ФАРИСЕЈ

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

ФАРИСЕЈ

ДРУГИ ДЕО

Господ је изговорио у светом Јеванђељу много заповести, и све оне уводе у човека мисли и осећања потпуно супротна душепогубном, човекомрском фарисејству. Те заповести уништавају сама начела на којима се фарисејство темељи и заснива. Пазите се и чувајте се - говори Господ -квасца фарисејског.[1] Јеванђелист Матеј објашњава да је речима квасац фарисејски Господ назвао фарисејску науку,[2] а јеванђелист Лука разуме под том речју њихово лицемерје.[3] То је једно те исто: из лицемерног понашања настаје фарисејски начин мишљења и фарисејско учење и обрнуто: фарисејско учење и фарисејски начин мишљења одгајају лицемера, а за њега никакав грех није страшан, никаква врлина није достојна уважавања; он се нада да сваки грех може да се прикрије, опрости, оправда, да лицемерје може да замени сваку врлину.

Господ је предао својим ученицима право, искрено понашање, утврђено на светој мудрости, а не на лукавству - понашање из кога светли чиста врлина и које својом небеском лепотом привлачи људске погледе и срца. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима.[4] Фарисеји су, супротно овоме, желели да само изгледају праведни, бринули су искључиво о томе да пред људима, пред масом, обично мало разборитом, представе и представљају да су управо они слуге Божије. И данас се може видети да фарисеји прибегавају свим могућим смицалицама да би њихова само наизглед добра дела блистала што јаче пред људима, а злодела била оправдана политичком нужношћу, маском праведности и мудре далековидости, жељом да се допуштањем мањег зла спречи веће, и осталим оправдањима која тако обилно извиру из срца испуњеног лукавством. Господ забрањује такво понашање веома снажним изразима. Ви сте - говори Он - они који се правите праведни пред људима, али Богзна срца ваша;јер што је у људи високо, гадост је пред Богом.[5] Фарисеји су настојали да законима прикривају своје душевне страсти, дејства, њихове плодове. Душевне страсти у сенци и хладу закона обично пуштају дубоко корење у душу, постају дебело дрво јер обухватају гранама сву човекову делатност, то јест продиру у све његове мисли, у сва осећања, у свако деловање. Свети Пимен Велики је рекао: "Ако човековој грешној вољи помогну закони, он се предаје разврату и пропада."[6]

Ако човек не трага, и то безинтересно, за врлином пред Богом, него, напротив, тражи славу врлине пред људима, у њиховом безвредном, непостојаном, променљивом мишљењу, онда он није способан да позна хришћанску веру, да прими Христово учење, јер је за то учење потребно срце које признаје да је грешно, и исповеда свој грех. Како ви можете вјеровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите?[7] Господ одузима у својим ученицима сваку храну за славољубље. Он хоће да срце жртвеник буде очишћено од нечистог идола, од свега што припада идолопоклонству. Господ заповеда да чинимо сва добра дела у тајности. И милостиња, по Његовој заповести, нека буде у тајности, и пост нека буде у тајности, и молитва - у затвореној клети! Наша добра дела морају бити сакривена од људи, али и од нас самих, да људи не би кварили нашу душу похвалама и да нас само наше срце не би варало и вршило прељубу, и тиме нарушавало свети савез са светим смирењем. Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја.[8] То није довољно! Господ је заповедио да се одрекнемо себе у краткотрајном земаљском животу, да нарушимо све законе, сваку правду ради јеванђелске правде. А у чему се састоји јеванђелска правда? У страдањима, у крсту! Ка њима призива Спаситељ свога ученика и ту врши одабир међу званима, ту одваја кукољ од пшенице, ту обележава својим печатом изабране! И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.[9]

