БОЖИЋНИ ПОСТ

Увод

Свети Јован Златоусти, одломци из беседа о покајању: 

Јеси ли дакле грешан? Немој да очајаваш.

Какав је терет рећи једну реч: “сагрешио сам”. Или се устежеш да признаш да си грешан, јер не можеш да победиш клеветника ђавола? Али ти то спречи и разоружај га. Његов посао је да клевета. Па зашто не спречаваш? Зашто не исповедиш грех и не поравнаш твоје преступе, јер знаш да имаш таквог клеветника, који не може ћутати?

            

Јеси ли сагрешио? Дођи у цркву, реци пред Богам: “сагрешио сам”. Ништа друго од тебе нећу осим овога. Јер и само божанствено Писмо говори: “опомени ме да се судимо, казуј да се оправдаш” (Ис. 43, 26). Изреци грех, да га се решиш. А ту нема труда јер се за то не траже окружне посланице, а не тражи се ни новац нити нешто друго слично томе. Реци реч, признај да си грешан и кажи: “сагрешио сам”. 

Имаш ли грехе, немој очајавати. Нећу никада престати да о овоме говорим јер како сваки дан грешимо, сваки дан се морамо и кајати и као што оронулим кућама чинимо и на место трулог ново мећемо, па кад гдегод што струли ми то одбацујемо и мењамо и од таквог труда никада не презамо, тако ако си овог дана пао у грех, обнови се покајању.

            А да ли је могуће, рећи ћеш, покајнику да се спасе?

            Врло могуће.

            Цео сам живот у гресима провео, па хоћу ли се спасти ако се покајем?

            Хоћеш дакако.

            А чиме се то доказује?

            Човекољубљем Господа твога!

Свети  Исак Сиријски

Као благодат над благодатима (у јеврејском језику: као највиша благодат) људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. 

ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ ИЛИ ШТА ЈЕ ТО ГРЕХ

Да би се исповедали како приличи, морамо се припремити. Припрема за исповест има само један циљ: да нас наведе, да себе видимо онакве какви заиста јесмо пред Богом, да бисмо могли исповедати своје грехе у искреној нади опроштења.

Самоиспитивање

Да бисмо исповедали своје грехе морамо знати шта је грех. А да бисмо то знали морамо испитати своје животе: шта мислимо, шта говоримо, и шта чинимо.

Ту настаје велики проблем за многе од нас немамо, наиме, прикладна мерила према којима бисмо себе оценили. Често процењујемо по оном критеријуму који сматрамо исправним, а који је, у ствари, од хришћанства далеко као небо од земље.

На пример, процењујемо себе према сопственој идеји о нормалном људском бићу: "Ми смо нормални, просечни, као и други, не гори..."

Или према критеријумима које нам пружа друштво. "Ми смо честити грађани, поштујемо закон, напорно радимо, брижљиви смо домаћини.."

Или према некој увежбаној црквеној навици, која по себи и за себе нема никакву истинску хришћанску вредност: "Идемо у цркву недељом, не једемо месо петком, говоримо молитве, не играмо у време поста..."

Или, коначно, према старозаветним мерилима која су веома добра, али не сасвим у равни са оним што је хришћанско; "Ми не крадемо, не лажемо, не убијамо, не чинимо прељубу..."

Важно је да самоиспитивање буде дубок и озбиљни поглед на сопствени живот. Уз искреност и храброст, мора постојати и жеља да се нешто заиста и види. То мора бити и процена учињена тачно према хришћанским мерилима  животу и учењу Господа нашега Исуса Христа.

 

Проучавање учења Господњег

Пре него што проучимо себе, морамо проучити Јеванђеље и цео Нови Завет. Како ћемо просуђивати о себи по хришћанским мерилима, ако их не знамо или их не узимамо за озбиљно? У припреми за исповест, према томе, треба да проведемо више времена гледајући у Христа него гледајући себе. Заиста истина је да себе можемо јасније видети посматрајући Христа на кратко него гледајући себе сатима.
Хришћани треба да знају Јеванђеље и учење Новог Завета. У припреми за исповест црквени оци означили су неке посебне одељке који нам могу помоћи у посматрању нас какви јесмо и какви би требали да будемо. То су следећи одељци:

1. Беседа на гори  Матеј поглавља 5,6,7; Лука 6
2. Последња поглавља Посланице Св. Апостола Павла Римљанима 12,13,14.
3. 13. Поглавље Прве Посланице Св. Апостола Павла Коринћанима
4. Прва Посланица Св. Јована Богослова.

