БОГ МЕ ЗОВЕ,АЛИ НЕМАМ КАД - СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

У овоме свету ми људи се изговарамо: па ја имам имања, да се око имања мучим, њива је моја, моје је све, Бог ме зове, немам кад, Господару, немам кад! Реци Господару неба и земље: немам кад! То је човек који не служи прво Богу, ни својој души. Та обузетост имовином може бити и материјална, видљива, али она може бити и духовна, невидљива, за човека који се бави науком, а Бог га позива за раскошну трпезу Своју да отвори очи, да види шта је Он створио за њега овде, какав чудесан свет, да се учи мудрости Божјој, доброти Божјој гледајући овај дивно створени Божји свет. Или научник: ја имам књиге, немам кад, изговори ме, реци Богу немам кад. Тај човек и тај научник ... нема кад да се одазове Богу. Или рецимо човек изабрао занат, изабрао позив, сав се посветио своме позиву, учитељ, професор свеједно, занатлија, ковач, кројач, сав се занео, сву душу, све тело у тај посао, а Бог га позива кроз сунце, кроз све Праведнике старозаветне, кроз Светитеље: "Хајдете, хајдете, људи, Све је готово". Немам кад, изговори ме молим те, немам кад ја да мислим о Божјим стварима. Онај други човек који се изговара са пет јарма волова: Молим те изговори ме, немам кад!

+++

...А трећи рече: ожених се, зато не могу доћи. Он представља онога који ништа у овоме свету не види осим своје породице, за њу живи, за њу мре, али то, то је мало пред Господом. Важно је да родитељ зна од кога је његова породица, чија је његова породица, ко је тај који храни његову породицу, кроз сунце и кроз птице и кроз биље и кроз пшеницу и кроз жито. Ко? Господ и Творац! А он нема кад! Сва брига то је његова породица, ништа друго неће да зна. Какав грех!

+++

Пазите, Господ нас кроз Цркву Своју непрекидно позива к Себи, позива нас на богату трпезу коју је поставио у Цркви Својој; сваки дан нас позива кроз Своје следбенике.

+++

"Много је званих, завршава данашње Свето Еванђеље, а мало изабраних". Много је званих...А истина од тога зависи, од мене, од тебе самог. Бог зове све, а ти како ћеш се одазвати, то зависи од тебе. Бог те позива Вечноме Животу, Вечној Правди, Вечној Љубави и нуди ти Вечни Живот. Од тебе зависи да ли ћеш се одазвати. Одазовеш ли се, гле, ти постајеш изабраник Божји.

Прочитај даље

РАЗМИШЉАЊА О БОЖИЋУ - СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

И зато, зато се у овоме свету и дешава највеће чудо Божје милости. Бог постаје човек! На Божић Бог се рађа у овоме свету. Ето нове Трпезе, Бог постао човек и засео на чело земаљске Божије софре. Смрт бежи од Њега, ђаво безобзирце бежи од Њега, сваки грех далеко, далеко бежи од Њега. Он, Господ Благи, Спаситељ Исус постао човек, очистио Трпезу Божју у овоме свету од греха, од смрти, од смрада греховног и смртног, од наказности и ужаса ђавољег, основао Цркву Своју. Ето Божје Правде, свете, неповредиве Трпезе. Црква - ето Трпезе Божје пуне хране Божје, коју нико не може однети у смрт, ни ђаволи, ни греси. А на тој Светој трпези Вечна Правда, Вечна Истина, Вечни Живот за нас људе. Уместо смрти живот у Христу, непролазан. Христос живот наш, Он је живот наш, Он! Свака смрт бежи од Њега. Господ шаље своје слуге, шаље свете Апостоле, шаље Светитеље, шаље многе Праведнике, шаље и зове на гозбу, зове у Цркву Своју.

Човече, све у овоме свету што ти треба, ето, Господ Христос ти нуди и даје у Цркви. Хајде, твоје је то. Неки се одазивају и долазе Цркви Христовој и спасавају се њоме. Други то одбацују, они у којима силно делује ђавоља злоћа, у којима делује неверје, у којима делује богоборство. Људи, живи споменици зла, они одбацују Господа Христа. Господ Христос је донео човеку и свету шта? Васкрсење! Он је Васкрсење рода нашег, Он је Живот рода нашег, рода људског. Он нам осигурава победу над смрћу, и Он је осигурање Вечног Живота. На који начин? На тај начин што све што је Господ донео у овај свет, може постати и моје, и твоје, и сваког човека. Све! И Вечна Правда, и Вечни Живот, и Вечна Истина цело Небо постаје твоје кроз Господа Христа ако у Њега верујеш.

Свети Јустин Ћелијски Празничне беседе

ЗА СВЕТЕ ОЦЕ НАШЕ ЦРКВЕ МОЛИТВА И ДУХОВНИ ЖИВОТ НЕЗАМИСЛИВИ БЕЗ ПОСТА

За пустињске Оце молитва, као и уопште живот, незамисливи су без поста. Њима је из личног искуства било познато оно о чему свједочи модерна медицина и психологија: јединство тијела и душе у свим њиховим манифестацијама, односно психофизичка јединственост човековог бића. Душа оживотворава, или умртвљује тијело, тијело дјелује на душу, било позитивно било негативно. Цео човјек, у сваком моменту, учествује, било одређеним стањем, било дјелом, у злу или у добру. Зато, нема правог усавршавања човјековог без усавршавања његовог унутрашњег живота, као што не може бити ни правог духовног живота без активног учешћа тијела.

