Богомајка покрај крста

Јеванђеље по Јовану 19

25. А стајаху код Исусова крста мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина.

26. А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина!

27. Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи.

Само јеванђелист Јован, као сведок и чак учесник догађаја, прича о томе како је Господ Исус Христос са крста њему на бригу и старање поверио Пречисту Мајку Божију. Када се злоба непријатеља заситила и када су они већ почели полако да се удаљавају од крста, крсту су се приближили они који су дотле стајали мало подаље – Пресвета Богородица , њена сестра марија Клеопова, Марија Магдалина и ученик кога Исус љубљаше, како свети Јован обично назива себе у свом Јеванђељу.

Са одласком Христовим из овог света, Његова Пречиста Мајка остајала је сама и није било више никога ко би се старао о њој, па зато Господ речима: Жено, ето ти сина,  упућеним Мајци, и : Ево ти мајке,  упућеним ученику – поверава љубљеном ученику Своју Пречисту Мајку. И од онога часа узе је ученик к себи. Од тог времена Пречиста Мајка Божија је све до своје смрти, како сведочи црквено предање, живела код светог Јована, који се као син са пуно љубави бринуо о Њој.  Ево због чега је ово нарочито важно и значајно.

Протестанти и секташи, који не пропуштају прилику да похуле на Пречисту Мајку Божију, одбацују Њену свагдадевственост, па кажу да је Она после Исуса имала другу децу, рођену природним путем од Јосифа, те да су то ила „браћа Господња“ која се помињу у Јеванђељу. Али поставља се питање: ако је Пресвета Богородица имала рођену децу, која би несумњиво мога и мора да се се старају о Њој као о својој Мајци, зашто би онда било потребе да се Она повери светом Јовану Богослову?

Треба претпоставити да су и Пресвета Дјева Марија и свети Јован Богослов су остали поред крста све до краја, јер свети Јован у свом Јеванђељу каже да је лично био сведок смрти Господа и свега онога што је потом уследило.

Архепископ Аверкије
Тумачење Новог Завета

СУБОТА СВЕТОГ ЛАЗАРА И УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ (ВРБИЦА)

У Страсну седмицу уводе нас два, заиста нарочита празнична дана: Субота светог и праведног Лазара, дан када света Црква слави спомен на догађај који се догодио тога дана, тј. на вас крсење праведног Лазара, кога је из мртвих васкрсао Господ Исус Христос и дан када се прославља Улазак Господа у Јерусалим, празник у народу познат као Врбица.

Карактер ових празника је веома свечан и они, пре тужних догађаја који су се догодили током Страсне седмице, претходе и указују нам на радост свете Пасхе. У ова два празника снажно је изражена слава Христа као Свемогућег Бога, Васкрслог из мртвих и Цара, Сина Давидовог, Владике и Вожда који је прослављен и поздрављен од изабраног народа Божијег.
Ипак, од ова два празника на неки начин је доминантнији онај који је у нашем народу познат и под именом Врбица, тако да није реткост да се субота, која претходи овом празнику (тј. Лазарева субота), назива и Субота Врбице. Као Свеисцелитељ душе и тела, Христос је, како читамо у Јеванђељу, отишао ка гробу уснулог Лазара, као што је раније отишао ка одру уснуле девојке, кћери Јаирове, и као што пробудио јс. Оно шта се тада догодило, то чудо љубави, заправо је предзнамење настунајућег догађаја јер потпуна пуноћа васкрсења биће нројављена у последњи дан. Знамење и чудо које се догодило у Кани Галилејској представља иочетак служења Господа међу људима, а чудо васкрсења праведног Лазара је последње у низу чуда, пре него што је Себе предао на жртву. Основна мисао богослужења Суботе праведног Лазара креће се у два смера. Иаиме, изображавају се детаљи тог заиста тајанственог догађаја, а такође се потврђује и Богочовечанство Господа Исуса Христа. Туга и сузе које се виде на Христовом лицу јесу пројављење Његове човечанске природе због сазнања о Лазаревој болести и смрти, док је васкрсење већ четири дана упокојеног човека, свакако пројављење Снаситељеве Божанске ирироде, Његовог свезнања и свемогућности. Наиме:Пре него што си превео сваку твар из небића у биће, и који знаш све оно скривено у срцу, Ти си предсказао ученицима, као Владика, смрт Лазареву.
На јутрењи празника Уласка Христовог у Јерусалим, освештавају се и раздају гранчице врбе верницима, гранчице дрвета које се раније од свих осталих, буди из зимског сна (ова пракса постоји у пределима где нема палмииог дрвета, чије су гранчице деца држала у рукама, прослављајући Улазак Христов у Јерусалим, прим. прев.).
Стајање са гранчицама и упаљеним свећама, заправо је спомен на свечани улазак Цара Славе на вољна страдања. Сведочанства о овом празнику наилазимо у беседама светог Амвросија Миланског, светог Јована Златоуста, светог Епифанија Кипарског и, по свему судећи, реч је о празнику који је доста рано пронашао своје место у богослужбеном циклусу Православне цркве.
Али, већ од вечери овог празника, богослужбени текстови сведоче о наступању Страсне седмице, или, како то каже К. Никољски: „Започињући од вечери недеље у којој се празновала Врбица, све песме Посног триода воде нас стопама Господа који је ишао ка добровољном страдању…“.[1]
 

---

НАПОМЕНЕ:

К. Никољски, Уџбепик за изучавање Устава богослужења Православне цркве; Петроград, 1894. година /на руском/.

ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ
Коментари и напомене професора В. Н. Иљина

https://svetosavlje.org/sr/tumacenje-bogosluzenja-strasne-sedmice-i-pashe/2/

Свети Теофан: Уђимо дакле у себе и почнимо да прегледамо чега све ту има

Свети Теофан Затворник

Рекли сте да ћете да постите, онда постите! Нека Господ благослови! Изволите, поразмислите о томе како да се припремите. Старе хаљине треба да замените новим. Ако се нешто од старог учини погодним, онда га треба опрати, изглачати и показати га у оном облику као да је сасвим ново. Тиме хоћу да кажем како треба да преиспитате себе: лоше да одбаците а добро да задржите, поправите и усавршите.

Уђимо дакле у себе и почнимо да прегледамо чега све ту има.

Да се у то меша неко лице са стране неумесно је и сасвим немогуће. Нико не може да уђе у Вас и да разабере дела Ваше савести, осим Вас самих. Изволите дакле то сами да учините. Ја ћу Вам тим поводом дати само неколико упутстава. И у оним књигама које сам Вам одредио за читање наћи ћете многе савете о томе. Али рећи ћу још нешто. Да би себе добро прегледали треба да обратите пажњу на три стране нашег делатног живота: на дела - појединачна, обављена у одређено време и на одређеном месту, у одређеним околностима; на расположења срца и карактеристичне склоности, које се крију иза дела; и на општи дух живота.

Читав наш живот састоји се из непрекидног делања: мисли, речи и дела која се непрекидно смењују и једни друге изазивају. Претрести сва та дела, свако посебно, и одредити њихову моралну вредност - то је потпуно немогуће. Чак и када бисте хтели да се присетите и просудите дела која сте обавили током једног дана, ни то нећете моћи да учините. 

Човек је биће које је свагда у покрету. Шта он све помисли и уради од јутра до вечери! Колико ствари уради од исповести до исповести! Нема потребе да се све потанко истражује и посебно просуђује. Јер имамо стално будног стражара - савест. Оно лоше што је учињено, она неће превидети; и колико год јој ви објашњавали да то није ништа, она неће престати да говори своје: лоше је, лоше је. Ето вам првог дела: да слушате савест и да сва она дела која савест разоткрије признате за грешна и спремите се да их исповедите. То се може назвати првим и последњим делом: да схватите да сте криви за оно за шта Вас савест оптужује, да одлучите да то убудуће избегавате. Понекад се догоди да она нешто не примети, или због некакве збуњености, или због тога што је било давно, а нешто можда и због тога што не сматра за грех због непознавања или непотпуног познавања онога што је за нас обавезно. Ту се, као помоћ савести, треба обратити заповестима Божијим, изложеним у речи Божијој, прегледати их и запитати се нисмо ли учинили нешто против ове или оне заповести. При томе ћемо се сетити много чега што смо заборавили, док ће нам се много шта представити у другом светлу, а не онако како смо дотле видели.