Браћо! У подножју Христовог крста сложимо и сахранимо сва мишљења света о части, о увредама, о понижењима, о губицима, о неправди, о људским законима и о људској праведности. Постанимо јуродиви Христа ради! Поставимо своје образе да нас по њима пљују, ударају! Наша стара, земаљска част нека се проспе у прах унижења! Не гледајмо са жаљењем и бригом на наше пропадљиво имање: нека га разграбе и разнесу вихори, када буду допуштени! Не пожалимо наше тело у вољним подвизима и у невољним страдањима! Научимо се од Господа Исуса Христа Његовом тајанственом ћутању, том најузвишенијем богословљу и говорништву, које задивљује и анђеле! Свет није признао да Он, Бог оваплоћени, јесте праведан: зар од света да тражимо праведност? Одрецимо се ње у подножју Христовог крста! Не будимо звери које ловци и друге звери нападају, рањавају и уједају, но постанимо слични Јагњету Божијем овде на земљи, за време нашег краткотрајног земаљског странствовања - и Он ће нас учинити сличнима Себи у вечности, у којој нашем блаженству неће бити краја и мере. И овде, у земаљском изгнанству, верном Исусовом ученику прилази Дух Свети, Утешитељ, наноси на његову душу неисказано блаженство будућег живота, а оно одузима од њега осећај страдања и уводи га у невидљиво, свето наслађивање, независно од човека и околности. Пред тим наслађивањем ништавне су све земаљске насладе, чак и оне законите.

Главна карактеристична особина лицемера, прва стрела коју он пушта на ближњег, јесте саблазан и из саблазни произашла осуда ближњег. У наумима злотвора саблазан је често притворна, измишљена, као тобоже оправдан изговор за злодело, који благовремено припрема и злодело и оправдање злодела; саблазан у онима који су још заражени старим Адамом, макар они били добронамерни и тежили ка спасењу, јесте особина старог човека и веома озбиљна и упорна болест. Та болест спречава покајање, од кога долази очишћење. Саблазан је болесни поглед на слабости ближњег, при коме те слабости нарастају до несагледиве, наказне величине. Саблазан је чедо самољубља, и усељава се у ону душу која се клони љубави према ближњем и правилне љубави према себи. Господ је ту болест упоредио са брвном, према коме свако јавно сагрешење ближњег представља тек трун. Не судите - рекао је Господ - да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити... Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш, онда видјети извадити трун из ока брата свога.[10] Морамо на силу одвлачити себе од осуђивања ближњих тако што ћемо страхом Божијим и смирењем ограђивати себе од тог осуђивања. Да бисмо ослабили и, са Божијом помоћи, потпуно искоренили из свог срца саблажњавање о ближњег, морамо се уз светлост Јеванђеља удубљивати у себе, пазити на своје слабости, испитивати своје грешне тежње, побуде и стања. Када наш грех привуче на себе наше погледе, нећемо имати када да надгледамо недостатке ближњег, да их примећујемо. Тада ће нам сви ближњи изгледати прекрасни, свети; тада ће сваки од нас сматрати да је највећи грешник у свету, једини грешник у свету, тада ће нам се широко отворити врата, наручје истинског, стварног покајања.

Велики Пимен је говорио: "Ми и наша браћа смо као две слике. Ако човек, гледајући себе, налази у себи недостатке, онда он у свом брату види савршенство. А ако сам себи изгледа савршен, онда, поредећи са собом брата, налази да је брат лош."[11] Највећи Божији угодници нарочито су бринули о томе да виде да су грешници, толики грешници да су сагрешења ближњих, јавна и велика, њима изгледала безначајна, опростива. Преподобни Сисоје је рекао ави Ору: "Дај ми поуку." "Имаш ли ти поверења у мене?" - упита га ава Ор. "Имам" - одговори Сисоје. "Иди" - рече му ава Ор - "и чини оно што ја чиним." "А шта је то што ти чиниш, оче?" - упита га ава Сисоје. Старац рече: "Ја видим да сам гори од свих људи."[12]

"Ако човек достигне то стање" - говорио је Пимен Велики - "о коме је апостол рекао: Чистима је све чисто,[13] онда ће видети да је гори од сваке твари." Брат је упитао старца: "Како могу да мислим да сам гори од убице?" Пимен је одговорио: "Ако човек дође до стања на које је апостол указао, и види човека који је починио убиство, рећи ће: 'Он је једном учинио тај грех, а ја убијам себе сваког дана.'" Брат је препричао Пименове речи другом старцу. Старац је одговорио: "Ако човек дође до стања такве чистоте, и увиди грехове брата, онда ће његова праведност прогутати тај грех." Брат је упитао: "Каква је његова праведност?" Старац је одговорио: "Свакодневно окривљивање себе."[14]