Пустињски Оци су са изузетном строгошћу упражњавали пост и придавали му особити значај. Само је љубав према браћи моглаљ да их натјера да привремено разреше своје правило, кад би ишли у госте или кад би сами примали госте. При том су сматрали да оно што једу у таквим приликама није храна него ,, љубав“ и држање заповјести Божије о љубави према ближњем.    

Митрполит Амфилохије Радовић- Литургија и подвижништво; Светигора, Цетиње 2011. 

                             

Свети Антоније Велики (Египатски)

Свети Макарије Велики

Свети Теодосије Општежитељ, Свети Арсеније Велики 

Свети Теодосије Велики

ПОДВИЖНИЧКИ ПОСТ

Пре него што је Христос кренуо да проповеда, Он је постио четрдесет дана и на крају овог периода ,, приступи му сатана” ( Мт. 4, 3). У Јеванђељу налазимо јасну тврдњу да су пост и молитва једино средство за победу над сатаном (Мт. 17,21). Јер, долазак Христов не испуњава само историју спасења, он је такође одлучујући моменат у борби против сатане, који је постао ,, кнез овога света”.

Према речима Библије, сатана је преко хране поробио човека и постао његов господар. Човек је окусио од забрањеног плода и на тај начин постао роб хране, тако да је целокупна његова  егзсистенција зависила од ње. Ово је разлог зашто пост у овој библијској перспективи не треба изједначавати са пуком умереношћу у исхрани, са неком врстом основне хигијене. Изворни пост, истинско уздржавање које Црква слави у својим светим ,,оцима”, заиста је изазов за такозване законе природе и преко њих за самог сатану. Јер њега ништа толико не боли и не уништава његову моћ, више од човека који превазилази ове ,,законе”, ,,природне” и ,,апсолутне” - како је сатана убедио човека. Без хране човек умире; дакле његов живот у потпуности зависи од хране. Па ипак, постом, односно уздржавајући се добровољно од хране, човек открива да не живи само од хлеба. Пост тада постаје негирање онога што је постало ,,нужно”, истинско умртвљење оне плоти која у потпуности зависи од ,,неизбежних закона природе” . У посту човек достиже ону слободу изгубљену у греху и обнавља у космосу своје царско назначење, које је поништио преступивши вољу Божију. Пост је слободан повратак испуњавању заповести коју је Адам преступио. Прихватајући изнова ову заповест, човек опет прима храну као дар Божији, храна престаје бити ,,нужност” и постаје сама слика месијанске гозбе, јер сада ,, јести да би се живело”  поново постаје ,,живети у Богу”.

  Протојереј Александар Шмеман – Евхаристијско богословље; Отачник, Београд 2011.    

У СУСРЕТ БОЖИЋНОМ ПОСТУ

Увод

Свети Јован Златоусти, одломци из беседа о покајању: 

Јеси ли дакле грешан? Немој да очајаваш.

Какав је терет рећи једну реч: “сагрешио сам”. Или се устежеш да признаш да си грешан, јер не можеш да победиш клеветника ђавола? Али ти то спречи и разоружај га. Његов посао је да клевета. Па зашто не спречаваш? Зашто не исповедиш грех и не поравнаш твоје преступе, јер знаш да имаш таквог клеветника, који не може ћутати?

            

Јеси ли сагрешио? Дођи у цркву, реци пред Богам: “сагрешио сам”. Ништа друго од тебе нећу осим овога. Јер и само божанствено Писмо говори: “опомени ме да се судимо, казуј да се оправдаш” (Ис. 43, 26). Изреци грех, да га се решиш. А ту нема труда јер се за то не траже окружне посланице, а не тражи се ни новац нити нешто друго слично томе. Реци реч, признај да си грешан и кажи: “сагрешио сам”. 

Имаш ли грехе, немој очајавати. Нећу никада престати да о овоме говорим јер како сваки дан грешимо, сваки дан се морамо и кајати и као што оронулим кућама чинимо и на место трулог ново мећемо, па кад гдегод што струли ми то одбацујемо и мењамо и од таквог труда никада не презамо, тако ако си овог дана пао у грех, обнови се покајању.

            А да ли је могуће, рећи ћеш, покајнику да се спасе?

            Врло могуће.

            Цео сам живот у гресима провео, па хоћу ли се спасти ако се покајем?

            Хоћеш дакако.

            А чиме се то доказује?

            Човекољубљем Господа твога!

Свети  Исак Сиријски

Као благодат над благодатима (у јеврејском језику: као највиша благодат) људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. 

ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ ИЛИ ШТА ЈЕ ТО ГРЕХ

Да би се исповедали како приличи, морамо се припремити. Припрема за исповест има само један циљ: да нас наведе, да себе видимо онакве какви заиста јесмо пред Богом, да бисмо могли исповедати своје грехе у искреној нади опроштења.

Самоиспитивање

Да бисмо исповедали своје грехе морамо знати шта је грех. А да бисмо то знали морамо испитати своје животе: шта мислимо, шта говоримо, и шта чинимо.

Ту настаје велики проблем за многе од нас немамо, наиме, прикладна мерила према којима бисмо себе оценили. Често процењујемо по оном критеријуму који сматрамо исправним, а који је, у ствари, од хришћанства далеко као небо од земље.

На пример, процењујемо себе према сопственој идеји о нормалном људском бићу: "Ми смо нормални, просечни, као и други, не гори..."

