СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ: Када наш мили Господ одбија да нам услиши нешто велико....

„Када наш мили Господ одбија да нам услиши нешто велико што ми упорно тражимо од Њега у молитви....“

Наш мили Господ Исус Христос услишава молитве верних Његове Свете Цркве, када Он сматра да ће оно за шта молимо бити искључиво за наше добро. Зато не треба да будемо презахтевни, и слично, и не треба бити нестрпљив. Треба тражити учтиво и са молитвеним осећањем, а потом препустити Богу исход. Оно што тражимо добићемо ако и када Он хоће, када је то на нашу истинску и вечну корист. „Када нам Господ не даје нешто што упорно тражимо од Њега, онда је разлог једна од две могућности. Он не жели да нам да нешто што није за наше добро, или нисмо у стању да увидимо када, а посебно, на који начин је потребно да тражимо нешто од Бога. Ове две могућности не искључују једна другу. Другим речима, може бити да су оба случаја у питању.

Што се тиче првог случаја, нико не може да прозре у жеље Господње. А то је зато што нико не може да спозна ум Божији. Зато ћу се уздржати од коментара. Што се тиче другог случаја, међутим, могао бих много тога да кажем. Прво и пре свега, када тражимо нешто од Бога треба да се уздржимо од терања ината и љутње у стилу: „... Апсолутно морам то сада да добијем ..“. Овакво мољење није само апсурд, већ и представља велики израз непоштовања према Створитељу. Ко си ти, или, ако више волиш, ко сам ја, да смем да било шта захтевам од Господа? И не само то, него сам још спреман да му кажем тачно када треба да задовољи моје захтеве.

-Али, мили старче, ја нисам ништа тражио, а нисам ни поставио никакве рокове. Са овим сте већ добро упознати. Само питам, јер је мој проблем већ одавно застарео ...

-Управо то покушавам да ти објасним, и на тај начин да ти укажем на разлог зашто је протекло толико много времена. Другим речима, када тражимо нешто од Бога, треба да тражимо љубазно преклињући Бога, а чак и тада, молимо се само извесно време. Ако видимо да Господ и даље одбија да нам испуни молбу, онда и ми са наше стране, треба да престанемо да му досађујемо. Зато инсистирање на нечему, као у овом случају, може само да ту ствар удаљи од нас још више. Из тог разлога сада треба да престанемо да тражимо. А када већ увелико будемо заборавили на целу ствар, добићемо је а да нисмо тога ни свесни. А то је зато што Бог никада не заборавља. Он је примио нашу поруку! Он ће је сачувати и када дође време Он ће нам одговорити на поруку, тако што ће нам услишити наш захтев!

Зато никада не треба инсистирати да Бог чини управо оно што ми желимо, а поготову никако не треба тражити да то буде у време које ми желимо. Овакво инсистирање је само контрапродуктивно. Оно може уместо користи да изазове штету. А у случају као што је твој, када је мољење изузетно интензивно, и долази од особе која није спремна да пoпусти, онда је све могуће, и сигурно неће бити ништа добро.

Уопштено говорећи дете моје, желим да схватиш да никада не смемо покушавати да мењамо ум Божији, само зато што нама тако одговара, а посебно када је у питању време. Када желимо нешто, никада не треба да јуримо за тим, већ да то препустимо вољи Божијој. У супротном, што више јуримо за нечим, то нам све више измиче! Упоредимо ово са сенком. Без обзира на то колико брзо да трчимо, никада је нећемо ухватити. Без обзира на то колико брзо трчимо, сенка трчи на исти начин као и ми!

Да ли ти је сада јасно шта сам мислио под упорношћу?

- Разумео сам старче, али не могу да се сложим са вама ....

-Па, у том случају, даћу ти један једноставан пример и видећеш да ћеш се сложити са мном.

Замислимо сада велику боцу са уским грлом које је довољно велико да рука може да прође кроз њега (и да изађе), и да када си ставио руку у боцу и стиснуо прсте у песницу, и у исто време покушаваш да извадиш руку. Сада видимо да, без обзира на све покушаје, то је немогуће постићи и твоја рука ће остати у боци. Можеш да покушаваш данима, месецима или чак годинама, али без икаквог резултата. Међутим, оног тренутка када опустиш прсте, другим речима, када престанеш да их стежеш у песницу, твоја рука ће изаћи из боце на исти начин како је ушла у њу!

То се управо дешава са твојим проблемом. 

Докле год инсистирамо на томе да се решење појави, решење ће нам све више измицати. И запамти ово што ти кажем. Ако желиш да пронађеш решење за свој проблем, онда, престани да упорно захтеваш његово решење. Бог већ зна све о твојим проблемима. Већ си Му их изложио. Он ће одлучити. Сачекај на одговор, мирно и верно. Ако овако чиниш, добићеш позитиван резултат. Ако наставиш да инсистираш, постићићеш супротан ефекат.

Саветујем ти да престанеш да се бавиш својим проблемом, ако желиш да се Бог њиме позабави!

-А шта је са оним Куцајте и отвориће вам се, тражите и наћиће те? Шта се дешава онда, старче? Ако престанем да куцам на врата Божија, како ће ми их Он отворити? Ако престанем да тражим, како ће ми Он дати било шта?

