у том имену је сила, у том имену је мудрост, у том имену су, како је говорио свети Петар Цетињски, суд и правда.

Њему, Господу Исусу Христу, Сину Божијем, нека је слава, са Оцем и Духом Светим, и сада и увек и у векове векова. Амин.
Игуман Петар (Драгојловић)

СТАРАЦ САМПСОН СИВЕРС О ПРАВИЛНОМ ЧИТАЊУ МОЛИТАВА

Без учешћа ума нема Исусове молитве срца. Када ум проникне у смисао речи молитве, бујица плача Исусовог сама ће потећи. Молитва неће бити више тако усиљена као што је сада. Ми, будући у срастима још увек приморавамо себе да је умом доводимо до срца. А тада ће напротив срце доводити до ума. Оружје такве победе је истрајност. Ако у нама нема истрајности, већ се молимо кад нам се прохте, никада се ничему нећемо научити - ни покајању, ни исправљању, ни вапају.

Прочитао сам данас једну занимљиву причу. Стоји ђаво пред иконом и чита псалме, тако неразговтено и брзо да се ништа не разуме, али чита. Када га старац упита шта то ради, он се насмеја рекавши: "Тако ви читате и на осуду вам је". И ишчезе.

Демони се не боје псалама ако их читамо механички и брзо, јер нам се то уписује у грех. Они се томе радују и нимало се не боје. Треба брижљиво пазити на себе и свагда,  до смрти, чим опазимо да је нешто пропуштено, поново читати молитву. Спором читању молитве учимо се како бисмо сваку реч довели до ума.

Када говоримо молитву једноличним напевом, никада не долази до досаде и умора, а када се трудимо да изражајно читамо - тада бива супротно - размећемо се: "Ах, како се лепо молим! Какво дивно читање!" Одвратно!  Света Руска православна црква захтева једнолично читање. Ни у ком случају не треба показивати своје молитвено расположење и своје исповедање вере. Наравно, велика је некултура, црквена и духовна, показивати своје молитвено расположење људима. То је самоуништење. Такви људи упропашћују себе, диве се себи. А не можеш сваком рећи: молим вас, није вам на корист да се молите и служите тако како ви чините. Неће сваки човек прихватити такву критику.

Зато се у манастирима строго - најстрожије води рачуна о томе да се постављају људи који поучавају правилном читању и служењу. Како је дивно православно служење! Погледајте Грке. Они се само таквом појању и таквим молитвама уче. И никада не читају, већ само певају. Томе се уче и у католичким богословијама: возгласе говоре искључиво једним тоном. Док не научи да једнолично пева возгласе на латинском, не рукополажу га, нити пуштају из богословије. Куд год кренеш код католика - у Француску, Шпанију, Енглеску - сви редом певају на исти начин, искључиво једним тоном. Тако Свето Писмо читају само једним тоном, што је веома корисно. Добро је што тако чине. А ми, ми уништавамо и себе и друге.

Извор: Разговори са старцем Сампсоном
Издање манастира Жиче, 2006. г.

ИСУСОВА МОЛИТВА И ПРЕЛЕСТ 5 - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

О књизи „О подражавању Исуса Христа“

У предговору руског превода књиге „Подражавање“ - издање 1834. године, штампано у Москви - речено је: „Један високопреосвећени муж“ - руски, православни – „говорио је: Ако би било потребно моје мишљење, ја бих смело после Светог писма ставио дело Томе Кемпијског О подражавању Исуса Христа.“ Тим, толико одлучним коментаром, инославном писцу се даје пуна предност у односу на све свете оце Православне Цркве, а свом мишљењу се даје предност у односу на став читаве Цркве, која је на светим саборима признала списе светих отаца за богонадахнуте, и завештала је да се они читају, не само ради духовног узрастања свих својих чеда него и ради руковођења приликом решавања црквених питања. У списима отаца чува се велико духовно, хришћанско и црквено благо: догматско и морално предање свете Цркве. Очигледно, да је књига „Подражавање“ довела поменутог мужа у такво расположење, у ком се он изразио тако непромишљено, тако погрешно, тако жалосно. То је самообмана!

То је прелест! Она је сачињена од лажних схватања; лажна схватања су рођена из неправилних осећања која је пренела књига. У књизи живи и књига одише помазањем лукавог духа, који ласка читаоцима, опија их отровом лажи, заслађеним префињеним зачинима високоумља, сујете и сладострашћа. Књига води своје читаоце право у општење са Богом, без претходног очишћења покајањем, зато и побуђује посебне симпатије према себи код страсних људи, којима је непознат пут покајања, који су незаштићени од самообмане и прелести, који нису поучени правилном животу, учењем светих отаца Православне Цркве. Књига производи снажно дејство на крв и нерве, подстиче их - и зато се она посебно допада људима који су поробљени чулношћу: књигом се може наслађивати, без одрицања од грубих чулних наслада.

