ЧУДА ПРЕПОДОБНОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ

Преподобни Серафим Саровски

“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: „Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити“. Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и „Разговори са Мотовиловим“.

Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије.

ЧУДА СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ

Мина

Оче! – рекао сам – сви ми смо одавно желели да знамо којим путем вас је Господ привео к монаштву, али се ипак нисмо усуђивали да вас питамо о томе.

Знали смо наравно да је отац Николај у прошлости био морнар, командир једног од ратних бродова Руске флоте, пред њим је била блистава будућност и лично је познавао Цара. Његов рођени деда Акимов је био председник Државног Савета. Неки непознати, али очигледно страшно озбиљан разлог је приморао оца Николаја да промени свој живот и да постане монах.

Логично да нас је то веома интересовало. Отац није одмах одговорио.

- Иако сам васпитаван у православној породици, Црква и Њено учење су ми били далеки. Светски живот са његовим непрекидним саблазнима и празнином је гушила оно мало тога што је остало из детињства.

У време првог пута око света бродом имао само много нових сусрета. Тада сам се упознао са такозваним езотеричким тајним учењима Истока. Нећу причати о томе како и где се то десило. Рећићу само да је од тог времена мој живот пошао сасвим другим током. На мојем путу су почели да се појављују они којима сам безрезервно веровао као носиоцима виших знања и чије су речи за мене биле апсолутни закон. Буквално се оправдавало једно од основних поставки езотеризма: «Када је ученик спреман, учитељ ће се увек наћи».

Свом душом и искрено сам тежио да будем проводник добра, чији сам, како ми се тада чинило, био проверени служитељ. И Господ ме је – тако чврсто сада верујем, многогрешног видећи моју искреност и не желећи погибију моје душе, на чудан начин спасао. А десило се то овако.

Једном сам неочекивано добио хитан позив у Министарство поморства. Разговор је био кратак. – Вама је – рекли су ми тамо – додељен веома одговоран задатак. Крајње је неопходно да у једну од далекоисточних лука доставимо товар са минама. Товар је потпуно тајан. Предузете су све мере, да заинтересоване државе, а посебно Енглеска, не сазнају о томе. Овога пута ћете бити командир теретног брода натовареног опремом за камуфлажу кроз шуму. О маршрути и лукама у које имате право да уђете само ради товарења угља, ћете сазнати по изласку на море. Ви наравно схватате какво поверење вам се указује и направите одговарајуће закључке.

Кроз две недеље је све било спремно за пут. Ја се лично нисам много спремао. Понео сам оно најнеопходније, и само сам замолио своју дадиљу да ми упакује књиге које сам одабрао, а које су се односиле на она питања која су ме тада интересовала.

Ево нас на мору. Срећно смо прошли Балтик и изашли на широки океан. И тада је све почело …

У току овог дела приче глас оца Николаја је задрхтао и у њему се осетила тешко задржана узбудјеност, која се спонтано преносила и на нас.

- Океан, – наставио је своју причу отац,- нас је дочекао олујом, какве смо често ми морнари могли да видимо. Два дана смо се борили са стихијом, напрежући све снаге у тој борби, али бура није слабила. Измучен, сишао сам у своју кабину да би се загрејао шољом врућег чаја. У кабини је био велики неред, пошто су многе ствари, па тако и књиге попадале на под. С тешкоћом одржавајући равнотежу, махинално сам подигао прву књигу која ми је била под ногама, отворио је и одмах ми је у очи упао портрет неког старца у монашкој одежди, као и заглавље књиге: «Предање о животу и подвизима старца Саровске пустиње јеросхимонаха Серафима». Одакле и на који начин је до мене дошла ова књига, тог тренутка уопште нисам размишљао. Изглед погрбљеног старца је некако посебно привукао моју пажњу. Никада раније се нисам сусрео са именом јеросхимонаха Серафима, а и о другим подвижницима нисам много знао.