Реч Божија је налик на огледало. Као што свако гледајући у огледало види где је која флека или зрно прашине на лицу или на одећи, тако и душа, читајући реч Божију и разматрајући тамо набројане заповести не може да не види је ли према тим заповестима исправна или неисправна: савест, просвећена при томе речју живог Бога, истога часа ће јој то нелицемерно рећи. Ево Вам и другог дела. Испитајте заповести и погледајте да ли их испуњавате или не. На пример: заповест да дајете милостињу сваки пут када Вам неко затражи - погледајте да ли сте увек тако чинили или не. Понекад сте одбијали да то учините без неког оправданог разлога, једноставно сте презрели сиромага. Ако се покаже да је то - у питању је грех. Заповест каже да свакоме све треба да се опрости, чак и оно непријатно и увредљиво. Погледајте да ли сте увек били попустљиви, да није било спорова, тешких разговора, па чак и свађа. Ако приметите да је било, онда констатујте да је то грех, мада савест обично не примећује такве ствари. Још нешто: сву своју наду човек треба да полаже на Бога. Да ли је код Вас увек било тако? У обичном току ствари то нећеш ни приметити, али када се појави нека велика потреба, истога часа се показује да ли се душа ослања на Бога или на нешто друго, а да на Бога заборавља. Несумњиво је да и све сопствене снаге човек треба да употреби како би се извукао из неугодних околности, јер и оне су од Бога, али коначан успех може се очекивати само од Бога, због чега му се треба обраћати са молитвом за помоћ, а када се дело оконча, благодарити Њему као једином избавитељу, не помињући сопствене снаге. А сада погледајте да ли сте поступали тако. Ако нисте, констатујте опет: грех. Поступите овако са сваком заповешћу и откривајте којим сте делима преступили коју заповест. На тај начин детаљније ћете испитати своја дела. 

Беседа о ђавоиманом

Беседа изговорена у четврту недељу Свете Четрдесетнице која излаже о Еванђељу читаном тога дана

Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи - највећем. Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су Ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21).

Можда се баш зато после молитве на гори, када је засијао божанском светлошћу, Он полако спустио на место где се налазио младић обузет тим демоном. Пошто је узео изабране ученике, отишао је на гору да се помоли и засијао као сунце; и ето, јавили су се поред Њега Мојсеј и Илија - који су се од свих људи највише подвизавали у молитви и посту - пројавивши кроз своје присуство за време Његове молитве сагласност и узајамну повезаност молитве и поста, тако што пост као да беседи са молитвом која, са своје стране, беседи са Господом. Ако крв убијеног Авеља вапије ка Господу, како је Он Сам рекао Каину а што знамо преко Мојсеја, онда, коначно, и делови тела и сви удови који су се намучили у посту вапију ка Господу и, постећи у складу са молитвом и на неки начин и сами се молећи, заиста је чине (молитву) угоднијом Богу, дајући праву вредност добровољно преузетом подвигу поста. Дакле, након што се помолио и засијао на божански начин, спустивши се с горе, Господ иде к народу и ученицима којима је био доведен ђавоимани. На гори им је показао ону награду која следује за пост и молитву и која је не само велика, већ и више но велика, тј. показао им је да је награда (за пост и молитву) божанско озарење. Сада пак, када се спустио доле, показао им је да је награда (за пост и молитву) и власт над демонима.

Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се. Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу). При том долази до великог одливања течности која се, услед близине мозга, кроз канале стиче у устима. Поред тога, појачано дисање не може несметано да се обавља због нарушавања правилног рада органа и код невољника се појављује пена на устима. Због тога је и онај ђавоимани испуштао пену и шкргутао зубима, који су у безумној раздражености страшно ударали једни у друге. После овога он се суши и сахне због силнијег демонског утицаја: као што се услед дејства сунчевих зрака од влаге ствара пара, а затим, ако се та топлота повећа, она влагу коначно и уништава, тако се догађа и услед демонског насртаја: влага која се лучи из организма, недуго затим, са појачавањем демонског дејства, пресахне, као и уопште влага која је својствена телу, и, као последица тога, ђавоимани сахне, тј. суши се.

Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него - и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо, и доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека тако да је овај пао на земљу, ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло.

Господ је упитао дечаковог оца: Колико има времена како му се то догодило?

Ово питање Господ је поставио из човекољубља, приводећи га вери, и кроз веру молитви. Тај човек је био тако далеко од вере, да чак није ни молио за спасење сина. Зато ни ученике он никако није молио, јер се каже да је рекао: И рекох ученицима Твојим да га истерају, што значи да није пао пред њихове ноге, да није молио, нити преклињао. Види се да он чак ни Господа никако не моли. Зато Господ разговара с њим, милостиво допустивши да његово дете лежи ту испред, питајући га о времену болести и уједно подстичући га на молбу. И он одговара: Из детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби, и додаје: Ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.

Видите ли како је велико неверовање овога човека? Он каже: Ако можеш, и тиме показује да не верује да Он то може. Господ је као одговор на то рекао: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. Он то каже не зато што му није познатоневеровање тога човека, него зато да би га постепено привео к вери, и уједно, да би му показао, да је управо то његово неверовање било разлог због кога ученици нису могли да истерају демона. Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист: он не каже да је Господ дечаковом Оцу рекао Ако можеш веровати - из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио: Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је , како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега!

Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик - неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку - то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије).

Кад су га ученици после насамо питали: Зашто га ми не могосмо истерати, Он им је одговорио да се тај демон ничим не може истерати до молитвом и постом.

Неки кажу да је такву молитву и пост требало да упражњава онај који је и страдао, иако је, у ствари, другачије. Како би могао да се моли или са коришћу за себе да пости онај ко се налази под утицајем злог духа и то тако силног, будући да је овај био његово оруђе и потпуно опседнут њиме?

Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен - такве су хаотичне и безумне љубавне страсти - час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом - треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви                                          спречи сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам , наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона.

Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Мнош ће ми рећи у онај дан: Господе,

Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Није довољно да се само удаљимо од телесних грехова, него би требало да очистимо и она дејства (енергије) која су се угнездила у души. Из срца нашег излазе зле помисли, прељубе, убиства, крађе, тврдичлук и слично томе, а то је оно што покреће човека. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме

(Мт. 5; 28), јер, иако је тело непокретно, греху је било дозвољено да се догоди у мислима. Међутим, када душа изнутра, кроз молитву и трезвеност, и сећање на смрт, и жалост по Богу, и плач - одбаци ђавољи наговор, тада и тело задобија освећење и постаје непокретно за зло. То је оно о чему говори Господ, када каже да чаша није чиста ако се очисти само споља, а не и изнутра. Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, и ако је свет квасац, и тесто ће бити свето. У

вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16).

Из тог разлога Христос није прекршио ни јудејско обрезање, него га је, напротив, испунио. И Он Сам каже: Нисам дошао да укинем Закон него да испуним (Мт. 5; 17). На који начин га је испунио? Закон је представљао печат, знак и символ обрезања злих помисли у срцу, за шта се Јудејци нису старали. Због тога су изазивали опомене Пророка као они који не обрезују срце, због тога су омрзнути од Онога Који гледа на срце, да би на крају били одбачени. Јер човек гледа на лице, а Бог гледа на срце (1. Цар. 16; 7). Ако је оно (срце) испуњено нечистим и лукавим помислима, онда такав човек заслужује да се Бог окрене од њега. Зато нас, опет, апостоли саветују да молитве савршавамо без гнева и сумње.

Поучавајући нас да треба да се старамо за оно духовно обрезање срца, Господ блаженима назива оне који имају чисто срце и који су сиромашни духом, објављујући да ће награда за такву чистоту бити виђење Бога, док сиромашнима духом обећава Царство Небеско. Сиромашнима назива оне који живе у недаћама и беди, али не једноставно све такве људе, већ само оне који су сиромапши духом, тј. оне који имају унутарње смирење, смирење срца и који имају добру вољу те се тако односе према свему спољашњем, проводећи живот у сиромаштву. Он забрањује не само убиство (као што чини Закон), него чак и гнев, и заповеда нам да од срца праштамо онима који су нас увредили, не примајући ни дарове које смо Му принели, ако се прво не смиримо и не престанемо да се гневимо.

