ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Увођење у Храм Пресвете Богородице

           Данас је благовољења Божијег почетак и спасења људи проповедање, у храму Божијем јасно се Дјева појављује и Христа свима предобјављује. Њој и ми гласно завапимо: радуј се домостроја Божијег испуњење. ( Тропар)

Пречисти храм Спасов скупоцена палата и Дјева, свештени жртвеник славе Божије, уводи се данас у дом Господњи, благодат сакупљајући, њу коју у Духу божанском опевају Анђели Божији, она је шатор небески. (Кондак)

Ево нас пред празником Ваведења у храм Пресвете Богородице. О чему нам говори овај празник? Тема овог празника је веома једноставна: једну малу девојчицу њени родитељи доводе у Јерусалимски храм. Ништа необично, јер су у то време  многи слично чинили, будући да је то био општеприхваћени обичај. Довести дете у Храм значило је посветити његов живот Богу, дати животу тог детета коначан циљ и назначење, осветлити тај живот изнутра светлошћу једног узвишенијег искуства.

Но, како видимо из црквене службе која се служи на дан Ваведења, малу Дјеву уводе тамо где нико осим свештеника није смео да уђе, у оно место у храму које се звало Светиња над Светињама, у најтајанственију и најсвештенију одају Храма. Име те девојчице било је Марија. То је будућа Мајка Господа Исуса Христа, то јест Она кроз Коју је – како верују хришћани- Сам Бог сишао у свет, дошао људима да би поделио њихову судбину и да би открио божански садржај људског живота. Шта је то – бајка? Или се ту, ипак, ради о нечему сасвим другом, о откривењу онога што се људским речима можда и не може објаснити,онога што се конкретно и непосредно односи и на наш живот?

Поруку овог празника на посебно дубок начин доноси кондак празника у коме певамо да се Богородица, која је храм Спасов...данас уводи у Дом Господњи.. Овде се сусрећу две концепције храмовске побожности и поставља граница између два Завета, Старог и Новог, која ће раздвајати два различита начина доживљавања сакралног простора. По једном, старијем – по коме је конципирана већина светских религија, тачније оне које имају форме храмовске побожности, Бог обитава у одређеном простору, био он саздан или несаздан, и тај простор је својеврстан дом Божији. По другом, новијем, који доноси хришћанство, Бог свој храм више не саздава на првом месту од камена него и од људског тела. Сада живо камење храма Очевог – хришћани, по речима Светог Игњатија Антиохијског, граде и сачињавају дом за Њега. Ово је наравно могуће захваљујући Телу Христовом, које је тај нови храм, али и телу Богородице које је омогућило да дође до тела Христовог те је оно, самим тим, на један специфичан начин, Његов, Христов Храм.

Смисао Ваведења, и свих – том приликом – изговорених речи, и свеколиког сећања на тај догађај је сасвим једноставан: од тог тренутка човек постаје храм, од тог трнутка нису више камење и олтари божанско средиште света и ``Светиња над Светињама ``овог света, већ је то сам човек – његова душа, његово тело и сав његов живот. Један храм, живи и људски храм – мала Дјева улази у други, камени и вештаствени(материјални) храм и изнутра заокружује његов коначни смисао и назначење.

Уласком мале Дјеве у храм заувек се премешта седиште вере, и више од тога, премешта се средиште теже целокупног људског живота. У свет долази Учење које на прво место ставља човека, јер сам Бог прима људско обличије и лик да би јавио човеку да је човеково назначење и призвање – божанско. Од тог тренутка почиње човекова слобода. Нема ничега што је узнад човека, јер је и сам свет – као дар Божији - ради човека, јер је богодарован човеку да човек кроз њега испуњава своју божанску судбину. И кад год празнујемо празник Ваведења Пресвете Богородице у храм, ми уствари празнујемо тај божански смисао човека, висину и светлост његовог призвања.

       

``Ми смо храм Бога живога, јер Господ рече: и шатор ће мој бити код њих, и ћу им бити Бог они ће ми бити народ (2. Кор. 6:11; Ис. 52:11).

Извори: протојереј Александар Шмеман, Тајне Празника, Светигора, Цетиње -1996.

Протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, Литургијско прослављање Пресвете Богородице у Православној Цркви, Православље бр. 1093

                                                     

 Срећан Празник! 

        

КАЗАНСКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ - ПРОСЛАВЉА СЕ 3. НОВЕМБРА

ЧУДЕСА КАЗАНСКЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ

Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи

Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило. Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао

непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и

богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена". Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и

телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског) и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено. Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде

људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спасен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије. Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је

такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на

десној о бали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.

Славна Стаљинградска битка почекла је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога. Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву: "Наша војска је већ била

потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду

овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила

Мадона" (тако они називају Богородицу), Коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!". И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског

народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.

Из књиге "Небески Јерусалим и велики Вавилон", Београд, 1999., стр. 31-35

Пут, Истина и Живот, Бр.4-5/99, стр.43-44.

ПРАЗНИК ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Тропар (глас 4):
Днес благовјернији људије светло празднујем, осјењајеми твојим Богомати пришествијем, и ктвојему взирајушче пречистому образу, умилно Глагољем: покриј нас честнем твојим покровом и избави нас от всјакаго зла, мољашчи Сина твојего Христа Бога нашего спасти души нашја.

Одувек је Црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим посредничким молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који Црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. Првог октобра 911 године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију блаженом, и упита га: "Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, свети оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама. 

Из Житија Светих

Манастир Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, Нишка епархија 

http://www.youtube.com/watch?v=5Ihq9tVks_Q

Манастир  Покрова Пресвете Богородице у Лешју, Крушевачка епархија 

http://www.manastirulesju.org.rs/

РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

СВЕТА Дјева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане Отац јој беше из племена Давидова аматер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце и зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте - то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела.

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Свети Владика Николај о Пресветој Богородици

Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано о д њених речи и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу: „Велича душа моја Господа". Ова песма пева се у Православној Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Давидовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно прекрасних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородичино Јеванђеље и није у речи ма њеним, него у животу њеном. Њен цео живот јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер, Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.

Погледајмо први и уводни лист:


Ово је први лист Јеванђеља прве слушкиње Господње, лист богато осветљен небеском светлошћу и преукрашен. Ко овај лист правилно чита и разуме, испуниће се великом мудрошћу и примиће велику корист.

Посмотримо сада други лист.

Као трогодишња девојчица, Марија је предата Храму и посвећена Богу на служби - слушкиња Господња. И служила је верно и радосно, без плате и земаљске награде пуних једанаест година. То није била нека нарочита одабрана и префињена служба, него обична, сасвим обична. Она се састојала у шивењу и везењу и другом женском раду, па у ношењу воде издалека, на зими и на врућини, у чишћењу и прању, у дочекивању гостију, и слушању свештеника и левита и свију старешина црквених. Служба без ропта, чиста и света. Душа испуњена дубоким ћутањем, у којој је брујала непрестана молитва Богу. Та безропотна, молитвена и потпуно несебична служба, без ајлука и без икакве земаљске награде - није ли то други прекрасни лист из јеванђеља прве слушкиње Господње? Ева у Рају, била је госпођа којој су сва земаљска створења служила, па је ипак, отпала од Бога, испразнила се од благодарне молитве Створитељу своме, и у својој погорђености радије послушала ђавола него Бога. А, света Дјева Марија није била госпођа но слушкиња, верна и предана слушкиња Господња усред грешног света и светских саблазни. Нека сви гледају у овај јеванђелски лист, који је Богородица писала својом службом Богу пуних једанаест година, и нека осветљавају своју душу белином чистоте и сјаја сви они, који кроз цео свој живот само себи служе и кроз цео живот осећају се глупи као Ева, мрачни као мрачни демон, и несрећни као Каин. Ко правилно чита овај други лист Богородичног Јеванђеља, избациће древну змијурину из душе своје, препородиће се, просветиће се, и спашће се.

