Човек и жена су пре свега љубвена бића

Интервју: владика крушевачки Давид (Перовић)

Вашe Преосвештенство, зашто се женско питање наметнуло као одвојено од мушког питања када је то двоје неодвојиво, па још од питања Бога као Творца?

Женско питање, мушко питање! Хм. Данас је неко ту сигурно затајио! Наравно, прво и највише његово величанство савремени и модерни човек, још увек као почасна глава жени, а затим и њено величанство савремена и модерна жена, итекако вредна апсолутнога поштовања.

Не би требало да се човек ни данас као глава преузноси, па да поступа као главоња, нити да жени због тога буде криво, па да данас она не убира главу. Они су и данас једно са другим да би били заједно и једно, и то једно у Христу. Баш је такво било, и такво остало Божије благоизвољење о њима; о човеку и човечици – жени.

Само је питање мере у којој се наметнуло женско питање као одвојено од мушког питања. А то питање опстанка жене у времену које не погодује ни жени, ни човеку, ни њиховој деци, постоји, и оно је ово наше време. Ко га је проузроковао? Наравно, најпре савремени човек! Нестрпљивошћу, грубошћу, неваспитањем, сујетом, себељубљем и ствариљубљем, егоизмом, саблазнима, неверством, злочинима; идололатријом, и уопште свим другим видовима својих огрешења о љубав према Богу и ближњем, према непријатељу, према жени и деци, према Божијој творевини.

Какав је положај жене данас?

Положај незавидан, она одвећ иритабилна, да употребимо израз покојног патријарха српског Павла. Она је прилично брзоплета, дакле недовољно расудљива, зато што њен човек одвећ често крши такозвану једанаесту заповест: Не упетљавати се! А он се заиста упетљава у све и свашта. Зато га пречесто нема ту када је најпотребнији, и зато најмање воли оно и оне што би и које би требало највише да воли.
Човек се бави глобом и глобализмом, он глобализује и себе и све и сва око себе. Зато он са својим маштаријама најчешће и подсећа на глоб—балон.

Како исправно поставити питање и однос мушкарца и жене, па бити модеран а остати доследан Православљу?

Како? Не померати старе границе, не кварити добре обичаје, не измишљати хладну и топлу воду, не тражити хлеба преко погаче, увести у свој живот више стида и страха Божијега, не бити покварен да се други не би покварили, најпре сопствена деца; треба бити право мушко али и право женско… Слушати своју Православну Цркву као најчедољубивију матер, када сте је већ поменули на месту које јој приличи и припада.

Жена је постала робиња захтева који су пред њом и које и она сама жели да испуни?

О томе бих рекао то да савремена жена углавном или изневерава свој изначално јој даровани таленат да буде царица свога дома, и да буде плодовита маслина, или она до тога са тешком муком долази, зато што њен презапослени, еуфорични или самоумишљени човек, кога првенствено интересују комшијски и светски проблеми, нема петљу да је прати у томе, за шта уствари и треба да употреби сву своју најбољу снагу, и сву своју најбољу вољу.

Заправо, онај који је од њих двоје доминантнији у телегонији, тај и победу над другим односи, и за собом га повлачи. Наравно, и у саму пропаст. Човек и жена данас све ређе обедују заједно, а често одлазе и на годишњи одмор свако на своју страну, што полако али сигурно доводи до краха брака и кидања породичних веза.

Шта се то дешава са православним браком и породицом?
Дешава се то да су од стране самих православаца и брак и породица мање-више скренути са узаног, на широк пут. Понављамо, на широк пут, који никада није био, нити ће икада постати пут православних хришћана.

Западна култура и цивилизација промовише промискуитетни тип жене (видимо то и у серијама типа „Секс и град“), али ако дубље погледамо, жене су у ствари усамљена и дубоко несрећна бића, или таквима постају. Како живети хришћански у овом веку и како се остварити по принципу материнства, те на пословном плану и у друштвеном животу?

Само ревносним испуњавањем божанских, јеванђелских заповести, чиме и показивањем свога богољубља.

Тајна еротске љубави као врхунске екстазе, али и пута пропасти?

Све стоји у зависности од правилне и сврховите употребе, с једне стране, и неправилне и бесмислене употребе, с друге стране. Све можемо употребљавати тако да буде налично рају, или паклу. Зар не?!

Човек и жена су пре свега љубвена бића, а затим бића струјна и енергетска. Полна екстаза или иступљење о чему Ви говорите, требало би да их подсећа на Божије стварање света ни из чега. Дакле, да их подсети, и да их обавеже на стварање деце, а не да их нагони и обавезује само на наслађивање једно другим, а када су у питању деца – да испаљују ћорке; дакле да их та екстаза не усмерава само ка естрадама губитништва и усамљеништва, пропасти и пакла.

Од жене се тражи и у овом веку веће укључивање у политику, а с друге стране се зна, и истиче да политика убија женственост. Како ће се ствари одвијати на овом пољу у овој ери?
Политика ће у овој ери баш све, све више-и-више убијати, те самим тим и женственост; али и мушкост, и дечаштво и девојаштво. Рогобатно стрижено од стране једних, повећаваће се кошеним, од стране других; политика: стриженог – кошеног! Или још горе: глувих шаптање, ћоравих намигивање!

У којој мери слављење великих празника враћа вернике правој вери, истинском радовању и изражавању верских осећања код нас Срба. Јер ми памтимо и време које је иза нас, време када нисмо смели слободно исповедати властиту веру?

Слављење Божића, баш као и Васкрса, али и свих осталих празника у највећој могућој мери чини све то што сте степенасто поређали.

Што се тиче времена када се није смело, свако је могао, ако већ није смео. Свако је могао, али лично сви нису били храбри да исповеде, боље рећи да живе по својој вери. Зато је православна вера само за храбре! А оне који то нису, не би требало да ма ко осуђује, јер их ни она сама не осуђује. Она их само назива млаким и хладним.

Ваше Преосвештенство, шта поручујете нашем народу у овом тренутку и у оваквим приликама?

Честити Срби, покајте се и Богу се молите, јер се приближило Царство Божије. Док је земаљско замалена царство, Небеско је увек и довека! Ако ли Небеско мислите искати и дочекивати, ви се умножите, сложите и обожите!

Убројићу и себе у припадника Српског народа, и при том ћу се осећати најпочаствованијим. Зато ћу рећи и ово: Ако ми Срби будемо били са Богом, ко ће бити против нас?!

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

https://glassacera.wordpress.com/2012/03/17/intervju-vladika-david/