Или према критеријумима које нам пружа друштво. "Ми смо честити грађани, поштујемо закон, напорно радимо, брижљиви смо домаћини.."

Или према некој увежбаној црквеној навици, која по себи и за себе нема никакву истинску хришћанску вредност: "Идемо у цркву недељом, не једемо месо петком, говоримо молитве, не играмо у време поста..."

Или, коначно, према старозаветним мерилима која су веома добра, али не сасвим у равни са оним што је хришћанско; "Ми не крадемо, не лажемо, не убијамо, не чинимо прељубу..."

Важно је да самоиспитивање буде дубок и озбиљни поглед на сопствени живот. Уз искреност и храброст, мора постојати и жеља да се нешто заиста и види. То мора бити и процена учињена тачно према хришћанским мерилима  животу и учењу Господа нашега Исуса Христа.

 

Проучавање учења Господњег

Пре него што проучимо себе, морамо проучити Јеванђеље и цео Нови Завет. Како ћемо просуђивати о себи по хришћанским мерилима, ако их не знамо или их не узимамо за озбиљно? У припреми за исповест, према томе, треба да проведемо више времена гледајући у Христа него гледајући себе. Заиста истина је да себе можемо јасније видети посматрајући Христа на кратко него гледајући себе сатима.
Хришћани треба да знају Јеванђеље и учење Новог Завета. У припреми за исповест црквени оци означили су неке посебне одељке који нам могу помоћи у посматрању нас какви јесмо и какви би требали да будемо. То су следећи одељци:

1. Беседа на гори  Матеј поглавља 5,6,7; Лука 6
2. Последња поглавља Посланице Св. Апостола Павла Римљанима 12,13,14.
3. 13. Поглавље Прве Посланице Св. Апостола Павла Коринћанима
4. Прва Посланица Св. Јована Богослова.

Наравно, ови одељци не исцрпљују пуноћу хришћанског живота, али су непроцењиви у самоиспитивању. Ако их брижљиво ишчитамо  а сви заједно не чине више од тринаест страна просечног издања Библије  и с пажњом их упоредимо са нашим ставовима и делима, имаћемо више него довољну могућност да себе преиспитамо у складу са мерилима по којима се једино Хришћани могу мерити.

 

Молитва и пост

Уз преиспитивање у светлу хришћанских идеала, за исповест се морамо припремити постом и молитвом. И једно и друго неопходни су чиниоци у нашој тежњи да прочистимо своје гледиште, да преузмемо управу над својим помислима, и да се нађемо у живом дијалогу са Богом, који ће нам Сам помоћи да увидимо своје грехе, да зажелимо опроштај и да заиста чинимо оно што је Њему угодно.
У молитвеницима могу се наћи молитве пред исповест које, ако желимо, можемо читати, заједно   са  "покајним   псалмима"   (Псалми 32,37,51,102,130,143). Ове молитве могу се читати насамо, или, што може бити плодоносније, у друштву других хришћана који се спремају за исповест. Било би лепо ако бисмо успели да у својим црквама обновимо заједнички карактер покајања пред Богом. Сви смо "делови једни других", и сви смо грешни пред Богом и једни према другима. Тако бисмо обновили, бар кроз заједничку побожност, јавну исповест. Ако се ово не чини у парохији, сигурно се може чинити вечерима уочи исповести, у Цркви, или са породицом или пријатељима. Све у свему, жалосно је што се породице као породице, заједно  не исповедају и причешћују редовније него што то чине.

Исправљање живота

Последњи корак у припреми за исповест јесте "исправка" оних промашаја, грехова које својим снагама још можемо исправити. То значи, на пример, да не можемо исповедати крађу, уколико не вратимо оно што смо украли; или мржњу, уколико не опростимо свом непријатељу; или гнев, уколико се не извинимо оном кога смо увредили.
Даје то услов покајања, јасно је постављено у причи Самог Спаситеља када нам говори да, кренемо ли да принесемо свој дар на олтар, па се сетимо како наш брат има нешто против нас, морамо отићи да се с њим помиримо пре него што свој дар принесемо (види Матеј 5:23).

Чак и тада, међутим, морамо бити пажљиви, да не бисмо још више згрешили показујући своје поправљање грешака, користећи своју наводну "хришћанску побожност" као прилику да се погордимо, или размећемо и хвалишемо. Наше поправљање живота треба да је неприметно; тихо, тајно, чак немо, ако ће наша дела говорити гласније и убедљивије од наших речи. Али у сваком случају, тај корак мора се обавити пре исповести, и најважније, пре Светог Причешћа.
Такође, требало би да нам буде јасно да број молитви и дужина поста у исповести, не могу заменити неопходна дела истинског покајања. Тако, онај који инсистира да добије благослов за Свето Причешће на основу тога што је "прочитао све молитве и постио недељу дана", а и даље одбија да се помири са својим братом, мора схватити да ти ритуали не значе ништа, апсолутно ништа, ако су одвојени од правог хришћанског живота.
"Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је... Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша"(види Јован 4:20; Матеј 6:14).
 

ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРЕД ИСПОВЕСТ

 

Најбоља припрема за исповест је самоиспитивање помоћу Христових речи исказаних у Беседи на Гори. Ових неколико поглавља Јеванђеља која почињу   набрајањем блаженстава,   сабирају хришћански живот у најважнијим моментима.