Трећи лист.

Кућа у којој се родила Пресвета Богородица

Ово је трећи лист Јеванђеља прве слушкиње Господње. Диван и предиван лист јеванђелски на коме је исписана смерност и света радост. Хиљаде и хиљаде људи у свету данас потребују ово Јеванђеље као хлеб насушни - многе хиљаде њих, који су од Бога примили почасти али, службу Богу одрекли; који су се даровима Божјим погордили као својим, те и не мисле о уздарју; који имају вулгарно задовољство али, немају свете радости, јер немају страха Божјег. То су тешки болесници, чије болесне душе леже у телу као у самртној постељи. Ако не узму благовремено лек, што им Света Богородица нуди Јеванђељем својим, тј. смерност и свету радост, умреће вечитом смрћу, из које неће бити Васкрсења. Прелистајмо даље.

Руска црква на месту где је била
кућа светих Јоакима и Ане

Кад је праведни Јосиф посумњао у Свету Деву, кад је посумњао у част њену девојачку видећи је бремениту, она се није правдала онда кад је чула од архангела вест, какву никад ниједно женско уво није чуло, тако се и сад није устрашила од сумњичења и претњи Јосифових. Она је вршила своју дужност, држећи душу своју у дубоком ћутању, из кога је брујала молитвена музика, чујна само за Бога Свевишњега. А оправдање себе, своје чедности и невиности, она је остављала Богу да учини, што треба Бог је и учинио. Он је преко ангела Свога оправдао пред Јосифом слушкињу Своју (Мт. 1, 20).

Није ли ово, браћо, још један златни лист из Јеванђеља прве слушкиње Господње?

И не учимо ли се ми са овога листа, да не треба да се бојимо од људи онда кад Богу служимо? Нити да страхујемо за своју част онда кад ревнујемо за част Божју? Нити да се стидимо од људи онда кад сносимо нешто што је од воље Божје?

Прелистајмо и многе друге листове из Јеванђеља Пресвете Богородице, разумејмо њихова златна слова и поучимо се из њихових ћутљивих, но живих слика. Пастири и цареви заједно са ангелима, клањајући се Сину њеноме у пештери Витлејемској, а она то све слаже дубоко у срце и ћути; и ћутећи брине о детету своме како да Га повије и нахрани. У сваком тренутку славе он; тражи да испуни свој дуг. Исто тако, и у сваком тренутку страха и ужаса, она опет тражи само да испуни свој дуг остављајући све остало вољи Божјој. Када Ирод с мачем потражи Сина њеног, она слуша глас Божји, узима дете на груди и склања се у мрачни и далеки Мисир. Без страха од Ирода, но, са свакидашњим страхом од Бога Свесилнога. Када Син њен лије науку небеску као животворан дажд на осушене душе људске, она слуша и ћути као и други, више ћути од свих других. Када Он твори Божанска чудеса, када гомиле народа хрле за Њим као за својим Избавитељем и Спаситељем, када Га преузносе и хвале, она иде издалека са осталим побожним женама и брине шта ће она као мајка учинити за Њега, Свемогућега и Свебогатога. Када неко из гомиле викне пут Господа: благо утроби која те је носила, и сисама које си сисао - она се не јави и не рече: „Ја сам Га носила и ја сам Га дојила, него се кротко скриваше у гомили народа, мислећи само чиме би Му она могла послужити - Она, слушкиња Господња. Како чудесна опомена оним мајкама које своју децу кад ова добију оцену из некога малог знања школског, објављују као геније, као необичну децу, преко мере даровиту, пре времена зрелу, и тим безумним похвалама избезумљу своју децу и хране у њима црве самољубља и гордости! А, када та „генијална" деца одрасту, па одрекну Бога, потону у неморал, и назову своје мајке простакушама онда те луде мајке грцајући у сузама, увиђају да су однеговале не геније, него ђаволе.

Место тамновања Господа Исуса Христа

Но, застанимо на овом листу, на коме је представљено распеће Сина Божјега и распеће срца Богомајке, по пророчанству седога Симеона Богопримца (Лк. 2,35). Пастир је ударен, и стадо се разбежало. Но, куда би побегла она, мајка? Она стоји у ћутању и болу поред Крста. Својим присуством ту она сведочи да је то Син Човечији, Син њен и да Му је она мајка. Сваки болни трзај Распетога Господа понавља се унутра у души њеној као удар мача. Сваки Његов болни узвик тутњи у души не као одјек, но као громовни тресак. Но, она држи уста затворена и језик безгласан да душа нема куд изливати свој бол. Да би тако душа њена, претоварена болом, осетила сву тежину Његових крсних мука. Док разбојници урлају од болова, док се Син њен превија у смртним грчевима, док огрубели војници стоје равнодушно према туђим мукама и гледају само шта ће украсти или зграбити од имовине распетих, и док безбожни чопор јеврејских старешина својим церекањем и ругањем појачава ужасе и страхове великог безакоња, шта она ради? Она стоји уз Крст, сва предана вољи Божјој као и увек, са молитвеним брујањем у срцу, испресецаном огњеним мукама болова и са ћутљивим питањем: чиме ти може послужити слушкиња Господња, Сине мој и Боже мој?

Место на које се Господ ослонио док је носио Крст

О Мајко слатка! Мајко над мајкама! Како много и много ти служиш Богу и људима само стојећи ту покрај Распетога Господа! Пре свега, како много и много ти служиш вери православној, стојећи на том страшном месту? За увек тиме затвараш уста јеретицима свих времена, који ће лажно учити, да је Христос био привидан човек а не прави човек. Ако би био привидан човек, онда шта ћеш ти под Крстом на крвавој Голготи? Ако си ти Њега родила као привиђење, и ако си Га као привиђење носила у своме наручју, откуда би био толики бол у души твојој. Пречиста Јагњице Божја? Зашто би туговала за привиђењем? Ако је Христос привидан човек, онда само разбојници трпе страдање на својим крстовима, а не и Он, који је сишао да спасава разбојнике. Онда је привидно и ваплоћење Сина Божјега, привидно тело Његово, привидна мука, привидно твоје материнство, па најзад - о ужаса! - привидна и љубав Божја према људима. Сав овај збир богохулстава ти разбијаш у прах твојим присуством под Крстом Његовим и са крстом у души твојој. Због тога тебе јеретици не воле и не поштују, Богоотроковице. Због тога њима је мрско име твоје, као што смо им мрски и ми сви, који тебе, Богомајко, признајемо и прослављамо. А, ми те призивамо и прослављамо као првог личног сведока и стуб Вере Православне: вере у истинито ваплоћење Бога Слова, вере у Његову безграничну љубав према роду човечијем, вере у Његову истинску жртву за спасење грешника, вере у љуте ране на телу Његовом, вере у изливену пречисту Му крв, и у праву смрт.

Ти си посведочила све ово, Одигитријо, својим страдањем под Крстом Страдалника. На твоје сведочанство позива се Црква Православна сваке среде и петка, певајући крстобогородице, спомињући твоје страдање, због Његових страдања, и твоја јецања, Јагњице Божја, за разапетим Јагњетом Божјим.

