О СНАЗИ ЋУТАЊА - Архимандрит Рафаил (Карелин)

Монах  који се удаљио у пустињу из земаљског свијета- из овог пакленог котла, осјећа се као робијаш коме су отворили жељезна врата подземља и даровали слободу.Пустиња није само мјесто, пустиња је тишина и ћутање.Пустиња може бити келија монаха, пустиња треба да постане његово срце, пустиња у којој нема мјеста привезаности ни за што свјетско.Ћутање-то је пребивање душе с Богом.Душа се враћа из спољног и туђега свијета самој себи.Човјек осјећа као да види своју душу-то је први дар ћутања.Друго кретање душе је од себе према Богу.Без првог једва да је могуће друго.Бог се не може наћи ни у безданима земље ни у космичком пространству, Он се јавља и открива Себе човјеку само у дубинама његовога срца.Зато се религија као тајна може постићи само у тиховању. 

Свети Оци су говорили да човјечији ум личи на жрвањ који се стално врти, оно што падне под жрвње, они мељу, ако су у питању зрна пшенице- претварању их у брашно, ако је коров-у отровно смеће.Путем пет органа наших осјећања долазе у ум утисци-слике, као копије свијета.Преко њих, посебно преко вида и слуха, свијет раздрт мржњом и непријатељством, опијен својим страстима, оскрнављен прљавштином гријеха, убацује се у човјечју душу, трује је својим отровом, помрачује ум помислима, сновима и маштама.Дан и ноћ жрвњи нашег ума мељу и мијешају ову прљавштину.

Наравно, свијет још није пакао.У њему постоји и добро и зло, свјетлост и тама као остаци љепоте и благородства помијешани са моралним падом и подлошћу.Али ствар је у томе што смо ми сами грешни и дубоко болесни.Гријех живи у нама, манифестује се већ са првим знацима живота.У нама се укоријенила тајна љубав гријеху и зато су утисци свијета-отрови који се лију на отворене ране.Страшне слике се утискују у , наше сјећање, као слова по меком воску, а добро душа-тешко усваја, као да о њему хоће да пише по тврдом камену, на коме не остаје трага.

Првородни гријех је дубоко извитоперио природу наше душе, и она, као сунђер, упија гријех и прљавштину свијета.Онај који живи у свијету може стајати насупрот гријеху на нивоу радњи-конкретних дјела и поступака, али побјеђивати гријех свога срца , очистити од њега свој ум, видјети талог страсти које се рађају у срцу-за њега је готово немогуће.

У тиховању пак и удаљавању од свијета пресушује бујица вањских утисака.Овдје код човјека остаје борба са својим осјећањем и са демонима, он постепено улази у своје срце са Исусовом молитвом и исисава из њега прљаве воде.Када се страсти смирују , као дивље звијери, и расијавају се зунзајући ројеви помисли, онда ум добија могућност да уђе у ријеч молитве.Апостол Петар упоређује име Божје са јутарњом звијездом која се рађа у души човјека ( 2.Пет1, 19 ). У свијету свјетлост ове звијезде једва се назире кроз густу маглу.У ћутању она свјетлуца као драгуљ у дубинама срца.Човјечији говор захтијева огромну психичку енергију.Врши се обрада огромне количине информација, које се налазе у сјећању, затим се он облачи у облик мисли и емитује преко ријечи као систем симбола и код човјечије душе.Овде се укључују емоције и фантазије.

А ако човјек злоупотребљава ријеч, на примјер, лаже са одређеним циљем, онда он гради свој сопствени илузорни свијет ,који мора држати у сјећању и издавати га да га за реалност. Свако може да прати на самом себи како човјека исцрпљује многоговорљивост:он се осјећа празан и уморан.Послије „пира“ празних ријечи он се буди као пијаница послије пијанке, са одвратношћу самом себи.Мишљење код човјека, који говори много, постаје-површно и ако допустимо ову ријеч, вулгарно.

Ћутање чува огромну духовну снагу, у ову енергију коју смо растрачили бадава, улива се ријеч молитве, она се одомаћује у човјечијој души као луталица који се вратио из далека под кров очеве куће.