Ето истинских слушалаца и твораца јеванђелског Закона! Изгнавши из својих срца осуђивање и саблазан, они су испунили себе светом љубављу према ближњем тако што изливају на све милост, и милошћу лече грешнике. Свети оци су рекли за великог Макарија Египатског да је био као земаљски бог - са тако силним милосрђем подносио је недостатке ближњих. Ава Амон је, удубљујући се непрестано у себе и изобличавајући недостатке своје душе, дошао у дубоко смирење и свету простодушност. Од мноштва љубави према ближњем он није видео у ближњем зла, заборавио је да зло постоји. Једном приликом доведоше код њега - пошто је био епископ - девојку која је зачела и рекоше му: "Тај и тај је учинио ово, наложи на њих епитимију." Амон осени крстом њен стомак, затим нареди да јој дају шест пари белог платна, и рече: "Када дође време да роди, ако умре она сама, или њено дете, да се има за сахрану." А они што су оптуживали девојку рекоше: "Шта чиниш? Наложи на њих епитимију!" Он одговори: "Браћо! Она је близу смрти! Шта још да се ради с њом?" - и отпусти је.

Дошао је једном приликом ава Амон у једно боравиште монаха да би са њима обедовао. Један брат из тог места се понашао веома збуњено: жена му је дошла у посету. Сазнала су то остала браћа; збунили су се, а кад су се окупили на договор, одлучили су да истерају брата из колибице. Но кад су сазнали да се ту налази епископ Амон, дошли су код њега и молили га да и он пође са њима да прегледају келију тог брата. Дознао је то и брат: сакрио је жену под велики дрвени суд, и окренуо дно суда према горе. Ава Амон је то схватио, и, ради Бога, покрио сагрешење тога брата. Када је са мноштвом браће дошао у келију, сео је на тај дрвени суд и наредио да претраже келију. Келију су претражили: жену нису нашли. "Шта ово значи?" рече ава Амон браћи: "Нека вам Бог опрости ваше сагрешење." Затим се помоли, и нареди свима да изађу. За браћом изађе и он сам. Излазећи, милостиво узе за руку окривљеног брата, и рече му са љубављу: "Брате! Пази на себе!" Тако се свети Амон удаљавао од осуђивања било кога, и лечио је грешнике тиме што је омекшавао њихова срца и приводио их милошћу ка покајању.

Колико нас Господ одводи од понора саблазни и осуђивања, колико се истинске слуге Господње удаљавају од тог страшног, погубног понора, толико нас, супротно томе, ђаво вуче у тај понор, прикривајући га разним оправдањима. Једно од сатанских оправдања је неразумна ревност, коју многи држе за побожну, свету ревност.

Човек којег води неразумна ревност" - говори свети Исак Сиријски - "никада неће моћи да достигне мир мисли. Далек је он од тог мира, од радости. Ако мир мисли јесте потпуно здравље, ако ревност јесте супротна миру, онда лукава ревност није ништа друго до тешка болест. О човече! Убеђен си да оправдану ревност против туђих недостатака доводиш до највећег степена, а у ствари одгониш здравље своје душе. Постарај се, постарај се о здрављу своје душе! А ако желиш да лечиш болесне, схвати да је болесницима више потребна пажња него бездушност. При томе, док не помажеш другима, доводиш себе у стање тешке болести. Таква ревност у човеку није знак мудрости него болести душе, знак недостатка духовног знања, знак великог незнања. Почетак премудрости Божије, тихост и кротост, та својства велике и снажне душе, плод су разумног начина мишљења, и управо она носе људске болести."[15]

Грех саблазни и осуђивања је тако подесан за убијање људи и зато тако омиљен ђаволу да њему није довољно то што је изазвао у нашем срцу лукаву и од јеванђелског разума далеку ревност, што је изазвао горде помисли, увек повезане са понижавањем и презирањем ближњега: не, он спрема и очита лукавства да би уловио непажљиве у саблазан и осуђивање. Ава Пимен је говорио: "У Писму је речено: Што видеше очи твоје, говори.[16] Но ја вам саветујем да не говорите чак ни о ономе што сте опипали својим рукама. Један брат је тако био обманут: учинило му се да његов брат греши са женом. Дуго се он борио са самим собом; напокон је пришао, гурнуо их ногом, мислећи да су то баш они, и рекао: 'Престаните, хоћете ли још дуго?' Испоставило се да су то били снопови пшенице. Зато сам вам и рекао: 'Не излажите руглу, чак и кад опипате својим рукама'."[17]