И уз то још - и уз ту неизмериву услугу вери православној, како још предивно чиниш услуге свакоме од нас појединачно, учећи нас каквом кротошћу треба да носимо крст свој при смртном растанку од своје деце, од својих сродника и пријатеља! С тихим болом, који стешњен у срцу распаљује нашу наду у Живога и Свемогућег Бога. Кротко као овца, стајала си ти под млазевима крви Онога кога си ти родила, без чупања косе, без кршења руку, без вике и запомагања. Твоја вера у победу Његове правде, није се поколебала ни у том часу згомиланих свих ужаса над твојом главом, када су злочинци бесно ликовали, када је сунце мркло и земља се потресла, о, најхрабрија од свих жена. Душа ти је сва била обучена у ризу бола претешкога, но бола пристојнога, уздржаног, девојачког - светога бола, који не тражи ничијег саучешћа осим Божјег, о, вечно смерна и вечно стидљива Девојко, Богоневесто.

Голгота

Ово је браћо, Голготски лист Богородичног Јеванђеља, златан, презлатан. Тим листом утврђује се вера наша, ублажава туга, улева храброст, и повраћа девојачка стидљивост. Благо онима који духовним очима гледају Богомајку под Крстом на Голготи, и који умеју да приме цело Јеванђеље, које она својим присуством на оном страшном месту, и оном страшном часу пружа свету.

А сада се наднесите, браћо моја, над прекрасни лист Васкршњег Јеванђеља Богородичног. Пресвета Богомати знала је, поуздано да ће Син њен победити смрт и васкрснути из мртвих. Гле, она се научила од детињства веровати неколебљиво свакој речи Божјој. Она је знала да ће Он васкрснути, али, уколико је људима познато, она није прва сазнала о Његовом Васкрсењу из мртвих. Тај величанствени догађај, осовину људске историје, први су видели непријатељи Христови, и о њему су прво чули непријатељи Његови. Прво су стражари видели, и од ових су прво старешине јеврејске, богоубице, чули. Потом је дознала Блага Марија из Магдале, потом жене мироносице, међу којима је била и она, слушкиња Господња. При страдању на Голготи она је била прва и готово једина, но, при победи и слави Сина свога она је први сведок, но, или је сведочила у друштву других или позади других. Је ли то стид девојачки или Промисао Божија? И једно и друго. Васкрс Христов изазива код ње необуздану радост која трчи и виче и објављује и изазива завист, но, свету радост, то јест, радост стегнуту страхом Божијим, исто као некад у Назарету у разговору с архангелом Гаврилом. А, свемудри Промисао Божији баш је и хтео, да славно Васкрсење Спаситеља свето прво виде непријатељи Његови, па онда пријатељи, остављајући Мајку у позадини, да не кажу неверници: „То је Мајка Његова објавила свету". Тако је васкршњи лист Маријиног Јеванђеља извезен златом Божје премудрости и окићен бисером њене девојачке кротости.

А остале листове Јеванђеља Богородичина, од Силаска Духа Светога на њу и на Апостоле, па до успенија њеног - ко ће прелистати и ко ће описати? Извесно је само то, да су сви ти листови препуни духовне силе и моралне лепоте. Гле, Света Богородица је била постала матицом Цркве на земљи по Вазнесењу Господа. Кућа светога Јована на Сиону била је као кошница, из које су једни мисионари царства Божијега излетели као вредне пчеле, праћени молитвом и благословом Богомајке, и у коју се, опет, други враћали препуњени медом искуства, и успеха сладосног страдања за свога Господа, да приме похвалу од Матице, похвалу и савет и охрабрење и моћ за нове подвиге. У непрестаном посту она се непрестано молила Богу за своју Цркву на земљи. И корист њених молитава осећала се близу и на далеко. Она је била све свима. Јеванђелистима била је јеванђелист, Апостолима сатрудник, мученицима самомученик, страшљивим храброст, храбрим весеље, целој Цркви душа, Матица и Мајка, За све новообраћене хришћане у свету, она је била најпривлачнија личност. Њу су сви желели видети као Христа. Њој се ходило на хаџилук. Богат и убог, учен и неук, праведан и грешан, сви жедни лица Христовога, путовали су к њој да се напоје као са живоносног источника. А она их је све примала са материнском благошћу и девојачком смерношћу. И свак је од ње излазио духом подмлађен, препорођен, утешен и очишћен, и одлазио дома са више одушевљења за Христа и са више чедности у души. Јер је она, зрачећи девојачким врлинама, преносила ове у великој мери на све оне који су јој се са духовном жеђу приближавали. Тако је она благодаћу Духа Светога, стварала многобројне девојачке душе, које су за њом отишле у Рај, по пророчанству великог пророка: приводе се цару девојке за њом... приводе се весело, радосно, уводе се у двор царев (Пс. 45). То што је Богомајка показала својим животом и свим бићем, изразио је апостол Павле речима, говорећи Коринћанима: „Јер вас обрекох мужу једном, да девојку чисту изведем пред Христа" (II Кор. 11, 2), И, покајане грешнице постајале су душом девојке. И ми смо сви позвати да задобијемо душу девојачку, да будемо поново девојке, чисти и свети, слични Пресветој Деви Марији. То је циљ нашега труда на земљи. И само тако можемо се надати, да и ми уђемо у Рај у реду осталих девојака, које се непрестано приводе Цару небеском за Девојком Богомајком.

И тако, Јеванђеље Богородично не разликује се ни у једној јоти од Јеванђеља Христовог. Сва је душа њена Радосна Вест, сва Јеванђеље. Гле, њено Јеванђеље и није ништа друго, до упијено у њу и остварено у њој Јеванђеље Христово. И, мада је она као мајка дала Христа из себе, она Га је као хришћанина опет примила у себе као духовну стварност, тако да је могла рећи као апостол, и пре него апостол: ја више не живим него живи у мени Христос (Гал.2, 20).

Никад нико у свету није личио више на Христа Господа од Марије Богомајке, и не толико због тога што Га је она родила колико због тога што Га је она у себи остварила, и постала као жива слика Његова. То је и древни пророк, предак њен, цар Давид, издалека видео и прозрео говорећи: „Сва је красота кћери цареве унутра, хаљина јој је златом искићена" (Пс. 45). А каква је друга и већа красота могла бити у њој осим Христа Живога у души њеној? Златом искићена хаљина, пак, јесте раскош од врлина, од добродетељи девојачких, у које је обучена царска душа њена. А сада, браћо, вратимо се к њој где смо је и оставили, на Сион, пред смртни одар њен. Заједно с апостолима приђимо к њој, целивајмо јој руку и поиштимо њен свети благослов. Али, узалуд она више није тамо. Ми смо одоцнили за много столећа да на земљи од ње примимо благослов, Господ Христос, окружен небеским силама, сам се спустио на Сион, узео њену свету душу и узео је у небеса, у највиша небеса, изнад херувима и серафима. Прва слушкиња Господња на земљи, постала је прва кћи Царева на небесима. „Предста царица одеснује мене". Слушкиња Господња на земљи, кћи праведнога Јоакима и Ане, слушкиња у Храму јерусалимском, слушкиња у Назарету, у Витлејему, слушкиња у Мисиру, слушкиња Сина свога и Бога, слушкиња ангела и људи, и слушкиња и у страдању и у слави, слушкиња Цркве Божије на земљи, слушкиња Спасоносног Јеванђеља од првог до последњег дана свога живота на земљи - та слушкиња сада је Царица Господња на небу, са десне стране Цара Христа.

Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћју, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Коме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас!

Богу нашему, Тројединоме, слава и хвала, а вама свима благодат и мир и здравље и радост и вечно спасење, молитвама Пресвете Богородице и свих Светих. Амин. 

Света Небеса јавила су се преко анђела Јоакиму и Ани, да ће им се по молитви њиховој дати ћерка, коју ће сва колена земна и народи назвати благословеном. Шта видимо ту? Прво видимо молитву с надом, друго, услишење и јављање, треће, порођај престареле жене нероткиње. Три радости одједанпут, везане једна с другом. Радост је видети људе, који се моле Богу с вером и надом и просе од Бога нешто што целом свету изгледа немогуће и смешно. Радост је видети, како Бог и такве молитве чује и обећање даје. И радост је видети, како Господ не посрамљује молитве и веру и наду праведника, него им, заиста, на чудесан начин испуњава жељу насупрот природи, Он, Творац природе.

У Назарету јавља се велики архангел Божји Гаврил светој Деви Марији, назива је благодатном и благословеном међу женама и открива јој тајну Промисла Вечитога, да ће она родити Сина Божјег и Цара над царевима, чијем Царству неће бити краја. Како би се од ове нечувене почасти погордила Ева, госпођа Раја! Но, смерна Марија није се погордила. Она је о сетила радост велику, коју јој је саопштио архангел Божји, али страх Божји закључавао је ту радост дубоко у срцу њеном. Радост са страхом - то и јесте, браћо, света радост, која никад није давала Светититељима Божјим да се избезуме и погорде сами собом. Највећу почаст од Бога свога они су примили с питањем, каква ли је служба везана с том почашћу? Примајући почаст, они су мислили не о почасти, но о служби. Прихватајући дар они су бринули о уздарју, о дугу своме према милостивом Творцу своме. Тако и Пречиста Богородица. Када је саслушала целу поруку архангелову, она је одговорила: ево слушкиње Господње! Нека ми буде по речи Твојој.

  

 Успење Пресвете Богородице

 В рождествје дјевство сохранила јеси, во успе-нији мира не оставила јеси Богородице: пре-ставиласја јеси к животу, мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

Родивши девство си сачувала, упокојивши се

свет ниси оставила, Богородице: прешла си у

живот, будући Мати Живота, и молитвама

Твојим избављаш од смрти душе наше.

Православна Црква у августу празнује крај земаљског живота Дјеве Марије, Њену смрт коју назива Успењем, речју у којој су сједињена значења сна, блаженства, мира, спо-којства и радости.

Ми ништа поуздано не знамо о околностима смрти Дјеве Марије, Мајке Исуса Хри-ста. Из времена раног Хришћанства до нас су дошле разне приче о тој смрти, углавном украшене неком врстом детиње љубави и нежности. Но, баш због тога што су те приче ра-зличите нема потребе да се бавимо испитивањем "историјске поузданости" ниједне од ових прича понаособ. На дан Успења Пресвете Богородице Црква своје сећање и љубав усредсређује не на тај чињенични и историјски контекст, нити на тачни датум и тачно ме-сто окончања земаљског живота Мајке свих мајки и те свејединствене Жене, већ на оно што чини суштину и смисао Њене смрти, где год да се и када год да се она збила. Црква се сећа смрти Оне чији је Син - како вели наша вера хришћанска - победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.

Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони која се на Успење износи на средину храма и представља символично средиште празнова-ња тог празника. На тој икони Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и - у коначном исходу - не смрт, већ живот. "И после Рождества - Дјева и после смрти – жива'', пева Црква гледајући ту икону и додаје: ''Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси''.

Падају нам на памет речи једне од најдубљих и најлепших молитава које Црква упућује Дјеви Марији и у којој је Дјева Марија названа "зором тајанственога дана". "Радуј се, зоро тајанственога дана!". И управо нам светлост те зоре сија из празника Успе-ња. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почи-њемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и чове-ков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! И, гле, над свим што по-стоји зацарује се радост и љубав! Она је једна од нас : Она - Марија, Дјева, Мајка Божија!

Вековима је Црква промишљала смрт Дјеве Марије, вековима се удубљивала и ужи-вљавала у смрт Оне која је била Мајка Исусова, којаје дала живот нашем Спаситељу и Го-споду, која је целу себе - све до стајања под Крстом - предала Сину свом. И Црква – сагле-давајући Њену смрт - никада у тој смрти није видела, нити осетила ни страх, ни ужас, ни крај, већ увек и само блештаву и истинску васкршњу радост. "На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...", пева Црква у првој песми тог празника, откривајући - већ у тим првим и почетним речима - саму суштину успењске радости. ''Бесмртно Усиење! Бесмртна смрт!''.

Шта значе ови противречни, на први поглед апсурдни искази? У празнику Успења нам се открива радосна тајиа смрти Мајке Божије и та тајна постаје и наша радост. Зна-мо да је смрт ужас и страва коначног растанка и погружења у страшну тмину и самоћу, али ничега тога нема у смрти Мајке Божије. Јер Њена је смрт као и читав Њен живот – непре-стани сусрет, непрестана љубав, непрестано приближавање и улажење у непролазну и невечерњу светлост вечног Царства Божијег.

"Савршена љубав побеђује страх", говори апостол љубави Јован Богослов. И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Може се рећи да је у Успењу Пре-свете Богородице сама смрт постала живот и победа живота. Смрт је постала ''зора та-јанственога дана''. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближавамо неизбежном прагу смрти - у празнику Успења - отварају двери из којих почињу да проси-јавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.

У те августовске дане, када природни свет достиже врхунац своје лепоте и када као да и сам постаје похвала, нада и знак другога света, све трепери успењском светлошћу у којој одјекују речи молитве: "У молитвама неуморну Богородицу смрт и умртвљење нису задржали. Јер је у живот прешла Мајка Самога Живота...".

Смрт престаје да буде смрт. Смрт почиње да сија вечношћу и бесмрћем. Смрт више није растанак, већ сједињење. Смрт више није жалост, већ радост. Смрт више није пораз, већ победа. Ето то је оно што празнујемо на дан Успења Пречисте Мајке Божије, предосе-ћајући, предокушајући и исповедајући зору тајанственога дана који већ почиње да свиће.

прот. А. Шмеман,

ТУМАЧЕЊЕ ПРАЗНИКА, Цетиње, 1996

УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Својим молитвама, благим саветима  кроткошћу и трпељивошћу Пресвета Богородица је много помагала апостолима. Све до своје смрти живела је у Јерусалиму. Обилазила је сва она мјеста која су је подсјећала на тренутке земаљског живота њеног Сина. Често се молила Господу Богу да је што прије узме из овог свијета. На то јој се јави Свети Архангел Гаврило и саопшти да ће ускоро уснути. По вољи Божјој, сви апостоли су се сакупили у дому апостола Јована у Јерусалиму и били су присутни када је Пресвета Богородица мирно, без икакве муке предала дух свој Господу Христу, који је сишао са небеса у пратњи анђела. Апостоли су сахранили Богородицу у Гетсиманском врту, у гробу њених родитеља Јоакима и Ане. Трећег дана по погребењу тијела Богоматере, док су свети Апостоли били окупљени на вечери, угледаше на ваздуху васкрслу Богородицу, окружену мноштвом анђела. Она им рече: "Радујте се, јер сам са вама у све дане!" Апостоли на то ускликнуше: "Пресвета Богородице, помози нам!" Од тога дана уверише се свети Апостоли и усменим Предањем научише цијелу цркву да је пречиста мати Божја васкрснула од Сина и Бога свога, и са тијелом узнесена на небо. На тај начин, сам Христос испуњава заповијест да синови треба да поштују родитеље своје. Он није дозволио да иструли тијело Његове умрле Мајке, него га је оживио и спојио са Богородичином бесмртном душом. Тако је Богородичин гроб, као и Христов, остао празан после његовог Васкрсења и узнесења на небо. У то се уверио и свети апостол Тома, који је закаснио на погреб Мајке Божје. Овом празнику претходи двонедељни пост.