Наравно, ови одељци не исцрпљују пуноћу хришћанског живота, али су непроцењиви у самоиспитивању. Ако их брижљиво ишчитамо  а сви заједно не чине више од тринаест страна просечног издања Библије  и с пажњом их упоредимо са нашим ставовима и делима, имаћемо више него довољну могућност да себе преиспитамо у складу са мерилима по којима се једино Хришћани могу мерити.

 

Молитва и пост

Уз преиспитивање у светлу хришћанских идеала, за исповест се морамо припремити постом и молитвом. И једно и друго неопходни су чиниоци у нашој тежњи да прочистимо своје гледиште, да преузмемо управу над својим помислима, и да се нађемо у живом дијалогу са Богом, који ће нам Сам помоћи да увидимо своје грехе, да зажелимо опроштај и да заиста чинимо оно што је Њему угодно.
У молитвеницима могу се наћи молитве пред исповест које, ако желимо, можемо читати, заједно   са  "покајним   псалмима"   (Псалми 32,37,51,102,130,143). Ове молитве могу се читати насамо, или, што може бити плодоносније, у друштву других хришћана који се спремају за исповест. Било би лепо ако бисмо успели да у својим црквама обновимо заједнички карактер покајања пред Богом. Сви смо "делови једни других", и сви смо грешни пред Богом и једни према другима. Тако бисмо обновили, бар кроз заједничку побожност, јавну исповест. Ако се ово не чини у парохији, сигурно се може чинити вечерима уочи исповести, у Цркви, или са породицом или пријатељима. Све у свему, жалосно је што се породице као породице, заједно  не исповедају и причешћују редовније него што то чине.

Исправљање живота

Последњи корак у припреми за исповест јесте "исправка" оних промашаја, грехова које својим снагама још можемо исправити. То значи, на пример, да не можемо исповедати крађу, уколико не вратимо оно што смо украли; или мржњу, уколико не опростимо свом непријатељу; или гнев, уколико се не извинимо оном кога смо увредили.
Даје то услов покајања, јасно је постављено у причи Самог Спаситеља када нам говори да, кренемо ли да принесемо свој дар на олтар, па се сетимо како наш брат има нешто против нас, морамо отићи да се с њим помиримо пре него што свој дар принесемо (види Матеј 5:23).

Чак и тада, међутим, морамо бити пажљиви, да не бисмо још више згрешили показујући своје поправљање грешака, користећи своју наводну "хришћанску побожност" као прилику да се погордимо, или размећемо и хвалишемо. Наше поправљање живота треба да је неприметно; тихо, тајно, чак немо, ако ће наша дела говорити гласније и убедљивије од наших речи. Али у сваком случају, тај корак мора се обавити пре исповести, и најважније, пре Светог Причешћа.
Такође, требало би да нам буде јасно да број молитви и дужина поста у исповести, не могу заменити неопходна дела истинског покајања. Тако, онај који инсистира да добије благослов за Свето Причешће на основу тога што је "прочитао све молитве и постио недељу дана", а и даље одбија да се помири са својим братом, мора схватити да ти ритуали не значе ништа, апсолутно ништа, ако су одвојени од правог хришћанског живота.
"Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је... Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша"(види Јован 4:20; Матеј 6:14).
 

ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРЕД ИСПОВЕСТ

 

Најбоља припрема за исповест је самоиспитивање помоћу Христових речи исказаних у Беседи на Гори. Ових неколико поглавља Јеванђеља која почињу   набрајањем блаженстава,   сабирају хришћански живот у најважнијим моментима.

Пред исповест треба да узмемо своје Библије и да их читамо промишљајући и преиспитујући себе у односу на речи Беседе; узимајући у обзир не само своје опште ставове, већ сваку своју мисао, реч, дело; не само свој "лични живот", већ све оно што наш живот на земљи значи: наш живот у дому са својом породицом, на послу, у нашим друштвеним и политичким активностима, у организацијама и савезима у којима радимо, у пословним активностима, у личним пословима; начин на који обликујемо своје мишљење, доносимо одлуке и спроводимо своја дела. Сва ова поља морају бити укључена у наша преиспитивања пре него што приђемо Господу.