Тако је и када су у питању телесне страсти, јер Он и само љубопитљиво гледање, и жудњу која се услед тога појављује у срцу, осуђује као прељубу. Обухвативши све то још уопштеније, каже: Ако је дакле светлост која је у теби - тј. ум и расуђивање - тама - тј. када је оно што управља обузето тамом - колика је тек тама! - тј. шта је тек са телом и чулима који сами по себи не поседују разумну светлост од које се рађа истина и бестрашће (Мт. 6; 23). Ако светлост која је у теби буде чиста, ако је телесне помисли не буду помрачивале, душом ћеш постати у потпуности лучезаран, као када те светиљка обасја. Такво је духовно обрезање срца којим је Господ испунио телесно обрезање што је постојало по закону, и које је Јудејцима било дато као знамење оног духовног, а да би их привело к Њему. За оне који се не старају да задобију духовно обрезање, њихово телесно обрезање постало је, како каже апостол Павле - необрезање (тј. изједначило их је са незнабошцима), и они су се отуђили од Бога, тј. Онога Који гледа не на видљиво телесно оправдање, него на срце, тј. на невидљиво кретање помисли које су у нама.

Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасења, које су, пошто га је испрва проповедао Господ, у нама утврдили они што су слушали од Њега, уз сведочење од Бога, кроз знамења и чудеса, и различитим моћним делима, и раздавањем Духа Светога (Јевр. 2; 2-4). Ми, дакле,

треба да се бојимо Онога Који испитује срца и скривене помисли (досл. утробе, бубреге), да умилостивимо Господа освете, да учинимо да у нама обитавају мир, светост, скрушена молитва, јер без њих нико не може видети Господа, треба ватрено да зажелимо, са најчвршћом вером, виђење Бога које је обећано онима што имају чисто срце, и да учинимо све да бисмо то задобили, јер то прати вечни живот, чиста, истинска лепота, невиђено благо, неизменљиве и непролазне насладе и слава и Царство.

Нека га сви ми задобијемо у Самоме Цару векова Христу, Коме Једином доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем, и Пресветим и Благим и Живототворним Духом, у непролазне векове. Амин.

АРХИМАНДРИТ ЈУСТИН ПОПОВИЋ БЕСЕДА НА БЛАГОВЕСТИ

Пола године пошто је првосвештенику Захарији пројавио да ће у дубокој старости добити сина који ће бити Господњи Претеча (Свети Јован Крститељ), исти Господњи арханђео, Гаврило, јавио се Пречистој Дјеви Марији у Назарету, поздравивши је речима: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк 1, 28). Зачуђеној и уплашеној Дјеви арханђео објашњава необичан поздрав: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш, и родићеш сина и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида оца Његовог. И цареваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његовом неће бити краја (Лк, ст. 30-33).

На Маријино питање Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк, ст. 34), арханђео Гаврило одговара: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји (ст. 35). Пречиста Дјева покорно одговара: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој (Лк, ст. 38).

Свети Оци из старих времена оставили су нам неколико предања везаних за овај разговор којим је отпочела историја спасења људског рода и обновљења твари. Између осталог, они веле да се Божји арханђео Гаврило појавио пред Пречистом Дјевом баш у тренутку када је читала познато место из Књиге пророка Исаије: Гле, девојка ће зачети и родиће сина (Ис. 7, 14). По истим тумачењима. Господ Исус Христос је васкрсао тридесет четири године касније, на исти датум на који се водио описани разговор Божјег изасланика и будуће Богородице. Зато се 25. март/7. април сматра за аутентични датум Васкрса, а ретки случајеви када се Васкрс поклопи са овим непокретним празником, зову се "Кириопасха".

БОГОСЛУЖБЕНИ ТИПИК О БЛАГОВЕСТИМА

Слави се спомен на благовести Арханђела Гаврила Пресветој Дјеви Марији о томе да ће се од Ње родити Син Божији. Ово се догодило у Назарету, у купи заручника Пресвете Дјеве, светог праведног старца Тосифа. Празник Благовести у већини случајева пада у дане Великог поста, и то почев од четвртка треће седмице, тако да може да се поклопи са Васкрсом (ово поклапање назива се "Кириопасха"), а најкасније пада у среду Светле седмице. Зато је устав његове службе веома променљив и захтева да се сваки пут врло пажљиво консултују Маркове главе. Он има само један дан претпразништва и један дан попразништва, при чему, ако падне у Цветну недељу, или у Страсну или Светлу седмицу, онда уопште нема ни претпразништво ни попразништво него се празнује укупно један дан.

Свеноћно бденије уочи Благовести некад почиње великим повечерием, а некад великим вечерњем. Великим повечерјем почиње онда кадаје вечерње већ претходно служено, било засебно, било пре литургије Пређеосвећених Дарова, која се увек сједињује са вечерњем. Тако, ако Благовести падну у уторак, среду, четвртак, петак и суботу велике Четрдесетнице, или у уторак, среду и четвртак Страсне седмице, уочи којих дана се вечерње служи или посебно или са Литургијом, онда Свеноћно бденије почиње Великим повечерјем. Ако пак Благовести падну у недељни дан или понедељак, онда Свеноћно бденије почиње Великим вечерњем. А ако Благовести падну на Велики Петак или Велику Суботу, онда свеноћног бденија уопште нема, него само обично јутрење тих дана, заједно са службом Благовести. На Кириопасху, то јест када Благовести падну на сам дан Пасхе, на јутрењу се са пасхалним каноном пева и канон Благовести, а после шесте песме одређено је читање Јеванђеља празнику Благовести. У остале дане Светле седмице служи се обична пасхална служба тих дана, уз додатак службе Благовести: додаје се литија и благосиљање хлебова на вечерњу, полијелеј, величаније и читање Јеванђеља на јутрењу.

У вези са јутрењем Благовести неопходно је да се зна следеће:

1. На јутрењу Благовести увек се чита Јеванђеље, па се пева и полијелеј. Једино на први дан Пасхе полијелеја нема, него се чита само Јеванђеље после шесте песме канона. Када Благовести падну у недељу, на јутрењу се увек чита Јеванђеље Благовести, а не васкрсно, изузев на Цвети, када се чита Јеванђеље Цветне недеље. На Велики Петак чита се 13 Јеванђеља: 12 светих Страдања и 1 Благовести, а на Велику Суботу 2 Јеванђеља: једно празника после полијелеја, а друго као и обично после Великог славословља.

2. После осме песме канона пева се "Честњејшују" само у 3, 4. и 5.недељу Великог поста; у све остале дане увек се певају припеви празника на девету песму (сами или са припевима из Триода).

3. Велико славословље се пева само у суботе и недеље Великог поста, а у остале, обичне дане оно се чита. Током Пасхалне седмице Великог славословља уопште нема.

4. У све оне дане Великог поста за које су одређени велики поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског, они се чине и на јутрењу Благовести, али само три поклона са читањем молитве, послесугубе јектеније "Помилуј нас Боже".

Часови на дан Благовести бивају великопосни, ако Благовести падну у оне дане Великог поста када су према Типику одређени великопосни часови, то јест у понедељак, уторак, среду, четвртак и петак Велике Четрдесетнице, и у понедељак, уторак и среду Страсне седмице. Поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског одређени су само за Први час и крај Изобразитељне, па их нема на трећем, шестом и деветом часу. А за Страсну седмицу одређени су на сваком часу. Но, никада буде више од три поклона. На часовима се чита тропар и кондак Благовести. Суботом и недељом током Велике Четрдесетнице, као и у Четвртак и Суботу Страсне седмице, читају се обични, свакодневни часови.

Литургија на празник Благовести, ма у који дан он пао (не изузимајући ни Велики Петак, када иначе нема никакве Литургије), увек се служи потпуна - или светог Јована Златоустог, или светог Василија Великог (у 3,4. и 5. недељу свете Четрдесетнице, у Велики Четвртак и Велику Суботу, када је одређено да се служи та Литургија). У оне дане када Литургија почиње вечерњем, тако бива и на дан празника Благовести: у све седмичне дане свете Четрдесетнице, то јест осим суботе и недеље, Литургија на дан Благовести увек почиње вечерњем. Особеност овог вечерња је та, што се на њему додаје 11. стихира на "Господи возвах", са стихом: "Творјај ангели своја духи".