- Све зависи од тога како куцаш на врата да би се отворила, и опет, на који начин тражиш да ти се нешто да.

Ако се, на пример, усуђујеш да куцаш на врата са смелошћу и на претећи начин, буди сигуран да ти се ова врата никада неће отворити! Чак и ако би се отворила, не очекуј да те домаћин гостопримљиво поздрави. Највероватније је да ћеш добити батине од њега! Напротив, ако се куца на врата нежно и са мољењем, врата ће се широм отворити, и домаћин ће вам понудити све што желите!

Исто ће се десити, ако тражимо нешто од некога. Ако тражимо са дрскошћу и претњама, никада нећемо добити ништа.  Ако питамо нежно и усрдно одмах ћете добити то што тражите. Ово понајпре важи за Бога, Који не жели да одговара на притиске, дрскост или претње од било кога. Не дај Боже, да се догоди супротно.

Дакле, видите да није довољно да куцамо на врата Божија, него и да знамо како да то чинимо, ако желимо да се једног дана и нама отворе та врата.

Исто важи и када тражимо нешто од Њега. У том случају опет се рачуна, не толико колико пута смо молили,  колико начин на који смо молили. [1]

[1] Анаргиру Калиацу, Отац Порфирије, 6. издање, штампа: Свети Манастир Преображење Господње, Атина 2005. године, 165-168 стр.

 

Коментар: из горе наведеног текста може се видети огромна мудрост оца Порфирија. Отац  Порфирије нас заправо учи шта значи када немамо сопствену вољу и никада не тражимо ништа друго осим воље Божије. На тај начин наш живот постаје потпуно опуштен и лишен сваке туге, зато што увек радо прихватамо као вољу Божју све што се дешава. Нека бисмо и ми имали благослове нашег духовно мудрог оца Порфирија.

 

Јеромонах Сава Агиорит

Превод на енглески: Панајотис Конарис

Извор: http://www.pemptousia.com/2011/12/%E2%80%9Cwhen-our-dear-lord-refuses-to-grand-us-something-we-persistently-request-of-him%E2%80%A6-%E2%80%9D-one-of-father-porphyrios-teachings/

Старац Порфирије Кавсокаливит - Старац Дима је пренео на мене благодатни дар молитве и прозорљивости

У четири зазвонише звона. Чим је чуо звона, старац Дима начини неколико метанија и престане да се моли. Седе на једну камену клупицу – мислим да је та клупица била изидана у притвору цркве. Уто дође Макаруда – тако су од милоште звали оца Макарија. Овај је био хитар и веома љубазан. Био је анђелче. Како је само лепо палио кандила! Како је, опе, лепо палио свеће на полијелу! А после, како их је једну по једну лепо гасио! Па како је лепо чинио метаније! Тражио би опроштај и здесна и слева, па би потом узео у руке књиге и почео да врши службу канонмонарха. (Канонмонарх је у манастирима монах који је задужен за тачност и лепоту светих богослужења, у свету би се рекло: церемонијал – мајстор, прим. прев.) О-о-о! Како сам га волео! А и заслуживао је, јер је на њему била благодат Божја.

Уђе, дакле, Макарије звани Макаруда у лађу храма. За њим отвори врата и старац Дима, па уђе и он. Мало застаде да се смести и у својој стасидији за богослужење, уверен да га нико није видео. И ја се провукох изашавши из сенке степеништа, па кришом и плашљиво удјох у ладју цркве. Одох напред и целивах икону Свете Тројице. Потом се вратим и станем са стране. На позив: Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите, многи од отаца се причестише. Начиним, и ја метанију и причестим се. Од тренутка када сам се причестио, на мене је сишла благодат у великом изобиљу. Осетио сам одушевљење.

После богослужења удаљио сам се сам у шуму, испуњен радошћу и весељем. Био сам као у неком бунилу. Умно сам у себи понављао молитве благодарења после Причешћа док сам ишао ка нашој колиби. Са жаром сам трчао кроз шуму, скакао сам од радости. У одушевљењу сам ширио руке и узвикивао: “Слава ти, Бооооооже! Слава Ти, Боже!” Да, руке су ми биле као скамењене, као окоштале, као дрво, и, тако раширене заједно заједно са мојим телом твориле су знак крста. Глава ми је била уздигнута ка небу. Леђа укочена, а и руке испружене ка небу. У прсима, у пределу срца, осећао сам као да ће ми срце искочити. Ово што вам говорим, сушта је истина. То сам доживео. Колико сам времена остао у том стању, не знам. када сам дошао к себи, у истом том стању, спустим руке и ћутке, са сузама у очима, наставим пут.