Грех осуђивања је толико противан Богу да се Он гневи и одвраћа од самих својих угодника када они себи дозвољавају да осуђују ближњег: Он одузима од њих своју благодат, а то се види из многобројних примера које су црквени писци сачували ради користи и поучавања хришћанских поколења. Никаква праведност не даје право да осуђујемо брата који греши: Господ може веома угодно да му дарује истинску праведност, неупоредиво већу од оне коју ми мислимо да налазимо у себи. Можемо ми бити праведни готово колико и сам Бог; но чим осуђујемо ближњег, ми одбацујемо Божију правду, уместо ње уводимо своју правду, или правилније, болест фарисејства. Ако осуђујеш ближњег, ти крадеш власт Бога, власт јединог коме припада суд над Божијим тварима - крадеш власт Христову, који ће судити живима и мртвима у последњем дану.[18]

Чудесни Јован Саваит приповедао је о себи: "Једном приликом, док сам живео у пустињи недалеко од манастира, дошао је брат из манастира да ме посети. Упитах га: 'Како живе оци и браћа?' 'Добро, због твојих молитава' - одговори он. Затим га упитах за једног брата кога је био лош глас. Он ми одговори: Веруј, оче, тај брат наставља да живи као и пре.' На то рекох: 'Ох!', и одмах дођох у занос. Видим: стојим пред Голготом, у Јерусалиму. Господ наш Исус Христос стоји на Голготи, између двојице разбојника. Похитам да се Њему поклоним. Тада - видим - Господ се окренуо према анђелима који стоје пред Њим, и говори им: 'Отерајте га - он је према мени антихрист: предусрећући мој суд, осудио је свог брата.' Док су ме изгонили, и док сам излазио, на вратима се запетља моја мантија, запе за њих. Тамо сам је и оставио. Истог трена дођох себи, и рекох брату, овом што је дошао да ме посети: Тежак је за мене овај дан.' Он ме упита: 'Зашто тако, оче?'

Своје виђење, које сам му открио, допунио сам речима да је скинута мантија знак да је од мене одузет покров Божији и помоћ Божија. Од тога дана удубио сам се у пустињу, лутао у њој седам година, не узимајући хлеб, не улазећи под кров, и не беседећи ни са једним човеком. Након тог времена опет сам видео Господа: Он ми је вратио моју мантију."[19]

Браћо, пазимо на себе! Постарајмо се да очистимо себе од телесних, а онда и од душевних страсти, од славољубља, неверовања, лукавства, зависти, мржње, среброљубља, и осталих сличних болести које се развијају и дејствују, по свој прилици, у самој души, без учешћа тела, због чега се и називају душевним. Рекох "по свој прилици": оне утичу и на тело, али се тај утицај не да измерити, и зато је за многе неприметан и несазнајан. Док будемо пазили на себе и чистили себе од тих страсти, засејаће се постепено у нама љубав према ближњем, а од ње ће ослабити и уништиће се осећање саблазни о ближњег и помисао да га осуђујемо. Никад не смећимо с ума да правде угодне Богу нема изван сиромаштва духом. Оправдавајмо ближње, и осуђујмо себе, да би нам Бог даровао своју благодат и милост, дакле оно што Он дарује једино униженима и милостивима. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

Mт 16, 6.

Mт 16, 12.

Лк 12, 1.

Mт 5,16.

Лк 16, 15.

Азбучни патерик.

Jн 5,44.

Mт 6, 3.

Mт 10, 38, 39.

Mт 7, 15.

Азбучни патерик.

Азбучни патерик.

Tим 1, 15.

Азбучни патерик.

Слово 89.

У изворнику: Прич 25, 8.

Азбучни патерик.

Житије преп. Василија Новог, митарство осуђивања, Четиминеј, 26. март.

Азбучни патерик.

Извор

НЕДЕЉΑ Ο МИТАРУ И ФАРИСЕЈУ

НЕДЕЉΑ Ο МИТАРУ И ФАРИСЕЈУ (грч: Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου), друга припремна недеља Великог или Васкршње поста. Тога дана чита се из Јеванђеља одељак ο митару (царинику), који је био понизан и својом смиреношћу оправдао се пред Богом, а и фарисеју који својим хвалисањем није постигао циљ (Лк 18,10-14).