Дан после Благовести, 26. марта, празнује се Сабор Архистратига Гаврила. Ово је уједно и дан оданија Благовести. Ако оданије Благовести падне у Лазареву суботу, или у Цветну недељу, или у ма који дан Страсне или Светле седмице, онда оданија Благовести уопште нема, а канон и стихире овога дана певају се "на повечерју прошлих дана шесте седмице".

Ако празник Благовести падне у среду или четвртак пете седмице Великог поста, онда се служба Великог канона преподобног Андреја Критског, такозвано "Андрејево стајање" преноси на уторак, па се сходно томе не савршава у среду увече као обично, него у понедељак увече.

Архиепископ Аверкије Таушев

АРХИМАНДРИТ ЈУСТИН ПОПОВИЋ

БЕСЕДА НА БЛАГОВЕСТИ

Ево два празника, Благовести и Цвети, који нам објашњавају ко смо и шта смо и који објашњавају шта смо, шта је човек, ко је човек, ради чега је човек на овоме свету. Господ је дошао у овај свет, ради чега? Не ради ситница, него је дошао ради тога да смрт претвори у сан, да смрт претвори у сан. Схватите то добро. И данашњи (године 1974. године Благовести и Цвети прослављали су се истог дана) празник Цвети каже нам да је Господ заиста претворио смрт у сан, у сан из кога Он буди свакога човека као иза сна. Шта је то? Каква је то сила дошла у овај свет? Дошао је сам Бог. То је једини одговор. Јер чусте данас из Светог Јеванђеља где се вели да је и Лазар, кога Он васкрсе из мртвих, беше за трпезом и народ се скупио да види њега, кога је Господ васкрсо из мртвих као иза сна. И јавили да је Лазар болестан, и да је већ умро. Спаситељ вели ученицима Својим: „Пријатељ наш Лазар заспа“. А оцима рече: „Не бојите ли се да га пробудим“. А оци се питаху у чуду: „Ако је засп'о, пробудиће се. Сваки човек кад заспи у сан, разбуди из сна“. Тада им Господ рече: „Не, Лазар, пријатељ наш, умре“. Шта од тога чекате?

Људи, пред смрћу немоћни као комарци, као стенице. Чиме се хвалите, ви људи?! Имањем, науком, филозофијом, културом? Све је то ђубре!!! Ти и ја, робови смрти. Сваки човек, роб, страшан роб смрти. Може ли се са радошћу бити човек у овоме свету? Не. Човек који озбиљно схвати себе, када озбиљно погледа у смрт као последњу станицу свога живота, њему нема радости у овоме свету. Нема њему уживања у овеме свету! Сва су уживања лаж!, ако је смрт последња станица и твоја и моја у овоме свету.

И гле, Спаситељ је заиста дошао и сестре Лазареве предупредио, које веле: „Већ смрди Господе. Немој да идеш на његов гроб“. А Спаситељ рече: “Не рекох ли вам, ако верујете, све је могуће ономе који верује. Ја сам васкрсење и живот. Који верује у Мене ако и умре, живеће“. И дођоше на гроб. Сестра тужна понавља: „Господе, већ смрди. Зашто тражиш да се отвори гробница?“ Ипак, наређење би извршено, гроб се отвори и Спаситељ узвикну: „Лазаре, изађи напоље!“ И изађе мртвац обавијен платном по телу. И тај Лазар који је четири дана био у гробу, четири дана био на ономе свету, враћа се поново у своје тело. Ради чега? Да покаже, заиста, по сили и моћи Господа Христа да је смрт сан за Господа. И Он је дошао да муку смрти, ужас смрти уклони од нас људи и спасе нас од смрти. То, ту победу, нико није могао дати нама људима. Нико не би могао дати ни данас. О, колико је данас спаситеља света! Широм свих континената! Ко све не проглашава себе за спасиоца света! Ко све не обећава рај на земљи, а створили су пакао. То пише у Светом Јеванђељу како непријатељи Господа Христа хоће, не само Њега да убију, него и Лазара, који је сведок васкрсења. Народ виде, чуди се и говори: „Гле, ми смо сведоци. Јуче он изађе из гроба и васкрсе човек!“ Шта је то? Хоће и Лазара да убију. Сведоке да убију! А то се не би дешавало у Цркви Христовој! Ево 2000 година непријатељи крста, непријатељи Христа Господа, труде се да све Његове сведоке уклоне из света. Све Лазаре, да не сведоче! Али, где ће уклонити сведочанство Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Стефана Дечанског, Наума Охридског?! Гле, непрекидно, тамо се дешавају Јеванђељска чуда, сведочанства о сили васкрслога Господа Христа, о сили која смрт претвара у сан, која болест претвара у здравље.

Да, Господ је васкрсењем својим отворио пут свима нама људима у васкрсење из смрти, у победу над смрћу. Зато данас и певамо славни и преславни Тропар „Опште васкрсење“, то јест да је Господ пре Свога страдања показао да ће сви људи васкрснути из мртвих, а онда када Он буде васкрсао и осигурао васкрсење сваком људском бићу. Да, то и јесте једна сила која привлачи Господу Христу. Шта Он нуди теби и мени? Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. То што нико не може нудити. То нуди Црква кроз векове. И зато је она неуништива! Не што је некад патриотски брани или толики свештеници, него зато што је Црква Христова сам Господ Христос, што Њега, Бесмртног истинитог Бога нико не може убити, нико не може ранити, а нас, сведоке Његове, нека шаљу стотине смрти! Све је то за нас сан, сан, сан из кога Господ буди кад хоће. Зато ми у смрт идемо као у победу. Свети Григорије Ниски вели: „Ти наши непријатељи, чиме нам прете? Смрћу? Но знајте, наша је победа смрт Господа Христа. Када умиремо, ми побеђујемо. Умиремо за Њега, ми побеђујемо све вас и не бојимо се! Пред нама је отворено Царство Небеско, пред нама је отворен Вечни Живот, Вечна Истина, Вечна Правда. Шта ће ми учинити људи?“

Да, данашња Благовест се заиста остварује. Бог је постао човек да човека испуни Богом и свим оним што је Божанско, тако се вели у једној дивној црквеној песми. Бог постаде човек да би човек постао Бог. То јест, Господ је дошао у овај свет као истинити Бог и живео на овоме свету 33 и по године да нам покаже какав треба да је живот човека у овоме свету. Јер Он је, не заборавимо, једини савршени и безгрешни човек. Какав је Његов живот, ето такав треба да буде живот свакога Хришћанина, сваког следбеника Његовог, то јест да се трудимо и научимо да идемо Његовим стопама и да живимо Његовим животом.

Да, данашња Благовест, и речење Светог Архангела Гаврила Пресветој Богомајци да ће родити сина, од Духа Светога зачети Га и да ће Он спасти људе од греха. Људе од греха. То значи, од смрти. Јер, ко је увео смрт у овај свет? Грех? Грех? Човек, нажалост има ту срамну улогу у овоме животу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Нису то ни тигрови, ни лисице урадили. То је човек урадио.

И зато је човек стидно створење пред свима животињама и птицама, и пред свима птицама. Да се стиди човек и да моли опроштај од сваке птице што је он увео смрт у овај свет, смрт увео и у птице и у животиње и у биље!

Свет овај умире! Докле? До васкрсења мртвих. Када Господ буде судио свету и место старе земље дао нову земљу, где ће све бити бесмртно на њој. То ми не можемо нити умемо да замислимо, али то је Благовест Господа Христа.

Ми Хришћани, ми сматрамо не само смрт за сан, него и грех сматрамо за сан. Нема греха, ни најстрашнијег, ни најужаснијег који Хришћанин вером у Господа Христа не може да исели из себе, да ослободи себе од њега. Исто тако, Господ свемоћни дао нам је Собом и у Цркви Својој још то да је и ђаво постао сан, тако пробојна, ништавна личност! Постао је сан! Тако да ми силом Господа Христа побеђујемо ђавола на свима положајима. И ми се Господом Христом наоружавамо, како рече Свети Апостол Павле, „У свеоружје Божије“, свеоружје Божије, и побеђујемо ђавола на свима бојиштима.

