ИСУСОВА МОЛИТВА И ПРЕЛЕСТ 5 - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

О књизи „О подражавању Исуса Христа“

У предговору руског превода књиге „Подражавање“ - издање 1834. године, штампано у Москви - речено је: „Један високопреосвећени муж“ - руски, православни – „говорио је: Ако би било потребно моје мишљење, ја бих смело после Светог писма ставио дело Томе Кемпијског О подражавању Исуса Христа.“ Тим, толико одлучним коментаром, инославном писцу се даје пуна предност у односу на све свете оце Православне Цркве, а свом мишљењу се даје предност у односу на став читаве Цркве, која је на светим саборима признала списе светих отаца за богонадахнуте, и завештала је да се они читају, не само ради духовног узрастања свих својих чеда него и ради руковођења приликом решавања црквених питања. У списима отаца чува се велико духовно, хришћанско и црквено благо: догматско и морално предање свете Цркве. Очигледно, да је књига „Подражавање“ довела поменутог мужа у такво расположење, у ком се он изразио тако непромишљено, тако погрешно, тако жалосно. То је самообмана!

То је прелест! Она је сачињена од лажних схватања; лажна схватања су рођена из неправилних осећања која је пренела књига. У књизи живи и књига одише помазањем лукавог духа, који ласка читаоцима, опија их отровом лажи, заслађеним префињеним зачинима високоумља, сујете и сладострашћа. Књига води своје читаоце право у општење са Богом, без претходног очишћења покајањем, зато и побуђује посебне симпатије према себи код страсних људи, којима је непознат пут покајања, који су незаштићени од самообмане и прелести, који нису поучени правилном животу, учењем светих отаца Православне Цркве. Књига производи снажно дејство на крв и нерве, подстиче их - и зато се она посебно допада људима који су поробљени чулношћу: књигом се може наслађивати, без одрицања од грубих чулних наслада.

Високоумље, префињено сладострашће и сујету, књига представља као дејства благодати Божије. Намирисавши свој блуд у његовом префињеном дејству, телесни људи долазе у усхићење од насладе, од опијености, који се добијају без труда, без самоодрицања, без покајања, без распињања тијела са страстима и жељама (Гал 5, 24), са нежношћу према палом стању. Они радосно прелазе, вођени својом заслепљеношћу и гордошћу, из постеље љубави која пристаје стоци, у постеље љубави која представља још већи злочин, која господари у блудилишту отпалих духова. Нека особа, која по земаљском положају припада вишем и образованијем друштву, а по спољашњости Православној Цркви, изразила се на следећи начин о лутеранки која је скончала, сматрајући ту особу светом: „Она је страсно волела Бога; она је мислила само о Богу; она је видела само Бога; она је читала само Јеванђеље и „Подражавање“, које је - друго Јеванђеље.“

Тим речима изражено је управо то стање у које доспевају читаоци и поштоваоци „Подражавања“. Истоветна је по својој суштини тој фрази и изрека знамените француске списатељице, гђе Де Севиње, о знаменитом француском песнику, Расину старијем. „Он воли Бога“ - дозволила је себи да каже гђа Севиње – „као што је раније волео своје наложнице.“

Познати критичар Ла Гарп, који је прво био безбожник, а затим је прешао у хришћанство које је неправилно разумео и изопачио, одобравајући израз гђе Севиње, рекао је: „Срце којим воли Творца и твар је једно, иако се последице разликују међу собом, колико су различити и предмети.“ Расин је прешао из разврата у прелест, која се назива „самомњење“.

Та прелест се са свом отвореношћу испољава у две последње трагедије овог песника: у Јестири и Готолији. Узвишене хришћанске мисли и осећања Расина нашла су себи пространо место у храму Музе и Аполона, у театру су изазвали усхићење, аплаузе. Готолија, трагедија која се сматра за најбоље дело Расина, одржана је четрдесет пута заредом. Дух те трагедије - један је са духом „Подражавања“.