Високоумље, префињено сладострашће и сујету, књига представља као дејства благодати Божије. Намирисавши свој блуд у његовом префињеном дејству, телесни људи долазе у усхићење од насладе, од опијености, који се добијају без труда, без самоодрицања, без покајања, без распињања тијела са страстима и жељама (Гал 5, 24), са нежношћу према палом стању. Они радосно прелазе, вођени својом заслепљеношћу и гордошћу, из постеље љубави која пристаје стоци, у постеље љубави која представља још већи злочин, која господари у блудилишту отпалих духова. Нека особа, која по земаљском положају припада вишем и образованијем друштву, а по спољашњости Православној Цркви, изразила се на следећи начин о лутеранки која је скончала, сматрајући ту особу светом: „Она је страсно волела Бога; она је мислила само о Богу; она је видела само Бога; она је читала само Јеванђеље и „Подражавање“, које је - друго Јеванђеље.“

Тим речима изражено је управо то стање у које доспевају читаоци и поштоваоци „Подражавања“. Истоветна је по својој суштини тој фрази и изрека знамените француске списатељице, гђе Де Севиње, о знаменитом француском песнику, Расину старијем. „Он воли Бога“ - дозволила је себи да каже гђа Севиње – „као што је раније волео своје наложнице.“

Познати критичар Ла Гарп, који је прво био безбожник, а затим је прешао у хришћанство које је неправилно разумео и изопачио, одобравајући израз гђе Севиње, рекао је: „Срце којим воли Творца и твар је једно, иако се последице разликују међу собом, колико су различити и предмети.“ Расин је прешао из разврата у прелест, која се назива „самомњење“.

Та прелест се са свом отвореношћу испољава у две последње трагедије овог песника: у Јестири и Готолији. Узвишене хришћанске мисли и осећања Расина нашла су себи пространо место у храму Музе и Аполона, у театру су изазвали усхићење, аплаузе. Готолија, трагедија која се сматра за најбоље дело Расина, одржана је четрдесет пута заредом. Дух те трагедије - један је са духом „Подражавања“.

Ми верујемо да у људском срцу постоји жудња блиска животињској, која је унета у њега падом, и која је повезана са жудњом палих духова; ми верујемо да у срцу постоји и духовна жудња, са којом смо створени, којом се природно и исправно воли Бог и ближњи, и која је у хармонији са жудњом светих анђела. Како би заволели Бога и ближњега у Богу, неопходно је очистити се од жудње блиске животињској. Очишћење извршава Свети Дух, у човеку који је животом изразио жељу за очишћењем. Срцем се управо и називају, у моралном смислу, та жудња и остале душевне силе, а не уд тела (орган) - срце.

Силе које су концентрисане у том уду - у општој употреби назив тог уда се преноси на тај скуп сила. Насупрот осећању телесних људи, духовни мужеви, нањушивши задах зла које се претвара да је добро, одмах осећају одбојност према књизи која испушта тај смрад. Старцу Исаији иноку, који је живео у безмолвију у Никифоровској пустињи, који је напредовао у умној молитви и удостојио се осењења благодаћу, био је прочитан одломак из „Подражавања“. Старац је одмах проникао у значење књиге. Он се насмејао и узвикнуо: „О! То је написано из самомњења. Ту нема ничег истинитог! Ту је све измишљено. Како су Томи изгледала духовна стања и како је он мислио о њима, не знајући их искуствено, тако их је и описао.“

Прелест, као несрећа, представља жалостан призор; као бесмислица, она је - смешан призор. Познат по строгом животу, архимандрит Кирило-новојезерског манастира Теофан, који се у простоти срца бавио готово искључиво телесним подвигом, а о душевном подвигу је имао само умерено сазнање, у почетку је предлагао лицима која су се саветовала са њим и налазила се под његовим руковођењем читање књиге „Подражавање“; неколико година пре своје смрти он је почео да забрањује њено читање, говорећи са светом простотом: „Раније сам сматрао ту књигу душекорисном; али Бог ми је открио да је она штетна за душу.“ Исто то мишљење о „Подражавању“ имао је, по делатном монашком искуству, познати отац Леонид, који је положио основе моралног устројства Оптинске пустиње. Све поменуте подвижнике лично сам познавао. - Неки спахија, васпитан у духу православља, који је блиско познавао - такозвани - велики свет, тј. свет у његовим највишим слојевима, једном је угледао књигу „Подражавање“ у рукама своје кћери. Он јој је забранио читање књиге, рекавши: „Ја нећу да ти следиш моду, и кокетираш пред Богом.“ Најтачнија оцена књиге.

Свети Игњатије Брјанчанинов „Аскетски огледи“

ИСУСОВА МОЛИТВА И ПРЕЛЕСТ 4 - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Прелест и лудило

 

Заведене првим видом прелести гордост доводи у стање отворене поремећености ума; код заведених другим видом прелести она је, стварајући такође оштећење ума, које се у Писму назива изопаченошћу ума (2 Тим 3, 8), мање приметна, и скрива се под маском смирења, побожности, мудрости - познаје се по својим горким плодовима. Они који су заражени „самомњењем“ везано за своје врлине, нарочито везано за своју светост, способни су и спремни на све казне, на свако лицемерје, лукавство и превару, на сва злодела. Они одишу непомирљивим непријатељством против служитеља истине, са помахниталом мржњом се устремљују на њих када они код прелешћених не признају стање које им се приписује и излажу их срамоти пред светом, који је заслепљен „самомњењем“.