Маслинска гора - данас

Јелеонска (Маслинска) гора

Додајте натпис

Улаз у цркву Успења Пресвете Богородице на Маслинској гори

ЧУДOTВOРНA ИKOНA СВ. БOГOРOДИЦE ЧAJНИЧKE - ЧАЈНИЧКА КРАСНИЦА

Ова икона налази се у Републици Српској, у месту Чајниче, у манастиру Успенија Пресвете Богородице.

Пo нaрoднoм и црквeнoм прeдaњy икoнa je jeднa oд три сличнa сликaрскa дjeлa Св. jeвaнђeлистe Лyкe. Oд oних дрyгих, jeднa je y Jeрyсaлимy, a дрyгa y Хилaндaрy. Oдaвнo je дoнeсeнa y мaнaстир Бaњy, кoд Прибoja нa Лимy. Првoбитнo je бoрaвилa нa двoрy Нeмaњићa, пa je цaр Урoш пoклoниo мaнaстирy Бaњи, пoслe свoг дyжeг бoлoвaњa и срeћнoг излeчeњa y мaнaстирy. Ty je билa дo врeмeнa кaдa сy мoшти Св.Саве oднeшeнe из Mилeшeвa, кaдa сy Tyрци y истoм пoхoдy спaлили и oпљaчaли мaнaстир Бaњy. Нeки сeљaк из oкoлинe Рyдoг, пoслe чyдeснoг jaвљaњa Прeсвeтe Бoгoрoдицe y снy, спaсaвa икoнy из вaтрe и прeкo Лимa дoнoси je y Чajничe, гдje je смjeштeнa y Стaрy црквy.Ty je стajaлa oкo 370 гoдинa пa je прeмjeштeнa y Нoвy црквy. Kaдa сe рaшчyлo дa сe oбнaвљa мaнaстир Бaњa 1867.гoд.,и дa ћe сe икoнa oпeт врaтити, yзбyнyлo сe свo Чajничe, пa сy и oрyжjeм хтjeли тo дa спрeчe.

Пoслe гoрe нaвeдeнe eксплoзиje 1943.гoд., дoшлe сy yстaшки oдрeди и oпљaчкaли црквy. Oбили сy црквeнy кaсy и из њe oдниjeли свe дрaгoцjeнoсти. Сви сy Срби, жeнe и дjeцa, yстaли пa из црквe изниjeли свe yтвaри и књигe, a икoнy oдниjeли y кyћy српкињe, Mилкe Спрeмo. Пoслe oдлaскa yстaшких oдрeдa, oсaм љyди je прeниjeлo икoнy y црквy сeлa Стрeчaњa (измeђy Чajничa, Србињa и Пљeвaљa). Сa Стрeчaњa икoнa je прeмjeштeнa y jeднy пeћинy, рaди вeћe сигyрнoсти, гдje je чyвaнa пoд jaкoм стрaжoм. Из пeћинe je прeмjeштeнa y сeлo Слaтинa (кoд Србињa), и смjeштeнa y тaмoшњy црквy, a oдaтлe y сeлo Tрпињe, гдje je oстaлa дo крaja рaтa. Ty je свeштeник пoврeмeнo дoлaзиo и слyжиo, a нaрoд сe искyпљao y приличнoм брojy. Пoслe рaтa, пo oпрaвци Стaрe црквe, икoнa je врaћeнa нa свoje нeгдaшњe мjeстo.

Сaмa икoнa je врлo стaрa. Сликaнa je нa дрвeнoj плoчи сa oбaдвиje стрaнe. Сa прeдњe je Бoгoмajкa сa мaлим Христoм нa рyци,a нa пoлeђини je Св.Joвaн Kрститeљ, кojи дeснoм рyкoм блaгoсиљa. Ликoви сy тaмни oд стaрoсти и вjeрoвaтнo oд пoжaрa. Видљиви сy сaмo ликoви, jeр сy oстaли дjeлoви дoпojaсних фигyрa пoд oкoвoм срeбрeнe и пoзлaћeнe ризe,лиjeпe изрaдe. Oкoв je рaдиo пoзнaти кyjyнџиja, Ристo Aндрић 1868. гoдинe. Сaв сe биo прeдao пoслy, зaтвoриo je свojy рaдњy пa je три гoдинe прeдaнo рaдиo дoк ниje зaвршиo свoje рeмeк дjeлo. У мeтaлнoj крyни Бoгoрoдицe биo je yкрaсни диjaмaнт y вeличини мaњeг љeшникa и joш нeкoликo ситних кoje сy пoвaдили и oпљaчкaли oфицири и вojници, пo злy чyвeнe “врaжиje дивизиje”.

 МОЛИТВА

Нaдaлeкo je чyвeнa и пoзнaтa oвa српскa, прaвoслaвнa и чyдoтвoрнa свeтињa, и тo нe сaмo Прaвoслaвнимa,вeћ и Мyслимaнимa, Римокaтoлицимa и Јeврejимa. Гoдинaмa Њoj притичy нeвoљни, oжaлoшћeни, бoлeсни, исцрпљeни дyшoм и тjeлoм, грeшници и пoкajници, oсaмљeни y тeшким дaнимa oпштeнaрoдних, прирoдних или рaтних нeвoљa. Oнa je свимa пoмaгaлa и пoмaжe. Oжaлoшћeнимa je yтjeхa,бoлeснимa исцeљeњe, прoгoњeнимa зaштитa, сирoмaшнимa пoкрoв и хрaнитeљкa, oчajницимa нaдa, грeшнимa пoкajaњe, зaлyтaлимa пyт и истинa, yбoгимa пoкрoвитeљкa и врaгy прoтивник.

Пресвета Богородице, дародарилице, спаси нас.

Тебе славимо, Дародарилицу, која си чудесима многим прославила Сина својега и себе, Дјево Богомати; освети нас славом твојом неизреченом, Дародарилице, и спаси душе наше.

Чајниче се радује теби, Богорадована, као драгоценој ризници небеских дарова; обдари и нас милошћу својом, Дародарилице, и испроси нам благодат Духа Светога што истином просвећује и освећује душе наше.

Дарове дарујеш свакоме ко име твоје са вером и надом спомиње, и свакоме ко се пред лик твојим чудотворним моли: слепима вид, раслабљенима снагу, бездетнима потомство, тужнима утеху покајницима очшћење. Стога те у љубави прослављамо, Дародарилице, и под твоју заштиту душе наше стављамо.

Небеска славо и Чајничка похвало, радуј се! Из твога дјевичанског тела засијала је радост свему свету; нека и из твоје чудесне иконе сија радост свима нама, који се теби вазда радујемо и из дубине душе кличемо: Радуј се, Зоро нашега спасења, радуј се, Дародарилице, обрадуј нас сваким добром. Амин.