Ми верујемо да у људском срцу постоји жудња блиска животињској, која је унета у њега падом, и која је повезана са жудњом палих духова; ми верујемо да у срцу постоји и духовна жудња, са којом смо створени, којом се природно и исправно воли Бог и ближњи, и која је у хармонији са жудњом светих анђела. Како би заволели Бога и ближњега у Богу, неопходно је очистити се од жудње блиске животињској. Очишћење извршава Свети Дух, у човеку који је животом изразио жељу за очишћењем. Срцем се управо и називају, у моралном смислу, та жудња и остале душевне силе, а не уд тела (орган) - срце.

Силе које су концентрисане у том уду - у општој употреби назив тог уда се преноси на тај скуп сила. Насупрот осећању телесних људи, духовни мужеви, нањушивши задах зла које се претвара да је добро, одмах осећају одбојност према књизи која испушта тај смрад. Старцу Исаији иноку, који је живео у безмолвију у Никифоровској пустињи, који је напредовао у умној молитви и удостојио се осењења благодаћу, био је прочитан одломак из „Подражавања“. Старац је одмах проникао у значење књиге. Он се насмејао и узвикнуо: „О! То је написано из самомњења. Ту нема ничег истинитог! Ту је све измишљено. Како су Томи изгледала духовна стања и како је он мислио о њима, не знајући их искуствено, тако их је и описао.“

Прелест, као несрећа, представља жалостан призор; као бесмислица, она је - смешан призор. Познат по строгом животу, архимандрит Кирило-новојезерског манастира Теофан, који се у простоти срца бавио готово искључиво телесним подвигом, а о душевном подвигу је имао само умерено сазнање, у почетку је предлагао лицима која су се саветовала са њим и налазила се под његовим руковођењем читање књиге „Подражавање“; неколико година пре своје смрти он је почео да забрањује њено читање, говорећи са светом простотом: „Раније сам сматрао ту књигу душекорисном; али Бог ми је открио да је она штетна за душу.“ Исто то мишљење о „Подражавању“ имао је, по делатном монашком искуству, познати отац Леонид, који је положио основе моралног устројства Оптинске пустиње. Све поменуте подвижнике лично сам познавао. - Неки спахија, васпитан у духу православља, који је блиско познавао - такозвани - велики свет, тј. свет у његовим највишим слојевима, једном је угледао књигу „Подражавање“ у рукама своје кћери. Он јој је забранио читање књиге, рекавши: „Ја нећу да ти следиш моду, и кокетираш пред Богом.“ Најтачнија оцена књиге.

Свети Игњатије Брјанчанинов „Аскетски огледи“

ИСУСОВА МОЛИТВА И ПРЕЛЕСТ 4 - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Прелест и лудило

 

Заведене првим видом прелести гордост доводи у стање отворене поремећености ума; код заведених другим видом прелести она је, стварајући такође оштећење ума, које се у Писму назива изопаченошћу ума (2 Тим 3, 8), мање приметна, и скрива се под маском смирења, побожности, мудрости - познаје се по својим горким плодовима. Они који су заражени „самомњењем“ везано за своје врлине, нарочито везано за своју светост, способни су и спремни на све казне, на свако лицемерје, лукавство и превару, на сва злодела. Они одишу непомирљивим непријатељством против служитеља истине, са помахниталом мржњом се устремљују на њих када они код прелешћених не признају стање које им се приписује и излажу их срамоти пред светом, који је заслепљен „самомњењем“.

Може ли прелест која се назива „самомњење“ породити било какве опипљиве, видљиве несрећне последице?

Из те врсте прелести поникле су погубне јереси, расколи, безбожје, богохулство. Најнесрећнија његова видљива последица је неправилна, штетна за себе и за ближње, делатност - зло, које је без обзира на његову отвореност и његову распрострањеност, мало приметно и мало схваћено. Са делатељима молитве који су заражени „самомњењем“ догађају се и несреће, очигледне свима, али ретко: зато што „самомњење“, доводећи ум у најужаснију заблуду, не доводи га до поремећености, као што га доводи растројена уобразиља. На Валамском острву, у удаљеној пустињској колиби, живео је схимонах Порфирије, ког сам и ја видео. Он се бавио подвигом молитве. Какве врсте је био тај подвиг - поуздано не знам. Могуће је наслутити о његовој неправилности по омиљеној литератури схимонаха: он је високо ценио књигу западног писца Томе Кемпијског, „О подражавању Исуса Христа“, и руководио се њоме. Та књига је написана из „самомњења“. Порфирије је једном увече, у време јесени, посетио старце у скиту, који је био недалеко од његове пустиње. Када се поздрављао са старцима, они су га упозорили, говорећи: „Немој помислити да пређеш преко леда: лед само што се појавно, и врло је танак.“

