ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ - КАЖЊАВАЊЕ И НАГРАЂИВАЊЕ

 Николај Е. Пестов

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

КАЗНА И НАГРАДЕ

Ја оне које љубим карам и поправљам.
Откр. 3,19.

Деци је, као и Божијем цвећу, потребно и сунце које нежно греје, т.ј. љубав и нежност родитеља, али у исто време и влага - савети и поучавање, а понекад, чак, и олуја - казна.

Кажњавање деце није само право родитеља - то је њихова обавеза према деци која су згрешила. Сетимо се да је због занемаривања кажњавања порочних синова свештеник Илије био осуђен од Бога.

Свети Јован Златоуст овако говори о неопходности кажњавања деце: "А они очеви који се не брину о пристојности и скромности деце су детоубице и гори од детоубица, јер се овде ради о пропасти и смрти душе. Зато исто као што кад видиш да коњ срља ка провалији, затежеш му на брњици узде и силом га подижеш на задње ноге, а често и удариш, што је, истина, кажњавање, али кажњавање је мајка спасења; исто тако поступај и са својом децом, ако греше. Везуј грешника док не умилостивиш Бога; не пуштај га одвезаног да га још више не свеже гнев Божији. Ако ти вежеш, Бог касније неће везати, ако га ти не вежеш, онда га чекају страшни ланци".

Као што се види из речи Св. Златоуста, кажњавање је знак дејствене бриге за грешника, оно је показивање љубави. "Кога љуби Господ, онога кара", - каже се у Причама Соломоновим (Прич. 3,12), а потврђује апостол Павле (Јевр. 12, 6) и апостол Јован (Откр. 3,19).

За срце које воли пријатније је и лакше да милује децу, а тешко и мучно да кажњава. Зато је кажњавање показатељ дубоке љубави која жртвује свој душевни мир ради очишћења грехом запрљане душевне одеће детета.

Који је главни циљ саветовања и кажњавања? Исто као и чишћења од корова.

По речима Самог Господа, сатана стално сеје страсти, зле склоности и жеље у наше душе и у душе наше деце од најранијег узраста (Мт. 13, 25). Родитељи и васпитачи су позвани да поучавањем и кажњавањем чупају зле младице из усева (дечије душе). Оне се лакше кидају што су пре примећене и што су се мање укорениле. Притом, ако душу детета и васпитача веже љубав, и ако дете схвати кривицу и од срца се покаје, онда је зла младица ишчупана из корена.

Али ако у детету, дечаку или младићу, у мањој или већој мери, већ господари самољубље и тврдоглавост и оно није потпуно свесно своје кривице, оправдава се или је умањује у својим очима, онда зла младица казном није истргнута, већ је само забашурена и пригушена. Само страх од нове казне може да заустави у том случају даље бујање корова - тј. зле склоности.

У том случају казна мора да буде озбиљна да би се памтила дуго. Зато треба пажљиво бирати за децу карактер и меру казне, у зависности од духовног стања, осетљивости, степена прихватања своје кривице и дубине покајања за кривицу. Апостол Јуда указује: "И са расуђивањем једнима будите милостиви, а друге у страху спасавајте"(Јуд. 1, 22-23).

Колико рано треба почети са кажњавањем деце и како то чинити? Чујмо шта о томе каже Соломон коме је премудрост била дата у пуној мери као нарочити дар Божији. Соломон пише: "Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га на време"(Приче. 13, 25). И даље: "Карај сина својега докле има надања, и на погибао његову да му не прашта душа твоја" (Прич. 19,18). Исту ствар можемо прочитати и у другој књизи Библије - Премудрости Исуса сина Сирахова: "Не дај му слободе у младости и не праштај му погрешака његових. Савиј му врат док је млад и нагњечи му ребра док је мален, да ти не буде буитован и непослушан" (Сир. 30,1112).

О истоме говори народна мудрост: "Кажњавај дете док леже на клупу попреко, касно ће бити кад почне да леже уздуж."

Дакле, кажњавање за грешке је обавезно још од најранијег узраста. Међутим, облици кажњавања у Новом Завету нису исти као у Старом, као што ни дух и заповести нису исте.