 То зачало Светог Јеванђеља нас учи о смирењу и потреби препознавања сопствене грешности (митар), и погубности уздизања самог себе уз лицемерну осуду ближњих (фарисеј). У ову недељу се чита Заамвона молитва која је у складу са поменутим зачалом.
У VII веку се овај одељак Јеванђеља читао четврте недеље Васкршњег поста.

Од XII века, као што се види из Евергетидског типика, ово зачало чита се у недељу која, као и данас, претходи Недељи ο блудном сину. У Недељу ο митару и фарисеју почиње у Цркви богослужбена употреба књиге Посни триод. Почевши, дакле, од ове недеље па закључно с вечерњом Литургијом Велике суботе, службе се поју из ове књиге радним и недељним данима. Некада се ова књига употребљавала само до завршетка Свете четрдесетнице (уочи Суботе Св. и праведног Лазара) и зато се називала Лазаревац.

Седмица која почиње овом недељом је трапава седмица.

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

Беседа 1. у Недељу митара и фарисеја[1]

1965. године у манастиру Ћелије[2]

Недеља митара и фарисеја. Данас почиње Ускршњи пост; пост душе, пре него што уђемо у пост тела. Пост ускршњи значи: пост је сила која васкрсава душу из мртвих и тело из мртвих. Каква моћ, каква сила! Грех сатерује душу у смрт, а пост, та света еванђелска врлина га васкрсава из смрти. Постоји свегрех, постоји свеврлина: свегрех - то је гордост, свеврлина - то је пост.

То нам каже данашње Свето Еванђеље - чудесна Благовест: Два човека уђоше у храм да се моле Богу. Један фарисеј (а други цариник). Фарисеј стаде и мољаше се Богу у себи говорећи: "Боже! хвалим те што нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам". А цариник стајаше (издалека), и бијући прси своје мољаше се Богу: "Боже! милостив буди мени грешном". Кажем вам - завршава Спаситељ Своје данашње Еванђеље - кажем вам, овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се понижује подићи ће се[3].

Ето благе и страшне вести. У храму, у цркви душа отворена пред Богом. Стоји на молитви фарисеј, отворио сву душу Богу, много добрих дела има он у животу, није он прељубошнац, није он разбојник, није он пљачкаш, није он неправедник. Значи: држао је закон Божји. А гле како га Спаситељ испраћа из цркве: није оправдан отишао кући својој. Где су та његова добра дела, шта би од њих? Закон испунио, заповести Божје извршио, а гле, погинуо! душом погинуо. Гордост, ето убице његовог, ето чиме је сва своја добра дела уништио, сав свој живот упропастио. Авај, пакао себи зарадио, рај изгубио, Царство Небеско изгубио, Бога изгубио. Шта је то? Ако има свегреха, онда је гордост свегрех. Сећате се, најпрви Анђео Луцифер, најсветлији Божји Анђео, светлоносац, гордошћу претворио је себе у сатану, у ђавола[4]. А гле, гордост претвара несрећног фарисеја у ђавочовека. Јер кад је гордост у стању да Херувима и Серафима претвори у ђавола, како није у стању да човека претвори у ђавочовека.

Данас Света Црква приводи нас великој тајни Христовог Васкрсења, великој победи над смрћу, над смрћу душе и смрћу тела. Али данас нам казује (и) ко је главни човекоубица у свима световима: гордост, охолост, понос. Зато први дан Ускршњег поста, данашњи дан поста душе, то је објава рата гордости, том основном и страшном греху. И пре него што запостимо кроз три недеље телесним постом, данас почиње наш духовни пост. Пост и хрвање, страшна борба са најстрашнијим непријатељем, са гордошћу. Она има безброј обличја, она има безброј маски.

У једној молитви црквеној вели се да је ђаво многолик. Јесте, ђаво је многолик, има безброј лица, безброј шминки, безброј маски. Гардероба његова је огромна. Он се пресвлачи[5] и облачи у разна светла, заводничка одела. Лице своје дотерује, глача, маске ставља, еда би пришао свакоме од нас по жељи срца његова, по главноме греху његовом. Ми не сматрамо за гордост нашу напраситост, наш гњев. Све то долази од гордости. Завист, од чега долази? Опет од гордости. Ја, зашто он да буде бољи од мене? Ја да будем испред њега. Пакост, опет из охолости и гордости. Зашто он да буде такав? Хоћу да га минирам, да ја станем испред њега? Тако редом: свака наизглед и најмања страст, сваки наизглед и најмањи грех, долази од тог свегреха, од тог главног извора свих грехова људских, од гордости. Гордост је увела грех у овај свет. Гордост је увела грех у анђелски свет. Гордост уводи у грех свакога од нас.