С тешкоћом се наместивши на кревету, почео сам да читам. Преда мном се отворио нови и досада за мене потпуно непознати духовни свет. Тиха светлост и душевни мир, које сам тако упорно тражио а нисам налазио, су сада обасјале моју душу доносећи неисказану сладост. Завршио сам са читањем и још једном сам погледао на старчев портрет и спонтано сам прислонио усне на његов лик. Први пут после много година из мојих очију су потекле сузе …

Олуја је некако почела да се смирује. Ја сам задремао, када је одједном неко почео пажљиво да ме буди. Био је то мој помоћник. Блед и узнемирен, он је прошапутао: «У великој смо невољи. Мина је испала из лежишта и клиза се по товарном делу брода».

Потрчали смо доле. При сваком покрету брода јасно се чуо туп ударац о бок једне од мина, која је испала из свог лежишта због таласа. Могла је да експлодира сваког тренутка и да уништи брод са смртоносним товаром и све чланове посаде, који нису у потпуности свесни опасности. Шта да се предузме? Брод је такодје био натоварен дрветом, а доћи до товарног дела брода, још у условима такве непогоде било је потпуно немогуће. Ако би се десило чудо и брод не би био уништен, требало би полако упловити у најближу луку, која је могла да буде само енглеска и где је тајном наредбом категорички било забрањено улажење. Применио сам једино могуће решење да се наруши наредба и уплови у луку и да се тако покушају спасти људи. О ономе што сам тада преживљавао ми је тешко и сада да се сетим а замислите шта је било тада?

Једини светли зрак је био старац Серафим. Ја сам превише добро знао, да случајности у свету нема, и да ми је Господ управо тог тренутка непознатим путем послао Свог Небеског Чувара у лику оца Серафима. Уложио сам сву снагу у своју слабу молитву, молећи Божијег Угодника да нас спасе од сигурне погибије.

И десило се несумњиво и велико чудо. Дошли смо срећно до једне од најближих енглеских лука, и ту су нас поново чудесно чувале Божија милост и молитве старца Серафима. Без обзира што су лучке власти извршиле најбрижљивију претрагу нашег брода, ништа није било надјено. Не треба ни рећи да смо после претраге раздвојили дрво од нашег смртоносног терета, и тада сам се на своје очи уверио како је била велика опасност: наши животи су буквално висили о концу. Ја сада не бих био овде и разговарао с вама да нам није помогао преподобни Серафим.

Чудесно обраћење једног младића

Један свештеник је имао сина Николаја, који је после уписаног факултета почео да губи веру, престао је да се моли и да посећује црквене службе. Наступило је вече уочи Божића.

- Коља, да ли би ишао на свеноћну службу пошто је сутра велики празник, – рекла му је мајка. – Како бисмо отац и ја били срећни ако би пошао у цркву.

Син је раздражено одговорио:

- Већ много пута сам вам рекао да тамо немам шта да тражим …Шта ћу добити у тој тесноћи и празнини?

- Коља пази да те Господ не казни за те речи, – скрушено је рекла мајка.

Те вечери се сину десило следеће: провукао је руку да би нешто узео са полице и узвикнуо је од бола. Руку није могао да покреће од бола испод мишке. Бол се појачавао, и испод мишке је брзо почео да расте тумор. Доктор који је позван ујутру је констатовао тешку болест. Рекао је да треба сачекати док тумор у потпуности не сазре и потом прибегнути операцији.

За Кољу је наступило време тешких мучења и бесаних ноћи. Медјутим он није заборавио да је његова болест почела после тога како му је мајка прорекла Божију казну. Он још није потпуно изгубио веру и савест му се пробудила. Приметио је да мајка има нову икону преподобног Серафима, који тек што је био прослављен. Увече је замолио мајку:

- Дај ми на ноћ ову икону преподобног Серафима.

Ноћу је попадију пробудио Кољин вапај. Потрчавши у собу, мајка је угледала следећи призор: Коља седи на кревету, а кревет и под испод су били прекривени гнојем.