По Новом Завету васпитање деце треба да се врши у духу љубави, кротости и милосрђа. Зато ударати или тући дете не треба. Ако је деци потребна озбиљна казна, није је тешко наћи за свако дете. Притом кажњавање може да буде јаче и дејственије од удараца. Например, забрањивање на одређено време игара, књига, забава, задовољстава, слаткиша, посета познаницима, а у млађем узрасту - стајање у углу, принудно седење на столици одређено време и сл.

Мајка затворника задонског Георгија је, на пример, имала обичај да кажњава дечака за непажњу у цркви тако што га је терала да прави поклоне до земље и није му дозвољавала да руча с њом.

Друга мајка је казнила сина за непослушност, јер није долазио кући на време, тако што три дана с њим није разговарала. Син се смирио и од тада више није каснио.

Ево још неких примера како су побожни родитељи кажњавали и исправљали своју децу.

Старац схиархимандрит Гаврил (из Спасо-Јелеазаровског манастира) је причао како га је мајка одвикавала од немирлука: "Деси се будем немиран, а мајка ми каже: "Гања, буди добар, стално си немиран, не слушаш, а ја ћу морати Богу да одговарам за тебе. Ти својим немирлуцима грехе одгајаш, после ни сам нећеш моћи с њима да изађеш на крај."

А младост тера своје: ма како се суздржавао - опет направим нешто... Ту мајка обично клекне на колена пред иконе и почне сва у сузама да се гласно жали на мене Богу и да се моли: "Господе, ево испросила сам од Тебе сина, а он је стално немиран, не слуша ме. Шта ћу с њим? И сам може да страда, и мене да погуби... Господе, не остави га, уразуми га да се смири..." И све тако, моли се наглас и плаче. А ја стојим поред, утишам се, слушам њене жалбе. Буде ме срамота, а и мајке ми жао.

"Мама, мама... нећу више", шапћем јој бојажљиво. А она стално моли Бога за мене. Ја јој опет обећавам да нећу бити немиран, па и сам почнем да се молим поред мајке".

Треба узети у обзир да строг прекор и дуг разговор с дететом, са детаљном анализом његове грешке може за децу да буде најнепријатнија казна ако се чини с умећем. Истина, то ће од родитеља захтевати више времена и биће много теже него ударити или истући дете, али ово последње може да донесе више штете, него користи.

Питао сам једног дечака које су мере кажњавања на њега највише утицале. Дечак је одговорио: "Кад претрпиш казну, онда имаш осећај да си се решио своје грешке и више се не бринеш за даље. Кад те само постиде, а не казне, осетиш збуњеност и кајање, и кривица ти узнемирује савест много јаче, него у првом случају".

У вези с овим треба се сетити Пимена Великог који је милосрђем и кротким разобличавањем умео да лечи такве пороке који нису могли да буду исцељени ни прекорима ни осудом братије, ни страхом од казне и протеривања.

Не треба прелазити ни преко најмањих дечијих преступа. Малога нема, по Светом Писму: "У маломе си био веран, над многим ћу те поставити", - каже Господ (Мт. 25, 21). Нека казна буде мала, макар грдња или прекор, али треба да буде присутна код сваког дечијег преступа.

По духовном закону, ако не страдамо и не покајемо се за своје грехе на земљи, они ће остати неизбрисани у књизи живота и мораћемо да трпимо због њих на оном свету. На овоме је заснована Тајна Покајања - Исповести.

При кажњавању деце веома је битно да родитељи буду потпуно присебни и у мирном стању духа. У озлојеђености човека напушта Дух Свети и губи се љубавно јединство душа детета и родитеља. Може се десити да се и дете озлоједи, и од казне ће онда бити више штете него користи. Осим тога у љутини се лако буде неправедан и суров под утицајем лукавог духа који овлада човеком у тим тренуцима.

Зато не кажњавајте децу у случајевима када осећате гнев или љутњу. Чак треба одложити и разговор с њима и грдњу до оног времена кад се дух умири и осећај љубави не победи љутњу. У овим случајевима Свети Оци нас подсећају на речи Господње: "Како може сатана да изгони сатану!" (Мк. 3, 23).

На опасност од озлојеђивања деце обраћањем или кажњавањем у љутњи нам указује и апостол Павле: "И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој" (Еф. 6, 4).