Ако хоћемо да пажљиво размотримо душу своју, ако распростремо душу своју у Цркви, када смо на молитви Богу и загледамо у себе, ми ћемо видети чуда у својој души, ми ћемо видети безбројна обличја грехова, грехова у које се облачи демонска гордост. Нама шта остаје, шта преостаје, него борба на живот и смрт са том аждајом, која се назива гордост, охолост. Борба и дању и ноћу. Оружје нам даје сам Господ Христос. Оружје против гордости то је смиреност. Зато је Господ и ставио смиреност као прву врлину новога живота, Новога Завета, као прву врлину Цркве Христове, као врлину, као темељ на коме се зидају све друге врлине, сав живот човека хришћанина и у овоме и у ономе свету. Темељ на коме се зида вечна кућа нашег људског бића. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско[6]. Ето, то је смиреност коју је Господ ставио у темељ нашег живота моралног, нашег живљења и на земљи и на небу.

Сиромашни духом, ко су? То су смирени људи који стално осећају да је дух наш људски пуко сиромаштво према Духу Божјем. Да дух наш стално је сиромах, да треба да се обогаћује Духом Божјим, да допуњује себе, да усавршава себе. Отуда Светитељи Христови, отуда сами Свети Апостоли стално осећају да су несавршени и недовршени, да су убоги људи. Светитељи обично себе називају најубогијим људима, најгрешнијим људима. Отуда, кад је дух еванђелског смирења прожео сву њихову душу, њихово биће; што они знају да се човек у овоме свету може одржати у Еванђељу Христовом, и у светоме животу једино смиреношћу. Допусти ли хришћанин гордости да уђе у његову душу, да ушета, оде темељ његовог бића. Али и ако уђе, ту је покајање. Главно је душу своју стално испуњавати смиреношћу, а она, она је божанска сила.

Смиреност је божанска сила која потискује све што је гордо у нама, потискује сваки грех, сваку страст, док је потпуно не потисне. И ми стекнемо онај покој души о коме Спаситељ говори: "Ходите мени сви који сте уморни и натоварени; ја ћу вас одморити, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим"[7].Покој душама својим... То данас недостаје човеку, новом модерном човеку европском, и нама свима. Нема веће силе од смирености. Гле, смиреност враћа Рај човеку, враћа Царство Небеско човеку. Не само то, него и дарује му Царство Небеско. То значе Спаситељеве речи: "Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско." Гле, још овде на земљи, ако имаш еванђелску смиреност, ти имаш Царство Небеско. Каква сила, божанска сила у овој светој врлини Христовој, у овој светој врлини еванђелској. Твоје је Царство Небеско када себе смириш, а дотле - какво је царство (у теби)? Ако греси царују у теби, грех до греха прави пакао, а шта онда носиш са собом? Пакао, цео пакао. Отуда, обратите пажњу на сваки свој и најмањи грех: како узнемири душу, узнемири срце, ако ниси спокојан, ако си га учинио данас, ноћ ти је немирна, ако га ниси исповедио, не ноћ, него дан, и сутра и прексутра и сви дани, док га не исповедиш, немирни су и пуни унутрашњег неког страха, неког трепета.

Хоћеш да осетиш како су живели наши прародитељи у рају и превладали грех?Смири себе најпре пред Господом, простри себе пред Њим у молитви. Кажи Њему срце своје, кажи Му душу своју: "Господе! видиш све ране моје, све смрти моје видиш, све гробове моје видиш. Васкрсавај ме"! А Он ти вели: Један је васкрситељ из свих гробова. То је твоје смирење. Колико смрти у теби, колико дубоких змија у теби. Шта ти остаје, шта теби, шта мени, него да заједно са покајаним и чудесним цариником завапимо: "Боже, милостив буди мени грешноме". Тако данас, тако сутра, тако ноћас, тако сваког дана и сваке ноћи, над тобом ће брујати благи глас Господа Исуса: "Овај отиде оправдан кући својој". Дакле, браћо, све дотле у нама предстоји и у нама стоји сваки немир, свака страст, свако искушење, сваки грех.Сећај се увек да је грех убица свега онога што је Божје у теби и у мени. А гордост као свегрех највећи крволок, највећи човекоубица у свима световима. Зато борба са том немани, са том аждајом, нека је свакодневна и сваконоћна.

