Преподобни Исак и Јефрем Сирин

Отаџбина светог Исаака беше Ниневија. О његовим родитељима се не зна ништа. У младости се, заједно са братом, удаљио од света и свега светског, ступио у манастир светог Матије и примио образ и чин монашког живота.

Усавршивши се у тој обитељи у подвижништву и у довољној мери напредовавши у врлинама, он беше рањен жељом за безмолвијем. Удаљивши се на веће растојање од општежића, он се настанио у пустињску келију и почео да проводи потпуно усамљенички живот, ни са ким не општећи и имајући пред собом само Бога и себе. Ступивши на управу поменутим општежићем, његов брат га је много убеђивао и молио да остави пустињу и да се врати код њих. Међутим, он је био толико везан за пустињу да се није сагласио да је остави ни на најкраће време.

Међутим, оно што није учинила молба брата, учинило је Божанствено откривење. Не послушавши сродника, свети Исаак се покорио Оцу који га је одозго призвао да управља Ниневијском Црквом. Стога он оставља пустињу и бива рукоположен за епископа великог града Ниневије. Јер, није требало да се светилник сакрива испод сасуда пустиње, већ да буде постављен на свећњак пастирства те да далеко разлива светле зраке светлозарне врлине. Међутим, ни то није сувише дуго трајало. Светитељ је оставио своју епископску катедру из следећег разлога.

Код њега у епископски двор су дошла два човека, зајмодавац и дужник. Један је тражио да му се одмах врати дуг, а други је тражио да му се да још извесно време. Међутим, зајмодавац је одговорио: "Ако ми он одмах не врати дуг, предаћу га суду". Свети Исаак му је приметио: "Јеванђелска заповест ти налаже да уопште не тражиш своје од онога који ти је узео. Утолико пре треба да покажеш великодушност према ономе који је обећао да ће ти ускоро вратити дуг". Тај груби човек је, пак, одговорио: "Остави ти сада јеванђелску заповест". И више није хтео ништа да чује.

Тада је епископ рекао у себи: "Ако се они не повинују јеванђелским заповестима Господњим, шта бих ја још овде радио". Осим тога, видећи колико неопходни послови око управљања разбијају безмолвије и безметежност на које је навикао у пустињи, он се реши да остави престо и да се врати у вољени пустињски скит.

Остајући у њему до смрти, свети Исаак је извршио неисказиве подвиге у борби са демонима и телом, успевши у врлини коју изискује и делатни и сагледатељни живот. Он је достигао духовно савршенство и још у овом животу се удостојио изузетне благодати. У то може лако да се увери онај ко узме његова дела.

Свети Исаак је писао много. Све што је писао, писао је из искуства. Он је најпре на делу прошао све оно што је касније предао запису. Онје сопственом делатношћу обучавао оне које је руководио. Тако је он и из пустиње наставио да точи и неисцрпно излива чисту и оживљавајућу струју којом је обилно напајао душе братије.

Списи светог Исаака су до нас дошли на сиријском и аравијском језику. Око половина је преведено на грчки језик, а са грчког на руски, тј. 91 слово.

Свети Исаак се у небеске обитељи преселио крајем VI века. Његов спомен се, по месецослову архиепископа Сергија, слави 28. јануара.

Поуке Светог Исака из Добротољубља

82. Ми треба да знамо да се сваки разговор са Богом који се врши тајно, свако старање доброг ума о Богу, свако размишљање о духовном установљује молитвом и назива молитвом.  Јер, љубав је од молитве...

18. Држи увек у уму свом најтеже невоље невољника и злопаћеника како би сам узносио дужну захвалност за мале и ништавне скорби које ти се дешавају и како би био у стању да их подносиш са радошћу.

25. Душа је по природи бестрасна. Страсти су нешто придодато. За њих је крива сама душа. Ако је некада била светла и чиста због примања Божанствене светлости, и ако постаје исто таква по повратку у првобитно стање, природа душе одступа од свог стања чим ступи у страсно кретање, као што тврде васпитаници Цркве.

40. Они у којима засија светлост вере више не долазе до бестидности којом би изнова од Бога у молитвама искали: "Дај нам то", или: "Узми то од нас". Они се уопште не брину о себи самима, будући да духовним очима вере сваког часа виде очински промисао којим их осењује истински Отац који својом безмерно великом љубављу превазилази сваку очинску љубав, који може више од свих и који има силу да нам помаже и преко онога што иштемо, помишљамо и себи представљамо.

Извор: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Dobrotoljublje/dobro243.htm