Пред исповест треба да узмемо своје Библије и да их читамо промишљајући и преиспитујући себе у односу на речи Беседе; узимајући у обзир не само своје опште ставове, већ сваку своју мисао, реч, дело; не само свој "лични живот", већ све оно што наш живот на земљи значи: наш живот у дому са својом породицом, на послу, у нашим друштвеним и политичким активностима, у организацијама и савезима у којима радимо, у пословним активностима, у личним пословима; начин на који обликујемо своје мишљење, доносимо одлуке и спроводимо своја дела. Сва ова поља морају бити укључена у наша преиспитивања пре него што приђемо Господу.

Следећа питања, постављена у светлу набрајања блаженстава, понуђена су као помоћ при самосазнавању. Дата су више као општа упутства за потребан приступ, а не као исцрпно "преиспитивање савести". Пре свега, међутим, треба себи да поставимо најосновнија питања пред којима све друго пада, или опстаје: да ли заиста верујемо да је Христово учење практично и применљиво на наш живот у свету? Да ли заиста верујемо да Свети Дух у нама чини "све ствари могућим" укључујући и држање Христових заповести? Јер, ако не верујемо, нема разлога да идемо даље, било на исповест, било у Цркву уопште.
 

Блажени који плачу...

Да ли плачем? Да ли тугујем над патњама људским? Да ли жалим због невоља у цркви и држави, породици и друштву? Да ли патим са свима који пате, у беди и прљавштини, у очају и греху? Да ли жалим због болести, зараза, несрећа и смрти? Или све једноставно прихватам "такво какво је", прелазећи преко свега, и мислећи да је храброст оно што је у ствари окамењеност срца и недостатах саосећајне бриге? Имам ли саосећања за просте, пожудне, острашћене, себичне, невољне, зле и грешне овог света без осуде и погрде? Да ли ме туђи греси и безакоња жалосте? Или им се смејем, уживам злурадо, ликујем и подругујем у изопаченом задовољству над оним што истински хришћанин, попут Христа, оплакује?
 

Блажени кротки...

Јесам ли кротак кротошћу Христовом? Јесам ли кротак побеђујући зло добрим? Да ли прихватам и живим према чињеници да су смерна љубав, истина и храброст у врлини једина расположива оружја. у СВАКОЈ борби против греха и грешних? Да ли умишљам да сам господар над другима, у кући, на. послу, у цркви? Да ли волим и чак користим силу, брутално наређујући, управљајући слепо, застрашујући, принуђујући, да бих постигао оно шта желим? Да ли благосиљам оне који ме псују, да ли се молим за оне који ме злостављају, чиним добро онима који ме мрзе, служим онима који ме злоупотребљавају, говорим онима који ме избегавају? Да ли волим своје непријатеље и опраштам онима који ме вређају? Да ли верујем да је Христова кротост једини начин постизања истинске врлине? Блажени гладни и жедни правде...

Да ли сам гладан и жедан Бога? Да ли желим да будем праведан? Да ли настојим да постанем свет? Да ли читам, проучавам или се било како трудим, непрестано, због Љубави, Истине, Божјег Духа? Да ли се молим? Да ли постим? Да ли вршим "духовне вежбе" које ме утврђују у доброти? Да ли идем у Цркву? Да ли учествујем у Светим Тајнама? Да ли се трудим да помогнем, поучим, послужим некоме? Чиним ли ствари за које знам да шире праведност?
 

Блажени милостиви...

Имам ли милости за друге? Да ли опраштам онима који ме вређају? Да ли се трудим да разумем оне који се разликују од мене? Да ли уживам грдећи и осуђујући? Да ли причам о другима? Да ли се забављам оговарајући? Да ли говорим ствари, иако можда. тачне, које не би требали говорити јер могу само да повреде? Да ли се наслађујем неправдом? Да ли сам ја један од Законика који закон воли више од Живота? Да ли се трудим да изгладим ствари и кријем увреде, или узбуркавам ствари приговарањем и осуђивањем? Јесам ли ситничав и ускогруд? Да ли клеветам и срамотим друге? Јесам ли пун предрасуда, осуђујући и процењујући без прикладних чињеница већ раније утврђене ставове? Да ли више волим оштре осуде од нежног милосрђа?
 

Блажени чисти срцем...

Волим ли чистоту, једноставност и светост? Јесам ли искаљан нечистим помислима, речима и делима? Је ли мој ум упрљан демонским рационализацијама и предрасудама? Или сам чист и отворен према. свему што је добро? Да ли је моје тело подјармљено животињском чулношћу и пожудом? Да ли су моје помисли и дела чисти, или иза њих увек стоје скривене намере и потребе? Јесам ли поверљив и истинољубив, у доследности остварења циљева. и потпуно честит у свему? Или прећуткујем, и обмањујем, варам и лажем? Јесам ли лицемеран и претенциозан? Јесам ли роб неке страсти: јела, пића, пушења, рада, играња, спавања или нечег другог за шта се пре може рећи да поседује мене него обратно? Постоји ли мрак или нечистоћа која ме ослепљује и удаљава од слободе и светости у Богу?
 

Блажени миротворци...
Да ли волим и творим мир? У кући, на послу, у цркви, у друштву, и читавом свету? Јесам ли гневан и нестрпљив? Да ли се упуштам у расправе и доказивања? Да ли друге наводим на гнев? Да ли верујем у истинитост речи "окрени други образ"? Или узвраћам физичком снагом? Да ли волим насиље? Да ли ценим агресију или моћ? Да ли трагам за унутрашњим миром и тишином који су основа мира у свету?
 