Следећа питања, постављена у светлу набрајања блаженстава, понуђена су као помоћ при самосазнавању. Дата су више као општа упутства за потребан приступ, а не као исцрпно "преиспитивање савести". Пре свега, међутим, треба себи да поставимо најосновнија питања пред којима све друго пада, или опстаје: да ли заиста верујемо да је Христово учење практично и применљиво на наш живот у свету? Да ли заиста верујемо да Свети Дух у нама чини "све ствари могућим" укључујући и држање Христових заповести? Јер, ако не верујемо, нема разлога да идемо даље, било на исповест, било у Цркву уопште.
 

Блажени који плачу...

Да ли плачем? Да ли тугујем над патњама људским? Да ли жалим због невоља у цркви и држави, породици и друштву? Да ли патим са свима који пате, у беди и прљавштини, у очају и греху? Да ли жалим због болести, зараза, несрећа и смрти? Или све једноставно прихватам "такво какво је", прелазећи преко свега, и мислећи да је храброст оно што је у ствари окамењеност срца и недостатах саосећајне бриге? Имам ли саосећања за просте, пожудне, острашћене, себичне, невољне, зле и грешне овог света без осуде и погрде? Да ли ме туђи греси и безакоња жалосте? Или им се смејем, уживам злурадо, ликујем и подругујем у изопаченом задовољству над оним што истински хришћанин, попут Христа, оплакује?
 

Блажени кротки...

Јесам ли кротак кротошћу Христовом? Јесам ли кротак побеђујући зло добрим? Да ли прихватам и живим према чињеници да су смерна љубав, истина и храброст у врлини једина расположива оружја. у СВАКОЈ борби против греха и грешних? Да ли умишљам да сам господар над другима, у кући, на. послу, у цркви? Да ли волим и чак користим силу, брутално наређујући, управљајући слепо, застрашујући, принуђујући, да бих постигао оно шта желим? Да ли благосиљам оне који ме псују, да ли се молим за оне који ме злостављају, чиним добро онима који ме мрзе, служим онима који ме злоупотребљавају, говорим онима који ме избегавају? Да ли волим своје непријатеље и опраштам онима који ме вређају? Да ли верујем да је Христова кротост једини начин постизања истинске врлине? Блажени гладни и жедни правде...

Да ли сам гладан и жедан Бога? Да ли желим да будем праведан? Да ли настојим да постанем свет? Да ли читам, проучавам или се било како трудим, непрестано, због Љубави, Истине, Божјег Духа? Да ли се молим? Да ли постим? Да ли вршим "духовне вежбе" које ме утврђују у доброти? Да ли идем у Цркву? Да ли учествујем у Светим Тајнама? Да ли се трудим да помогнем, поучим, послужим некоме? Чиним ли ствари за које знам да шире праведност?
 

Блажени милостиви...

Имам ли милости за друге? Да ли опраштам онима који ме вређају? Да ли се трудим да разумем оне који се разликују од мене? Да ли уживам грдећи и осуђујући? Да ли причам о другима? Да ли се забављам оговарајући? Да ли говорим ствари, иако можда. тачне, које не би требали говорити јер могу само да повреде? Да ли се наслађујем неправдом? Да ли сам ја један од Законика који закон воли више од Живота? Да ли се трудим да изгладим ствари и кријем увреде, или узбуркавам ствари приговарањем и осуђивањем? Јесам ли ситничав и ускогруд? Да ли клеветам и срамотим друге? Јесам ли пун предрасуда, осуђујући и процењујући без прикладних чињеница већ раније утврђене ставове? Да ли више волим оштре осуде од нежног милосрђа?
 

Блажени чисти срцем...

Волим ли чистоту, једноставност и светост? Јесам ли искаљан нечистим помислима, речима и делима? Је ли мој ум упрљан демонским рационализацијама и предрасудама? Или сам чист и отворен према. свему што је добро? Да ли је моје тело подјармљено животињском чулношћу и пожудом? Да ли су моје помисли и дела чисти, или иза њих увек стоје скривене намере и потребе? Јесам ли поверљив и истинољубив, у доследности остварења циљева. и потпуно честит у свему? Или прећуткујем, и обмањујем, варам и лажем? Јесам ли лицемеран и претенциозан? Јесам ли роб неке страсти: јела, пића, пушења, рада, играња, спавања или нечег другог за шта се пре може рећи да поседује мене него обратно? Постоји ли мрак или нечистоћа која ме ослепљује и удаљава од слободе и светости у Богу?
 

