КАКО ПОБЕДИТИ ГУНЂАЊЕ ИЛИТИ СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ

Старче, чему користи роптање и како да гa човек избегне?

- Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.

Понекад нас „покварењак“ покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. 

Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш „опет пада киша“, почиње: „Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге.“ Ако мало после стане киша и ти му кажеш „Е, није баш много падало“, каже: „Да, зар је то била нека киша ? Све ће се осушити...“ А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!

Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији.

Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. „Урадићу колико стигнем.“ Говорио је. Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио „Слава Теби Боже“ и све му је ишло добро. 

А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао „Како си ?“ одговарао је „Ма пусти, не питај“. Никада није рекао „Слава Теби Боже“, само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка. Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не, благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином!

Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.

Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
текст из књиге „Чувајте душу“

О ЕНЕРГЕТСКИМ ВАМПИРИМА ИЛИ О РОПТАЧИМА И РОПТАЊУ

О роптању

Роптање је незадовољство својим уделом, недостатак захвалности према Богу, неблагодарност свима, обеснаживање и саме Божје Промисли, склоност да се свему нађе замерка и прекоравање свих.

Теофраст у својим Карактерима о роптању каже: „Роптање је неумесно приговарање. Роптач је такав да ће, када му пријатељ пошаље понуде, рећи доносиоцу: „Дојадише ми хлеб и вино, зашто ме ниси на вечеру позвао?“ Он и на Зевса негодује, не јер пада киша, него јер је пала касно. А нађе ли на путу кесу са новцем, рећи ће: „Али нисам нашао благо.“ Ономе ко му донесе добру вест „син ти се роди“ тај ће казати: „Додаш ли и да је отишло пола имања, право ћеш рећи.“

Роптач се не радује због оних који се спасавају, него тугује због оних који гину, а и то не јер размишља о спасеним добрима, него зато што увек има пред очима живу слику само онога што је изгубљено.

Роптач увек негодује због свога положаја за који верује да није заслужен и срди се на оне који потцењују његове врлине. Роптач се огрешује о Бога због наводних неправди које му се наносе. Сваки дар, свака благодат, свака част, свака слава мање су од онога што му припада. Роптача ништа не радује, ништа не весели, ништа не задовољава. Са усана роптачевих не може се омаћи реч „хвала“, а од срца његовог не узноси се славословље према Богу за штедре благодати које су му дате. Роптач је незахвалан и неблагодаран. Роптач се одриче и захвалности према сопственим родитељима. Роптач је човек несрећан.

Свети Нектарије Егински

Као што рђа једе метал, тако и роптање уништава све добро што имамо. Ко се жали на некога, ако је и он сам у питању, тај је малодушан.

Господу није угодно роптање. Треба увек пребивати у осећању спремности за несреће и носити крст жалости без роптања, када жезал жалости пробија у само срце. Треба памтити да роптање не избавља од несреће, већ је још више појачава. Моли се и Господ ће ти послати крепост духа, тако да ће ти се чинити да нема шта ни да се трпи.

Отац Сава Кијево-Печерски, из књиге Господе ти си живот мој

Како победити роптање - старац Пајсије Светогорац