Блажени прогнани правде ради...
Да ли сам икад гоњен због правде? Јесам ли спреман да будем? Јесам ли спреман да дам свој живот за истину без жеље за осветом? Да ли учествујем у нечем добром што изазива осуду у мојој околини? Или идем линијом мањег отпора не упуштајући се у послове који су на корист људима, у оквиру породице или посла, Цркве или друштва у целости? Да ли прећуткујем ствари које су лоше из страха, кукавичлука или лењости? Да ли избегавам одговорност? Да ли волим сигурност? Да ли браним свој сопствени ништавни живот без обзира на правду Божију? Да ли се у ствари стидим Христа?
 

Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима...
Да ли су моја радост и весеље у Богу или су у овом свету и његовим страстима, моћима, имањима и славама? Јесам ли зловољни подлац, љубоморан и ћудљив? Да ли очајавам, јесам ли без наде? Јесам ли песимиста и сумњичав? Да ли се жалим и ширим мрак и неспокојство на друге? Да ли моја вера нема никаквог утицаја на моја дела и ставове према дешавањима у животу? Да ли заиста обраћам пажњу на "љиљане у пољу" и верујем Богу и радујем се у том поверењу? Да лије моје благо у Богу или у мени самоме? Да ли је мој живот "уз Христа, у Богу, на небесима" или сам заиста човек овог доба и телом и умом и душом ?
Да ли верујем и заиста уживам "радости вере"?

Отац Томас Хопко http://en.wikipedia.org/wiki/Thomas_Hopko

Даље читање: Зашто је живот тежак и какве то везе има са грехом  

ГРЕХ САПЛИЋЕ ЧОВЕКА

Сваки грех саплиће човека, и умно, и физички, зато не смемо дозволити да се грех зачне у нама. Узмимо, на пример, ситуацију која је свакодневно присутна: човек каже, попићу једну, две, чаше ракије, није то ништа; али, кад се попију две и трећа долази на ред, па, четврта, па пета. И, шта ћемо сад!?

         Значи, сваки грех треба зауздати, одредити границу до које сме да иде и ни милиметар не попуштати. Ако пређемо границу одмах се треба исповедити, казати духовнику да си погазио своју сопствену заповест, није ти нико наредио нити те приморао. Бог види твоју ревност, види да се трудиш. Буди будан, пажљив, немој мислити: шта ме брига. Алкохолизам је порок који доводи до трагичних ситуација, има бројне негативне последице. Алкохоличар је жив али је мртав, има име да је жив али је мртав. А да не говоримо о развратном понашању где људи руше свој и углед породице и на крају, упропасте све, и економију, и богатство што су стекли, и углед пред људима.
         Или замислимо овакву ситуацију: неки мушкарац је занимљив, насмејао се некој жени и она њему; али се није стало на томе, дошло до катастрофе да просто он не зна да се извуче, постаје роб страсти а био је господар; био је господин а постао је ништа. Чуди се, како му ништа не полази за руком. Ама људи, гарантујем да деведесетпет посто пада морала, пада физичког, пада умног, пропасти материјалне, у људима се руши услед греха. Грех проузрокује сваку невољу у човеку.
         Недавно је у манастиру проф. др Владета Јеротић рекао да су многе болести психосоматске природе. Слажем се са проф. Јеротићем. Сетимо се човека у Едемском врту: здрав, поносан, фин, леп, све му се покоравало, био је прекрасан, сличан Богу... И шта би? Кад је почео да грамза дошао је у ситуацију да се боји шушња крај себе. Замисли цара који влада васионом а боји се шушња - то је грех.
         Грех проузрокује слабост, страх, беду невиђену, грех је зла појава, он долази од негативне силе, тј. сатане. Он мучи човека, јер је због греха пао; због непослушности Божијим заповестима почео полако да се горди а онда је изгубио свест о својој висини. Нормално, довео је у стање незадовољства јер напада људе и дању и ноћу, помућује умове људске. Људи говоре да немају мира, да их зле мисли муче, не знају шта им се дешава, не могу да спавају, итд... Сва су ова стања проузрокована грехом.
         Човек не мора да греши. Где пише да сам ја ноћас морао у коцкарницу да се коцкам и прокоцкам имање, али, сатана је предложио, човек усвојио предлог и, ето пропасти. Он предлаже, човек испуњава, али, сатана нема власт над тобом ако ти не прихватиш његов предлог.

         О борби са грехом

         Када се човек исповеда ни најмањи грех не треба да остане у тајности, у човеку. Тако пише у свештеним књигама: ако хоће човек да буде спокојан мора се ослободити греха, а грех је у, у ствари, деструктивна сила сатанска. Људи мисле, ако сам, рецимо, сад у Часном посту нехатом нешто појео на уљу, или мало јогурта попио у брзини, е, сад сам силно сагрешио. Не, тога се немој бојати; то се прегази као кад на путу заобиђеш препреку и наставиш даље а ниси напустио путни правац којим идеш. Тако и ово, била је то нека замка ђаволска, ви је нисте уважили и она је пукла, није успела. Али, то не значи да не кажемо ово своме духовном оцу, не зато што ће духовник то да реши, не, него што ће Бог да види твоју искреност и противљење предлогу сатанаском.
        

