СВЕТА ГЕНОВЕВА, ЗАШТИТНИЦА ПАРИЗА

Из Охридског Пролога

Света Геновева. Заштитница града Париза. Постом, молитвом и милостињом удостојила се Царства Божијег и упокојила се 3. јануара 512. године у 89. години свога живота.

Света Геновева је рођена 422. године у Галији (данашња Француска) у породици имућних родитеља, у селу Нантер, у близини Париза. Отац се звао Север, а мајку су звали Геронтија. Као девојчица Геновева је била пастирица и често водила овце на пашу на гору Валеријен.  Када јој је било седамнаест лета, Свети епископ Герман (прославља се 31. јула) спази ову пастирицу на повратку у село. Овај Свети епископ целива њену главу и прорече њеним родитељима да ће Бог узвеличати ову дјеву у очима Својим и многи народ повести ка спасењу. Након што му ова Света дјева повери своју жељу да живот посвети Христу, епископ јој даде медаљон од бакра са утиснутим Часним Крстом. Дала је завет да ће овај медаљон носити око врата и да никаквих других украса неће носити нити на свом телу осим тог.

У време када се прочуло да је Атила, страшни војсковођа Хуна, на домак Париза, девојчица Геновева стаде на молитву заједно са монахињама манастира, и мољаше се Богу да поштеди град Париз од напада. У том, Бог услиши ове молитве и варварска хорда се одврати од града и запути у другом правцу.

Много година након овог догађаја, када Геновева наврши петнаест лета, родитељи је одведоше у Париз да би тамо ступила у манастир. Молитвама, постом и бденијима она јачаше у монашком позиву, те је од Бога добила дарове пророштва и чудотворства. Господ њене дарове није крио од мештана Париза и околних места, те је они већ за живота сматраше изабраним сасудом Божијим.

Света Геновева је суботња бденија сматрала јако важним, зато што нам ова служба указује какав би хришћански живот требало да буде. „Дужни смо стражити у молитви и посту,  како би нас Господ затекао спремне када буде дошао”, говорила је. Једаред, док је са сестрама из манастира хитала на вечерњу молитву, ветар угаси кандило које је носила.  Монахиње не могаше да разаберу пут без светла, пошто беше мрачно и олуја је беснела, а пут пред њима био мрачан и блатњав. Света Геновева начини Крсно знамење преко светиљке, а свећа која је унутра била угашена, поново се запали снажним пламеном.  Тако успеше да стигну до цркве на вечерњу молитву.

Предање каже да жеља ове светитељке беше да јој се земни остаци похране у цркви Светог Петра и Павла, а коју је сама претходно тражила од краља Кловиса да је изгради. Упокојила се у Господу 512. године а мошти су јој касније пренесене у цркву Светог Етјена Горског у Паризу.  Велики део њених моштију уништен је за време Француске револуције.

У средњем веку народ је ову светитељку поштовао као заштитницу винара.

http://oca.org/saints/lives/2013/01/03/100015-venerable-genevieve-of-paris

Беседа о томе како се срцем задобија Царство Божије а не језиком

Језиком се, браћо, не осваја царство Божје него срцем. Срце је ризница онога блага којим се царство купује, срце а не језик. Ако је ризница пуна блага Божјега, то јест јаке вере, добре наде, светле љубави и добрих дела, онда је и весник тога блага, језик, веран и мио; ако ли је ризница празна од свега тога блага, онда је и весник њен лажан и дрзак. Какво срце, онакве и речи. Какво срце, онаква и дела. Све, све зависи од срца. 

Притворство је немоћно и пред људима, још немоћније пред Богом. Ако сам ја отац, говори Господ кроз пророка Малахију, ако сам ја отац, где је чест моја? И ако сам господар, где је страх мој? То јест: чујем да ме зовете оцем, али не видим да ме чествујете срцем. Чујем да ме зовете господарем, али не видим страха према мени у срцима вашим. 

Наша молитва: Господе! Господе! красна је и корисна само онда када извире из молитвеног срца. Сам је Господ наредио да се молимо непрестано, али не само језиком, да би нас људи чули, него затворени у клијет срца, да би нас Господ чуо и видео. 

Господе величанствени и дивни, избави нас од лицемерства и улиј страх Твој у срца наша, да би срце наше стајало непрестано усправно на молитви пред Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.