У ћутњи, страсти мање узнемиравају душу, и зато благодат јаче дјелује на срце човјека и ћутљивац почиње да схвата ријечи Апостола Павла о томе да се Свети Дух моли у нама безгласним глаголима ( Гал 4,6 ; Рим 8, 26 ). Ум ћутљивца предстоји Богу.У овоме је главни циљ ћутања- стално бити са Божанством, спојити са њим своје срце.Према мишљењу Исака Сирина, цар распоређује звања и дужности међу својим велмозама, али постоје духовни пријатељи цара , који немају звања, не управљају градовима, али су увијек са царем, са њим разговарају, и он њима открива своје мисли.Такви „пријатељи цара“ су ћутљивци, који су увијек с њим и зато су ослобођени од вањских послова, њихову молбу о миру прима цар небески, њихов глас он слуша увијек.

У свијету се могуће спасти.Дјела милосрђа, проповјед вјере, подвизи љубави-то су дарови који се приносе Богу.Но најдрагоцјеније , што постоји у свијету, је људско срце и то приноси Богу безмолвник.Приноси као дар не само за себе већ и за овај грешни свијет.У ћутању човјек схвата да је благ једино Господ , зато све радости свијета чине му се као мртво слово на папиру, а страсти у којима живи свијет горке као пелин.Посао монаха је ћутање.И ( неговорење ) тишина.Монах у свијету-то је „унијат“, који хоће да споји у себи двије вјере и најчешће у његовој души побјеђује мир.У ћутњи и тишини , у одвојености од вањских информација, души се отварају нови извори знања.То су урођена знања која су јој била дата од самог почетка као лику и подобију Божијем и која је она чувала као под хрпом вањских утисака, као у гробу као у дубинама свога осјећања непознатог за сопствену свијест.Сада се у тишини ова знања отварају души , као нађено складиште.У тишини се открива духовна интуиција човјека.Као струна у харфи Еола звуче од повјетараца , тако унутрашњим слухом душа чује глас невидљивих сила, које јој постају блиске, од њих она добија просвјећење.Зато учење учи човјека некаквој мудрости.Захваљујући своме духовном искуству он почиње да види душе других људи..

У то исто вријеме душа безмолвника подвргава се демонским искушењима; овдје је човјеку потребно крајње смирење , према коме се не могу убацивати наговарања сатане , а ово смирење се постиже само послушањем свога духовног оца.Ако се човјек бори са срастима и што је најглавније , налази се у послушању, он постепено добија дар разликовања духа.Ћутање без смирења и послушања претвара се у отров, пошто почиње да храни човјека.Међутим било је и изузетака као Павле Тивејски, Марија Египћанка-подвижници који су добили велику мудрост преко непосредног озарења Духа Светог,не прешавши обични пут смирења страсти и послушања.За нас се њихов недоступни непоновљиви подвиг замјењује другима:постепеношћу, опрезношћу и сталним обуздавањем своје воље.

Ћутање-то је стална молитва.Свети Оци су рекли:Молитва свему учи, чак самој молитви.Ћутање-то није само пустиња, усамљеништво од људи и свијета-то је пребивање са самим собом, тачније духа с Богом.За ћутање и тишину човјек се мора борити, ископавати га као плијен у боју, из канџи свијета који као чудовиште жели да прогута без остатка све вријеме човјековог живота и све силе њихове душе.Већина људи , чак хришћана, не схватају подвиг ћутања.Они говоре да је потребно помагати у име љубави, док виде само вањске тјелесне и душевне патње.А та несавршена трагедија свијета –то је отпадање његовоод Бога, које дуго траје,његово претварање у пољу мрачних сила, језиво демонизирање , које се дешава пред нашим очима, царство пакла на земљи,власт сатане, која крв људи претвара у злато, а саме људе у моралне трупове , закључане у кавез као похотљиве мајмуне.

Трагедија свијета као перспектива вјечности , вјечности као демонизације ван је Бога-то највеће злато остаје за људе непримјећено , као да је сакривено у магли.Демонске силе не могу се одагнати самим тјелесним милосрђем.У борбу са невидљивом силом „стратега зла“-палих духова – може ступити само невидљива сила молитве, која је способна поново вратити благодат на земљу.Зато ђаво устаје против подвига ћутања.Он му супротставља бригу о сиромашним, проповијед вјере ,бављење богословским радовима –све што треба само да би човјек постао неспособан према унутрашњој благодатној молитви чега се стварно демон плаши.