Порфиријеву пустињу је од скита делио дубоки залив Ладошког језера, који је требало заобићи. Схимонах је одговорио тихим гласом, са спољашњом скромношћу: „Ја сам већ постао лаган.“ Он је отишао. После кратког времена зачуо се очајни крик. Скитски старци су се забринули, потрчали су. Била је тама, нису брзо пронашли место на ком се догодила несрећа: нису брзо нашли начин да дођу до утопљеног: извукли су тело, које је душа већ напустила.

Наставиће се

ИСУСОВА МОЛИТВА И ПРЕЛЕСТ 2 - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Видови демонске прелести од неправилног бављења молитвом

 Сви видови демонске прелести, којима се подвргава подвижник молитве, изничу из тога што у основу молитве није положено покајање, што покајање није постало извор, душа, циљ молитве. „Ако неко“ - говори преподобни Григорије Синаит, у раније наведеном чланку – „са самопоуздањем, заснованом на уобразиљи, машта да ће достићи уздишена молитвена стања, и стекао је ревност, не истиниту него сатанску: њега ђаво лако везује у своје мреже, као свог слугу.“ Свако ко се труди да уђе у брак са Сином Божијим, без чистих и светлих одежди, припремљених покајањем, него право у својим дроњцима, у стању палости, греховности и самообмане, избацује се напоље, у таму најкрајњу: у демонску прелест. Савјетујем ти, говори Спаситељ ономе који је позван на тајно свештенство, да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти суза да помажеш чулне очи своје и очи ума, да видиш. Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се (Отк 3, 18-19).

Покајање, и све из чега се оно састоји, као што је: скрушеност или немоћ духа, плач срца, сузе, самоосуда, сећање на смрт и предосећање смрти, Божијег суда и вечних мука, осећање присуства Божијег, страх Божији - јесу дарови Божији, веома скупи дарови, првобитни и основни дарови, залог највиших и вечних дарова. Ако се они претходно не задобију, немогуће је задобити последње дарове. 

Покајање, скрушеност духа, плач, јесу знаци, јесу сведочанство правилности молитвеног подвига; њихово одсуство је - знак скретања у погрешном смеру, знак самообмане, прелести штавише бесплодности.

Врсте прелести

Прелест ума - Маштање

Најопаснији неправилни начин молитве јесте у томе када онај који се моли снагом своје уобразиље ствара маштарије или слике, наизглед их позајмљујући из Светог писма, а у ствари из свог сопственог стања, из свог пада, из своје греховности, из своје самообмане - тим сликама он ласка својој таштини, својој сујети, свом високоумљу, својој гордости, обмањује себе. Очигледно је да све што је створено маштом наше пале природе, која је изопачена падом природе, у ствари не постоји - да је измишљотина и лаж, које су једино својствене, које су једино вољене од стране палог анђела.

Маштар од првог корака на молитвеном путу излази из области истине, улази у област лажи, у област сатане и добровољно се потчињава утицају сатане. Свети Симеон Нови Богослов овако описује молитву маштара и њене плодове: „Он узводи на небо руке, очи и ум, и у свом уму замишља“, попут Клопштока и Милтона – „Божанско саветовање, небеска блага, чинове светих анђела, насеља светих, укратко, у својој уобразиљи сабира све што је слушао у божанском Писму, и разматра то у време молитве, гледа на небо, и свим тим побуђује своју душу на божанске жеље и љубав, понекад пролива сузе и плаче. На тај начин, његово срце се мало-помало размеће, не схватајући то умом; он мисли да је оно што он чини плод божанске благодати због његове утехе, и моли Бога, како би га удостојио да увек пребива у том делању. То је знак прелести. Такав човек, чак и ако буде безмолвствовао савршеним безмолвијем, не може а да се не изложи помахниталости ума и силаску са ума. Ако се пак њему то не догоди, ипак је за њега немогуће да икада достигне духовни разум и врлину или бестрашће. 