Може ли прелест која се назива „самомњење“ породити било какве опипљиве, видљиве несрећне последице?

Из те врсте прелести поникле су погубне јереси, расколи, безбожје, богохулство. Најнесрећнија његова видљива последица је неправилна, штетна за себе и за ближње, делатност - зло, које је без обзира на његову отвореност и његову распрострањеност, мало приметно и мало схваћено. Са делатељима молитве који су заражени „самомњењем“ догађају се и несреће, очигледне свима, али ретко: зато што „самомњење“, доводећи ум у најужаснију заблуду, не доводи га до поремећености, као што га доводи растројена уобразиља. На Валамском острву, у удаљеној пустињској колиби, живео је схимонах Порфирије, ког сам и ја видео. Он се бавио подвигом молитве. Какве врсте је био тај подвиг - поуздано не знам. Могуће је наслутити о његовој неправилности по омиљеној литератури схимонаха: он је високо ценио књигу западног писца Томе Кемпијског, „О подражавању Исуса Христа“, и руководио се њоме. Та књига је написана из „самомњења“. Порфирије је једном увече, у време јесени, посетио старце у скиту, који је био недалеко од његове пустиње. Када се поздрављао са старцима, они су га упозорили, говорећи: „Немој помислити да пређеш преко леда: лед само што се појавно, и врло је танак.“

Порфиријеву пустињу је од скита делио дубоки залив Ладошког језера, који је требало заобићи. Схимонах је одговорио тихим гласом, са спољашњом скромношћу: „Ја сам већ постао лаган.“ Он је отишао. После кратког времена зачуо се очајни крик. Скитски старци су се забринули, потрчали су. Била је тама, нису брзо пронашли место на ком се догодила несрећа: нису брзо нашли начин да дођу до утопљеног: извукли су тело, које је душа већ напустила.

Наставиће се

ИСУСОВА МОЛИТВА И ПРЕЛЕСТ 2 - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Видови демонске прелести од неправилног бављења молитвом

 Сви видови демонске прелести, којима се подвргава подвижник молитве, изничу из тога што у основу молитве није положено покајање, што покајање није постало извор, душа, циљ молитве. „Ако неко“ - говори преподобни Григорије Синаит, у раније наведеном чланку – „са самопоуздањем, заснованом на уобразиљи, машта да ће достићи уздишена молитвена стања, и стекао је ревност, не истиниту него сатанску: њега ђаво лако везује у своје мреже, као свог слугу.“ Свако ко се труди да уђе у брак са Сином Божијим, без чистих и светлих одежди, припремљених покајањем, него право у својим дроњцима, у стању палости, греховности и самообмане, избацује се напоље, у таму најкрајњу: у демонску прелест. Савјетујем ти, говори Спаситељ ономе који је позван на тајно свештенство, да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти суза да помажеш чулне очи своје и очи ума, да видиш. Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се (Отк 3, 18-19).

Покајање, и све из чега се оно састоји, као што је: скрушеност или немоћ духа, плач срца, сузе, самоосуда, сећање на смрт и предосећање смрти, Божијег суда и вечних мука, осећање присуства Божијег, страх Божији - јесу дарови Божији, веома скупи дарови, првобитни и основни дарови, залог највиших и вечних дарова. Ако се они претходно не задобију, немогуће је задобити последње дарове. 

Покајање, скрушеност духа, плач, јесу знаци, јесу сведочанство правилности молитвеног подвига; њихово одсуство је - знак скретања у погрешном смеру, знак самообмане, прелести штавише бесплодности.

Врсте прелести

Прелест ума - Маштање

Најопаснији неправилни начин молитве јесте у томе када онај који се моли снагом своје уобразиље ствара маштарије или слике, наизглед их позајмљујући из Светог писма, а у ствари из свог сопственог стања, из свог пада, из своје греховности, из своје самообмане - тим сликама он ласка својој таштини, својој сујети, свом високоумљу, својој гордости, обмањује себе. Очигледно је да све што је створено маштом наше пале природе, која је изопачена падом природе, у ствари не постоји - да је измишљотина и лаж, које су једино својствене, које су једино вољене од стране палог анђела.

Маштар од првог корака на молитвеном путу излази из области истине, улази у област лажи, у област сатане и добровољно се потчињава утицају сатане. Свети Симеон Нови Богослов овако описује молитву маштара и њене плодове: „Он узводи на небо руке, очи и ум, и у свом уму замишља“, попут Клопштока и Милтона – „Божанско саветовање, небеска блага, чинове светих анђела, насеља светих, укратко, у својој уобразиљи сабира све што је слушао у божанском Писму, и разматра то у време молитве, гледа на небо, и свим тим побуђује своју душу на божанске жеље и љубав, понекад пролива сузе и плаче. На тај начин, његово срце се мало-помало размеће, не схватајући то умом; он мисли да је оно што он чини плод божанске благодати због његове утехе, и моли Бога, како би га удостојио да увек пребива у том делању. То је знак прелести. Такав човек, чак и ако буде безмолвствовао савршеним безмолвијем, не може а да се не изложи помахниталости ума и силаску са ума. Ако се пак њему то не догоди, ипак је за њега немогуће да икада достигне духовни разум и врлину или бестрашће. 