Блажени миротворци...
Да ли волим и творим мир? У кући, на послу, у цркви, у друштву, и читавом свету? Јесам ли гневан и нестрпљив? Да ли се упуштам у расправе и доказивања? Да ли друге наводим на гнев? Да ли верујем у истинитост речи "окрени други образ"? Или узвраћам физичком снагом? Да ли волим насиље? Да ли ценим агресију или моћ? Да ли трагам за унутрашњим миром и тишином који су основа мира у свету?
 

Блажени прогнани правде ради...
Да ли сам икад гоњен због правде? Јесам ли спреман да будем? Јесам ли спреман да дам свој живот за истину без жеље за осветом? Да ли учествујем у нечем добром што изазива осуду у мојој околини? Или идем линијом мањег отпора не упуштајући се у послове који су на корист људима, у оквиру породице или посла, Цркве или друштва у целости? Да ли прећуткујем ствари које су лоше из страха, кукавичлука или лењости? Да ли избегавам одговорност? Да ли волим сигурност? Да ли браним свој сопствени ништавни живот без обзира на правду Божију? Да ли се у ствари стидим Христа?
 

Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима...
Да ли су моја радост и весеље у Богу или су у овом свету и његовим страстима, моћима, имањима и славама? Јесам ли зловољни подлац, љубоморан и ћудљив? Да ли очајавам, јесам ли без наде? Јесам ли песимиста и сумњичав? Да ли се жалим и ширим мрак и неспокојство на друге? Да ли моја вера нема никаквог утицаја на моја дела и ставове према дешавањима у животу? Да ли заиста обраћам пажњу на "љиљане у пољу" и верујем Богу и радујем се у том поверењу? Да лије моје благо у Богу или у мени самоме? Да ли је мој живот "уз Христа, у Богу, на небесима" или сам заиста човек овог доба и телом и умом и душом ?
Да ли верујем и заиста уживам "радости вере"?

Отац Томас Хопко http://en.wikipedia.org/wiki/Thomas_Hopko

Даље читање: Зашто је живот тежак и какве то везе има са грехом  

ГРЕХ САПЛИЋЕ ЧОВЕКА

Сваки грех саплиће човека, и умно, и физички, зато не смемо дозволити да се грех зачне у нама. Узмимо, на пример, ситуацију која је свакодневно присутна: човек каже, попићу једну, две, чаше ракије, није то ништа; али, кад се попију две и трећа долази на ред, па, четврта, па пета. И, шта ћемо сад!?

         Значи, сваки грех треба зауздати, одредити границу до које сме да иде и ни милиметар не попуштати. Ако пређемо границу одмах се треба исповедити, казати духовнику да си погазио своју сопствену заповест, није ти нико наредио нити те приморао. Бог види твоју ревност, види да се трудиш. Буди будан, пажљив, немој мислити: шта ме брига. Алкохолизам је порок који доводи до трагичних ситуација, има бројне негативне последице. Алкохоличар је жив али је мртав, има име да је жив али је мртав. А да не говоримо о развратном понашању где људи руше свој и углед породице и на крају, упропасте све, и економију, и богатство што су стекли, и углед пред људима.
         Или замислимо овакву ситуацију: неки мушкарац је занимљив, насмејао се некој жени и она њему; али се није стало на томе, дошло до катастрофе да просто он не зна да се извуче, постаје роб страсти а био је господар; био је господин а постао је ништа. Чуди се, како му ништа не полази за руком. Ама људи, гарантујем да деведесетпет посто пада морала, пада физичког, пада умног, пропасти материјалне, у људима се руши услед греха. Грех проузрокује сваку невољу у човеку.
         Недавно је у манастиру проф. др Владета Јеротић рекао да су многе болести психосоматске природе. Слажем се са проф. Јеротићем. Сетимо се човека у Едемском врту: здрав, поносан, фин, леп, све му се покоравало, био је прекрасан, сличан Богу... И шта би? Кад је почео да грамза дошао је у ситуацију да се боји шушња крај себе. Замисли цара који влада васионом а боји се шушња - то је грех.
         Грех проузрокује слабост, страх, беду невиђену, грех је зла појава, он долази од негативне силе, тј. сатане. Он мучи човека, јер је због греха пао; због непослушности Божијим заповестима почео полако да се горди а онда је изгубио свест о својој висини. Нормално, довео је у стање незадовољства јер напада људе и дању и ноћу, помућује умове људске. Људи говоре да немају мира, да их зле мисли муче, не знају шта им се дешава, не могу да спавају, итд... Сва су ова стања проузрокована грехом.
         Човек не мора да греши. Где пише да сам ја ноћас морао у коцкарницу да се коцкам и прокоцкам имање, али, сатана је предложио, човек усвојио предлог и, ето пропасти. Он предлаже, човек испуњава, али, сатана нема власт над тобом ако ти не прихватиш његов предлог.