На тај начин су се прелестили они који су видели светлост и сијање овим телесним очима, који су осетили миомирис својим чулом мириса, чули гласове својим ушима. Једни од њих су побеснели, и оштећеног ума прелазили с места на место; други су примили демона који се претворио у светлог анђела, прелестили се и остали непоправљиви до краја, не прихватајући савет никога од браће; неки од њих, подучени од ђавола, убили су се; неки су се бацили у провалије; неки су се удавили. И ко може набројати разне преваре ђавола, којима он вара, и које је немогуће исказати?

Сви свети оци, који су описивали подвиг умне молитве, забрањују не само да се не стварају произвољна маштарења него и то да се произвољно приклања и саосећа са маштарењима и привиђењима, која могу неочекивано да се појаве пред нама, независно од нашег хтења. И то се догађа у молитвеном подвигу, нарочито у безмолвију.

„Никако не примај“ - каже преподобни Григорије Синаит – „ако нешто угледаш, чулним очима или умом, изван или унутар тебе, макар то био и лик Христов, или анђела, или неког светог, или ако ти се прикаже светлост... Буди пажљив и опрезан! Немој дозволити себи да поверујеш било чему, немој да покажеш саосећање или сагласност, немој брзо да поверујеш призору, чак и ако је истинит и добар: остани хладан и далек према њему, непрекидно чувајући твој ум без виђења, не дозвољавајући му да ствара из себе икакву слику и да утисне у себе икакву слику. Онај који види нешто у мислима или чулно, чак и ако би то било од Бога, и који то прима, лако упада у прелест, као онај који прима призоре брзо и лакомислено. Бог се не гневи на онога који се плаши прелести и који са крајњом обазривошћу пази над собом, чак ако он и не прими нешто што је послано од Бога, не размотривши оно што је послано са свом брижљивошћу; напротив, Бог похваљује таквог за његову благоразумност.

Свети Амфилохије, који је ступио у монаштво у младости, у зрелим годинама и старости се удостојио да проведе отшелнички живот у пустињи. Затворивши се у пећину, он се вежбао у безмолвију и достигао је велико напредовање. Када се навршило четрдесет година његовог отшелничког живота - њему се ноћу јавио анђео, и рекао: Амфилохије! Иди у град и напасај духовне овце.” Амфилохије је пребивао у пажњи над собом и није се осврнуо на ту наредбу анђела. Друге ноћи, поново се јавио анђео и поновио је наредбу, додавши да је она од Бога. И поново се Амфилохије није повиновао анђелу, плашећи се да не буде обманут и сећајући се речи апостола, да се и сатана претвара у анђела светлости (2 Кор п, 14). Али треће ноћи, поново се Амфилохију јавио анђео, и уверивши Амфилохија у себе славословљем Богу, које је неиздрживо за одбачене духове, узео је старца за руку, извео га из келије и привео га цркви која се налазила у близини. Црквене двери су се отвориле саме од себе. Црква се осветлила небеском светлошћу: у њој је било присутно мноштво светих мужева у белим хаљинама, са лицима која су била налик на сунце. Они су рукоположили Амфилохија у епископа града Иконије. 


У случају супротног понашања, Исакије и Никита Печерски, нови и неискусни у отшелничком животу, подвргли су се најужаснијој несрећи, брзоплето поверовавши привиђењу које им се јавило. Првоме се јавило мноштво демона у светлости: један од демона узео је лик Христа, а остали изглед светих анђела. Другога је демон обмануо прво миомирисом и гласом, тобоже Божијим, а затим му се очигледно појавио у виду анђела. Монаси искусни у монашком животу, истински свети монаси, далеко више се чувају прелести, далеко више су неповерљиви према себи него почетници, а нарочито они почетници који су обузети загрејаношћу за подвиг. Са искреном љубављу, преподобни Григорије Синаит упозорава на прелест безмолвника, за ког је и написана ова књига: “Хоћу да имаш јасно схватање прелести; то желим са тим циљем, да би се ти могао заштитити од прелести, како при стремљењу, које није озарено потребним виђењем, ти не би себи нанео велику штету, не би погубио твоју душу. Слободно произвољење човека се лако приклања општењу са нашим непријатељима, а нарочито произвољење неискусних, нових у подвигу, којима још владају демони.”