Mнoгoбрojнa сy Њeнa чyдa и дoбрoчинствa, кoja нaрoд из дaвнинa пaмти y Чajничy, и сa oбe стрaнe Дринe, пo Хeрцeгoвини и Црнoj Гoри, Републици Српској, ФБиХ и Србиjи. Вjeрници сy из зaхвaлнoсти oкитили Њeнe Бoгoмaтeринскe грyди скyпoцjeним дaрoвимa,кojи сиjajy кao свjeдoчaнствo и зaлoгa jeднe вeликe свeтињe и jeднe вeликe вjeрe oдaнoгa и бoгoнoснoгa нaрoдa.

Извор: http://www.krasnica.rs.sr/

„Стаде Царица с Твоје десне стране“ Свети Григорије Палама

Која реч може описати Твоју боголепну лепоту, Богомајко Дјево? Јер, није могуће све Твоје изложити размишљањима и речима: пошто све то превазилази ум и реч. Ипак треба опевати ако човекољубиво дозвољаваш. Јер, Ти си обитавалиште свих благодатних дарова и пунота сваке праведности, одраз и живи лик сваке благости и сваке доброте, јер си Једина потпуно удостојена дарова Духа, а посебно, као једина у Чију се утробу уселио Онај, у Коме је ризница свега овога, и Која си постала дивна обитељ за Њега; и зато сад, прешавши кроз смрт у бесмртност и праведно се преставивши од земље на Небо, у Наднебесне обитељи, живиш с Њим вечно и тамо (пребиваш) не остављајући бригу за Своје наслеђе, умилостивљујући Га непрестаним молбама за све. Богородица је ближа Богу од свих блиских и толико се већих почасти удостојава у поређењу са свима (не подразумевам само земнородне, већ чак и сва анђеоска свештеноначалија).

О њиховом чиноначалству још је раније написао Исаија: „И Серфими стајаху око Њега“ (Ис. 6, 2). А о Њој опет Давид: „Стаде Царица с Твоје десне стране“ (Пс. 45, 10). Видите ли различитост у стајању? На основу ове разлике можете да разумете и различитост чина по достојанству: јер, Серафими су око Бога, а близу Њега лично је само Царица, Коју хвали и прославља Сам Бог, Који као да објављује о Њој Силама (анђеоским) око Себе и говори, као што је речено у Песми над песмама: „лепа си, драга Моја“ (Песм. 6, 3), блиставија од светлости, слађа од Божанског раја и лепша од целог света, видљивог и невидљивог. Али, она је праведно стала не само близу, већ и с десне стране: јер, где је сео Христос на Небесима, тамо је данас стала и Ова, Која Се узнела од земље на Небо – не само зато што је то желела и била заузврат жељена више од свега и по самим природним законима, већ и зато што је Она Његов истински Престо. Овај Престоје видео и Исаија, у оном херувимском збору и назвао га је високим и преузвишеним (Ис. 6, 1) показујући (овим) узношење Богомајке над Небеским Силама. Зато пророк и приказује ове Анђеле, који славе Бога рођеног од Ње како говоре: благословена Слава Господња од места Његовог (Јез. 3, 12). А патријарх Јаков, који је у наговештају созерцавао ово, рекао је: „како је страшно место ово; овде је доиста кућа Божија и ово су врата Небеска“ (1 Мојс. 28, 17). А Давид, опет, сједињујући у себи мноштво спасених, као да слаже неке струне и различите складне звуке ради Ове Приснодјеве од различитих родова у једно сазвучје, пева уз песму о Њој говорећи: „учинићу да се не заборавља име Твоје од колена на колено; потом ће Те славити народи вавек века“ (Пс. 45, 17).

Део из беседе на Успеније Пресвете Богородице

Владимирска икона Мајке Божије

Три пута у години Цркава врши празновање у част Владимирске чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за трократно избављење њеном помоћи отечества нашег (Русије) од непријатеља: 21. маја, 23. јуна и 26. августа (по старом календару, односно 3. јуна, 6. јула и 8. септембра по новом).

Владимирску икона Богоматере по општем веровању наших предака насликао је Еванђелист Лука, на дасци од онога стола за којим је јео Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом.Икона је била насликана још за време земног живота Богоматере и принесена била од благодатног сликара Пресветој Дјеви. Видевши ово изображење - икону, Дјева Марија је поновила пророчке речи: „Од сада ће ме звати блаженом сви народи" и додала „благодат рођеног од мене и моја нека биде са овом иконом". Године 450. за време императора Теодосија Млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, а почетком 7. века је из Константинопоља превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукому, и она је била постављена у девичански манастир у Вишеграду, који је у старини био дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо постала позната ради великих чудеса.

Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишеград на део сину своме кнезу Андреју. Клирици Вишеградске обитељи који су по потреби ушли у храм, у храму су видели да је икона сишла са свога места где је до тада била и да стоји у ваздуху у средини цркве. Они су је узели и поставили на пређашње место, но ускоро су видели да икона опет стоји у ваздуху.

Кнез Андреј је имао јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Његове Матере, како нам говори древни летописац.

Дошавши до њега вест да чудотворној икони није угодно место на које је она постављена и он се замисли: „Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљској земљи?Кнез Андреј је давно помишљао да се удаљи са Југа Русије на Север, у Ростовску област и тамо утврди владавину независну од Кијева. Он се почео усрдно молити пред иконом. Одслужен је пред њом молебан и побожно је узео њу уместо свих блага, и без знања оца ноћу изјахао из Вишеграда. На путовању ка Суздаљу он је свршавао пред иконом молебне и видео је од ње многа чудеса.

По доласку у Владимир, на реци Кљазми, кнез је био дочекан од житеља с великом радошћу. После тога кнез се упутио ка Ростову. Но на 10 врста од Владимира, низ ток реке Кљазме, стали су коњи који су возилу чудотворну икону, и нису хтели ићи даље. Тада су упрегнити нови но и ти се нису померили с места. После усрдне молитве пред иконом, кнез је добио од Богоматере заповест да остави икону у Владимиру. Кнез Андреј је ускоро начинио у Владимиру храм где ће пребивати чудотворна икона. После две године, 1160. храм је био завршен и предивно украшен. Благочестиви кнез се побринуо такође и око украшавања свете иконе.Обложио је икону и украсио златом, сребром и драгим камењем, и поставио је у нови Успенски храм у Владимиру, и од тада се она почела називати Владимирском.После тога икона је поново просијала великим чудесима. По вери у благодатну силу иконе, кнезова, војвода и војника, она је учествовала у многим походима руске војске. С њом су сједињене многе свештене успомене. Године 1164. Владимирска икона је ношена од Андреја Богољубивог у походу против Волжских Бугара, које је он победио заступништвом Богоматере. Пред битку је кнез Андреј укрепио дух свој причешћем Светим Тајнама и молитвом пред чудотворном иконом Богоматере.Свако ко у Тебе полаже наду неће погинути. Тако је вапијао он Њој на молитви. По угледу на кнеза и сва војска се усрдно молила са сузама притицала к њој и с вером је од ње добивла победу против непријатеља. Бугари су били разбијени. После победе кнез је пре свега принео благодарствено молепствије Богоматери пред њеном Владимирском иконом. У то време од Животворног крста и иконе Богоматере засијала је светлост, и озарила сву војску. Успомена на ово чудо чува се у празновању Порекла чесног дрвета Крста Господњег 1. августа, које је установљено године 1164. по жељи кнеза Андреја и по договору са грчким императором Мануилом, који је у тај дан видео светлост од Крста Господњег, и чудесно је победио Сарацене.