 У нашем времену немогуће је од мноштва хране у продавницама, на пијацама, да смо баш морали узети то што не треба. Али, не сматрам то за катастрофу јер је то јело, а ни јело ни нејело не спасава човека, али да не би сатана ликовао над нама како је успео да нас наговори да једемо пите масне, пијемо млеко, и слично, ми њему дајемо до знања да не пристајемо на његов предлог, боримо се против. Ово је нека врста мучеништва. Старац Јулијан блаженопочивши студенички старешина је говорио: ако предлоге сатанске не прихватамо онда нам се то пише као мучеништво. На Страшном суду он ће бити кажњен и суђен због тих предлога: те једите, те коцкајте се, живите развратно -то је све његов предлог, али ми нисмо уважили, идемо ка Христу као мученици. То је рат, то је сукоб.
         На Светој Тајни Крштења ми смо објавили рат сатани, немојте мислити да ће он сад спавати а ми га пљунули, погазили ногом. Он припрема ужасне замке и то баш за крштене људе. И то такве предлоге, такве снове и осећања да је човека страх и помислити. Треба имати на уму да се то дешава као предлог, немојте га уважавати и победили сте. Треба поучити људе да се не боје али и да не пристају на предлог. Имамо шансу да победимо, да будемо победиоци греха, то је велики принос душе људске и свести људске, јер сатана није ништа друго него деструктивна сила. То је судар, ваша свест, ваш мир, њему не одговара. Једном је ђаво рекао Светом Антонију Великом: Антоније ти постиш а ја не једем ништа; ти мало спаваш а ја баш никако; ти мало знаш Свето Писмо а ја га знам напамет; од првог до последњег слова био сам кад је писано, али шта вреди када ја немам мир а ти имаш.
         Дакле, човек је у предности, али на жалост, по сто пута на жалост, човек понекад умисли да је он сам себи довољан и ту је трагедија. Блаженопочивши владика Данило каже: људи који воле оне око себе то су Божији људи, људи који воле само себе то су сатански људи. Видите и сами: на послу, у друштву, у кући, чак се и дете наљути кад не добије оно што хоће! Ђаволу прија себичност, егоцентричност, ја, па, ја, то моје ја! постаје идол коме се клањам и ако ме неко повреди - ето свађе и невоље.

Преузето из књиге: ''Духовне поуке - Игуман Стефан''

http://www.manastirklisina.com/clanci/426-greh-saplice-coveka

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/p/blog-page_4710.html

Владика Јоаникије: Пост и молитва

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије одржао је у суботу, 30. марта 2013. године, у Херцег Новом предавање на тему „Пост и молитва“. Духовној трибини у херцегновској сали Дворане „Парк“, која је била испуњена до посљедњег мјеста, претходила је пројекција грузијског филма „Покајање“. Ово изузетно умјетничко остварење, према ријечима Владике Јоаникија, представља добар увод за назначену тему, нарочито ако се има виду да је вријеме припреме за Васкрс и када се, уз тјелесни, велика пажња скреће на духовни пост.

„Овај филм нас уводи у тајну греховног насљеђа које имамо у себи, које је присутно у свијету, присутно у друштву, тако да је покајање за гријехе и очишћење од грехова, прије свега, лични чин. Покајање мора бити лично, и ту има највећу вриједност, управо зато што од личног покајања, од тог духовног поста, почиње и колективно покајање, које нам је толико потребно. Од једног очишћеног срца у овоме свијету, од једне очишћене и просвијетљене савјести почиње очишћење цијелог друштва и цијелог свијета. Лични подвиг у Цркви, у заједници Цркве има увијек позитивне посљедице за заједницу, најприје за породичну заједницу. Истински побожно и врлинско биће у једној породици, а то може бити дијете, бака или било ко од нас, може да утиче јако на све око себе. Много је примјера у наше доба да једно дијете препороди цијелу породицу, јер Господ који излива своју милост на овај грешни свијет, врло често нас управо преко дјеце опомиње, упућује и изводи на прави пут,“ указао је Његово Преосвештенство.

Циљ подвига поста и молитве је повратак на прави пут Божији

Према Владичиним ријечима, људи су, као грешна бића, склони заблудама. Будући да сваки човјек носи насљеђе гријеха, покајање и пост имају за циљ да човјека врате на прави пут Божији, на пут љубави и заједништва. Зато је пост увијек нова прилика, а нарочито дани у којима се припремамо за највећи хришћански празник, за радосну и побједничку свечаност Васкрсења Господа Исуса Христа.

„Призвани смо, дакле, на највеће славље, и за то славље се спремамо као кад идемо на неку свечаност, свадбу, крштење или неки други радосни догађај. Настојимо да се и лијепо обучемо, да оставимо оне обичне, свакодневне бриге како бисмо се припремили за свечаност; пазимо, наравно, шта ћемо говорити, како ћемо се понашати, трудићемо се да нашем домаћину учинимо што већу част, а на тај начин ћемо и сами задобити част, јер учествујемо у једном радосном догађају, а камоли када се припремамо за највећи хришћански празник. “

„Зашто ми, драга браћо и сестре, постимо и Богу се молимо пред Васкрс? Можемо, као што неки кажу, да славимо Васкрс а да не постимо, евентуално, на Велики петак да не једемо месо, али таквом немарношћу, заправо, сваки тај човјек хоће да испоштује обичаје којима ни сам не препознаје смисао. Они који знају због чега посте и за кога посте, њима не треба пуно објашњавати. Они знају смисао поста, да кроз сам тај подвиг добијају награду, и имају трепет пред сусрет са Васкрслим Господом. Припреме за овај велики празник доносе очишћење душе и тијела. Потребно је, наравно, очишћење тијела; зато постимо тјелесно, али то није довољно. Потребно је и очишћење душе, а то значи да треба да пости и душа и тијело,“нагласио је Епископ будимљанско-никшићки.