Коља је био узбудјен и говорио је снебивљиво: – Код мене је сада био преподобни Серафим и рекао ми је да ћу погинути уколико се не покајем и не променим свој живот. Затим је преподобни дотакао моју болесну руку, и тумор је тог часа пукао. Сада је моја рука потпуно здрава.

Преживљени догадјај је изменио Кољину душу и живот. Напустио је факултет и уписао Духовну семинарију, а потом Академију. Завршивши је, примио је монаштво са именом Серафим и напослетку је постао епископ Дмитровски – један од најблагочестивијих људи нашег времена, «Богородичин старац», како су га звали због посебног поштовања Мајке Божије.

Ледена вода

Покојна Лидија Николајевна ми је крајем двадесетих година причала о свом путовању у Саров ускоро после прослављања преподобног Серафима. Њен супруг, Иља Михајлович, је био дубоко верујући човек. Преминуо је у чину протојереја. И.М. је поштовао преподобног Серафима дуго пре његовог прослављења и иницијатива за путовање у Саров и Дивјејево је била његова. Сама Л.Н се према предстојећем путовању односила потпуно равнодушно, тим пре што је мужу предстојало пословно путовање у Минхен.

Одлазак у Саров је био одредјен за почетак јула. Уочи поласка Л.Н. није била добро – имала је главобољу и јак бол у грлу и температуру 39. Била је подложна ангинама са гнојним чиревима у грлу, и болест је увек протицала веома тешко.

Медјутим Л.Н. је одлучила да сакрије болест од мужа, како не би одложила путовање. На путу јој је постало веома лоше: није могла да прогута чак ни воду, јер би почела да се гуши.

Од станице до манастира су путовали на коњима. Гушење се смањило због свежег ваздуха, али се бол у грлу и даље појачавао. Дошли смо мало пре свеноћне, и зауставили смо се у манастирској гостопријемници. И.М је разговарао са монахом-гостопријемником, а Л.Н. је отишла у собу и одлучила да не иде на службу.

И.М. се вратио и рекао да пре него што се оде на свеноћну треба отићи на извор преподобног и тамо се окупати. Даље, причала је Л.Н., ништа није била моја воља, већ све као да се дешавало мимо мене.
Пошли су до извора. Л.Н. је ушла у женску половину и прво што је чула је било: «Вода је ледена, директно пржи», а Л.Н. је помислила: «Безумно је са високом температуром улазити у ледену воду». Медјутим прекрстила се и ипак ушла и вода ју је заиста «опржила». Она се брзо обукла и изашла из купаонице. И.М. се задржао. Чекајући га, Л.Н. је посматрала наоколо. Тек у том тренутку је осетила ту неизрециву благодат, којом је прожето то место. И.М. је рекао да ће да сврати у гостопријемницу, а Л.Н. је саветовао да полако крене према цркви и да га тамо сачека. Л.Н. је дошавши до цркве срела И.М. на улазу. Ушли су у цркву, узели свеће, целивали ковчег са моштима преподобног. Почела је свеноћна служба.

- Станимо ближе излазу, – замолила је Л.Н., – како бисмо могли да изадјемо уколико се уморим. За Л.Н. је све било као у полусну, није се сећала почетка службе и била је зачудјена када ју је за време Шестопсалмија И.М. упитао:

- Јеси ли уморна, можда да изадјеш и будеш на свежем ваздуху до «Хвалите»?
– Не, уопште нуисам уморна.

Само је за време читања канона схватила да је грло не боли и да осећа необичну крепкост и лакоћу у свом телу. «Вероватно је температура висока и зато нема слабости, али зашто ме грло не боли?» – помислила је.

После Великог Славословља И.М. јој је опет предложио:
– Хајдемо у гостопријемницу, служба је дуга а ти си вероватно умрона.
– Не, не добро се осећам, останимо до краја.

Свеноћна служба се завршила и богомољци су почели да се разилазе, па су и они изашли. У госторпијемници су јој дали чај, и Л.Н. је први пут од почетка болести не само попила шољу чаја, већ је појела и парче манастирског хлеба.