А то наше оружје, шта је? Вера у Господа Христа који се оваплотио и Бог постао човек, живео на земљи, Својим васкрсењем, својим страдањем, Својим преображењем, Својим вазнесењем спасао људе од греха, смрти и ђавола. То јест, предложио спасење. Никоме Спаситељ не намеће спасење, никога не приморава да иде за Њим. „Ако ко хоће да иде за мном, нека иде“, вели Спаситељ. Тако, ми Хришћани имамо у себи, око себе, у Цркви Божијој безброј сведока који јасно и непрекидно и неућутно сведоче да је Господ Христос основавши Цркву, дао нам Свете Тајне, Свете Врлине, преобразио грех у сан, смрт у сан, ђавола у сан, и да ми Њиме побеђујемо себе до сада и да некада страшне силе које су побеђивале сав свет.

Како данашње две Благовести, Благовести, Свети празник Благовести и Благовест Свети, казују нам сву тајну нашег људског живота, и сав циљ нашег живота. Ради чега смо, ради чега треба да живимо? Ради Вечнога Живота, ради победе над смрћу, да осигурамо себи Вечни Живот. Чиме? Живећи по Вечној Истини Христовој Јеванђеља. Чиме још? Љубављу Јеванђелском. Чиме још? Милосрђем, смиреношћу, кроткошћу, свима Светим врлинама. Свака Света врлина је оружје Божије које се даје и теби и мени да победимо оно што је најстрашније, оно што нам одузима Живот Вечни, што нам одузима Истину вечну и Правду Вечну.

Зато се ми Хришћани до последњег даха свог боримо за душе своје. Ми Хришћани сматрамо и верујемо речима Спаситеља који је рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди?“ Каква је корист што Европа, Америка и сви континенти јуре да освоје свет, васиону, месец, Марс? А знате браћо, оно што ми називамо небески свет, како бар ти научници тврде, тамо има око 200 милијарди свакаквих система сунчаних. Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди, души својој нашкоди? Да, ми можемо да освојимо, од кога освајате месец? Од кога освајате звезде? Од Господа, који их је расејао као цвеће по небеским пространствима. Како је бедан европски човек када јуриша на небо као на непријатеља.

Али, ми Хришћани целим животом својим носимо Благовест Христову кроз овај свет. Благовест да је Бог постао човек! И остао у нашем свету, остао у Цркви својој и даје нам сва средства да победимо све што је против човека, све што је против нас, а то је грех, смрт и ђаво. Силу победе над тим даје нам васкрсли Господ Христос. Сви ка васкрсењу хитамо и њиме се хвалимо. Зато ми, када и хиљаде смрти јуришају на нас, понављамо за Апостолом Павлом, његов савет, његову поруку Хришћанима: „Браните се у Господу, и опет велим, браните се“. Ко је више прихватио Цркву од Апостола Павла? А гле, стална радост, носила га кроз овај свет. То је вера у Господа Христа. То је сила те вере, то сведочанство свих Светитеља, а на првом месту Пресвете Богомајке, која нам је Господа родила.

Гле, родивши Господа Христа, Она је осигурала спасење свима нама. Дакле, дан, празник Благовести је њен празник, јер, да није било Ње, не би ни Господ дошао у овај свет. Једина Пречиста, Једина Свебезгрешна, Једина Свесавршена у роду људском, Пречиста Богомајка, Она нас води, Она нас уводи, Она је све и свја за нас Хришћане, на челу свих Светитеља, коју, ето, у Цркви Христовој, кроз Цркву Христову сваки дан, сваку ноћ помаже свима нама на трновитом путу кроз овај свет, на крстоносном путу ка Царству Небеском, тамо где Она са свима Светитељима слави чудесног Сина свог кога је родила по бескрајној милости својој и Свечистоти својој.

Нека би она као овог данашњег празника примила све наше молитве, све наше уздахе, све наше видљиве и невидљиве сузе, да помаже сваком људском бићу, да помаже сваком, и невернику и безбожнику, е да да нађе свој пут кроз овај свет и да се освести, да дође к себи од лудила, да је он, једино онда човек када верује у Господа Христа и живи Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу. Нека би нас Он молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих водио из немоћи у моћ, из смрти у бесмртност, из страховремена у Вечни Живот. Амин.

(1974)

*****************************************************

Јерусалим у невољи због Сираца и Израиљаца. Утјешно обрицање Емануила. Казна преко Асираца.

7. У вријеме *Ахаза сина Јотама сина Озије цара Јудина дође Ресин цар Сирски и Факеј син Ремалијин цар Израиљев на Јерусалим да га бију, али га не могоше узети.

*2 Цар 16, 5.

2. И дође глас дому Давидову и рекоше: Сирија се сложи с Јефремом. А срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од вјетра.

3. Тада рече Господ Исаији: изиди на сусрет Ахазу, ти и Сеарјасув син твој, накрај јаза горњега језера, на пут код поља бјељарева.

4. И реци му: чувај се и буди миран, не бој се и срце твоје нека се не плаши од два краја овијех главања што се пуше, од распаљенога гњева Ресинова и Сирскога и сина Ремалијина.

5. Што се Сирци и Јефрем и син Ремалијин договорише на твоје зло говорећи:

6. Хајдемо на Јудејску да јој досадимо и да је освојимо и да поставимо у њој царем сина Тавеилова;

7. Зато овако вели Господ Бог: неће се то учинити, неће бити.

8. Јер је глава Сирији Дамасак, а Дамаску је глава Ресин; и до шездесет и пет година сатрће се Јефрем тако да више неће бити народ.

9. И глава је Јефрему Самарија, а Самарији је глава син Ремалијин. *Ако не вјерујете, нећете се одржати.

*2 Днев. 20, 20.

10. И још рече Господ Ахазу говорећи:

11. Ишти знак од Господа Бога својега, ишти оздо из дубине или озго с висине.

12. А Ахаз рече: нећу искати, нити ћу кушати Господа.

13. Тада рече Исаија: слушајте сада, доме Давидов; мало ли вам је што досађујете људима, него досађујете и Богу мојему?

14. Зато ће вам сам Господ дати знак; *ето дјевојка ће затрудњети и родиће † сина, и надјенуће му име **Емануило,

*Мат. 1, 23: † Иса. 9, 6; **Иса. 8, 8.

15. Масло и мед јешће, докле не научи одбацити зло а изабрати добро.

16. Јер прије него научи дијете одбацити зло а изабрати добро, оставиће земљу, на коју се гадиш, два цара њезина.

17. Господ ће пустити на те и на народ твој и на дом оца твојега дане, каких није било откад се Јефрем одвоји од Јуде, преко цара Асирскога.

18. И тада ће Господ зазвиждати мухама које су накрај ријека Мисирских, и пчелама које су у земљи Асирској;

19. И доћи ће и попадаће све у пусте долине и у камене расјелине и на све честе и на свако дрвце.

20. Тада ће Господ обријати бритвом закупљеном испреко ријеке, царем Асирским, главу и длаке по ногама, и браду сву.

21. И тада ко сачува кравицу и двије овце,

22. Од мноштва млијека што ће давати јешће масло; јер масло и мед јешће ко год остане у земљи.

23. И тада ће свако мјесто гдје има тисућа чокота за тисућу сребрника зарасти у чкаљ и трње.

24. Са стријелама и с луком ићи ће се онамо, јер ће сва земља бити чкаљ и трње.

25. А на све горе које су се копале мотиком, на њих неће доћи страх од чкаља и трња, него ће бити испуст воловима и газиће их овце.

Свако вече изврши преглед како си провео протекли дан

 

Свако вече изврши преглед како си провео протекли дан, а ујутро провери како си провео ноћ, како би сазнао у каквом стању се налази твоја душа. Ако видиш да си претрпео губитак, покушај да победиш кроз пажњу и присиљавање себе самог. Ако видиш да си добро прошао, прослављај Бога, свога невидљивог помоћника. Не дозволи да те савест предуго тишти, већ јој подај брзо то што иште, да те не одведе и преда на суд и у тамницу (види Матеј 5.25 ). Тражи ли савест твоја од тебе да се посветиш свом молитвеном правилу* и да поново задобијеш молитву? Подај савести својој све што тражи, и гле, неће те вргнути судији. Никако не ослабљуј спасоносни глас савести своје занемаривши га, јер ћеш се касније покајати, а тад ће бити касно.

*Молитвено правило (κανών )
Сасатоји се од молитава и метанија** које се свакодневно чине, под руководством духовног оца.