Пост и молитва доносе нове благодати души и тијелу

Говорећи о душевном и тјелесном здрављу које пост и молитва доносе људском организму, Владика Јоаникије је казао да се тијело, на тај начин, растерећује и чисти, а душа се просвјетљује. Иако се многима чини тежак и скоро неостварив тјелесни пост, од њега је, ипак, захтјевнији онај душевни пост јер подразумијева покајање.

„Покајање захтијева да погледамо у своју душу, у своја срца, да сагледамо своје мисли и у њима нађемо оно што не ваља, а у нашем срцу и у души има много тога што не ваља. Свако ко искрено погледа у своје срце и у своју душу, наћи ће много тога што у нашој савјести није добро. Лијепа књижевност, лијеп филм помаже човјеку да препозна у себи оно што не ваља и зато је добро читати такву књижевност, нарочито писце који су израсли из православне традиције какви су Његош, Достојевски и овај Грузијац, изванредан режисер чији смо филм управо одгледали, али, то је само помоћно средство. Онај ко зна да се каје за своје гријехе, а нарочито ко зна да се мири са својима ближњима, да тражи опроштај или да опроштај пружи, тај чини велико богоугодно дјело.“

„Човјек је биће заједнице, та заједница га чини бићем, његов живот је заснован као заједница. Завађеност са ближњима ствара пакао, а налажење мира са собом и са ближњима јесте оно што нам треба и то не може без Божије милости. Божија милост нас подстиче на то да тражимо мир. У Светом Писму се каже: „Тражи мир и иди за њим, мир у својој души, али и мир са ближњима својим“. Дубље гледано, то значи мир са Богом, јер не можемо са Богом бити у миру ако нијесмо са собом и са ближњима. Да ли ће Господ нама опростити у потпуности, зависи од тога да ли ћемо ми својим ближњима опростити. Овај филм се не односи само на вријеме комунизма, он има универзално значење, јер насљеђе гријеха „ради“ у људском друштву, „ради“ у свакој личности, а покајање је лијек. Покајање отвара те прозоре да уђе Божија свјетлост у наше животе, очишћују се наше очи, наше мисли, наше душе, Божија свјетлост притиче и просвећује нашу заједницу и свакога од нас појединачно, и даје нови квалитет,“ поручио је, између осталог, Владика Јоаникије.

Предавање Преосвећеног Епископа Јоаникија организовали су Црквена општина Херцег Нови и надлежни парох протојереј-ставрофор Радомир Никчевић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

http://www.spc.rs/sr/vladika_joanikije_post_molitva

Заповест и циљ поста

Заповест да постимо дали су нам сам Господ и свети ученици и Апостоли његови, својим примером и речју. Ако су већ Господ и Апостоли постили, онда њихов пост свакако треба да служи нама за пример и подражавање, а уједно то је и заповест да и ми постимо. Нарочито, пак, речи самог Христа и Апостола његових, о чувању поста, треба да сматрамо као заповест о посту (в. Мт 11:16-17; 9:15; I Кор 7:5; итд).[1]

Савршени и истински пост, по сведочењу Спаситеља и Апостола, нама треба да буде неопходно средство као прво, у нашем освећењу и сједињењу са БОГОМ. Јер у Писму пост се сматра спаситељним средством и оруђем у одолевању искушењима ђавола који се не изгони осим молитвом и постом (Мт 17:1); пост је средство за обуздавање страсти (Пс 108:24); за смирење (Пс 34:13; Ис 58:5); за покајање и умилостивљавање Бога (II Цар 12:16-22; Јона 3); за угађање Богу (Лк 2:37); за разговор са Богом (Ш Цар 19:8-15); за богопознање и сапросијавање божанском светлошћу (Изл 34:28-35); за сједињавање са духовним светом (Мт 4:11). Пост је средство освећења и јединства са Ангелима и са Богом у којој заједници су првобитно у Рају обитавали људи уздржавајући се од забрањеног плода и хранећи се само плодовима осталог растиња (в. Пост 1:29-31); светитељи и на небесима непрестано пребивају не једући апсолутно ништа; оци Цркве свети пост називају подобијем рајског стања безгрешних прародитеља,[2] и подобијем живота светих на небесима.[3] Божанско Евангелије нам посну храну нуди као најсавршенију: Исус Христос, који нам је собом показао образац најпотпунијег савршенства, нигде у Евангелију, изузимајући време једења пасхалног јагњета, не представља се као корисник мрсне хране, али се много пута помиње како благосиља и користи посну храну.