У тајности од мужа је измерила температуру и била је нормална. Ноћ је преспавала као «заклана». Ујутру пре почетка Литургије причала је мужу о својој болести и исцељењу. Обоје су се усрдно молили поред моштију преподобног. Неколико дана проведених у Сарову су за Л.Н. били испуњени неизрецивим блаженством. Као успомену на исцељење има малу икону. Преподобни Серафим је на њој насликан како се моли на камену (исечак из неког часописа са почетка XX века). И.М. је налепио иконицу на картон, и она их је пратила на свим путевима њиховог веома напорног живота.

Кожух

Једном када сам посетио Саровски манастир, дали су ми да се покријем кожухом који је за живота носио преподобни Серафим. Целу ноћ нисам могао да заспим, пошто сам чуо рајско појање. Ујутру сам рекао монаху да нисам спавао, већ да сам слушао необично рајско појање.

Монах је рекао: «Тај кожух коме год га дамо да се њиме покрије, прозрокује ту појаву коју сте и сами доживели».

«Пиј воде са мог извора …»

Око 1950 године сам се тешко разболела на јетри. Два-три пута сам имала јаке нападе због проласка камена. Посебно ми је била тешка 1953 година: болови су били свакодневни. С напором сам издржавала осмочасовни радни дан на довољно одговорном послу.

О преласку на инвалиднину или пензију нисам могла ни да реазмишљам јер ми је на рукама била болесна мајка, која је живела ван града. Честа путовања до ње са тешким торбама су још више повећали болове.

Коначно је наступило лето и дугоочекивани одмор. У првим данима одмора сам имала напад жучи, који је трајао пет дана. Нисам имала никакву лекарску помоћ нити било каква средства за умирење болова. Камење је изашло, али је почела опште запаљење јетре. Толико сам била слаба да сам с муком успевала да служим своју болесну мајку.

Увече сам лежећи у кревету волела да прочитам моју омиљену књигу «Житије Преподобног оца Серафима Саровског». Једном сам му се читајући о многобројним исцељењима која је учинио обратила у мислима приближно следећим речима: «Толике си исцелио, па зашто не исцелиш и мене, кад видиш како страдам, а треба да радим за друге».

У том тренутку сам својим унутрашњим видом угледала поред себе старца Серафима. Ставио је свој бакарни крст на моју болесну јетру, и такодје унутар себе сам чула његов глас: «Сада попи воде са мог извора и бићеш потпуно здрава».

Тргла сам се од доживљеног. Навикла сам да анализирам своје духовне доживљаје, како не би упала у саблазан, и зато сам помислила да је све то само плод моје маште под утицајем онога што сам прочитала. Највише од свега су ме смутиле његове последње речи, – «попиј воде са мог извора». Одакле да узмем ту воду, када се налазим у Москви и знам да је приступ извору забрањен?!

Али речи дивног старца су се обистиниле следећег дана: добила сам бочицу воде, која је тог дана донешена из Сарова. Њу су ми донели сасвим «случајно».
Једном речју, са мном се десило чудо, попила сам ту воду, и од тада не осећам никакав бол и не престајем да захваљујем драгом старцу за чудесно исцељење.

«Стој чврсто, не падај …»

Ову причу сам чула од покојне Олимпијаде Ивановне. Она се узбудила препричавајући ми је, а син о коме се говорило је седео поред ње и потврдно климао главом, када му се она обраћала за потврду. Ево шта сам чула од ње:

- Вањи је било седам година. Он је био живахан, разуман и велики несташко. Живели смо у Москви, на Земљаном валу, а Вањин кум – попреко од нас, у петоспратници.

Једном увече сам послала Вањушу код кума да га позове на чај. Вања је претрчао улицу, попео се на трећи спрат, а пошто није могао да дохвати звоно на вратима, стао је на ограду на степеништу и само је хтео да пружи руку према звону, када су му ноге склизнуле и пао је у процеп измедју степеништа.