** Метанија (μετάνοια )
У првобитном смислу, «μετάνοια» (мета`нија) означава покајање, а буквално, „промена ума”. Међутим, такође се може употребити у значењу посебног чина када се човек прекрсти, и одмах након тога се поклони, или скроз до земље или само у појасном делу. Овај чин је знак обожавања, поштовања, клањања Богу односно покајања. Обично, молитвено правило подразумева и известан број метанија које се чине док се изговара Исусова молитва. Неки преводиоци користе и реч „пасти ничице”.
 

Старац Јефрем из Аризоне

Every night, review how you passed the day, and in the morning review how the night passed, so that you know how your soul’s accounts are doing. If you see a loss, try to regain it through caution and forcefulness. If you see a profit, glorify God, your invisible helper. Do not let your conscience prick you for long, but quickly give it whatever it wants, lest it take you to the judge and the prison (cf. Mt. 5:25 ). Does your conscience want you to attend to your prayer rule* and regain prayer? Give it these things, and behold, you are delivered from going to the judge. Do not weaken the saving voice of your conscience by disregarding it, because later you will regret it to no avail.

*Prayer rule (κανών )
Α prayer rule consists of the prayers and metanoias** which one does daily, under the guidance of one’s spiritual father.

** Metanoia (μετάνοια )
Ιn its primary sense, «μετάνοια» (pronounced «meh-tah΄-nee-ah» ) means repentance, literally, “a change of mind”. However, it can also mean the specific act of making the sign of the cross, followed by a bow either down to the ground or to the waist. It is a gesture of reverence, worship, respect, or repentance. A typical prayer rule includes a number of metanoias done while saying the Jesus prayer. Some translators use the word “prostration” for this term.

Elder Ephraim of Arizona

http://elderephraimarizona.blogspot.rs/2016/03/every-night-review-how-you-passed-day.html 

Беседа о вери, изговорена на Недељу Православља

Беседа o вери, изговорена на Недељу Православља, садржи и излагање Православног Исповедања

1. "Верујемо у Бога" и "верујемо Богу" не значи једно исто, јер "веровати Богу" значи да Његова обећања која нам је дао сматрамо чврстим и истинитим, док "веровати у Бога" подразумева да се о Њему мисли на православан начин. Ми смо дужни да одржимо и једно и друго, да истинујемо (άληθεύειν) и у једном и у другом и да то одржимо тако што ћемо (у Божија обећања нама) бити уверени више него да смо видели сопственим очима. Треба да будемо верни Богу у Којега верујемо а пошто смо верни, да тако будемо и оправдани, јер је речено: Верова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност (Рим. 4; 3). Како је Авраам веровао када је био оправдан? Он је од Бога добио обећање да ће се у семену Његовом, а то је био Исаак, благословити сва племена Израиљева. Затим је добио заповест од Бога да принесе на жртву Исаака. Он је тада још био у детињем узрасту и био је једини кроз којега је требало да буде испуњено обећање. Ништа не питајући, отац је био спреман да сопственим рукама закоље дечака, иако је тада веровао да кроз њега треба да се испуни обећање које је сматрао за чврсто и ненарушиво.

2. Видите ли каква је вера која оправдава?! И нама је Христос обећао наслеђе вечног живота, наслађивање, славу, и Царство, а затим заповедио да живимо у сиромаштву, да постимо, да живимо савршено и уздржано, да будемо спремни за смрт, да распнемо саме себе са страстима и похотама. Похитајмо, дакле, према томе и поверујмо у оно обећање Божије, уистину верујући Богу угледајући се на Авраама, и то ће нам се урачунати у праведност.

3. Видите ли шта је уследило за таквом намером? Спремност да се Исаак преда на заклање представљала је не само снажно сведочанство и доказ Авраамове вере, него и разлог због којег је од његовог семена (тј. од потомства) требало да се роди Христос, кроз Којег су благословена сва племена на земљи а обећање испуњено. На неки начин, Бог је постао дужник ономе који је ради Њега предао свог јединородног и истинитог сина тако да и Он, са Своје стране, ради обећања које му је дао предаје Свог Јединородног и истинитог Сина. Слично је и када смо ми у питању: целомудреност, праведност, смирење и трпљење оних који нам на било који начин причињавају зло, раздавање свога имања, као и исцрпљивање тела у постовима и бдењима, једном речју распињање себе са страстима и похотама у испуњавању заповести Божијих, не представља само доказ да уистину верујемо обећањима Христовим, него, у неком смислу, чини да Бог буде дужан да нам узврати вечним и непропадљивим животом, наслађивањем, славом и Царством. Због тога је и Он Сам, гледајући Своје ученике, рекао: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Блажени који плачу. Блажени милостиви. Блажени гладни и жедни правде. Али тешко вама боштима, тешко вама који се смејете сада, тешко вама који сте сити сада, тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Мт. 5; 3, Лк. 6; 24-26). Реци ми онда може ли се за онога, ко не обраћа пажњу на блаженства Господња него на оно што Господ сажаљева, поверовати да верује у Бога? Показаћу ти, каже, веру своју из дела својих. Ко је међу вама мудар нека покаже од доброг понашања дела своја (Јак. 2; 18, 3; 13).

Нека то, да уистину верујемо Богу, односно да смо познали истинитост и постојаност обећања или претњи које нам је упутио, као и наше очекивање да се они брзо пројаве, покажу наша добра дела и очување заповести Божијих. Како ћемо, међутим, међутим, доказати да у Бога верујемо православно, тј. да добро, непогрешиво и побожно мислимо о Њему? Тако што ће наше исповедање бити сагласно са нашим богоносним Оцима. Незаблудна вера у Бога не узрокује само противљење телесним страстима и замкама лукавога, него и противљење острашћеним људима, који нас прелешћују и наговарају на рђаве насладе. Тако се православно веровање у једног истинитог Бога показује не само кроз противљење незнању и наговорима противника, него и кроз противљење безбожним људима, који нас вребају и заједно са собом повлаче у сопствену пропаст. Када су у питању обе ове вере (тј. веровање Богу и веровање у Бога), највећу помоћ пружају нам не само Бог и сила познања коју нам је дао, него и добри ангели и благочестиви људи који живе сагласно са вољом Божијом.

Због тога наша духовна и заједничка Мајка и Хранитељка, Црква Христова, данас још јасније и још свеобухватније оглашава о онима који су засијали у побожности и врлини. Објављујући о њиховим свесвештеним Саборима и о божанским догмама које су тамо проглашене, она уједно одбацује следбенике безбожништва (јереси) и њихова лукава учења и схватања, како бисмо их се и ми клонили и како бисмо, следећи оне који божанствено мисле, веровали у једног Бога Оца, и Сина и Духа Светог, од Кога, Којим и у Коме је све постало, Који је пре свега, над свим, у свему и изнад свега; Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињена и недељиво раздељена, Јединица и Тројица свемогућа.

Отац надвремени (безвремени), беспочетни и вечни, једини узрок и корен Божанства Које се созерцава у Сину и Духу Светоме, не само Творац, него једини Отац једног Сина и једини Производитељ једнога Духа Светога, вечносуштни и свагдасуштни Отац, свагдасуштни једини Отац и једини Производитељ Светога Духа, Којем је (Његов) једини Син савечан, а када је реч о времену савремен, али није и беспочетан, јер је Њему родитељ, корен, источник и почетак Отац, од Којег је Јединог пре свих векова произашао, бесплотно, бестрасно и непроменљиво рођен али не и раздвојен, Који је Бог од Бога, не другачији као Бог, него другачији као Син Који је вечносуштни и свагдасуштни и увек у Богу несливено сушти, Логос живи, Светлост истинита, уипостазирана Премудрост, узрок и почетак васцеле творевине јер је све ово кроз Њега постало, Који је на свршетку векова, како су Пророци предсказали, Сам Себе унизио, примивши ради нас обличје какво је нама својствено. Благовољењем Оца и садејством Духа Светога био је зачет и родио се од Приснодјеве као Онај који се заиста оваплотио и постао нам сличан у свему осим греха, остајући и после оваплоћења у једној Ипостаси истинити Бог као што је и био. Чинећи све божанско као Бог, а као Човек све људско, изложивши Се непорочним људским страдањима, будући бестрасан (у смислу " неподложан страдању ", грч. απαθής) и бесмртан и остајући Бог, добровољно је ради нас телесно претрпео страдања као човек и био распет, и умро, и био погребен, и у трећи дан васкрсао, и Својом смрћу и васкрсењем поразио онога који је био господар смрти. Након васкрсења јављао Се и вазнео на небеса и сео са десне стране Оцу, учинивши нашу природу равноправном и сапрестолном, јер је она потпуно јединствена са Божанством. Са том природом (тј. у људској природи коју је Он примио оваплоћењем) ће поново доћи у слави да суди живима и мртвима који ће поново бити призвани у живот силом Његовог Доласка, и даће сваком према делима његовим. Знајући да је оно што је узео од нас, тј. наша природа, подложно чулном опажању и да је описиво, ми Њега изобража-вамо на иконама и побожно се клањамо. На иконама такође изображавамо и побожно се клањамо и Оној Која Га је у девствености родила, као и онима који су Му савршено угодили. Символе Његових страдања а нарочито Крст, поштујемо и клањамо им се као божанским знамењима победе над заједничким непријатељем. Свакодневно се подсећајући на Њега ми,по Његовој заповести, свештенодејствујемо у божанским тајинствима (тј. савршавамо божанску Евхаристију) и причешћујемо се. Према Његовој заповести пре свега бивамо крштени и крштавамо, у име Оца и Сина и Светога Духа, Које поштујемо и Којем се клањамо.

