ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДЕ

Свети Кирил Јерусалимски вели: „Почетак света је вода, почетак Јеванђеља је Јордан”

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере.
Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад пију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Свети Николај Жички

Из књиге

Практична веронаука 

         Света Водица, нарочито она Богојављенска (коју народ углавном и узима и носи својим домовима), може се чувати неограничено време. Ма колико дуго је чували, она не губи своју освећујућу благодат нити постаје подложна кварењу. Има у народу породица које Богојављенску Водицу чувају по тридесет и више година, с тим што сваке године, од нове Водице, када је донесу
од цркве, помало додају у флашу у којој држе стару водицу.

Но, главно питање је: "Након једне године, када стигне нова Водица, шта да се ради са старом"? Одговор на то директно питање у црквеним књигама не пише, нити има било какво писано наређење у вези тога. Али зато постоји народно предање и обичај који је Црква прећутно усвојила,
те је исти стекао предањску вредност, као и многе друге ствари које се путем предања у Цркви чувају (а о чему је било говора у првом одговору на прво питање из Практичне веронауке).


Дакле, по том народном обичају, а сада и црквеном предању, уколико се сва количина Богојављенске Водице не утроши побожно у току године, онда се тај остатак, када стигне нова Водица, саспе у бунар, у реку или у цвеће. У сваком случају тамо где се неће изложити гажењу и обесвећењу.


Што се пак тиче Водице која се по домовима свети за Васкрс (никада: на Васкрс), она се у току поста може, и треба, узимати свако јутро по мало пре сваког јела, и тако утрошити. Она се управо и освећује са тим циљем, да би свети велики празник Васкрсења Христовог дочекали у освећеним домовима, али и са освећеним душама својим (као храмовима Духа Светога), чему побожно коришћење свете Водице итекако доприноси.


Уз ово допунско објашњење, треба ипак прочитати поново и ранији одговор о светој Водици, где је на крају оног одговора јасно речено шта све православни хришћанин треба да чини и практикује у овоме своме животу, а ради постизања свога спасења и задобијања вечнога живота у Царству Небескоме.