Стари портир је седећи доле, видео како је Вања као дзак пао на цементни под. Старац је добро знао нашу породицу и пожурио је вичући:
– Ваш син је пао!

Ми смо потрчали до Вање, али када смо дошли тамо, видели смо да нам он сам полако иде у сусрет.

- Вањечка, голубићу, ти си жив? – ухватила сам га за руке. – Где те боли?

- Нигде ме не боли. Просто сам потрчао код кума и хтео сам да позвоним, али сам пао доле. Лежао сам на поду и нисам могао да устанем. Тада ми је пришао старчић – исти онај што је насликан на слици која се налази у нашој соби. Подигао ме је и поставио на ноге, и рекао: «Хајде, стани чврсто, не падај». Пошао сам и никако нисам могао да се сетим због чега сте ме послали код кума. После тога је Вањуша чврсто спавао, и када је устао био је потпуно здрав. У мојој соби је висила огромна икона преподобног Серафима Саровског.

«Ко је он, тај старчић?»

Један мој познаник ми је послао писмо на француском језику, у коме га је једна Алзаскиња молила да јој пошаље нешто о Руској Православној Цркви: молитвеник или нешто томе слично. Послали смо јој нешто као одговор на писмо, и тиме се ствар завршила.

Касније сам био у Алзасу, и пошао да се упознам са њом, али ње није било кући. Упознао сам се са њеном свекрвом, старицом са великим хришћанским милосрдјем и простодушношћу.

Она ми је испричала следеће. Њихова породица је из старог племићког рода Алзаса, протестантске исповести. Треба рећи да у тој области Алзаса живи становништво разних исповести: половина су католици, а половина протестанти. Имају заједничку цркву, и у њој служе по распореду. Унутра се налази римски олтар, са статуама и свим осталим. А када служе протестанти, они заклоне католички олтар завесом, поставе свој сто на средину и моле се.

Недавно је у Алзасу медју протестантима започео покрет у корист поштовања светих. То се десило после упознавања са књигом Сабатје о католичком светитељу Франциску Асизском. Сам протестант је одушевљен животом тог праведника посетио Асизи. Породица мојих пријатеља је такодје била под утицајем те књиге. Пошто су и даље остали протестанти, они су се осећали незадовољно. Тежили су поштовању светих и Тајни. Када их је пастор поучавао, они су га молили да не заклања католички олтар, како би видели статуе светих. Њихов ум је тражио Истиниту Цркву.

И тако је једном млада жена, будући болесна, седела у врту и читала о животу Франциска Асизског. Врт је био сав у цвећу. Тишина сеоска …Читајући књигу, она се нашла у лаком сну. «Ни сама не знам како се то десило» – причала је она потом. – Иде према мени сам Франциск, а са њим погрбљени, сав у сјају старчић, као патријарх». Био је сав у белом. Уплашила сам се. А Франциск ми је пришао сасвим близу и рекао: «Кћери моја! Ти тражиш Истиниту Цркву – она је тамо, где је он. Она све подржава, али ни од кога не тражи подршке».

Бели старчић је ћутао и само се одобравајући осмехнуо Францисковим речима. Видјење се завршило. Она као да се пробудила. А ум као да јој је говорио: «То је повезано са Руском Црквом». И мир је ушао у њену душу.
После тог видјења је и било написано писмо, поменуто на почетку. Кроз два месеца сам поново био код њих, и тог пута сам од саме ње сазнао још и следеће. Они су довели код себе руског радника. Желећи да сазнају да ли је код њега све у реду, домаћица је ушла код њега и угледала на зиду у углу иконицу и препознала на њој тог старца, кога је видела у лаганом сну заједно са Франциском. У чудјењу и страху је упитала: «Ко је он, тај старчић?», «Преподобни Серафим, наш православни светитељ», – одговорио јој је радник. И тек тада је схватила смисао речи светог Франциска, да је истина – у Православној Цркви.