Од превечног и беспочетног Оца исходи и Дух Свети, Који је сабеспочетан Оцу и Сину, будући надвремен (безвремен) али не и безузрочан, јер и Он за Свој корен, почетак и узрок има Оца, од Којега бестрасно и непроменљиво исходи пре свих векова, нер-аздељив од Оца и Сина као Онај што од Оца исходи и у Сину по-чива, имајући са Њима несливено јединство и недељиву разде-љеност. Он јесте Бог и Сам је од Бога; не други као Бог, него Дру-ги као Утешитељ, као самоипостасни Дух Свети Који од Оца има биће и кроз Сина се шаље за почетак вечног живота и залог будућих и вечно постојећих добара; и Сам је узрочник свега што је створено, јер је све у Њему постало. Он је непроменљиво исти као Отац и Син, изузев по својствима нерођености (као својства Оца), и рођења (као својства Сина). Син Га је послао на Своје ученике, тј. Дух Свети се појавио (открио, показао), и у том смислу треба разумети "слање" Духа Светога: како би другачије био послат Онај Који је свуда присутан и неодвојив од Онога Који шаље? Стога се Дух Свети не шаље само од Сина, него и од Оца, и Сам по Својој вољи долази, јер слање или показивање Духа Светог пред-ставља заједничко дело Оца и Сина и Духа.

Он се не показује по Својој суштини, јер нико никада није видео и објавио божанску природу, него по благодати, сили и дејству, која је заједничка Оцу, Сину и Духу. Лично својство Свакога од Њих јесте Његова Ипостас и оно што се о Њој опажа, што представља ипостасну особину. Њима није заједничко само оно што је непројављено, неизрециво и непричасно а то је божанска суштина, него и благодат, сила, дејство (енергија), сијање, непропадљивост и Царство и све оно чиме Бог по благодати општи и сједињује се са светим ангелима и људима а да при том не бива лишен јединства и простоте, нити због раздељености и различитости ипостаси, нити због раздељености и разноликости божанских сила и енергија . Тако ми верујемо у једног Бога, у једно триипостасно и свемогуће Божанство, и свечано објављујемо о онима који су такво вером угодили Богу. Одбацујемо оне који не верују на овај начин него проглашавају своје сопствене јереси, или до краја следе своје јересијархе. Знајте, браћо, да су рђаве страсти и безбожна учења узајамно тесно повезани, да представљају извор једно другом и да су узрок оправдане богоостављености ове врсте људи.

Пишући о Јелинима, велики Павле поучио нас је да читав рој грехова потиче од безбожништва: И како не марише да познају Бога, не прославише Га као Бога нити Му захвалише, и предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства и другога (Рим. 1; 28-29, 21).

И опет, чињеницу да се кроз огреховљеност уводи безбожништво могу да докажу многи што су то сурово претрпели. Тако је Соломон, препустивши се телесним насладама, пао у идолопоклонство. Јеровоам је, савладан крајњим властољубљем, принео жртве златној телади а Јуда издајник је боловао од среброљубља, због којег је пао у богоубиство.

Због тога је вера без дела мртва и неделатна, као што су и дела без вере узалудна и некорисна. Зато је благодат Духа Светога данас, у ово свето време поста и подвизавања у врлини, сјединила како похвалу оних који су правилно поучавали речи по божности (тј. православном исповедању), тако и одбацивање оних чије је учење неправославно. Према томе, побринимо се и за једно и за друго: покажимо веру кроз дела и кроз веру задобијмо корист од свога труда.

Рђаве страсти и безбожност не само да припремају једно друго, него су и међусобно слични. То ћу укратко да разјасним вашој љубави, говорећи о онима који су се појавили у наше време, а размишљају другачије од нас. Као што је Адам од Бога добио власт да куша од сваког дрвета у рају па ипак тиме није био задовољан него је, убеђен саветом оне змије, зачетника зла, јео од јединог дрвета за које му је било заповеђено да га се не дотиче. Тако је, може се рећи, и са оним добрим даровима Божијим, уистину достојним Његовој љубави, које је Он пружио свакоме ко жели да им буде причастан. За ове дарове је, како је неко рекао, карактеристично следеће: "Обожени ће по благодати бити удостојен свега онога што је Бог, осим истоветности са Богом по суштини."[1] Постоје, међутим, неки људи који уче да смо и ми причасни самој надсуштаственој суштини Божијој, и тврде да је се она (суштина Божија) може именовати на одговарајући начин. Подражавајући ону змију, зачетника зла, ови људи искварено тумаче и искривљују речи Светих, баш као што је она (змија) учинила са речима Божијим. Ми смо, међутим, од Господа примили силу да стајемо на змије и шкорпије и на сву силу вражију и лако ћемо разорити свако њено лукавство и замку, било да је усмерено против благочашћа или против благочестивог начина живота. Тако ћемо се у свему показати као победници и задобићемо небеске и непропадљиве венце праведности у Самоме Христу, непоткупљивом Судији и Дародавцу Који нам даје награду, 14. а Којем припада свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1.    Св. Максим Исповедник, Таласију, 22, РG 90, 320.

СВЕТИ ГРИОГРИЈЕ ПАЛАМА О ПОСТУ

О посту

Очима је угодно да посматрају мирно море како се блиста и сија јасном светлошћу, док његова глатка површина одражава блесак светлости. Међутим, много је пријатније не само видети Цркву, него и говорити у њој, сабраној у Богу, ослобођеној пометње, тајанствено озареној божанском светлошћу и устремљеној ка том Блистању и рукама и очима, и свим осећањима и мислима. Пошто ми је благодат Духа данас подарила да угледам тај прекрасни призор, као и вас који сте даноноћно присутни у храму Божијем, старајући се да му приступите без икаквог недостатка, могао бих да вас упоредим са изданцима надземаљског стабла, засађеног крај извора воде Духа. И ја ћу, колико могу, потпомоћи том орошавању. Као што ви јутарњим додајете и дневне молитве, тако ћу и ја, уколико ми то време дозволи, јутарњој додати и вечерњу поуку, јасно вам указујући на оне замке помоћу којих непријатељ нашег спасења на разне начине настоји да бескорисним учини не само пост, него и нашу молитву.

Постоје, браћо, и друге врсте рђавог преједања и опијања, али оне не долазе нити од јела и пића, нити од наслада које од њих потичу, него од гнева на ближњег, од мржње и злопамћења, као и од сваког оног зла које они рађају, о чему и Мојсеј говори у песми: Вино је њихово отров змајевски и неизлечиви јед аспидин (5. Мојс. 32; 33). Зато пророк Исаија каже: Тешко онима што су без вина пијани (Иса. 28; 1) и саветује, говорећи: Немојте постити будући у свађи (Иса. 58; 4). Онима који у таквом стању посте, он као да говори у име Господње: То ли називаш постом угодним Богу - кад повијеш врат свој као срп? Зато одвраћам очи своје од вас кад ширите руке своје к Мени, и када умножавате молитве своје, Ја не слушам (Иса. 58; 5,1; 15).