Стигох до келије. Нисам ништа узео у уста, како ми је иначе био обичај. Нисам могао ни да говорим. Отишао сам у цркву, али овог пута нисам појао као што сам имао обичај да певам разне умилне тропаре и стихире. Сео сам у стасидију и изговарао: “Господе, Исусе Христе, помилуј ме!” У оном ранијем стању остао сам сам и даље, али сам сада био мирнији. Гушио сам се од узбуђења. Наврле су ми обилне сузе. Оне су ми слободно текле из очију, саме. Ја то нисам желео, али био сам у узбуђењу због посете Божје. Сузе из мојих очију нису се зауставиле све до вечери. Нисам могао ни да певам, ни да мислим, ни да говорим. Да је икога било у мојој близини, не бих се с њим разговарао. Удаљио бих се да будем сам.

Једно је сигурно: старац Дима је пренео на мене благодатни дар молитве и прозорљивости, и то онда док се молио у нартексу цркве свете Тројице у саборном храму Кавсокаливије. То што ми се десило, никада пре нисам ни слутио, нити икада зажелео, нити очекивао. Старци ми никада нису говорили о благодатним даровима. Такво су предање имали. Нису ме поучавали речима. Поучавали су ме само својим држањем. Читајући житија светих и преподобних људи, сагледавао сам благодатне дарове које им је Бог давао. Свети Оци нису ништа изнуђивали. Нису тражили знамењења, нису тражили благоданте дарове. Ја, верујте, никад нисам рекао у себи да треба да добијем неки благодатни дар од Бога. Никад нисам ни помислио на то. И управо то о чему никад нисам ни помислио изненада се појавило, а ја никад нисам обратио пажњу на то.

Негде после подне истога дана изашао сам из црквице, сео на камену клупицу и гледао према мору. Приближавало се време када су се моји старци обично враћали. Ја сам погледао не би ли их угледао кад се појаве. Тада их стварно смотрим како силазе низ неке мермерне степенице. Али то место је било негде далеко у самој ствари, није требало да на природан начин да видим то место. Ја сам их заправо гледао благодаћу Божјом. Одушевио сам се. Први пут у животу дешавало ми се тако нешто. Појурим напоље, потрчим, стигнем пред њих и узмем им бисаге.

- Како си знао да долазимо? – пита ме старац. Ја не одговорих. Али када смо стигли у келију, приђем великом старцу, оцу Пантоломеју, кришом, да не види поп Јоанакије, па му кажем:

- Старче, не знам како да ти објасним. Док сте били још иза брда, ја сам вас видео под теретом, па сам потрчао. Брдо је било као од стакла.

- Добро, добро – одговори старац. – не обраћај пажњу на то нити икоме говори о томе, јер нечастиви мотри.

Преузето са:  byzantineblue.com

2. ДЕЦЕМБАР - ДАНА КАДА СЕ УПОКОЈИО ВЕЛИКИ ГРЧКИ И СВЕТОГОРСКИ МОНАХ - СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ

„Стојте у једном духу,

једнодушно борећи се за веру јеванђеља“ (Филип. 1,27).

Старац је проповедао да основни елемент духовног живота у Христу, велику тајну наше вере, представља јединство у Христу, односно осећање поистовећености са својим братом. То значи да један другоме носимо терет, да доживљавамо другога као самога себе; да кажемо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, при чему у том „ме“ читава Његова мука и патња постаје наша; да сaстрадавамо као што он састрадава, да се радујемо као што се он радује, да његов пад буде наш пад, и да његово усправљање буде и наше усправљање.

Управо зато његове последње речи, последње обраћање Богу, последња молитва и највећа жеља беше да сви „буду једно“. За тим је патио, за тим је чезнуо, за то се молио. Колико ли је само проблема решено и колико ли је грехова избегнуто на тај начин! Пао је мој брат? Па ја сам пао! Како да га осуђујем, кад сам ја кривац?

Успео је мој брат? Ја сам успео. Како да му завидим, кад сам и сам на добитку?

Знао је Старац да управо овде ђаво против нас води велику битку јер је ту наша слаба тачка. Истичемо властиту вољу, издвајамо своје место у односу на другога - желимо да само ми избегнемо последице његових дела, односно да се ми спасемо без њега. Кад, међутим, у нама преовладава такав дух, нема нам спасења. Треба, наиме, да желимо да се спасемо заједно са свима, да, попут Светитеља Божјег, кажемо: „Господе, ако не спасеш и све њих, онда и мене избриши из књиге живота“; или да заједно са Апостолом Христовим кажемо: „Желео бих да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу“ (Римљ. 9,3).

То је љубав; то је сила Христова; то је суштина Божија. То је и царски пут духовног живота: да љубимо Христа, Који је „све“, љубећи сву браћу Његову, и оне „најмање“ за које је Он умро.

Извор: 
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracPorfirije/StaracPorfirije03.htm#18

СВЕТИ СТАРЦИ КОЈИ СУ СЕ УПОКОЈИЛИ НА ДАНАШЊИ ДАН


На данашњи дан упокојила су се четири света старца и четири духовна стуба православне цркве (редослед прати слике):

1. Старац Порфирије Кавсокаливит (1906 - 1991)

2. Старац Амврозије из Дадија (1914 - 2006)

3. Старац Клеопа Илије из Румуније (1912 - 1998)

4.  Старац Елпидије из Новог Скита (1913 - 1983)

Вјечнаја памјат! 
Да им Господ дарује Царство Небеско а нама помогне њиховим молитвама!