         О борби са грехом

         Када се човек исповеда ни најмањи грех не треба да остане у тајности, у човеку. Тако пише у свештеним књигама: ако хоће човек да буде спокојан мора се ослободити греха, а грех је у, у ствари, деструктивна сила сатанска. Људи мисле, ако сам, рецимо, сад у Часном посту нехатом нешто појео на уљу, или мало јогурта попио у брзини, е, сад сам силно сагрешио. Не, тога се немој бојати; то се прегази као кад на путу заобиђеш препреку и наставиш даље а ниси напустио путни правац којим идеш. Тако и ово, била је то нека замка ђаволска, ви је нисте уважили и она је пукла, није успела. Али, то не значи да не кажемо ово своме духовном оцу, не зато што ће духовник то да реши, не, него што ће Бог да види твоју искреност и противљење предлогу сатанаском.
        

 У нашем времену немогуће је од мноштва хране у продавницама, на пијацама, да смо баш морали узети то што не треба. Али, не сматрам то за катастрофу јер је то јело, а ни јело ни нејело не спасава човека, али да не би сатана ликовао над нама како је успео да нас наговори да једемо пите масне, пијемо млеко, и слично, ми њему дајемо до знања да не пристајемо на његов предлог, боримо се против. Ово је нека врста мучеништва. Старац Јулијан блаженопочивши студенички старешина је говорио: ако предлоге сатанске не прихватамо онда нам се то пише као мучеништво. На Страшном суду он ће бити кажњен и суђен због тих предлога: те једите, те коцкајте се, живите развратно -то је све његов предлог, али ми нисмо уважили, идемо ка Христу као мученици. То је рат, то је сукоб.
         На Светој Тајни Крштења ми смо објавили рат сатани, немојте мислити да ће он сад спавати а ми га пљунули, погазили ногом. Он припрема ужасне замке и то баш за крштене људе. И то такве предлоге, такве снове и осећања да је човека страх и помислити. Треба имати на уму да се то дешава као предлог, немојте га уважавати и победили сте. Треба поучити људе да се не боје али и да не пристају на предлог. Имамо шансу да победимо, да будемо победиоци греха, то је велики принос душе људске и свести људске, јер сатана није ништа друго него деструктивна сила. То је судар, ваша свест, ваш мир, њему не одговара. Једном је ђаво рекао Светом Антонију Великом: Антоније ти постиш а ја не једем ништа; ти мало спаваш а ја баш никако; ти мало знаш Свето Писмо а ја га знам напамет; од првог до последњег слова био сам кад је писано, али шта вреди када ја немам мир а ти имаш.
         Дакле, човек је у предности, али на жалост, по сто пута на жалост, човек понекад умисли да је он сам себи довољан и ту је трагедија. Блаженопочивши владика Данило каже: људи који воле оне око себе то су Божији људи, људи који воле само себе то су сатански људи. Видите и сами: на послу, у друштву, у кући, чак се и дете наљути кад не добије оно што хоће! Ђаволу прија себичност, егоцентричност, ја, па, ја, то моје ја! постаје идол коме се клањам и ако ме неко повреди - ето свађе и невоље.

Преузето из књиге: ''Духовне поуке - Игуман Стефан''

http://www.manastirklisina.com/clanci/426-greh-saplice-coveka