Пример љубавног, кротког уразумљивања детету даје само Јеванђеље. Дечак Исус је, по мишљењу своје Мајке, згрешио пред Њом и Јосифом: не рекавши Им ништа остао је у Јерусалиму после празника Пасхе, када су они кренули кући у Назарет. Марија и Јосиф су Га тражили цела три дана. Прочитајмо у Јеванђељу Мајчин прекор: " Чедо, што нам тако учини? Ево отац твој и ја тражисмо те с болом" (Лк. 2,48). Овде је дата и кривица дечака. И прекор. Али како је нежан прекор, каква се љубав чује у свакој речи Мајке!

И када видимо да су нам деца за нешто крива, кад је потребно да их изгрдимо, сетимо се овог јеванђељског примера љубавног разобличавања и подражавајмо га. Само љубав може да доведе наше речи до срца наше деце.

Преподобни Серафим Саровски је овако говорио једном игуману: "Буди својој деци (духовној) не отац, већ мајка". Овим речима је Преподобни указивао на неопходност испољавања не само суровости и строгости оца, колико нежне љубави и снисходљивости мајке.

Зато треба да се бојимо како своје слабости - сувишног снисхођења и прелажења преко ствари, тако и духовног раскида - отуђења деце од нас, и њиховог гнева.

Такав гнев срца још и није тако опасан у раном узрасту: дете је тада лакше убедити, искоренити му тврдоглавост, продобрити га нежношћу или казном. Али код старије деце то може да понекад и не уроди плодом, јер ће она, ипак, у нечему да инсистирају на своме и да не слушају. Понекад ствар може да постане толико опасна да родитељима једино остаје да примене средство које се може назвати подвигом љубави.

Карактеристичан пример нечег таквог постоји у летописима Оптиног манастира.

Један брат из скита је престао да иде на ноћно бденије оправдавајући се тиме што сам управитељ скита - игуман Антоније - такође не иде на бденије. А овога су, у ствари, у то доба тако болеле ноге да није могао да стоји. Много пута је игуман Антоније убеђивао немарног брата, али овај је одговарао да је присуствовање ноћном бденију преко његових снага и да ће пре отићи из манастира него што ће ићи на бденије.

Тада је игуман Антоније применио овакво средство. Без обзира на своју болест, сам је отишао на бденије, а оданде у келију тог брата. "Опрости, брате, - рекао је Антоније, - ако ти не мислиш на своју душу, ја сам сам пошао уместо тебе на бденије". И поклонио се дубоко брату. А кад се клањао из његових чизама је линуо млаз крви, јер су оне биле пуне крви из рана које су се отвориле на ногама. Брат се ужаснуо, сам се бацио пред игуманове ноге, молећи га за опроштај, и од тада је увек устајао на бденије.

Нека се родитељи сете овог случаја кад исцрпе дефинитивно сва њима доступна, уобичајена средства утицања, а опет не успеју да нагнају своју одраслу децу да слушају. И нека моле Бога да им пода мудрости да нађу онај подвиг љубави који би им вратио срца њихове деце.

У појединим случајевима приликом озлојеђења деце старијег узраста, њихова срца се могу размекшати, а она исправити само после снисхођења њиховом душевном стању и испољавања привременог попуштања. Притом родитељи треба да сједине љубав према деци с мудрошћу обраћања са њима.

Пример таквог мудрог попуштања даје преподобни Пахомије Велики.

У једном египатском манастиру један монах је хтео да добије неку дужност, али га игуман није сматрао достојним.

Једном је монах у великом гневу скоро на силу одвукао игумана да се објасни са преподобним Пахомијем. Дошли су код њега кад је овај био на зиду који је сам подизао око манастира. Монах је гневно повикао Преподобном: "Сиђи да докажеш мој грех, Пахомије лажове".

Кротки Пахомије у почетку није ништа одговорио грубом монаху, а овај је настављао своју грдњу.

Схвативши у каквом је душевном стању монах, Преподобни му је мирно рекао: "Опрости ми, згрешио сам, а ти никад ниси згрешио?"

Гнев монаха се стишао. Отишавши на страну с игуманом, Преподобни је сазнао у чему је ствар, а онда је дао овакав савет: "Послушај ме и испуни му молбу, да би му душу ишчупао из руку непријатеља".