На тај начин су се прелестили они који су видели светлост и сијање овим телесним очима, који су осетили миомирис својим чулом мириса, чули гласове својим ушима. Једни од њих су побеснели, и оштећеног ума прелазили с места на место; други су примили демона који се претворио у светлог анђела, прелестили се и остали непоправљиви до краја, не прихватајући савет никога од браће; неки од њих, подучени од ђавола, убили су се; неки су се бацили у провалије; неки су се удавили. И ко може набројати разне преваре ђавола, којима он вара, и које је немогуће исказати?

Сви свети оци, који су описивали подвиг умне молитве, забрањују не само да се не стварају произвољна маштарења него и то да се произвољно приклања и саосећа са маштарењима и привиђењима, која могу неочекивано да се појаве пред нама, независно од нашег хтења. И то се догађа у молитвеном подвигу, нарочито у безмолвију.

„Никако не примај“ - каже преподобни Григорије Синаит – „ако нешто угледаш, чулним очима или умом, изван или унутар тебе, макар то био и лик Христов, или анђела, или неког светог, или ако ти се прикаже светлост... Буди пажљив и опрезан! Немој дозволити себи да поверујеш било чему, немој да покажеш саосећање или сагласност, немој брзо да поверујеш призору, чак и ако је истинит и добар: остани хладан и далек према њему, непрекидно чувајући твој ум без виђења, не дозвољавајући му да ствара из себе икакву слику и да утисне у себе икакву слику. Онај који види нешто у мислима или чулно, чак и ако би то било од Бога, и који то прима, лако упада у прелест, као онај који прима призоре брзо и лакомислено. Бог се не гневи на онога који се плаши прелести и који са крајњом обазривошћу пази над собом, чак ако он и не прими нешто што је послано од Бога, не размотривши оно што је послано са свом брижљивошћу; напротив, Бог похваљује таквог за његову благоразумност.

Свети Амфилохије, који је ступио у монаштво у младости, у зрелим годинама и старости се удостојио да проведе отшелнички живот у пустињи. Затворивши се у пећину, он се вежбао у безмолвију и достигао је велико напредовање. Када се навршило четрдесет година његовог отшелничког живота - њему се ноћу јавио анђео, и рекао: Амфилохије! Иди у град и напасај духовне овце.” Амфилохије је пребивао у пажњи над собом и није се осврнуо на ту наредбу анђела. Друге ноћи, поново се јавио анђео и поновио је наредбу, додавши да је она од Бога. И поново се Амфилохије није повиновао анђелу, плашећи се да не буде обманут и сећајући се речи апостола, да се и сатана претвара у анђела светлости (2 Кор п, 14). Али треће ноћи, поново се Амфилохију јавио анђео, и уверивши Амфилохија у себе славословљем Богу, које је неиздрживо за одбачене духове, узео је старца за руку, извео га из келије и привео га цркви која се налазила у близини. Црквене двери су се отвориле саме од себе. Црква се осветлила небеском светлошћу: у њој је било присутно мноштво светих мужева у белим хаљинама, са лицима која су била налик на сунце. Они су рукоположили Амфилохија у епископа града Иконије. 


У случају супротног понашања, Исакије и Никита Печерски, нови и неискусни у отшелничком животу, подвргли су се најужаснијој несрећи, брзоплето поверовавши привиђењу које им се јавило. Првоме се јавило мноштво демона у светлости: један од демона узео је лик Христа, а остали изглед светих анђела. Другога је демон обмануо прво миомирисом и гласом, тобоже Божијим, а затим му се очигледно појавио у виду анђела. Монаси искусни у монашком животу, истински свети монаси, далеко више се чувају прелести, далеко више су неповерљиви према себи него почетници, а нарочито они почетници који су обузети загрејаношћу за подвиг. Са искреном љубављу, преподобни Григорије Синаит упозорава на прелест безмолвника, за ког је и написана ова књига: “Хоћу да имаш јасно схватање прелести; то желим са тим циљем, да би се ти могао заштитити од прелести, како при стремљењу, које није озарено потребним виђењем, ти не би себи нанео велику штету, не би погубио твоју душу. Слободно произвољење човека се лако приклања општењу са нашим непријатељима, а нарочито произвољење неискусних, нових у подвигу, којима још владају демони.”

Наставиће се

ИСУСОВА МОЛИТВА И ПРЕЛЕСТ 3 - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Прелест срца

Као што неправилно дејство ума уводи у самообману и прелест: управо тако у њих уводи и неправилно дејство срца. Жеља и стремљење, испуњени неразумном гордошћу, за виђењем духовних виђења умом, који није очишћен од страсти, није обновљен и није пресаздан десницом Светог Духа: таквом гордошћу и неразумношћу су испуњени и жеља и стремљење срца да се наслађује осећањима светим, духовним, божанским, када је оно још сасвим неспособно за такве насладе. Као што нечисти ум, желећи да види божанска виђења а нема могућности да их види, ствара себи виђења из себе, обмањује се њима и заноси: тако и срце, трудећи се да окуси божанску сладост и друга божанска осећања, и не налазећи их у себи, ствара их из себе, њима ласка себи, заводи, обмањује, погубљује себе, улазећи у област лажи, у општење са демонима, потчињавајући се њиховом утицају, покоравајући се њиховој власти.