По убиству кнеза Андреја Богољубивог, године 1173. народ потстакнут безвлашћем и убицама, пљачкао је Богољубив и Владимир. Свештеник Николај, који је ишао с Богољубским из Вишеграда, у потпуном мраку је видео вход с Владимирском иконом по улицама града после кога се метеж утишао.

После кнеза Андреја, решено је било у Владимиру да на престо дође племић Јарополка и Мстислав Ростиславич. Они су првог дана свога кнежевања присвојили себи сребро и злато Владимирског храма и присвојили себи села која су била дата храму од Богољубивог. Чудотворну икону Богоматере Јарополк је дао своме зету Гљебу Рјазанском. Против тога су устали сви житељи Владимира и решили су да прогнају Ростиславича. Војска њихова њије хтела ступити у бој. Бацили су кнежевске заставе и почели бежати - гоњени гневом Божијим и светом Богородицом. - Гребљ Рјазански је сам вратио у Владимир чудотворну икону и рекао: „Ја сам крив за све". Летописац додаје: „Утеши их Бог и Света Богородица Владимирска". Зато су Владимирчани прослављени од Бога по свој земљи за њихово добро дело, и Бог им је помагао.

У време пожара, 13. априла 1185. године, изгорео је у Владимиру саборни храм са свим његовим богаством, но Владимирска икона је сачувана неповређена. У време најезде Татара који су били вођени од Батија, 7. фебруара 1237. икона је остала без драгоценог окова, но сама је остала неповређена - по благодати Богоматере, неодељеној од њене свете иконе на потврду благочешћа и на заштиту земље руске. - Кнез Димитрије Донски је уз помоћ Богомајке Владимирске извојевао победу над Мамаем, 8. септембра 1380. год. Слава града Владимира је расла и ширила се у времену од 242 год. докле је пребивала у њему чудотворна икона Богоматере. Када је у Москви био подигнут храм у славу и част Пресвете Богородице и света икона Владимирска је била пренесена тамо. Тада је почела да се узвишује Москва над свим кнежевствима руским. У Москви као и у Владимиру, чудотворна икона се прославила многим благодатним знамењима на спасење отечества нашег.

Године 1395. дошао је у пределе Русије страшни завојевач Истока, Темир - Аксан, или Темерлан (Гвоздени ћопа). С пуковима својим он се приближио пределима Рјазанским, заузео је град Елец, заробио кнеза Елецког, побио је многе хришћане, и дошао до Дона, спремајући се да удари на Москву. Велики кнез Василије Димитријевич, са војском је дошао у Коломну и зауставио се на брегу Оки. Он се више надао у Бога него у своју снагу. Он се усрдно молио Богу и Пресветој Богородици, са свом војском и народом, за избављење свога отечества. Призивао је у помоћ велике угоднике Божије: Петра, Алексија, Сергија и заповедио је да би наступајући пост пред празник Успења Богородице у свим кнежевинама био прожет буде усрдним молитвама и подвизима покајања. И да се пренесе Владимирска чудотворна икона Богородице у Москву. После Свете Литургије, и молебна, полазак из Владимира свете иконе, организовало је свештенство Успенског Сабора. На дан Светог Успенија свештенство је пренело на својим рукама чудотворну икону, а народ је икону са умиљењем пратио и са сузама вапијао: „Куда Ти одлазиш од нас, Владичице? Ради чега нас остављаш сироте, одвраћајући од нас лице своје?" После десет дана, свештено путовање са иконом приближило се зидовима Москве.Безбројно мноштво људи на обе стране пута преклањали су колена и са усрђем и сузама је призивали: „Мајко Божија! Спаси земљу руску!". Сво свештенство Москве са крсним входом, сва родбина великог кнеза, бојари и грађани, торжествено су срели светињу у граду и пратили је до Успенског сабора. Видели су се плодови вере и побожног мољења православних. У сами дан и час, када су житељи Москве били код иконе Богоматере, Тамерлан је задремао у свом шатору и видео је пред собом велику гору и са њеног врха ишли су к њему многи светитељи са златним жезлима, а над њима са лучезарним сијањем Дјеву неописиве величанствености, окружену безбројним мноштвом Ангела са пламеним мачевима, и сви су се устремили на њега. Тамерлан се у ужасу пробуди и сазвао своје старешине и затражи од њих да му објасне то виђење. Мудраци су му одговорили, да је у виђењу Дјева Мајка Бога хришћанскога, заштитница руска. „И тако их ми не можемо победити". Рече кан Джагатајски и одмах нареди својим одредима да се повлаче, на велико удивљење Руса а и самих Татара. Православни су радосно клицали Богоматери: „Није га наша војска прогнала, нити су га наше војсковође победиле, но моћ Твоја Мати Божија!" На успомену на велико милосрђе Божије ради мољења Пресвете Богородице, подигнут је у Москви Сретенски мушки манастир на Кучковом пољу, где је чудотворна икона била зауставила године 1395. при њеном преношењу из Владимира у Москву.

У Владимирском сабору, на месту иконе пренесене у Москву, урађена је копија исте величине, од игумана Ратског манастира на Волини, и постављена по наређењу светог митрополита Петра.

Поново је благодатна помоћ од чудотворне иконе Владимирске, била јаљена године 1408. против ординског цара Едигеја, који је неочекивано дошао до Москве. Тада није било у Москви ни кнеза ни митрополита. Од људи није било помоћи. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапијати ка Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Едигеј се припремао да пресуди Москви, но у то време је примио вест о нередима у Одри и убрзо се удаљио из Москве.

Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, године 1451. до Москве је дошао Ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили предграђе Москве и радовали су се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је у време пожара обавио крсни вход на зидовима града. Видевши инока Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му је рекао: „Антоније, приљежно моли Бога за избављење града". Антоније му је одговорио: „Ти си велики архијереј Божији, и Твоје молитве не презире Богоматер, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе град." Московљани су се били са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи ново појачање Татара. Но ујутро је под зидинама нестало непријатеља. Ноћу су побегли од Москве, узевши са собом само лака кола. По казивању летописаца, „Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде на њих са многобројном војском." Мазавша је у страху окренуо коња кући, његовом примеру следовали си и његови војници, сви се устремњујући у бекство. Војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од Москве. Велики кнез је показао народу Победитељног Војводу страшних пукова, он је похитао у храм и пао пред Владимирском иконом, са благодарним сузама славећи заступницу православних. После 8 година од најезде Мазовши, напао је на Москву његов отац Седи - Ахмет и у гордости се хвалио да ће поробити целу Русију. Син великог кнеза Јован, прогнао је његове пукове из Русије. Епископ Јона је припао ка заступништву Богоматере, посрамио хвале Ахмета и устројио године 1459. допуну у похвалу у славу и част Богоматере у Успенском сабору.

Православна црква свршава још и 23. јуна празновање Владимирске иконе, као успомену на избављење Русије чудесним заступништвом Богоматере од Ординског цара Ахмета, године 1480. за време великог кнеза Јована 3. Васиљевича. Ахмет, хан Златни Орди, пошао је с громадама велике војске да опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси називали појасом Богоматере, која чува московски посед. Велики кнез, укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и отечество. Обе војске су стајале цео дан друг против друга у очекивању напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, збило се дивно избављење нашег отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да отступи од Угре, желећи сачекати да прђу Татари. А Татари су разумели ово отступање као да их Руси намамљују у заседу и зато су почели отступати. У почетку су то чинили полако, ноћу их је неочекивано обузео такав страх, да су они побегли главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано и свргавање ига татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружије, ни мудрост људска није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установљено је у 1480. год. 23. јуна празновање и у тај дан се у Москви врши крсни вход у Сретенском манастиру с Владимирском иконом Пресвете Богородице.