Добивши оно што је тражио монах се за неколико дана покајао због своје грубости према Преподобном и отишао је да га моли за опроштај. Он је рекао: "Бог зна да би, да ниси био тако великодушан према мени и да си ми рекао само једну грубу реч, ја, грешник, напустио манастир и раскалуђерио се. Бог те благословио, Божији човече, јер ме је Господ оживео твојом добродушношћу".

Памтимо да само љубав пробија пут родитељима ка дететовом срцу и не одбацује их приликом кажњавања.

Ако дечије срце није озлојеђено, његова савест ће га сама разобличавати у таквим случајевима. И ако је детету усађена мисао да треба да претрпи за своје грешке, оно ће само да осети задовољство после кажњавања: уосталом сунце нарочито пријатно сија и нарочито нежно греје управо после олује. Кажњавање је патња, а патња чисти и просветљује душу, ако се подноси са смирењем.

Приликом пречестог кажњавања деце може се појавити опасност озлојеђивања њиховог срца, гашења љубави, отуђивања од родитеља и очајавања. То је велика опасност и родитељи треба опрезно да је избегавају.

И ако се кажњавање не може избећи, треба имати у рукама и противсредства која ће спречити све горе набројане рђаве последице кажњавања. Таква средства су (осим велике љубави родитеља и уобичајене нежности) похвале, различита бодрења и награде.

Али, честе похвале доноси штету и развијају код деце самољубље и уображеност. До тога долази када родитељи стално хвале децу. На похвалу треба гледати као на лек који се може узимати, али умерено и разборито. Истовремено, она је снажно средство подстицања детета да се труди, да буде вредно, уредно, послушно... Без похвале се не може у васпитавању. А штету коју, понекад, доноси похвала треба отклањати развојем хришћанског смирења у деци: скретати им пажњу на примере из околине, из живота Светих и подвижника побожности, читати им Јеванђеље...

Деци, такође, треба објашњавати да су нам сви таленти и способности дате од Бога и да немамо зашто да се гордимо. Од способних се више тражи, јер "од свакога коме је много дано, много ће се и тражити" (Лк. 12, 48).

У неким случајевима је могуће да ће бити потребне поуке као што су ове које ћемо описати.

У Дивејевском манастиру је живела удовица са својом ћерком. Девојчица је била лепа и често је слушала похвале о свом изгледу. То је у њој развило охолост и склоност ка улепшавању. Да би се девојчица исправила, мајка је замолила једну монахињу да јој да поуку. У сусрету са девојчицом сестра јој у присуству других каже: "Шта је с тобом, како си поружнела?" Ове речи су начиниле на девојчицу дубок утисак и она се одрекла своје страсти за улепшавањем.

Да би се у деци развијала ревност у врлинама, осим похвале, потребни су и разни подстицаји - поклони, слаткиши (у умереној количини), разумне забаве, посете познаницима и сл. Све ово треба да се дарује као последица њиховог достојног понашања и вредноће.

Нека деца осете да у родитељима увек имају пажљиву и правичну оцену свог понашања. И као што сви њихови преступи не треба да остану без казне, тако и све оно што је добро у њиховом понашању треба да им донесе утеху и награду.

* * *

Као што смо већ рекли, циљ поучавања и корења детета је разбуђивање, у његовој души, свести о сопственој кривици и жеље да се поправи. Ако се то постигне, духовна одећа васпитаника се избељује његовим покајањем.

Очигледан пример оваквог просветљења душе је писмо осмогодишње девојчице својој мајци (наводи се у оригиналу са правописним грешкама):

"Кајем се за све.

Кајем се за то што нисам слушала тебе и тату. Кајем се што сам Витју вређала. Признајем да се кад ти одеш ја као лопов пењем на Витјин кревет и одсецам комадић хлеба и једем. Кајем се за то. Кајем се за све. Ти драга моја мама, извини, рођена моја, више нећу, нећу, не. Немој ми више спремати ручак, немој више. Ја ћу увек вама ја ћу да спремам ручак. Спремаћу ручак и волећу вас, маму и тату и Витју и све. Извини и опрости и воли. И ја ћу тебе да волим. Волећу те. Волети и волети".

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/PravoslavnoVaspitanjeDecePestov/PravoslavnoVaspitanjeDecePestov.htm