Једно осећање од свих осећања срца, у његовом палом стању, може бити употребљено у невидљивом богослужењу: туга због грехова, због греховности, због пада, због своје погибли која се назива плачем, покајањем, скрушеношћу духа. То је посведочено у Светом писму. Јер да си хтео жртве, ја бих Ти принео; за жртве свеспаљенице не мариш (Пс 50,18): и свако осећање срца посебно и сва она заједно нису благоугодна Теби, будући да су упрљана грехом, будући да су изопачена падом. Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс 50,19). Та жртва је жртва одрицања, са приношењем те жртве природно се уклања приношење осталих жртава:. при осећању покајања умукну сва друга осећања. Зато, да би жртве осталих осећања постале благоугодне Богу, потребно је да се претходно излије благовољење Божије на наш Сион, потребно је да се претходно обнове зидине нашег разрушеног Јерусалима. Господ је праведан, свесвет: само праведне, чисте жртве, за које је способна људска природа после свог обновљења, јесу благопријатне праведном, свесветом Господу. Жртвама и паљеницама које су оскврњене Он није наклоњен. Побринимо се да се очистимо покајањем! Тада ћеш благоволити жртву правде, приносе и жртве свеспаљенице, тада ће принети на жртвеник Твој теоце (Пс 50,21): новорођена осећања човека обновљеног Светим Духом.

Свима је познато, како је душевна несрећа код јудејских књижевника и фарисеја поникла из њиховог неисправног душевног расположења: они су постали не само страни Богу него и Његови избезумљени непријатељи, богоубице. Сличној несрећи се подвргавају и подвижници молитве, који се, избацивши покајање из свог подвига, труде да пробуде у срцу љубав према Богу, труде се да осете насладу, усхићење: они развијају свој пад, удаљују се од Бога, улазе у општење са сатаном, трују се мржњом према Светом Духу. Тај вид прелести је ужасан; он је једнако погубан за душу као и први, али је мање видан; он се ретко завршава силаском са ума и самоубиством, али несумњиво развраћује и ум и срце. По стању ума које производи оци су га назвали самомњењем.

На ту врсту прелести указује свети апостол Павле, када каже:Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим (Кол 2,18). Онај који је обузет том прелешћу самомишљења, створио је „самомњење“ да има многе врлине и достојанства - чак и да обилује у даровима Светог Духа. 

Самомњење

Нарочито је распрострањено дејство „самомњења“. Није неосновано стању самообмане и прелести приписивати душевно настројење монаха, који се, одбацивши бављење Исусовом молитвом и умно делање уопште, задовољавају само спољашњом молитвом, то јест, неизоставним учествовањем на црквеним службама и неизоставним испуњавањем келијног правила, које се састоји искључиво од псалмопојања и усних и гласних молитвословља. Они не могу избећи „самомњење“, као што то објашњава поменути старац Василије у предговору књиге светог Григорија Синаита, позивајући са превасходно на списе преподобних, тог Григорија и Симеона Новог Богослова. Знаци „самомњења“ које се поткрало испољавају се код подвижника тада када они мисле за себе да воде пажљив живот, када често због гордости презиру друге, говоре лоше о њима, себе сматрају достојнима, по свом мишљењу, да буду пастири оваца и њихови руководиоци, постајући слични слепцима који се прихватају да показују пут другим слепцима. Усна и гласна молитва је плодоносна тада када је спојена са пажњом, што се среће веома ретко: зато што се пажњи учимо превасходно приликом бављења Исусовом молитвом.

Они који су заражени прелешћу „самомњења“ срећу се веома често. Сваки који нема скрушеност духа, који сматра да има било какве врлине и заслуге, који се не држи непоколебљиво учења Православне Цркве, него расуђује о било ком догмату или предању произвољно, по свом нахођењу или по неправославном учењу, налази се у тој прелести. Степен одступања и упорности у одступању одређује степен прелести.

Човек је слаб! „Самомњење“ нам се неизбежно поткрада у било каквом свом облику, и остварујући наше ја, удаљава од нас благодат Божију. Како нема, по примедби светог Макарија Великог, ниједног човека који је потпуно ослобођен од гордости: тако нема ниједног човека који би био потпуно ослобођен од тога да на њега делује истанчана прелест која се назива „самомњење“. 

Из тог разлога, потребно је будно пазити на себе, како не би себи, као сопствено, приписали било какво добро дело, било какву похвалну особину или нарочиту природну способност, или чак благодатно стање, ако је човек уведен у њега, укратко, не сматрати никакву врлину својом.