Књига

Имам житије преподобног Серафима Саровског. Ту књигу веома волим. Не само да сам је ја често ишчитавала, већ сам је давала и пријатељима и познаницима. Књига се толико исхабала да сам одлучила да је више ником не дајем.

Једном је код мене дошао мој добар пријатељ. Угледао је књигу на полици и тако упорно почео да моли за њу, да нисам издржала и дала сам му је.

-Дајем ти је под условом – рекла је – да је више никоме не дајеш. Видите како је исхабана и од читања су само листови остали.

- Књигу ћу читати сам и никоме, ниједном човеку је нећу показати, – убедио ме је мој пријатељ, али …није одржао дату реч.
Књигу је видела његова сусетка и тако исто га молила да јој је да да прочита о омиљеном светитељу, и он јој је дао строго рекавши:

- Немојте је ником давати, јер ако књига нестане шта ћу рећи власници?

Сусетка и њена ћерка су са великом радошћу читали књигу и нису журиле да се од ње растану. Сусеткина ћерка се свидјала младом инжењеру, који је и затражио њену руку. Он се девојци очигледно веома свидјао, али га је одбила:

- Ја сам верујућа, а ти ниси чак ни крштен. Нећеш поћи са мном да се венчаш, нећеш ми дати да идем у цркву, а када се роде деца, нећеш дозволити да их васпитавам тако, како ме је васпитавала моја мајка. Нећу се удати за тебе јер су нам погледи превише различити.

Будући одбијен, младић је још неколико пута покушао да је наговори, а потом је уграбивши време када је девојка била на послу, дошао код њене мајке и почео да је моли да она утиче на ћерку. Девојчина мајка је била љубазна према госту, али је одбила да наговара ћерку. Видевши да је он веома растројен, позвала га је на чај и пошла у кухињу да припреми све што је потребно.

Док је она правила чај, младић је седео за столом и прелиставао житије преподобног које је лежало на њему. Када је домаћица села с њим за сто, он је почео да је моли да му да да прочита ту књигу. Никаква одговарања нису деловала. Тада је захваљујући за чај и опростивши се, узео књигу и кренуо према вратима, обећавши у ходу да ће је ускоро вратити.

Јадна жена се бојала да изадје на очи мом пријатељу, и дани су пролазили а младић се није појављивао. Коначно је сазнала шта се десило, и обоје су са тугом размишљали о томе шта да раде.

Прошао је месец, два. Наступила је пета недеља Великог Поста. Младић се неочекивано појавио у кући омиљене девојке.

- Драги моји – радосно је узвикнуо – ја сам сада ваш, јуче сам се крстио, а све је то учинио преподобни Серафим. Када сам почео да листам ову књигу, толико ме је заинтересовала да нисам могао да се одвојим од ње. Потом сам пожелео да сазнам још нешто о вери, о Христу. Почео сам да читам, поверовао сам и коначно се крстио. А књига је цела, ево је. И ставио ју је на сто. Књига је доведена у потпуни ред и повезана у други и леп повез. У том чудесном облику ми је била и враћена. Одлучила сам да је поклоним женику и невести.

Хлеб

Једна стара монахиња из скита Сеарфимо-Дивјејевског манастира ми је испричала следећи случај.

- Ми немамо никакав превоз и зими код нас нико не долази. Дешава се да месецима нема никакве пртине, и да је све завејано. Одавно смо појели наш хлеб, и већ дуго једемо само суварке. Кажем Баћушки (они сви преподобног Серафима називају «Баћушка» или «Баћушка Серафим»): «Баћушка Серафиме, кад би нам послао мало хлеба, девојчицама су већ досадили суварци» (а у њиховом скиту су биле скоро све младе девојке).

Кроз пар сати је код нас дошао аутомобил, пун хлеба, и из њега је изашао нама познати човек из Дивјејева и кренуо право ка тој монахињи:

- Узми мати хлеб.