Молитва за мир-то је најтежи подвиг, Преподобни Арсеније Велики, изабравши подвиг ћутања и тишине, показао се виши него његов духовни пријатељ преподобни  Мојсеј Мурин, који је бринуо за болеснике, примао скитнице и завршио свој живот мученички.Господ прима све видове милосрђа. Свети Јован Златоусти рекао је : „Дај жедноме чашу воде и прими за то царство“.Али ћутање и тишина –то је подвиг других размјера, ми бисмо рекли, космичког значења.Пред њим су дјела духовног и тјелесног милосрђа-то је свјетлост свјетионика у поређењу са сијањем звијезде.

http://www.pasinac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=303:2011-02-21-14-03-09&catid=4:2009-10-09-07-19-54&Itemid=18

О БРБЉИВЦУ ИЛИ МНОГОСЛОВЉЕ - АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

Многословље је страст слична пијанству. Она поробљава човека, тако да он као да постаје додатак сопственом језику. Док је човек који се претворио у мрава-радника одузео себи време које му је дато да се припреми за вечност, протраћио га на спољашње и духовно банкротирао, брбљивац није крадљивац само свог, већ и туђег времена.

Брбљивац у дубини душе сматра да он већ све зна и да му преостаје само једно: да учи друге. У ствари, многи људи причају само зато што се нису научили да ћуте. Свети оци су

тврдили да човек који је од овог великог дара – речи – начинио разоноду за себе, личи на блудника. Зато је брбљив човек одвратан људима, туђ Богу.  

Многословље јe бесмислено трошење душевних снага. Молитва брбљивог човека постаје немоћна, расејана, сува, слична закржљалом растињу. Онај ко много говори губи способност да дубоко размишља, не може да се заустави, да сконцентрише своју мисао на жваћући је, личи на звонце које звони зато што је изнутра празно. Или – на питање које захтева пажњу. Он почиње да личи на прождрљивца који гута храну нерасипају, ћутање сабира.“ 

Крај многословља је опустошеност душе и губитак бубањ пресвучен магарећом кожом, који својим звуком све заглушује. Заиста: „Речи захтева усредсређеност мисли. Рибар извлачи рибу из воде кад она прогута удицу благодати. Свевидећи Бог као да „не види“ човека-празнословца, зато што ни овај није у стању да у свом срцу види Бога, неспособан је за богоопштење, које својим устима, а овде ђаво држи брбљивца, као свој плен, за језик.

Из књиге "Умеће умирања".

ПОКАЈАЊЕ - ПОНОВНО РОЂЕЊЕ

Ми се налазимо у стању некаквог безнађа, као да се свет приближава катастрофи коју је немогуће спречити. Људима је одузет главни животни стимуланс – нада. Изгледа да се тешка тама спушта на Земљу и омотава је црним погребним покровом. Овде нису у питању политички потреси и неочекиване опаке тешкоће, већ некакво осећање метафизичке трагедије у коју ће бити увучена сва Земља. 

Постоји ли излаз из овога стања? Постоји ли способност духовне реанимације? Може ли се, ако не вратити, а оно бар, у крајњој линији, зауставити, успорити тај процес ескалације зла?

У тешким временима историје пророци су призивали народ на свеопште покајање.Само покајањем отпочиње поновно рођење, само кроз бол тешко оболели се враћа у живот. Човек који не осећа бол мртав је.Наша грешка је у томе што оправдавамо себе, тражимо ван нас узроке наших несрећа, те јеванђељски призив на покајање не налази живог одјека у нашем срцу, а ако се и кајемо, онда је то ритуално и формално, као да заборављамо на трагичне последице греха.