Чиме ми можемо савладати ђавола? Каква страшна мрачна сила! Нико га није могао савладати сем Господа Христа! Али ипак, долазак Господа Христа у овај свет, оснивање Цркве и све што је Господ дао Цркви, даје нам силу да победимо сваког ђавола у овоме свету. А главно оружје против њега шта је? Смиреност.

Светог подвижника Макарије Великог једног дана срео на путу ђаво и јавио се носећи разне трачке и заводничке ствари, ишао је у манастир да обиђе Светог Макарија. "Куда ћеш ти" - вели му Свети Макарије. "У твоју обитељ" - вели ђаво."Шта ћеш тамо?" "Да кушам твоју братију". "Лако је мени", вели он, са твојом братијом, бар са већином од њих. Али ми је тешко с тобом борити се". "А што" - пита га Свети Макарије. "Што? Ти постиш, ја никад не једем; ти бдиш, ја никад не спавам; ја сам јачи од тебе увек. Али има једно чиме ме ти побеђујеш". "Шта је то?" "То је твоја смиреност." А ту победу нама даје Господ Христос.

Он је Син Божји, Бог постао човек и, како се вели у светом Еванђељу, понизио Себе[8]. Какво је понижење за Бога постати човек. Понижење, сигурно страшно велико, ужасно понижење за Бога постати човек. А Господ чини из Своје велике љубави према човеку све да спасе човека од ђавола. Понизио је Себе, вели се у Светом Еванђељу, понизио је Себе до смрти крстове. Зато је Он прослављен, и име Његово је славније од свих имена у свима световима, да се Њему поклони све што је на Небу и на земљи и под земљом[9]. Том великом Својом смиреношћу, том великом Својом божанском љубављу и жртвом Господ Христос је спасао род људски од ђавола, од силе смрти и осигурао бесмртни Живот Вечни роду људскоме.Али од нас, од свакога од нас зависи да ли ћемо ми да користимо ту божанску силу Христову.

Чули сте данас у Еванђељу да Спаситељ вели: "Сваки који се сам подиже, понизиће се, а који се понизи, подићи ће се"[10]. Сваки... и ја и ти, и сваки од нас. Господ стоји свакоме на расположењу у Цркви Христовој. Од твоје воље зависи да ли ћеш да Га пригрлиш и примиш. Од твоје воље зависи да ли ћеш ти да протераш гордост из душе своје и испуниш себе смиреношћу Христовом. Нећеш ли, Господ те не приморава. Ако нећеш, ништа се неће десити. То значи изабрати пакао, изабрати вечни живот у вечним мукама. Изабрао си за господара свог, за вечног владара свог - кога? Ђавола, сатану, бога гордости, лажнога бога! Гордост је бог овога света! Страшна реч, али истинита. Он тако лако и вешто заводи људе, представља себе као огромну силу, као бога овога света. Сећате се да је кушао Самог Господа Христа.Он се хвали и вели: "Све ово даћу теби, сва царства која видиш, сву земљу, ако паднеш и поклониш ми се"[11].

Ето, то хоће он самозванац, он који је хтео да замени Бога и да седне на престо Божји, како вели Свети Пророк Исаија[12]. Зато је сурвао се са највиших небеских висина у поноре пакла. Где је ђаво, ту је пакао, сав пакао.

Господ у овоме свету дошао је да све то уништи, да да нама васкрситељске и васкрсне силе да побеђујемо најпре у души својој сваки грех, да душу васкрсавамо прво из мртвих, и то ће нам осигурати васкрсење тела на дан Страшнога Суда. И ти, када се бориш са ма којим грехом у себи, ти се бориш за бесмртност, ти се бориш за васкрсење из мртвих. Ето гордост - стотину гробова у твојој души, стотину гробова ...[13] гордост. Све се усмрдело у тим гробовима, сва душа се усмрдела. Хајде васкрсавај ти својим рукама, васкрсавај своје мртваце. Ево ти смирености као божанске силе, смирености покајаног цариника: "Боже, милостив буди мени грешноме". Ето силе и моћи којом ти и ја можемо васкрсавати себе из сваке смрти.Господе, ти видиш: сав сам немоћ, сав слабост: Милостив буди меии грешном! И онда васкрсавају из мртвих сви наши мртваци, сви се гробови наши отварају и ми души својој осигуравамо бесмртност и Живот Вечни. Вели Свети Пророк: "Душа која греши, та умире"[14]. Душа која греши, та умире. Душа умире одвојивши се од Бога, удаљивши се од Бога. Удаљује се душа од Бога кроз грех, кроз страсти. Да не би умрла потпуно, да се не би потпуно одвојила од Бога треба је видати, душу своју васкрсавати из мртвих.