Наставиће се

ИСУСОВА МОЛИТВА И ПРЕЛЕСТ 3 - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Прелест срца

Као што неправилно дејство ума уводи у самообману и прелест: управо тако у њих уводи и неправилно дејство срца. Жеља и стремљење, испуњени неразумном гордошћу, за виђењем духовних виђења умом, који није очишћен од страсти, није обновљен и није пресаздан десницом Светог Духа: таквом гордошћу и неразумношћу су испуњени и жеља и стремљење срца да се наслађује осећањима светим, духовним, божанским, када је оно још сасвим неспособно за такве насладе. Као што нечисти ум, желећи да види божанска виђења а нема могућности да их види, ствара себи виђења из себе, обмањује се њима и заноси: тако и срце, трудећи се да окуси божанску сладост и друга божанска осећања, и не налазећи их у себи, ствара их из себе, њима ласка себи, заводи, обмањује, погубљује себе, улазећи у област лажи, у општење са демонима, потчињавајући се њиховом утицају, покоравајући се њиховој власти.

Једно осећање од свих осећања срца, у његовом палом стању, може бити употребљено у невидљивом богослужењу: туга због грехова, због греховности, због пада, због своје погибли која се назива плачем, покајањем, скрушеношћу духа. То је посведочено у Светом писму. Јер да си хтео жртве, ја бих Ти принео; за жртве свеспаљенице не мариш (Пс 50,18): и свако осећање срца посебно и сва она заједно нису благоугодна Теби, будући да су упрљана грехом, будући да су изопачена падом. Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс 50,19). Та жртва је жртва одрицања, са приношењем те жртве природно се уклања приношење осталих жртава:. при осећању покајања умукну сва друга осећања. Зато, да би жртве осталих осећања постале благоугодне Богу, потребно је да се претходно излије благовољење Божије на наш Сион, потребно је да се претходно обнове зидине нашег разрушеног Јерусалима. Господ је праведан, свесвет: само праведне, чисте жртве, за које је способна људска природа после свог обновљења, јесу благопријатне праведном, свесветом Господу. Жртвама и паљеницама које су оскврњене Он није наклоњен. Побринимо се да се очистимо покајањем! Тада ћеш благоволити жртву правде, приносе и жртве свеспаљенице, тада ће принети на жртвеник Твој теоце (Пс 50,21): новорођена осећања човека обновљеног Светим Духом.

Свима је познато, како је душевна несрећа код јудејских књижевника и фарисеја поникла из њиховог неисправног душевног расположења: они су постали не само страни Богу него и Његови избезумљени непријатељи, богоубице. Сличној несрећи се подвргавају и подвижници молитве, који се, избацивши покајање из свог подвига, труде да пробуде у срцу љубав према Богу, труде се да осете насладу, усхићење: они развијају свој пад, удаљују се од Бога, улазе у општење са сатаном, трују се мржњом према Светом Духу. Тај вид прелести је ужасан; он је једнако погубан за душу као и први, али је мање видан; он се ретко завршава силаском са ума и самоубиством, али несумњиво развраћује и ум и срце. По стању ума које производи оци су га назвали самомњењем.

На ту врсту прелести указује свети апостол Павле, када каже:Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим (Кол 2,18). Онај који је обузет том прелешћу самомишљења, створио је „самомњење“ да има многе врлине и достојанства - чак и да обилује у даровима Светог Духа. 