А 21. маја, православна црква свршава и трећи пут празновање, Сретење чудотворној икони ради два догађаја. Први је био 1514. год. ради обновљења Владимирске иконе у дому митрополита Варлаама, ради чега је и установљен био крсни вход из Успенског сабора у Сретенски манастир 21. маја.

Са успоменом на обнову сједињено је празновање другог историјског догађаја: Избављење Русије заступништвом Владичице.

Године 1521. од Кримских Ногајских и Казански Татара, под вођством Ахмета - Гиреја, који је продро у московске пределе, са толиком брзимом, да је велики кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на брег Оки, да би задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег Новогорода и Вороњежа, до брегова реке Москве, непријатељи су узели као плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали оставивши их по земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану, и Астрахану. Слабе и старе су морили глађу, оскрнавили су свете храмове. Према отсјају запаљених дрва стајао је Ахмет Гиреј, неколико врста од Москве, и ни откуд није било наде у помоћ. У Москви је царствовала пометња. Сви су бежали у Кремљ. У гужви су газили једни друге. Сви су тражили спасење у Кремљу, а сузне молитве нису вршили. У пола ноћи један блажени по имену Василије, са сузама се молио у придворју Успенског сабора.Његова дуга молитва је била загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом отварају, и чудотворна икона Богоматере излази са свог места, и од иконе се чуо глас: „Излазим из града са руским светитељима." По том се св. црква испунила пламеном, који је у магновењу исчезао. Те је ноћи, седећи у својој келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, која је била слепа, је видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других светлих мужева у свештеним одеждама. А посред њих је чудотворна икона Богоматере. Но тек што су изишли на Фроловска врата, срели су их преподобни Сергије Радоњежки и Варлаам Хутински, и припали к ногама светитеља и питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама одговорили: „Дуго смо молили Свемилостивога Бога и Пречисту Богородицу за избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из града него да и понесемо и чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи презпели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог допустио да дође варварски народ, и да их сада казни, да се кроз покајање врате Богу. Свети подвжници Сергије и Варлаам, почели су умољавати одлазеће светитеље, да би посредништвом својим умилостивили праведни суд Божији, и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову Матер. Свтитељи су осенили град крстообразно. Икона Богоматере се врати у Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити московску посаду али су видели око града безброј руске војске и с ужасом известили о томе хана. Хан томе није поверовао и послао је друге поверљивије. „и видеше тада дупло више руске војске и рекоше му". И тећи пут посла неке од ближњих да установе истину. Они су са трепетом побегли говорећи: О царе, што касниш? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, и побегоше.Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја. Крсни вход се врши у Сретенском манастиру.

У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, Православна Црква радосно вапије пред Њеном Владимирском иконом: Данас се светло украшава славни град Москва, као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну икону Твоју. Ка Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако: О, Пречудесна Владичице Богородице, моли се, из Тебе оваплоћеном Христу Богу нашем, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од свих непријатељских напада и спаси душе наше као Милосрдан.

Није једино од Татара избављала Богоматер православну Русију. Наступила су тешка времена за Русију, у којима јој је суђено било трпети такве беде, за које она није знала и у временима најезда Татара. Са свих страна су се појавили нови непријатељи: Пољаци, Швеђани, и Кримски Татари. Велики кнез Теодол Иванович је схватио да нема довољно снаге да би се упустио у борбу са тако силним непријатељима, и обратио се Небеској Заступници. Татари су већ били на Воробевим брдима, око Москве. Велики је кнез са свим народом и свештенством вапијао ка Богородици и поткрепљен молитвом, изашао је са својом војском насупрот непријатељима. У средину војске је била постављена икона Богоматере.Татари су се жестоко били дан и ноћ. Наједанпут их је све ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на Руса и уливала им страх. Тако да су они у гомилама бежали ка своме логору, и све даље и даље, док нису дошли у своју земљу, та их је сила гонила. На путу су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне Војводе, и од Које су црпели храброст и искуство задобивши победу.

Наступила су тешка времена. Најгори Татари, Пољаци и Швеђани су разорили Русију, и отимали безаконито од ње целе области. А на пресолима православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма и зажелео да православни руски народ учини неправославним. Његове слуге су се понашали као варвари, упали су у храм Успенија, и са патријарха Јована почели кидати свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице и рече: „Овде пред овом иконом ја сам удостојен архијерејског чина, и 19 година сам чувао светлост вере. Сада видим невољу црке и како обмана и јерес торжествује. Мати Божија, спаси православље!" Истински је устао против самозванаца и пред том самом иконом молио себи небеску помоћ и заштиту православља. Заступањем Богоматере самозванац је свргнут. Извојевана је победа над злом. Русија је стављена под заштиту православља, а руски је народ са страхопоштовањем пред небеском заступницом је стремио из покољења у покољење и осветио себе поклоњењем Богоматери, пред чудотворном њеним ликом. Код нас се каже не мртвој икони, већ живом изображењу, Изабраној Војводи.

После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богоматере, Та Света Икона је служила као благослов великим кнезовима у свим важнијим догађајима у животу.

Пред Њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отечеству. Од давнина и до овог времена све руске монархије су примале свештено увенчање и миропомазање за царовање пред ликом Владимирске иконе у Успенском Московском сабору. Пред иступање против непријатеља, велики кнезови и цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При избору све руских митрополита и патријараха, Владимирска икона Богоматере је биле јемац и благослов. Имена за избор, запечаћена царем, полагана су са панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богоматере, да она покаже - кога је изволела Она сама изабрати. После молебствија сам цар или старији од архијереја, ломи печат и објављује име изабранога. При општој невољи, архијереји су се са молитвом обраћали ка Владимирској Божијој Матери, као на пример у време рата, пожара, болести. Када је велики пожар уништио Москву 1547. године, Владимирску икону су хтели изнети из Успенског храма, но никако је нису могли померити с места. По речима летописца: „Сама Богоматер није само чувала своју икону но и цркву и сав свет покрива и штит". Многи су се удостојили видети над успенским сабором жену у светозарним одеждама, како се моли и осењује храм. Њеним милостивим заступништвом гнев Божији се почео блажити, и пожар се утишао не причинивши штету храму. У невољама архијереји су узимали чудотворну икону и носили као посредницу пред властелом. Године 1698. патријарх Адријан је посредовао за осуђене на смртну казну стрељањем од императора Петра 1. држао је у рукама Владимирску икону Богоматере. По изгнању Пољака из Москве Пожарским и Мининим, руска војска и народ је вапијао: „Боље нам је умрети него предати на поругу Владимирску икону Пресвете Богородице". При наиласку Француза на Русију, у 1812. год. икона је Владимирска по заповести свише, била послана у Владимир 2. септембра. При доласку у Владимир, свету икону су један дан са крсним входом носили по граду. Из Владимира преосвећени Августин је отишао са иконом у Муру, а одатле, 20. октобра вратио се са њом у Москву. Владимирска икона Богоматере се налази у Московском Успенском Сабору, на левој страни царског врта, у направљеном кивоту у висину 1 аршин и 7 вершков, у ширину с непуних 15 вершков. Риза је на икони од чистог злата. Древни грчки рад са драгоценим камењем. Процењен на око 60 000 рубаља у сребру.

Извор: Митрополија црногорско-приморска