О ЕНЕРГЕТСКИМ ВАМПИРИМА ИЛИ О РОПТАЧИМА И РОПТАЊУ

О роптању

Роптање је незадовољство својим уделом, недостатак захвалности према Богу, неблагодарност свима, обеснаживање и саме Божје Промисли, склоност да се свему нађе замерка и прекоравање свих.

Теофраст у својим Карактерима о роптању каже: „Роптање је неумесно приговарање. Роптач је такав да ће, када му пријатељ пошаље понуде, рећи доносиоцу: „Дојадише ми хлеб и вино, зашто ме ниси на вечеру позвао?“ Он и на Зевса негодује, не јер пада киша, него јер је пала касно. А нађе ли на путу кесу са новцем, рећи ће: „Али нисам нашао благо.“ Ономе ко му донесе добру вест „син ти се роди“ тај ће казати: „Додаш ли и да је отишло пола имања, право ћеш рећи.“

Роптач се не радује због оних који се спасавају, него тугује због оних који гину, а и то не јер размишља о спасеним добрима, него зато што увек има пред очима живу слику само онога што је изгубљено.

Роптач увек негодује због свога положаја за који верује да није заслужен и срди се на оне који потцењују његове врлине. Роптач се огрешује о Бога због наводних неправди које му се наносе. Сваки дар, свака благодат, свака част, свака слава мање су од онога што му припада. Роптача ништа не радује, ништа не весели, ништа не задовољава. Са усана роптачевих не може се омаћи реч „хвала“, а од срца његовог не узноси се славословље према Богу за штедре благодати које су му дате. Роптач је незахвалан и неблагодаран. Роптач се одриче и захвалности према сопственим родитељима. Роптач је човек несрећан.

Свети Нектарије Егински

Као што рђа једе метал, тако и роптање уништава све добро што имамо. Ко се жали на некога, ако је и он сам у питању, тај је малодушан.

Господу није угодно роптање. Треба увек пребивати у осећању спремности за несреће и носити крст жалости без роптања, када жезал жалости пробија у само срце. Треба памтити да роптање не избавља од несреће, већ је још више појачава. Моли се и Господ ће ти послати крепост духа, тако да ће ти се чинити да нема шта ни да се трпи.

Отац Сава Кијево-Печерски, из књиге Господе ти си живот мој

Како победити роптање - старац Пајсије Светогорац

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ

О моралном немужеству

Морално немужество је недостатак моралне снаге која се пројављује као поводљивост, попустљивост, покорност, као пораз, као ропство. Немужество је највећа морална слабост, а из ње се рађају сви греси.

Ко је лишен моралне снаге не може да се одупре спољњим и унутрашњим искушењима која се зачињу у срцу његовом; не може да истраје у врлини и одбије грех и, мада признаје лепоту и благодат врлине и гнусобу и злосмрадност греха, не може да му се одупре и да истраје чврсто у чежњи за добром. И слабашан притисак крши његову снагу и незнатно искушење његову одважност. И случајна невоља овлада му душом и сколи га. Претрпи пораз у борби и спусти оружје и пре него што окршај почне. Морално немужествен немужествен је и у рату са непријатељима своје отаџбине, јер је плашљив и животољубив. Увек узмиче како би спасао свој живот и избегао да се нађе у каквој опасности. Боји се да не изгуби нешто од свога имања и да не остане без удобности. Дрхти од страха за своје здравље и често га страх од погибије чини бегунцем када дође до борбе. Ко је лишен моралне снаге жртвује заједничко ради личног, држећи важнијим сопствену корист од опште, издаје своју земљу и жртвује светиње како не би њега самог снашла каква невоља. Без моралне снаге он, побеђен злобом и грехом, постаје човек најгори, погубан и опасан за све. Од онога ко не зна за морално мужество, као од кукавице, плашљивца и подмуклог, сви треба да се одвраћају. 

Свети Нектарије Егински