Говорили смо о покајању и смирењу као о основи хришћанског морала и љубави, као начелу људских узајамних односа, као показатељу друштвеног препорода. Али постоји и друга метафизичка страна. Грех, који није опран покајањем, не нестаје.Ова сила, ова морална енергија наших греха отвара демонима широко поље делатности на Земљи. Зато од покајања зависи судбина народа, земаља и читавог човечанства. Неко ће рећи: “Заиста, какво ће значење за свет имати моје покајање или покајање малог броја људи?” 

Сетимо се: Господ је тражио у Содому десет праведних, али их није нашао, иначе би град био поштеђен.

Архимандрит Рафаил Карелин

АРХИМАНДРИТ КАРЕЛИН: О ЉУБАВИ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

Свака реч Светог Јеванђеља је небески зрак који обасјава наш живот. Али, ЈевАнђеље које смо данас чули има заиста изузетан значај за спасење Хришћанина.

Господ је рекао: Волите непријатеље ваше (Мт. 5, 44; Лк. 6, 27, 35). Ове речи су само срце хришћанског живота. Ако срце куца човек је жив, ако се срце зауставило човека више нема, он се претворио у леш. Неко време леш још може да сачува сличност са живим човеком, али после тога почиње да трули и да се распада.

Тако се и Хришћанство без заповести о љубави према непријатељима претвара у леш. Леш у гробу се може украсити цвећем, може се обући у свечану одећу, али живота у њему свеједно нема.

Љубав према непријатељима је кључ за схватање тајне Хришћанства. То је светлост која обасјава саме дубине Јеванђеља. Љубав према непријатељима представља врата Светиње над светињама хришћанске Цркве.

Господ је рекао да на двема заповестима - на љубави према Богу и на љубави према човеку - почива читав Закон и сви пророци (Мт. 22, 40). А у новој заповести - љубави према непријатељима се садржи дух Новог Завета. У овим речима као да је сабрана духовна снага Јеванђеља. Љубав према непријатељима и Крст Господњи су читавом свету изгледали као безумље - свету који се клањао својим идолима и кумирима.

Постоје различити идоли: идолопоклонство може бити јавно, а бива и тајно, невидљиво. Постоје ужасни идоли - то су идоли страсти, идоли пред којима се проливала људска крв, али браћо и сестре, постоје и други идоли. Ови идоли имају леп изглед; чак бих рекао и више - то су она дела и "добродетељи" људске, земаљске, које у човековом срце заузимају место Бога. Тако, на пример, наука постаје идол оних који верују да ће она решити сва животна питања, да ће човеку донети потпуну срећу. За древне фарисеје кумир је била сама јеврејска нација, њени обичаји, језик и историја. За неке изразито песничке природе кумир и идоли постају лепота света који их окружује, лепота природе, којој се они клањају као Богу. Због тога, браћо и сестре, постоји тајно идолопоклонство, када се земаљске, пролазне и условне вредности стављају на степен Вечног и Божанског. Међутим, ови рукотворени идоли не могу да дају човеку истинску љубав, они чине његово срце хладним, његову душу приземном и такав човек не може, он није у стању да воли своје непријатеље.

Многи нису схватали и не схватају ову заповест и мисле: "Како то? Ако човек воли непријатеље, то онда значи да не треба да се бори против неправде и зла. Али, тада ће нас непријатељи прогутати и уништити." Не, браћо и сестре, онога ко воли своје непријатеље чува нарочита благодат Божија. Али, волети непријатеље уопште не значи волети њихова зла дела, грехове и преступе. Ми можемо да се боримо са злом, али да истовремено волимо човека који чини ово зло, и да у њему, као и у сваком човеку, видимо блистави образ Божји, да видимо драгоцени дијамант, иако је он бачен у блато и прашину.

Некада је поглавар Азербејџанске Цркве, која више не постоји, био католикос Григориос. Он је био рукоположен за архијереја у младости, када му је било свега седамнаест година. То је био човек светог живота, који је обратио Каспијску Албанију (данашњи Азербејџан) у Хришћанство. Кад му је било двадесет и три године његова земља је пала под најездом Хуна. Он је дошао код њиховог владара и почео да му проповеда Јеванђеље. Хунски цар је све пажљиво слушао и изгледало је да је био спреман да дозволи Григориосу да проповеда мећу Хунима и да је, чак, сам близу тога да прихвати ово учење. Али, када је Григориос почео да говори о љубави према непријатељима хунске војсковође повикаше: "Царе, зар не видиш да је он шпијун који је дошао да нас погуби? Ако будемо волели своје непријатеље, треба да бацимо мачеве, да изађемо пред њих без оружја и тада ће нас непријатељи уништити. Зар не видиш у какве мреже те завлачи?"