Према томе, пијанство такве врсте, које потиче од мржње и које је, више него било шта друго, разлог да се Бог одврати од нас, ђаво настоји да изазове код оних што се моле и посте. Он их подсећа на сагрешења других људи према њима, подстиче их на злопамћење и оштри им језик за клевете. Он при том чини да се уподобе оном човеку којега Давид описује како се моли преиспуњен злобом: Смишљаш безакоње по цео дан, неправду је смислио језик твој, као бријач оштар учинио си превару (Пс. 51; 3-4). Давид моли Бога да га избави од таквих људи, говорећи: Избави ме, Господе, од човека злога, и од мужа неправедног ослободи ме... изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим (Пс. 139; 1,3) - Молим вас, браћо, да ми, у време поста и молитве, од срца опростимо ако смо некад уистину имали или мислили да имамо нешто против некога и да сви пребивамо у љубави. Осим тога, мислимо боље један о другоме, подстичући се узајамно на љубав и добра дела. Говоримо добро једни о другима и у самима себи расуђујмо и размишљајмо о ономе што је добро пред Богом и пред људима, да бисмо постили похвалним и беспрекорним постом и да би молитве које упутимо током поста биле Богу угодне, како бисмо Га по благодати на доличан начин називали Оцем и могли одважно да Му кажемо: Оче, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6; 12).

Постоји, опет, и друга недолична ствар коју злонамерник током поста и молитве полаже у наше душе. То је преузношење, које је у себи носио и онај фарисеј: премда је постио и молио се, вратио се (са молитве) без плода (досл. празан). Ми пак, знајући да је нечист сваки који је надменог срца и да га Бог не прихвата, и знајући да смо дужници Богу у многим и великим стварима и да враћамо тек најмањи део дуга, занемарићемо оно што је иза нас као сасвим ништавно и стремићемо оном што је испред нас, постећи и молећи се скрушеног срца, уз самопрекоревање и смирење, да би и наш пост био чист и богоугодан, и да би у храму Божијем владали пажња и будност.

Други начин деловања лукавога, који чини да наш труд поста и молитве буде бескористан, састоји се у томе да нас убеди да то чинимо (тј. да постимо и да се молимо) из славољубља и лицемерја. Зато Господ у Еванђељу саветује, говорећи:

Уђи у собу своју и, затворивши врата своја, помоли се Оцу своме Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6,6).

Он то не говори зато што нам заповеда да се отуђимо од сабирања у храму, од (заједничке) молитве и псалмопојања. У том случају не би Му Псалмопојац - пророк говорио: Усред Цркве хвалићу Те (Пс. 21; 23), Исповедаћу Те и хвалити међу народима, Господе, псалмопеваћу Ти међу незнабошцима (Пс. 56; 10) и Завете моје испунићу пред онима који Га се боје (Пс. 21; 26), а нама: У црквама благосиљајте Бога (Пс. 67; 27) и Ходите, поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим (Пс. 94; 6). Време нам не дозвољава да сада наведемо и друге, још узвишеније примере. Господ, дакле, поучава да се молимо у самоћи, у својим кућама, па чак и на својој постељи. подстиче нас да се молимо Богу и у цркви, као што молитва која се твори „изнутра“, тј. умом, подстиче да се молимо и уснама. Онај пак који хоће да се помоли само онда када уђе у храм Божији, али ни код куће, ни на путу, ни на трговима не мари за молитву, неће се истински молити ни онда кад се нађе у храму Божијем.

То показује онај што после речи: Готово је (приправно је) срце моје, Господе, додаје: Певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју (Пс. 56; 8) а на другом месту каже: Када бих Те спомињао на постељи мојој, у јутрима бих размишљао о Теби (Пс. 63; 7). Речено је, међутим, и следеће: А када постите, каже Христос, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој Који је у тајности; и Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6; 16-18).

О, какво неупоредиво човекољубље! Господ нам је овим речима сада објавио пресуду и одлуку која ће се пројавити на будућем суду, да бисмо још овде задобијали бољу пресуду и бољи удео. Онима који живе славољубиво, а не према Његовим заповестима Господ ће изговорити речи које су сагласне с оним што сад говори: "Примили сте своју награду током свога живота" као што је и Авраам, према еванђелској параболи, рекао оном богаташу у пламену: Примио си добра своја у животу своме (Лк. 16; 25). Онима пак који се подвизавају у врлини имајући само Њега у виду, Он каже да ће им узвратити јавно, тј. да ће им пред оним општесветским сабором (досл. призором) узвратити благословом, наследством, радошћу и непорочним и вечним наслађивањем. Онај Који жели да се сви спасу и да дођу у познање истине, не жели да неко буде лишен овога наследства, због чега, као што сам рекао, сада објављује Своју непристрасну и непроменљиву пресуду, показујући да су синови Божији само они што су презрели људску славу.

Због тога Он казује о овоме и о другоме, говорећи: Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно, да би оне што су презрели празну и људску славу учинио Својим синовима и са наследницима и да би их показао као такве. Оне друге ће, међутим, уколико се не покају, лишити усиновљења. Господ ово говори зато да наша молитва и пост не би били видљиви за људске очи, услед чега од њих не би било никакве користи: догодило би се да одважно истрајавамо у труду молитве и поста, а да се лишавамо награде за то! Говори нам да намажемо главу уљем и да умијемо лице, тј. да се не трудимо да будемо бледи, прљави и суве главе, као да смо измучени. постом и као да презиремо тело, због чега бисмо добили похвалу од људи. Тако су услед славољубља поступали фарисеји, због чега су праведно отуђени од Христове Цркве, и Господ строго забрањује да их подражавамо.

Ако неко узвишено каже да се овде мисли на главу душе, односно на ум као на њен владајући део и да лице овде означава маштовити део душе (уобразиљу) у којем се налази постојано средиште оних утисака (досл. дејстава) која потичу од чула, онда је добро ако, док постимо, помазујемо главу уљем, тј. ако свој ум учинимо милосрдним, и ако умијемо своје лице, тј. своју уобразиљу, од срамних и нечистих помисли, од гнева и сваког лукавства. Такав пост, који се савршава на такав начин, не протерује и не посрамљује само све рђаве страсти а заједно са њима и подстрекаче и творце ових страсти, односно демоне, него и поснике придружује добрим ангелима и преображава их у ангеле, чини да ангели буду њихови чувари и побуђује их (ангеле) да им помажу и да буду њихови сатрудници.

У старини се, код оне тројице младића у Вавилону, украшених истим таквим уздржањем и постом, показало да је заједно с њима у пламену и четврти, који их је сачувао неповређенима и чудесно их орошавао. На сличан начин је пред Данила, који је упражњавао вишедневни пост, стао ангео, умудрујући га и предсказујући му будуће догађаје. Другом приликом, када је он (Данило) молитвом и постом затворио уста лавовима, ангео је са великог растојања пренео кроз ваздух пророка, који му је донео храну. Тако ће и у нама, који заједно упражњавамо телесни и духовни пост и молимо се, уз садејство добрих ангела бити погашен огањ телесних жеља, гнев ће бити укроћен као они лавови, и бићемо причасни пророчкој храни надом у будућа добра, вером и умним созерцањем, биће нам дато да газимо змију и шкорпију и сву силу ђаволску.

Пост који није такав и који се не савршава на такав начин сродан је злим ангелима: њима је својствено гладовање (досл. неузимање хране, грч. агрсхрш) повезано са гневом и мржњом, са гордошћу и противљењем Богу. Због тога ћемо им се супротставити, будући да смо ми послушници и служитељи Добра, јер не ратујемо против крви и тела, каже апостол, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 12). Ми не можемо да им се успротивимо искључиво постом, него ћемо, за своју заштиту, користити и оклоп праведности, шлем спасоносне милостиње, штит вере као и мач Духа, најмоћнији у одбрани, а то је нама упућена, спасоносна реч Божија. На тај начин, треба да водимо добру битку, да сачувамо чврсту веру и да погасимо стреле лукавога и да, показавши се у свему као победници, задобијемо небеске и неувеле венце, радујући се заједно са ангелима у Самом Христу нашем Господу.

Њему приличи свака слава, власт, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и свесветим, благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.