Ето, чудесна Света Црква Православна и почиње Ускршњи пост са данашњим даном. Постом душе данас почиње борба за душу нашу, борба и твоја и моја, борба против свих смрти које јуришају на нас, борба против свих ђавола који јуришају на нас, боримо се против свих грехова. Тако, од данашњег Ускршњег поста ти си борац. То смо сви.

Тако, данашња Недеља митара и фарисеја даје нам учитеља, учитеља бесмртности, даје нам васкрситеља који васкрсава нас из свих смрти. Ко је то? Покајани цариник.Ето нашег учитеља, учитеља кроз Велики пост који иде испред нас, крчи нам пут кроз прашуму грехова и искушења, и води нас Васкрсењу Христовом: он смирени покајани цариник, он који је себе казао према свима световима, према Богу, кроз вапај и уздах: "Боже, милостив буди мени грешном". И ми, од данашњег дана до Ускрса, да пригрлимо, како се вели у једној дивној песми, да пригрлимо цариничке уздахе. Нека нас сви уздаси воде кроз све дане до светог и славног Васкрсења Спасовог - до Ускрса.

Све што се у души твојој ...[15] Најпотребније је теби, мени, сваком човеку, сваком људском бићу - шта? Да се смири пред Господом (свих) светова, да се смири пред Господом Христом, Који је тако божански неизмерно смирен. Примиће грешнике, покајнике и показаће пут спасења. Шта је лакше, шта је краће него вапити као цариник: "Боже, милостив буди мени грешноме". Смирење је скраћено спасење - вели Свети Варсануфије. Вели: Смирење је скраћено спасење! Ако те уплаше многе заповести Спаситељеве, Еванђеље са безбројним захтевима: Љубите непријатеље своје, молите се Богу за оне који вас куну, проклињу, и друге тешке заповести, ако те то уплаши, сети се да ћеш све то добити - како? Врло просто. Смиривши се пред Господом говорећи стално: "Господе, ја сам нико и ништа у овоме свету, Ти си моје све, Ти си мој рај, Ти си моје Царство Небеско, ти си мој Вечни Живот, моја Вечна Истина, моја Вечна Правда. Све ми то дај, и ја сам твој". Смирење је спасење. За спасење се не тражи ништа нарочито, никакве велике материјалне жртве, већ једно: Смирити се пред Господом Христом. И онда, онда нам Он даје све. Како, - како можемо да се оглушимо на све Његово? Ако се не молимо, ако смерно стојиш пред Њим ие молећи му се. А најбоља молитва, молитва која сигурно спасава од свих смрти и осигурава сва васкрсења сваком људском бићу, то је молитва покајаног цариника: "Боже, милостив буди мени грешном".

Благи Господ, молитвама свих Светитеља Својих, свих покајаних и спасених грешника, и свих славних и великих сунчаних Праведника, нека душе наше испуни том смиреношћу, нека душе наше води том смиреношћу из врлине у врлину, и тако нам осигура Живот Вечни и Царство Небеско, где Чудесни Свеблаги Господ Христос царује и влада. Њему свака слава, сада и свагда кроза све векове. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

1.        Еванђеље по Луки 18,10-14. - Митар је словенски назив за цариника. Прим.уредн.

2.        Општа напомена уредника: све речи у заградама додате су од уредника ради јасноће

3.        Ис. 14,12-15; Лк. 10,18.

4.        2 Кор. 11,14

5.        Мт. 5,3

6.        Мт. 11,28-29

7.        Филип. 2,78

8.        Фил 2,8-10

9.        Лк. 18,14

10.     Мт. 4,9

11.     Ис. 14,13-15

12.     Неке речи нечујне на траци. - Прим. препис

13.     Јез. 18,4

14.     Исто.