Тада цар Хуна нареди да Григориоса привежу за дивљег коња и да га пусте у поље... Мошти светог човека су биле погребене у Азербејџану, у месташцу Марас, где до данас стоји старински хришћански храм - гробница азербејџанских католикоса.

Неки схватају величину заповести о љубави према непријатељима и говоре: "Ова заповест је предивна, али зар ја имам снаге да је испуним? Ова заповест је налик на планински врх, покривен вечним снегом. Овај врх блиста на сунцу у кристалима леденица, он личи на огроман бор окружен облацима, који плива небом раширивши бела једра, или на хридину која се подиже из мора. Ми видимо како је врх предиван, замишљамо какав диван поглед пуца са ње, али зар можемо да дођемо до ње? Јер, стене су стрме, доле провалије разјапљују своје црне чељусти, само неки могу да дођу донде, а ми ћемо остати далеко испод. Зар је баш тако да, ако не можемо да волимо своје непријатеље, ако не можемо да испунимо ову заповест, зар нас све чека пропаст? Зашто нам је онда дат живот?"

Не заборавите да су Јеванђељске заповести истовремено и веома тешке и веома лаке. Лаке су због тога што је наша душа по природи Хришћанка, лаке су зато што је у нас уграђена не само способност, већ и потреба да волимо једни друге, а тешке су због тога што је нашој гордости својствено да мрзи. Смирење представља орловска крила, која могу да узнесу душу на врх љубави. Али, наша гордост представља страшне окове који су нас духовно оковали, то је плоча на гробници која притиска наше срце.

Како да испунимо заповест о љубави према непријатељима? Морамо да стекнемо оне врлине које човека воде ка љубави. Морамо да се молимо да нам Господ дарује љубав према непријатељима, благодатно стање, тај дар Духа Светога, који се даје људима који су Га достојни и спремни за то. Свети Оци говоре да ка љубави воде три добродетељи: смирење, милосрђе и уздржање.

Први ступањ смирења је када човек види своје грехове, безбројне као морски песак. Једном је патријарх Теофил посетио подвижнике Нитријске горе, на којој су се налазили многи манастири и обитељи, и упитао најстаријег монаха-игумана: "Шта си нашао најбоље на духовном путу?" И овај одговори: "Најбоље је увек и за све кривити и прекоревати само себе самог!". Теофил рече: "То није само најбољи пут, то је једини пут ка Богу!"

Други ступањ је неосуђивање и љубав према послушању. Преподобни Антоније - највећи међу монасима, се у случају када је било потребно саветовао са својим ученицима и њихов глас прихватао као глас Божји. Следећи ступањ смирења је када човек благодари Господу за све муке и радује се увредама као што се световни људи радују слави и почастима.

Трећа добродетељ која води ка љубави јесте милосрђе. Милосрђе се понекад награђује овде на земљи, али је много важније то што се тајна милост према ближњем претвара у љубав према Богу, у љубав према људима и у љубав према својим непријатељима. Јер, највећа милост је тајна, скривена милост.

Затим - уздржање. Свети Оци говоре да код необузданог, тело као да прогута дух. Душа овог човека постаје дебела, груба, неспособна за духовне доживљаје. Она постаје налик на плот и на земљу.

Осим тога, када у нашем срцу кипти мржња и злоба према човеку, треба да се сетимо да смо сви смртни. Наступиће час када ћемо и ми и наш непријатељ лежати заједно, у истој земљи. И тада ће његов језик, којим је он говорио зле, за нас увредљиве речи, јести црви. Његов мозак ће се претворити у сукрвицу, истећи ће из ноздрва и ушију. Његова уста ће бити пуна земље. Његова рука, која се можда некад подизала да нас удари, лећи ће у земљу, непокретна као камен. Очи које су нас гледале надмено и гордо, ове очи ће угаснути и истећи из очних дупљи. А наше душе ће стајати једна поред друге пред Престолом Божјим у трепету очекујући Суд...