Као друго, савршени и истинити пост нам служи као средство живог учешћа у животу, страдањима, смрти и слави Богочовековој и његових светих угодника. Сам Господ нам заповеда овакво заједничарење када каже: "Него ће доћи дани када ће се отети женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лк 5:35); ап. Павле такође говори о подражавању Исусу Христу: "Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу" (Флб 2:5); "Угледајте се на мене, као и ја на Христа" (И Кор 4:16). Тако Невеста Христова Црква, и свака душа хришћанска, при помену поста, страдања и смрти благодатног Женика-Христа, Женикових пријатеља -Претече Јована (Јн 4:29), и осталих другова Божијих (Јн 15:14), треба собом да пројави живо учешће својим личним постом, нарочито у данима у које су Спаситељ и светитељи постили или страдали. Постећи по одредби Цркве у данима поста Господа и светих, ми делом својим показујемо да нам, у стварима вере и духовног живота, Господ и свети другови његови служе као образац, а када постимо у данима страдања и смрти Господа и Светитеља, ми побожно исповедамо да нашем срцу нису никако страна њихова трпљења и ране, грехова наших ради. Страдања и смрт Господња и Светитеља његових, у којима ми треба живо да саучествујемо нашим постом, јесу жртва наша: тако наш пост у дане ових страдања и смрти јесте наша понизна жртва која нас у тим данима поставља у правилан однос према Господу и Светитељима који се принесоше на жртву за нас. Уопште, добровољно лишавање себе задовољстава и удобности које нам прописује или одобрава Православна Црква кроз: пост, молитвена бдења и поклоничка путовања светим местима, дужни смо свагда да прилажемо броју најбољих и живих сведочанстава нашег православља.

Св. Амвросије Милански каже: "Ко тврди да обитава у Христу, дужан је да у животу ходи како је Он ходио (уп. И Јн 2:6), тј. желиш ли бити хришћанином, поступај као што је поступао Христос. Он, немајући греха, постио је четрдесет дана, а ти, грешник, не желиш да постиш. Размисли о овоме: какав си ти хришћанин, ако се преједаш у време у које је Он постио"?[4] Због тога сви светитељи, како Старог тако и Новог завета, имајући живу веру у Спаситеља, посведочавају је између осталог и постом. Подвижници Старог завета, напр. пророци Мојсије, Илија, Данило, Претеча и други, својим строгим, испосничким животом, исповедаху своју веру у долазећег и имајући страдати Месију. Подвижници Новог завета, умртвљавајући и затруђујући тела своја (И Кор 9:27), исповедали су и исповедају веру своју у дошавшег на земљу и пострадавшег за нас Господа Исуса.

Прва недеља Великог поста се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот. У складу с тим Црква у току прве недеље обавља дужа богослужења него у току наредних дана. Од понедељка до четвртка се на великом повечерју чита покајнички канон светог Андреја Критског (+712). Овај канон је назван Велики, како због мноштва мисли и сећања који се у њему садрже, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недељи поста канон је подељен на четири дела, по броју дана. У среду и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египатске (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости. Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – светог Андреја Критског. У понедељак или уторак прве седмице после јутрења или часова свештеник чита парохијанима «Молитве за почетак поста Свете Четрдесетнице», које су наведене у Требнику. У суботу прве недеље Црква се сећа чудесне помоћи коју је великомученик Теодор Тирон (око +306) пружио константинопољским хришћанима 362. године, за време цара Јулијана Одступника (+363), кад је прве седмице Великог поста светац, који се јавио Константинопољском архиепископу, заповедио да се једе кољиво (куване житарице) уместо хране оскрнављене кропљењем крвљу идолских жртава на тржници.

Освећење кољива врши се у петак прве недеље на Пређеосвећеној литургији, после заамвоне молитве и појања молебана великомученику Теодору. У многим храмовима се петком или недељом обавља дирљив богослужбени обред под називом пасије (од латинског пассио – страдање). Он је у црквену употребу уведен за време Кијевског митрополита Петра Могиле (XВИИ в.). Служи се на повечерју (у петак) или на вечерњој (у недељу) прве, друге (често од друге), треће и четврте седмице поста и састоји се од читања Јеванђеља о Христовим страдањима, песама Страсне седмице – „Тебе, одејушчагосја свјетом, јако ризоју“ („Тебе, који си се обукао у светлост, као у хаљине“), „Приидите, ублажим Јосифа приснопамјатнаго“ („Ходите да блаженим назовемо Јосифа незаборавног“) и других – и поука. О пасијама се не говори у црквеном сутаву. Чин пасија је први пут наведен на крају Цветног триода који је 1702. године издао архимандрит Кијево-Печерске Лавре Јоасаф Кроновски. На крају описа чина је речено: „Свега овога сећамо се по савету, а не по заповести, што се све даје на расуђивање Светој Православној Цркви.“
НАПОМЕНА:

[1] Упутства ових места Писма види напред.

[2] св. Василије Велики у Беседи о стварању човека.

[3] св. Григорије Нисијски у Беседи пред наступањем Четрдесетнице.

[4] Сермо XXВ.

Преузето са Светосавља.

Пост - О претераном јелу

Поука старца Порфирија Кавсокаливита

Додатно читање: http://blog.preobrazenje.com/2012/04/molite-se-vise-za-druge-nego-za-sebe/ 

Κο пости, душу гости - http://blog.preobrazenje.com/2012/11/ko-posti-dusu-gosti/#more-1000 

Био сам присутан једном приликом кад је Старцу телефонирала нека госпођа тражећи од њега да се помоли за њу и тиме јој помогне да престане са преједањем, јер је била доста дебела. 

Запрепастио ме је његов одговор:

- Ниси довољно заволела Христа. Предај Му своје срце. Говори са усрдном љубављу: „Господе Исусе Христе...“, и заборавићеш на јело; отићи ће од тебе свака прождрљивост.

Овај савет сам записао у свом срцу и примењивао га кад би ми се пружила прилика.

Кад би ме обузела превремена глад, вероватно од лењости, предао бих свој ум молитви – „Господе Исусе Христе, молитвама Старчевим, помилуј ме“ - и, не схватајући како, прошла би ме глад све до часа заједничког обеда.

Извор: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracPorfirije/StaracPorfirije64.htm