Самомњење

Нарочито је распрострањено дејство „самомњења“. Није неосновано стању самообмане и прелести приписивати душевно настројење монаха, који се, одбацивши бављење Исусовом молитвом и умно делање уопште, задовољавају само спољашњом молитвом, то јест, неизоставним учествовањем на црквеним службама и неизоставним испуњавањем келијног правила, које се састоји искључиво од псалмопојања и усних и гласних молитвословља. Они не могу избећи „самомњење“, као што то објашњава поменути старац Василије у предговору књиге светог Григорија Синаита, позивајући са превасходно на списе преподобних, тог Григорија и Симеона Новог Богослова. Знаци „самомњења“ које се поткрало испољавају се код подвижника тада када они мисле за себе да воде пажљив живот, када често због гордости презиру друге, говоре лоше о њима, себе сматрају достојнима, по свом мишљењу, да буду пастири оваца и њихови руководиоци, постајући слични слепцима који се прихватају да показују пут другим слепцима. Усна и гласна молитва је плодоносна тада када је спојена са пажњом, што се среће веома ретко: зато што се пажњи учимо превасходно приликом бављења Исусовом молитвом.

Они који су заражени прелешћу „самомњења“ срећу се веома често. Сваки који нема скрушеност духа, који сматра да има било какве врлине и заслуге, који се не држи непоколебљиво учења Православне Цркве, него расуђује о било ком догмату или предању произвољно, по свом нахођењу или по неправославном учењу, налази се у тој прелести. Степен одступања и упорности у одступању одређује степен прелести.

Човек је слаб! „Самомњење“ нам се неизбежно поткрада у било каквом свом облику, и остварујући наше ја, удаљава од нас благодат Божију. Како нема, по примедби светог Макарија Великог, ниједног човека који је потпуно ослобођен од гордости: тако нема ниједног човека који би био потпуно ослобођен од тога да на њега делује истанчана прелест која се назива „самомњење“. 

Из тог разлога, потребно је будно пазити на себе, како не би себи, као сопствено, приписали било какво добро дело, било какву похвалну особину или нарочиту природну способност, или чак благодатно стање, ако је човек уведен у њега, укратко, не сматрати никакву врлину својом.

Шта ли имаш - каже апостол - што ниси примио (1 Кор 4, 7) од Бога? Од Бога имамо и живот, и нови живот, и све природне особине, све способности, и духовне и телесне. Ми смо Божији дужници! Наш дуг је неисплатив! Из таквог погледа на себе, само по себи, ствара се стање нашег духа супротно „самомњењу“, стање које је Господ назвао сиромаштвом духа, које нам је заповедио да имамо, које је величао (Мт 5, 3). Велика је несрећа - удаљити се од догматског и моралног учења Цркве, од учења Светог Духа, било каквим умовањем! То је охолост, која устаје против познања Божијега. Потребно је збацивати и предавати такав разум на послушност Христу (2 Кор 10, 4-5).

Веза између прелести ума и прелести срца

Прелест прве врсте је увек спојена са прелешћу друге врсте, са „самомњењем“. Онај ко ствара саблажњиве слике, посредством природне способности уображавања, који посредством маште повезује те слике у очаравајућу слику, који читаво своје биће потчињава заводљивом моћном утицају те слике, неизбежно, по несрећној неопходности, мисли да та слика настаје дејством божанске благодати, да осећања срца, која су побуђена сликом, јесу благодатна осећања.

Прелест друге врсте - управо „самомњење“ - делује без стварања заводљивих слика: она се задовољава стварањем лажних благодатних осећања и стања, из којих се рађа лажно, изопачено схватање уопште о читавом духовном подвигу. Онај који се налази у прелести „самомњења“ стиче лажно мишљење о свему што га окружује. Он је обманут и унутар себе и изван. Машта снажно делује у онима који су заведени „самомњењем“, али делује искључиво на пољу апстракције. Она се или уопште не бави, или се веома ретко бави сликама замишљања раја, горњих обитељи и дворова, небеског света и миомириса, Христа, анђела и светих; она непрекидно ствара привидно духовна стања, блиско пријатељство са Исусом, унутрашњи разговор са Њим, тајанствена откривења, гласове, насладе, и на њима гради лажно схватање о себи и о хришћанском подвигу, уопште, гради лажни начин мишљења и лажно расположење срца, доводи до опијености собом, до распаљености и заноса. Та различита дејства настају због дејства истанчане сујете и сладострашћа: од тог дејства крв добија греховно, саблажњиво кретање, које се представља као благодатна наслада. А сујету и сладострашће пак побуђује високоумље, тај нераздвојни сапутник „самомњења“. Ужасна гордост, слична гордости демона, преовлађујућа је особина код оних који су прихватили ту и друге прелести.