А сам је био зачудјен, скоро су му се и руке тресле, и прича: «Путујем из Дивјејева, возим хлеб у …(изговара назив другог скита). Одједном чујем глас: «Вози у …(изговара име нашег скита). Питам шофера: «Да ли си чуо нешто?». Он каже: «Не». Кроз неко време је глас поновио то исто, али строжије. Опет сам се обратио возачу и рекао: «Како то ја чујем, а ти не?». Прошло је још неко време. Баћушка Серафим је већ сасвим строго викнуо на њега, тако да је овај одмах рекао шоферу где да вози и ево их сад у нашем скиту.

«Више неће болети»

Не тако давно једну девојчицу (у том скиту при Серафимо-Дивјејевском манастиру има и девојчица од по десет-дванаест година) је веома заболео зуб, и цела уста су јој натекла. А она је имала послушање да спрема у цркви. Чисти тако она, а у цркви нема никога, а зуб је тако боли да има главобољу. Од бола је чак села и заплакала. Одједном је из олтара изашао неки старчић, као са иконе, а одежда му је била сва бела и он је био сав светао. Пришао је и рекао: «Зашто плачеш?», а она каже: «Боли ме зубић». Он ју је помиловао по образу и рекао: «Више те неће болети». И опет је ушао у олтар, затворивши врата за собом. Бол је прошао као да га није ни било. Девојчица је све испричала.

Интересантно је да су се врата која је старац за собом затворио, све време клатила на шаркама веома слободно, сама се отварала од ветра, а после тога нису знали како да их отворе, јер су се померила с места, иако их споља ништа није држало.

Суварак

Желим да вам испричам чудо које ми се десило недавно. Пробудивши се, осетила сам јак бол у десном куку. Помислила сам да опет почиње радикулит. Намазала сам машћу и ставила повез као и обично. Али увече се бол појачао. Мазала сам, везивала и ништа није помагало. Бол је био неподношљив и морала сам да позовем лекара. Схватила сам да ће ме одмах послати у болницу, а ја то нисам желела. И одлучила сам да трпим. Али бол се појачавала из дана у дан, тако да нисам могла ни да лежим, ни да седим, ни да ходам. Није ми се ни јело ни пило. Ипак сам трпела, а ујутру и увече као и обично се молила. Ноћу друге недеље бол је постао тако јак да више нисам могла да трпим. И помолила сам се: «Господе! Немам више снаге, помози ми!»

И тада сам се сетила суварка из Дивјејева, који је освећен у котлићу преподобног Серафима Саровског. Тај брижљиво чувани котлић се данас налази у олтару цркве у Дивјејеву. Баћушка Серафим је за живота делио суварке као благослов, и они су имали исцелитељску снагу. И данас дивјејевске монахиње стављају суварке у баћушкин котлић и потом га деле поклоницима. А једна верујућа жена је донела суварке у Клин, и дала два мојој сусетки, а ова један мени.

И сетивши се тога, на силу сам устала, нашла суварак, нашла молитву преподобном Серафиму, клекла, прочитала је три пута и замолила баћушку да ми помогне. Узела сам суварак и појела половину. Легла сам и чекала шта ће да се деси.

И десило ми се чудо. Осетила сам као да сам десет центиметара изнад кревета и нисам осећала тежину покривача. И бола није било. На очи као да ми је пала црна сенка, и ја сам заспала.

Пробудила сам се од звона на вратима. Устала сам, пошла, отворила врата, пошла назад и тек тад сам схватила да нема бола. Кроз недељу дана бол је потпуно нестао, као да га није ни било. Истовремено је нестао и уобичајен бол од бедра до пете у левој нози. Тако сам оздравила по молитвама Серафима Саровског. У нашој Скорбјашћенској цркви постоји његова икона. Одмах сам отишла тамо да захвалим Баћушки Серафиму и Господу.

Преузето са: http://www.cofe.ru/blagovest

Превод са руског: др Радмила Максимовић

Извор: Манастир Лепавина