Шта ли имаш - каже апостол - што ниси примио (1 Кор 4, 7) од Бога? Од Бога имамо и живот, и нови живот, и све природне особине, све способности, и духовне и телесне. Ми смо Божији дужници! Наш дуг је неисплатив! Из таквог погледа на себе, само по себи, ствара се стање нашег духа супротно „самомњењу“, стање које је Господ назвао сиромаштвом духа, које нам је заповедио да имамо, које је величао (Мт 5, 3). Велика је несрећа - удаљити се од догматског и моралног учења Цркве, од учења Светог Духа, било каквим умовањем! То је охолост, која устаје против познања Божијега. Потребно је збацивати и предавати такав разум на послушност Христу (2 Кор 10, 4-5).

Веза између прелести ума и прелести срца

Прелест прве врсте је увек спојена са прелешћу друге врсте, са „самомњењем“. Онај ко ствара саблажњиве слике, посредством природне способности уображавања, који посредством маште повезује те слике у очаравајућу слику, који читаво своје биће потчињава заводљивом моћном утицају те слике, неизбежно, по несрећној неопходности, мисли да та слика настаје дејством божанске благодати, да осећања срца, која су побуђена сликом, јесу благодатна осећања.

Прелест друге врсте - управо „самомњење“ - делује без стварања заводљивих слика: она се задовољава стварањем лажних благодатних осећања и стања, из којих се рађа лажно, изопачено схватање уопште о читавом духовном подвигу. Онај који се налази у прелести „самомњења“ стиче лажно мишљење о свему што га окружује. Он је обманут и унутар себе и изван. Машта снажно делује у онима који су заведени „самомњењем“, али делује искључиво на пољу апстракције. Она се или уопште не бави, или се веома ретко бави сликама замишљања раја, горњих обитељи и дворова, небеског света и миомириса, Христа, анђела и светих; она непрекидно ствара привидно духовна стања, блиско пријатељство са Исусом, унутрашњи разговор са Њим, тајанствена откривења, гласове, насладе, и на њима гради лажно схватање о себи и о хришћанском подвигу, уопште, гради лажни начин мишљења и лажно расположење срца, доводи до опијености собом, до распаљености и заноса. Та различита дејства настају због дејства истанчане сујете и сладострашћа: од тог дејства крв добија греховно, саблажњиво кретање, које се представља као благодатна наслада. А сујету и сладострашће пак побуђује високоумље, тај нераздвојни сапутник „самомњења“. Ужасна гордост, слична гордости демона, преовлађујућа је особина код оних који су прихватили ту и друге прелести.

Наставиће се

ИСУСОВА МОЛИТВА И ПРЕЛЕСТ 1 - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног/грешну.

О Исусовој молитви и прелести

Напомена: овај текст није против бављења Исусовом молитвом, већ упозорење на опасности од којих верници треба да се чувају приликом изговарања ове молитве

Молитва мирјана (из Енциклопедије православног духовног живота)

Неки, који себе сматрају за обдарене духовним расуђивањем, и које многи поштују као такве, боје се ове молитве као какве заразе, наводећи као разлог за то „прелест“, која је тобоже неминовна сапутница бављења молитвом Исусовом. Они сами држе се подаље од ове молитве и друге уче да је се клоне. Творац таквог учења је, по моме мишљењу ђаво, који мрзи Име Господа Исуса Христа, јер оно уништава његову силу: он дрхти пред тим свемоћним Именом, зато га је и оклеветао пред многим хришћанима, како би они одбацили то пламено оружје, непријатељу страшно, а нама спасоносно.

Други, бавећи се Исусовом молитвом, хоће одмах да осете њено духовно дејство, хоће да се наслађују њоме, не схватајући да наслади, коју даје једино Бог, треба да претходи истинско покајање. Треба много и горко да се плаче, пре но што се у души појави дејство благодат  које, понављам, даје једино Бог, у време које је само Њему познато. Претходно треба доказати своју верност Богу, постојаношћу и трпљењем у молитвеном подвигу, увиђањем и одсецањем свих страсти у њиховим најситнијим дејствима и изданцима.

Поуздан облик бављења молитвом Исусовом састоји се у њеном тихом произношењу устима или умом, обавезно са пажњом и уз осећај покајања. Ђаво не трпи миомирис покајања; од душе која из себе испушта тај миомирис он бежи што даље са својим прелестима. Исусова молитва која се обавља на тај начин најбоље је оружје против свих страсти и најбоље занимање ума за време бављења рукодељем, на путу и у другим случајевима када човек не може да се бави читањем и псалмопојањем. Такво обављање молитве Исусове прикладно је за сваког хришћанина, како за онога ко живи у манастиру, тако и за онога ко живи у свету. Стремљење ка откривању духовног дејства срца, припада понајвише и готово једино монасима, и то онима који су добро упознали борбу са страстима, уз погодности које пружа место и друге околности.

Шта је то прелест?