Наставиће се

ИСУСОВА МОЛИТВА И ПРЕЛЕСТ 1 - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног/грешну.

О Исусовој молитви и прелести

Напомена: овај текст није против бављења Исусовом молитвом, већ упозорење на опасности од којих верници треба да се чувају приликом изговарања ове молитве

Молитва мирјана (из Енциклопедије православног духовног живота)

Неки, који себе сматрају за обдарене духовним расуђивањем, и које многи поштују као такве, боје се ове молитве као какве заразе, наводећи као разлог за то „прелест“, која је тобоже неминовна сапутница бављења молитвом Исусовом. Они сами држе се подаље од ове молитве и друге уче да је се клоне. Творац таквог учења је, по моме мишљењу ђаво, који мрзи Име Господа Исуса Христа, јер оно уништава његову силу: он дрхти пред тим свемоћним Именом, зато га је и оклеветао пред многим хришћанима, како би они одбацили то пламено оружје, непријатељу страшно, а нама спасоносно.

Други, бавећи се Исусовом молитвом, хоће одмах да осете њено духовно дејство, хоће да се наслађују њоме, не схватајући да наслади, коју даје једино Бог, треба да претходи истинско покајање. Треба много и горко да се плаче, пре но што се у души појави дејство благодат  које, понављам, даје једино Бог, у време које је само Њему познато. Претходно треба доказати своју верност Богу, постојаношћу и трпљењем у молитвеном подвигу, увиђањем и одсецањем свих страсти у њиховим најситнијим дејствима и изданцима.

Поуздан облик бављења молитвом Исусовом састоји се у њеном тихом произношењу устима или умом, обавезно са пажњом и уз осећај покајања. Ђаво не трпи миомирис покајања; од душе која из себе испушта тај миомирис он бежи што даље са својим прелестима. Исусова молитва која се обавља на тај начин најбоље је оружје против свих страсти и најбоље занимање ума за време бављења рукодељем, на путу и у другим случајевима када човек не може да се бави читањем и псалмопојањем. Такво обављање молитве Исусове прикладно је за сваког хришћанина, како за онога ко живи у манастиру, тако и за онога ко живи у свету. Стремљење ка откривању духовног дејства срца, припада понајвише и готово једино монасима, и то онима који су добро упознали борбу са страстима, уз погодности које пружа место и друге околности.

Шта је то прелест?

Прелест је повреда људске природе лажју. Прелест је стање свих људи, без изузетка, настало због пада наших праотаца. Сви смо ми - у прелести. Сазнање о томе је најбоља заштита од прелести. Највећа прелест јесте сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви смо заведени, сви се налазимо у лажном стању и потребно нам је ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн 8,32; 14, 6). Присајединимо се тој Истини вером у њу; завапимо молитвом ка тој Истини - и она ће нас извући из пропасти самообмане и демонске обмане. Јадно је наше стање! Оно је тамница, из које молимо да се изведе наша душа, да се исповедамо ИменуГосподњем (Пс 141,8). Оно је та мрачна земља у коју је бачен наш живот због непријатеља који нам је позавидео и прогнао нас (Пс 142, 3). Оно је - телесно мудровање (Рим 8,6) и лажно названи разум (1Тим 6, 20), којима је заражен сав свет, који не признаје своју болест, проглашавајући је здрављем у процвату. Оно је - тијело и крв који не могу наслиједити Царства Божијега (1 Кор 15,50). Оно је - вечна смрт, коју је исцелио и уништио Господ Исус, који је васкрсење и живот (Јн 11,25). Такво је наше стање. Поглед на њега је - нови разлог за плач. Плачући завапимо Господу Исусу, како би нас Он извео из тамнице, извукао нас из земаљске пропасти, истргао из чељусти смрти. „Господ наш Исус Христос“ - каже преподобни Симеон Нови Богослов – „зато је и сишао нама, јер је зажелео да нас извуче из ропства и из највећег зла - прелести.“