Браћо и сестре, ма колико да мрзимо непријатеља, не бисмо желели да он буде бачен у ватру, да жив гори у ватри. А ако видимо пред собом разјашљену провалију страшног пакла, бићемо спремни да опростимо хиљаде и хиљаде увреда човеку, само да не доспе у овај страшни пакао од којег дрхти и у трепету је и сам демон.

Дакле, не заборавите на смртни час, не заборавите да је овде све пролазно и ништавно. Када злоба кипти у вашем срцу, сетите се да је и ваш непријатељ такође образ и подобије Божије. Како да му се одузме образ Божји, Његова вечна блистава лепота? Поштујте и у њему, макар да је последњи преступник, образ Божји. Сетите се да сваки човек има Анђела-чувара и ако ви опраштате свом непријатељу, радује се његов Анђео, моли се за вас и заједно са њим моли се читава Војска Небеска.

У Откривењу Јовановом постоје следеће речи: И (жена) бјеше трудна, и викаше од муке, и мучаше се да роди (Откр. 12, 2). Неки од тумача говоре да је то Мајка Божија, а да су њене муке оне муке које је Она искусила поред Крста уместо порођајних мука. Али, постоји и друго тумачење, да је "трудна жена" Света Црква, а "чедо" сваки Хришћанин, и да га она рађа за духовни живот у страшним мукама, патећи због сваког његовог греха.

Да, заиста, Црква као мајка пати због наших грехова, због нашег међусобног непријатељства, због непријатељства њене вољене деце и радује се нашем спасењу. Не заборавите да је сваки човек велика тајна и да у нашем непријатељу постоји добро које ми не видимо. Даље, када су у нашем срцу као змија, скривени непријатељство, злоба, жудња за осветом, сетите се: када опраштате човеку и Господ вама опрашта. Сетите се још и тога да су непријатељи наши први доброчинитељи. Јер прекоревајући, вређајући и рањавајући нас, они чисте гној из наших чирева и рана. Када бисмо то знали више бисмо били захвални непријатељима него пријатељима.

Човек треба да се моли за своје непријатеље. Преподобни Нил Синајски говори:

"Пре сваке молитве прво се од срца помоли за оне који су те увредили, а затим моли Бога за шта год хоћеш. Бог ће те услишити!"

А оно што је главно, не заборавите на љубав Исуса Христа према човеку. Свети Јован Златоуст говори: "Господ човека воли више него сав видљиви свет!" Замислите небо и земљу, замислите лепоту земље: тепих од цвећа и траве, поточиће и планинске реке, замислите златно сунце, звезде које сијају као небеска кандила.

Читав свет пред Богом је ништаван у поређењу са једном људском душом! Због тога је душа вашег непријатеља драгоценија од читавог видљивог света! Још не заборавите да Господ, по речима Св. Јована Златоуста, једну људску душу воли исто као и читав род људски у целини.

Значи, Господ воли вашег непријатеља исто тако снажно као и читав род људски, укључујући и праведне и свете.

Не заборавите да је Господ дошао на земљу и био распет за сваког човека, значи Он је дошао и био разапет и за вашег непријатеља. И побојте се ове силе љубави Божије и наше нискости, по којој ми човека - образ и подобије Божије сматрамо својим непријатељем и спремни смо да му упутимо хиљаде клетви!

Реч "опрости" је велика тајна. Када опраштамо човеку у души осећамо неописиви мир и срећу. На земљи нема веће среће него опростити ономе ко нас је увредио. И што је увреда која нам је била нанета неправеднија и суровија, и што је наш опроштај искренији и дубљи, тим је већа и светлија ова радост коју осећамо када опростимо!

Бога не могу да сместе у себе Небо и земља, али Га смешта у себе сићушно људско срце. Ако волимо непријатеље наше, срце наше постаје храм у коме обитава Господ. Ако искључимо из своје љубави макар једног човека, Господ нас напушта, а са Њим и радост и светлост! Амин.

Извор