Прелест је повреда људске природе лажју. Прелест је стање свих људи, без изузетка, настало због пада наших праотаца. Сви смо ми - у прелести. Сазнање о томе је најбоља заштита од прелести. Највећа прелест јесте сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви смо заведени, сви се налазимо у лажном стању и потребно нам је ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн 8,32; 14, 6). Присајединимо се тој Истини вером у њу; завапимо молитвом ка тој Истини - и она ће нас извући из пропасти самообмане и демонске обмане. Јадно је наше стање! Оно је тамница, из које молимо да се изведе наша душа, да се исповедамо ИменуГосподњем (Пс 141,8). Оно је та мрачна земља у коју је бачен наш живот због непријатеља који нам је позавидео и прогнао нас (Пс 142, 3). Оно је - телесно мудровање (Рим 8,6) и лажно названи разум (1Тим 6, 20), којима је заражен сав свет, који не признаје своју болест, проглашавајући је здрављем у процвату. Оно је - тијело и крв који не могу наслиједити Царства Божијега (1 Кор 15,50). Оно је - вечна смрт, коју је исцелио и уништио Господ Исус, који је васкрсење и живот (Јн 11,25). Такво је наше стање. Поглед на њега је - нови разлог за плач. Плачући завапимо Господу Исусу, како би нас Он извео из тамнице, извукао нас из земаљске пропасти, истргао из чељусти смрти. „Господ наш Исус Христос“ - каже преподобни Симеон Нови Богослов – „зато је и сишао нама, јер је зажелео да нас извуче из ропства и из највећег зла - прелести.“

Као средство за погубљење људског рода пали анђео је употребио лаж (Пост 3, 5). Из тог разлога, Господ је ђавола назвао лажом и оцем лажи и човјекоубицом од почетка (Јн 8,44). Схватање о лажи, Господ је тесно повезао са схватањем о човекоубиству: зато што је ово последње неизоставна последица првог. Реч "од почетка" указује на то да је лаж, од самог почетка, послужила ђаволу као оружје за човекоубиство и непрекидно му служи као оружје за човекоубиство, за погубљење људи. Почетак зала - лажна мисао! Извор самообмане и демонске прелести - лажна мисао! Узрок разних повреда и погибли - лажна мисао! Посредством лажи, ђаво је вечном смрћу поразио човечанство, у самом његовом корену, у прародитељима. Наши прародитељи су се преварили (прелестили), то јест, признали су лаж за истину, и прихвативши лаж под маском истине, неизлечиво су себе повредили смртоносним грехом, што је посведочила и наша прамајка. Змија ме превари - рекла је она - те једох(Пост З, 13). Од тог времена, наша природа, заражена отровом зла, својевољно инехотице тежи ка злу, које унакаженој вољи, изопаченом разуму и изопаченом осећању срца изгледа као добро и наслада. Својевољно: зато што ми још увек имамо остатке слободе у избору добра и зла.

Нехотице: зато што тај остатак слободе не делује као пуна слобода; он делује неодвојиво од утицаја греховне повреде. Ми се родимо као такви; ми не можемо да не будемо такви: и зато се сви ми, без икаквог изузетка, налазимо у стању самообмане и демонске прелести. Из тог погледа на стање људи у односу према добру и злу, на стање које неизбежно припада сваком човеку, проистиче следеће одређење прелести, које га објашњава, обухватајући све: прелест је усвајање лажи од стране човека, коју он прима за истину. Прелест првобитно делује на начин мишљења, и када је прихваћена, када је преокренула начин мишљења, она се одмах преноси на срце, изврће осећања срца; овладавши бићем човека, она се распростире на сву његову делатност, трује само тело које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање прелести је стање погибли или вечне смрти.

Од времена човековог пада, ђаво је добио непрекидно слободан приступ ка њему. Ђаво има право на тај приступ: човек се својевољно подвргнуо његовој власти, потчињености њему, одбацивши повиновање Богу. Бог је искупио човека. Искупљеном човеку је дата слобода да се повинује или Богу или ђаволу, а како би та слобода била неусиљена, ђаволу је остављен приступ ка човеку. Веома је природно што ђаво користи све снаге да задржи човека у ранијем односу према себи, или чак да га доведе у још већу поробљеност. Због тога он користи своје раније и свагдашње оружје - лаж. Он се труди да нас заведе и обмане, ослањајући се на наше стање самообмане, наше страсти - те болесне склоности - он покреће; њиховим погубним потребама даје пријатан изглед, труди се да нас приволи на удовољавање страстима. Онај ко је веран Божијој Речи, не дозвољава себи то удовољавање, обуздава страсти, одбацује нападе непријатеља (Јак 4,7): делује руководећи се Јеванђељем против сопствене самообмане, укроћује страсти и тако, мало-помало, уништава утицај палих духова на себе и, мало-помало, излази из стања прелести у област истине и слободе (Јн 8,32), чија пуноћа се остварује осењивањем благодаћу Божијом. Онај који није веран Христовом учењу, који следи своју вољу и разум, покорава се непријатељу, и из стања самообмане прелази у стање демонске прелести, губи остатке своје слободе, ступа у потпуну потчињеност ђаволу. Стање људи у демонској прелести бива врло разнолико, према страсти којом је човек заведен и поробљен, према степену у ком је човек поробљен страшћу. Али сви који су упали у демонску прелест, то јест, који су развијањем сопствене самообмане ступили у општење са ђаволом, и у поробљеност њему - налазе се у прелести, они су храмови и оружја демона, жртве вечне смрти: живота у адским тамницама.

