БОГ МЕ ЗОВЕ,АЛИ НЕМАМ КАД - СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

У овоме свету ми људи се изговарамо: па ја имам имања, да се око имања мучим, њива је моја, моје је све, Бог ме зове, немам кад, Господару, немам кад! Реци Господару неба и земље: немам кад! То је човек који не служи прво Богу, ни својој души. Та обузетост имовином може бити и материјална, видљива, али она може бити и духовна, невидљива, за човека који се бави науком, а Бог га позива за раскошну трпезу Своју да отвори очи, да види шта је Он створио за њега овде, какав чудесан свет, да се учи мудрости Божјој, доброти Божјој гледајући овај дивно створени Божји свет. Или научник: ја имам књиге, немам кад, изговори ме, реци Богу немам кад. Тај човек и тај научник ... нема кад да се одазове Богу. Или рецимо човек изабрао занат, изабрао позив, сав се посветио своме позиву, учитељ, професор свеједно, занатлија, ковач, кројач, сав се занео, сву душу, све тело у тај посао, а Бог га позива кроз сунце, кроз све Праведнике старозаветне, кроз Светитеље: "Хајдете, хајдете, људи, Све је готово". Немам кад, изговори ме молим те, немам кад ја да мислим о Божјим стварима. Онај други човек који се изговара са пет јарма волова: Молим те изговори ме, немам кад!

+++

...А трећи рече: ожених се, зато не могу доћи. Он представља онога који ништа у овоме свету не види осим своје породице, за њу живи, за њу мре, али то, то је мало пред Господом. Важно је да родитељ зна од кога је његова породица, чија је његова породица, ко је тај који храни његову породицу, кроз сунце и кроз птице и кроз биље и кроз пшеницу и кроз жито. Ко? Господ и Творац! А он нема кад! Сва брига то је његова породица, ништа друго неће да зна. Какав грех!

+++

Пазите, Господ нас кроз Цркву Своју непрекидно позива к Себи, позива нас на богату трпезу коју је поставио у Цркви Својој; сваки дан нас позива кроз Своје следбенике.

+++

"Много је званих, завршава данашње Свето Еванђеље, а мало изабраних". Много је званих...А истина од тога зависи, од мене, од тебе самог. Бог зове све, а ти како ћеш се одазвати, то зависи од тебе. Бог те позива Вечноме Животу, Вечној Правди, Вечној Љубави и нуди ти Вечни Живот. Од тебе зависи да ли ћеш се одазвати. Одазовеш ли се, гле, ти постајеш изабраник Божји.

Прочитај даље

РАЗМИШЉАЊА О БОЖИЋУ - СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

И зато, зато се у овоме свету и дешава највеће чудо Божје милости. Бог постаје човек! На Божић Бог се рађа у овоме свету. Ето нове Трпезе, Бог постао човек и засео на чело земаљске Божије софре. Смрт бежи од Њега, ђаво безобзирце бежи од Њега, сваки грех далеко, далеко бежи од Њега. Он, Господ Благи, Спаситељ Исус постао човек, очистио Трпезу Божју у овоме свету од греха, од смрти, од смрада греховног и смртног, од наказности и ужаса ђавољег, основао Цркву Своју. Ето Божје Правде, свете, неповредиве Трпезе. Црква - ето Трпезе Божје пуне хране Божје, коју нико не може однети у смрт, ни ђаволи, ни греси. А на тој Светој трпези Вечна Правда, Вечна Истина, Вечни Живот за нас људе. Уместо смрти живот у Христу, непролазан. Христос живот наш, Он је живот наш, Он! Свака смрт бежи од Њега. Господ шаље своје слуге, шаље свете Апостоле, шаље Светитеље, шаље многе Праведнике, шаље и зове на гозбу, зове у Цркву Своју.

Човече, све у овоме свету што ти треба, ето, Господ Христос ти нуди и даје у Цркви. Хајде, твоје је то. Неки се одазивају и долазе Цркви Христовој и спасавају се њоме. Други то одбацују, они у којима силно делује ђавоља злоћа, у којима делује неверје, у којима делује богоборство. Људи, живи споменици зла, они одбацују Господа Христа. Господ Христос је донео човеку и свету шта? Васкрсење! Он је Васкрсење рода нашег, Он је Живот рода нашег, рода људског. Он нам осигурава победу над смрћу, и Он је осигурање Вечног Живота. На који начин? На тај начин што све што је Господ донео у овај свет, може постати и моје, и твоје, и сваког човека. Све! И Вечна Правда, и Вечни Живот, и Вечна Истина цело Небо постаје твоје кроз Господа Христа ако у Њега верујеш.

Свети Јустин Ћелијски Празничне беседе

КАКО ПОБЕДИТИ ГУНЂАЊЕ ИЛИТИ СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ

Старче, чему користи роптање и како да гa човек избегне?

- Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.

Понекад нас „покварењак“ покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. 

Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш „опет пада киша“, почиње: „Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге.“ Ако мало после стане киша и ти му кажеш „Е, није баш много падало“, каже: „Да, зар је то била нека киша ? Све ће се осушити...“ А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!

Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији.

Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. „Урадићу колико стигнем.“ Говорио је. Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио „Слава Теби Боже“ и све му је ишло добро. 

А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао „Како си ?“ одговарао је „Ма пусти, не питај“. Никада није рекао „Слава Теби Боже“, само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка. Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не, благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином!

Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.

Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
текст из књиге „Чувајте душу“

ЗА СВЕТЕ ОЦЕ НАШЕ ЦРКВЕ МОЛИТВА И ДУХОВНИ ЖИВОТ НЕЗАМИСЛИВИ БЕЗ ПОСТА

За пустињске Оце молитва, као и уопште живот, незамисливи су без поста. Њима је из личног искуства било познато оно о чему свједочи модерна медицина и психологија: јединство тијела и душе у свим њиховим манифестацијама, односно психофизичка јединственост човековог бића. Душа оживотворава, или умртвљује тијело, тијело дјелује на душу, било позитивно било негативно. Цео човјек, у сваком моменту, учествује, било одређеним стањем, било дјелом, у злу или у добру. Зато, нема правог усавршавања човјековог без усавршавања његовог унутрашњег живота, као што не може бити ни правог духовног живота без активног учешћа тијела.

Пустињски Оци су са изузетном строгошћу упражњавали пост и придавали му особити значај. Само је љубав према браћи моглаљ да их натјера да привремено разреше своје правило, кад би ишли у госте или кад би сами примали госте. При том су сматрали да оно што једу у таквим приликама није храна него ,, љубав“ и држање заповјести Божије о љубави према ближњем.    

Митрполит Амфилохије Радовић- Литургија и подвижништво; Светигора, Цетиње 2011. 

                             

Свети Антоније Велики (Египатски)

Свети Макарије Велики

Свети Теодосије Општежитељ, Свети Арсеније Велики 

Свети Теодосије Велики