Као средство за погубљење људског рода пали анђео је употребио лаж (Пост 3, 5). Из тог разлога, Господ је ђавола назвао лажом и оцем лажи и човјекоубицом од почетка (Јн 8,44). Схватање о лажи, Господ је тесно повезао са схватањем о човекоубиству: зато што је ово последње неизоставна последица првог. Реч "од почетка" указује на то да је лаж, од самог почетка, послужила ђаволу као оружје за човекоубиство и непрекидно му служи као оружје за човекоубиство, за погубљење људи. Почетак зала - лажна мисао! Извор самообмане и демонске прелести - лажна мисао! Узрок разних повреда и погибли - лажна мисао! Посредством лажи, ђаво је вечном смрћу поразио човечанство, у самом његовом корену, у прародитељима. Наши прародитељи су се преварили (прелестили), то јест, признали су лаж за истину, и прихвативши лаж под маском истине, неизлечиво су себе повредили смртоносним грехом, што је посведочила и наша прамајка. Змија ме превари - рекла је она - те једох(Пост З, 13). Од тог времена, наша природа, заражена отровом зла, својевољно инехотице тежи ка злу, које унакаженој вољи, изопаченом разуму и изопаченом осећању срца изгледа као добро и наслада. Својевољно: зато што ми још увек имамо остатке слободе у избору добра и зла.

Нехотице: зато што тај остатак слободе не делује као пуна слобода; он делује неодвојиво од утицаја греховне повреде. Ми се родимо као такви; ми не можемо да не будемо такви: и зато се сви ми, без икаквог изузетка, налазимо у стању самообмане и демонске прелести. Из тог погледа на стање људи у односу према добру и злу, на стање које неизбежно припада сваком човеку, проистиче следеће одређење прелести, које га објашњава, обухватајући све: прелест је усвајање лажи од стране човека, коју он прима за истину. Прелест првобитно делује на начин мишљења, и када је прихваћена, када је преокренула начин мишљења, она се одмах преноси на срце, изврће осећања срца; овладавши бићем човека, она се распростире на сву његову делатност, трује само тело које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање прелести је стање погибли или вечне смрти.

Од времена човековог пада, ђаво је добио непрекидно слободан приступ ка њему. Ђаво има право на тај приступ: човек се својевољно подвргнуо његовој власти, потчињености њему, одбацивши повиновање Богу. Бог је искупио човека. Искупљеном човеку је дата слобода да се повинује или Богу или ђаволу, а како би та слобода била неусиљена, ђаволу је остављен приступ ка човеку. Веома је природно што ђаво користи све снаге да задржи човека у ранијем односу према себи, или чак да га доведе у још већу поробљеност. Због тога он користи своје раније и свагдашње оружје - лаж. Он се труди да нас заведе и обмане, ослањајући се на наше стање самообмане, наше страсти - те болесне склоности - он покреће; њиховим погубним потребама даје пријатан изглед, труди се да нас приволи на удовољавање страстима. Онај ко је веран Божијој Речи, не дозвољава себи то удовољавање, обуздава страсти, одбацује нападе непријатеља (Јак 4,7): делује руководећи се Јеванђељем против сопствене самообмане, укроћује страсти и тако, мало-помало, уништава утицај палих духова на себе и, мало-помало, излази из стања прелести у област истине и слободе (Јн 8,32), чија пуноћа се остварује осењивањем благодаћу Божијом. Онај који није веран Христовом учењу, који следи своју вољу и разум, покорава се непријатељу, и из стања самообмане прелази у стање демонске прелести, губи остатке своје слободе, ступа у потпуну потчињеност ђаволу. Стање људи у демонској прелести бива врло разнолико, према страсти којом је човек заведен и поробљен, према степену у ком је човек поробљен страшћу. Али сви који су упали у демонску прелест, то јест, који су развијањем сопствене самообмане ступили у општење са ђаволом, и у поробљеност њему - налазе се у прелести, они су храмови и оружја демона, жртве вечне смрти: живота у адским тамницама.

Наставиће се