Наставиће се

Старац Порфирије Кавсокаливит - Старац Дима је пренео на мене благодатни дар молитве и прозорљивости

У четири зазвонише звона. Чим је чуо звона, старац Дима начини неколико метанија и престане да се моли. Седе на једну камену клупицу – мислим да је та клупица била изидана у притвору цркве. Уто дође Макаруда – тако су од милоште звали оца Макарија. Овај је био хитар и веома љубазан. Био је анђелче. Како је само лепо палио кандила! Како је, опе, лепо палио свеће на полијелу! А после, како их је једну по једну лепо гасио! Па како је лепо чинио метаније! Тражио би опроштај и здесна и слева, па би потом узео у руке књиге и почео да врши службу канонмонарха. (Канонмонарх је у манастирима монах који је задужен за тачност и лепоту светих богослужења, у свету би се рекло: церемонијал – мајстор, прим. прев.) О-о-о! Како сам га волео! А и заслуживао је, јер је на њему била благодат Божја.

Уђе, дакле, Макарије звани Макаруда у лађу храма. За њим отвори врата и старац Дима, па уђе и он. Мало застаде да се смести и у својој стасидији за богослужење, уверен да га нико није видео. И ја се провукох изашавши из сенке степеништа, па кришом и плашљиво удјох у ладју цркве. Одох напред и целивах икону Свете Тројице. Потом се вратим и станем са стране. На позив: Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите, многи од отаца се причестише. Начиним, и ја метанију и причестим се. Од тренутка када сам се причестио, на мене је сишла благодат у великом изобиљу. Осетио сам одушевљење.

После богослужења удаљио сам се сам у шуму, испуњен радошћу и весељем. Био сам као у неком бунилу. Умно сам у себи понављао молитве благодарења после Причешћа док сам ишао ка нашој колиби. Са жаром сам трчао кроз шуму, скакао сам од радости. У одушевљењу сам ширио руке и узвикивао: “Слава ти, Бооооооже! Слава Ти, Боже!” Да, руке су ми биле као скамењене, као окоштале, као дрво, и, тако раширене заједно заједно са мојим телом твориле су знак крста. Глава ми је била уздигнута ка небу. Леђа укочена, а и руке испружене ка небу. У прсима, у пределу срца, осећао сам као да ће ми срце искочити. Ово што вам говорим, сушта је истина. То сам доживео. Колико сам времена остао у том стању, не знам. када сам дошао к себи, у истом том стању, спустим руке и ћутке, са сузама у очима, наставим пут.

Стигох до келије. Нисам ништа узео у уста, како ми је иначе био обичај. Нисам могао ни да говорим. Отишао сам у цркву, али овог пута нисам појао као што сам имао обичај да певам разне умилне тропаре и стихире. Сео сам у стасидију и изговарао: “Господе, Исусе Христе, помилуј ме!” У оном ранијем стању остао сам сам и даље, али сам сада био мирнији. Гушио сам се од узбуђења. Наврле су ми обилне сузе. Оне су ми слободно текле из очију, саме. Ја то нисам желео, али био сам у узбуђењу због посете Божје. Сузе из мојих очију нису се зауставиле све до вечери. Нисам могао ни да певам, ни да мислим, ни да говорим. Да је икога било у мојој близини, не бих се с њим разговарао. Удаљио бих се да будем сам.

Једно је сигурно: старац Дима је пренео на мене благодатни дар молитве и прозорљивости, и то онда док се молио у нартексу цркве свете Тројице у саборном храму Кавсокаливије. То што ми се десило, никада пре нисам ни слутио, нити икада зажелео, нити очекивао. Старци ми никада нису говорили о благодатним даровима. Такво су предање имали. Нису ме поучавали речима. Поучавали су ме само својим држањем. Читајући житија светих и преподобних људи, сагледавао сам благодатне дарове које им је Бог давао. Свети Оци нису ништа изнуђивали. Нису тражили знамењења, нису тражили благоданте дарове. Ја, верујте, никад нисам рекао у себи да треба да добијем неки благодатни дар од Бога. Никад нисам ни помислио на то. И управо то о чему никад нисам ни помислио изненада се појавило, а ја никад нисам обратио пажњу на то.

Негде после подне истога дана изашао сам из црквице, сео на камену клупицу и гледао према мору. Приближавало се време када су се моји старци обично враћали. Ја сам погледао не би ли их угледао кад се појаве. Тада их стварно смотрим како силазе низ неке мермерне степенице. Али то место је било негде далеко у самој ствари, није требало да на природан начин да видим то место. Ја сам их заправо гледао благодаћу Божјом. Одушевио сам се. Први пут у животу дешавало ми се тако нешто. Појурим напоље, потрчим, стигнем пред њих и узмем им бисаге.

- Како си знао да долазимо? – пита ме старац. Ја не одговорих. Али када смо стигли у келију, приђем великом старцу, оцу Пантоломеју, кришом, да не види поп Јоанакије, па му кажем:

- Старче, не знам како да ти објасним. Док сте били још иза брда, ја сам вас видео под теретом, па сам потрчао. Брдо је било као од стакла.

- Добро, добро – одговори старац. – не обраћај пажњу на то нити икоме говори о томе, јер нечастиви мотри.

Преузето са:  byzantineblue.com