Истакнути пост

субота, 04. јун 2016.

Свети мученик Јован Владимир, Кнез српски


4. Јун
Јован Владимир (~970 - 1016) је од око 990. до 1016. године био владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина се одвијала током дуготрајног рата између Византије и Македонског царства. Покушао је савезништвом са Византијом да заштити своју земљу од македонског цара Самуила, али је овај ипак освојио Дукљу, а њега утамничио у Преспи, на југозападу Македоније. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољела заробљеног кнеза, и молила оца да је уда за њега. Самуило је дао Косару за жену Јовану Владимиру, и свог новопеченог зета вратио на дукљански престо, давши му при том да као његов вазал влада и Драчем. Владимир је био признат као побожан, праведан и саосјећајан владар.
Владао је у миру, избјегавши да се укључи у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом; цар је недуго након тога преминуо. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, последњег македонског цара, Јован Владимир је подмукло убијен 22. маја 1016. Одсјечена му је глава испред једне цркве у Преспи.
Јован Владимир је сахрањен у Преспи, и недуго по смрти признат за свеца и мученика, са празником 22. маја; он је први српски светац. Двије или три године након сахране његове мошти су пренесене у Дукљу, а око 1215. у Драч, гдје су остале до 1381. Након тога су чуване у Манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана све до 1995, када су пребачене у саборну цркву у Тирани, сједиште Албанске православне цркве. И у данашње доба, многи вјерници ходочасте до његових моштију, нарочито за његов празник. Реликвија везана за Светог Јована Владимира је и крст који је он држао у рукама када су му одсјекли главу. Тај крст се вјековима чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. Он се на иконама обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци.
Тридесетак година прије владавине Јована Владимира, Дукља је била дио прве уједињене српске државе, коју Константин Порфирогенит назива Серблиа (Σερβλια) у свом дјелу О управљању царством. Држава се распала по смрти њеног владара кнеза Часлава око 960, што је поспјешило успон других српских кнежевина, међу којима је најистакнутија Дукља. Око 990. њен владар постаје млади кнез Јован Владимир, наслиједивши на престолу свог оца Петрислава. Дукља је тада приближно обухватала данашњу Црну Гору, сјевероисточну Херцеговину и Коплик у Албанији, а састојала се од двије области, Зете на југу и Подгорја на сјеверу. Владимиров двор се налазио на подручју садашње општине Бар, у предјелу званом Крајина, на локалитету који се данас назива Краљич.
Јован Владимир ступа на историјску сцену током дуготрајног рата између Византије и цара Самуила - владара Македонског царства. Византијски цар Василије II је тражио подршку владара других балканских земаља за борбу против моћног Самуила, и због тога је ступио у везу са Јованом Владимиром. Српско посланство чији је долазак у Цариград 992. године забиљежен у једној повељи Манастира Велика Лавра из 993, је по свој прилици дошло из Дукље. Јован Владимир је такође био заинтересован да се осујете Самуилове намјере.
Савез са Византијом ипак није помогао дукљанском кнезу. Самуило је напао Дукљу 997, а Владимир, увидјевши након вишенедељних борби да не може ништа огромној царској сили, избјеже скупа са војском и народом на брдо Косорог (Облик). Према Љетопису Попа Дукљанина Владимир је тамо учинио чудо: брдо је било пуно змија отровница, али када се он помолио Господу да спасе његов народ, њихов угриз је постао безопасан. Самуило је оставио један дио војске да опсједа Косорог, док је са осталим четама освајао друга места. Послије извјесног времена, да би избавио своје људе од глади и мача, Владимир се предао, био свезан и послат у затвор у Преспу.
Док је окован венуо у затвору молећи се дању и ноћу, приказа му се анђео Господњи и прорече како ће ускоро бити ослобођен, али да ће касније умријети мученичком смрћу. Његова судбина у заточеништву је тема једне од најромантичнијих приповјести ране српске књижевности - то је прича о Владимиру и Теодори Косари, Самуиловој кћерци. Забиљежена је у дванаестом вијеку у Љетопису Попа Дукљанина, који овако описује сусрет Владимира и Косаре:
"И тако једног дана кћер цара Самуила, по имену Косара, потакнута и надахнута Светим Духом, приђе оцу и замоли га да сиђе са својим слушкињама да опере главу и ноге окованих и заробљених, што јој отац дозволи. И тако сиђе и изврши добро дјело. Међутим угледавши Владимира и видјевши да је лијепог изгледа, покоран, благ и скроман, као и да је пун знања и Божије мудрости, задржи се са њим у разговору, јер јој се његов говор учини сладак више него мед и саће.
Тако се, по Љетопису, Косара заљубила у лијепог сужња Владимира, а затим је оца усрдно молила да је уда за њега. Самуило, приграбивши земље, није ишао само за тим да их суровом силом држи у покорности, него је желио да нове поданике на неки срдачнији начин веже за себе и своју државу. Јовану Владимиру је дао своју кћер за жену, и вратио му Дукљу да у њој поново влада, али одсада као његов зет и вазал; повјерио му је, при том, и власт над Драчем. Исто је тако вратио Травунију Владимировом стрицу Драгомиру. Након тога, како биљежи Љетопис, „Владимир живљаше са својом женом Косаром у пуној светости и непорочности, љубећи Бога и служећи му дању и ноћу, а повјереним му народом владао је са страхом Божијим и правдом." У том периоду, црквенословенска писменост и други црквени утицаји Охридске патријаршије су се проширили у Дукљи. Владимир је, изгледа, владао у миру, избјегавајући да се укључи у велики рат. Он је, коначно, достигао своју кулминацију Самуиловим катастрофалним поразом од Византинаца 1014, а недуго за тим цар умире од срчаног удара.
Цара Самуила је наслиједио син Гаврило Радомир, али он је кратко владао: њега и његову жену убио је 1015. његов брат од стрица Јован Владислав, и преузео власт над Македонским царством. Владислав је сматрао да ће ојачати свој положај ако потамани све такмаце и Самуилове рођаке, те ради о глави и Јовану Владимиру. Стога му шаље гласнике са захтјевом да дође у Преспу, али Владимир одбија да то учини. Након тога му шаље златни крст на коме се заклео да му неће учинити никакво зло, а дукљански кнез на то одговара:
"Знамо да Господ наш Исус Христос, који је за нас страдао, није био распет на златном или сребрном, већ на дрвеном крсту. Зато, ако је твоја вјера права, и ако су твоје ријечи праве, пошаљи ми по свештеним лицима дрвени крст, па ћу доћи, будући да се, вјером и врлином нашега Господа Исуса Христа, уздам у животворни крст и драгоцјено дрво. "
Два епископа и један пустињак дођоше Владимиру, дадоше му дрвени крст, и потврдише да се цар заклео на том крсту. Владимир га пољуби, стави га у своја њедра, и с малом пратњом крену у Преспу. Чим је стигао тамо уђе у једну цркву да се, по свом обичају, помоли Богу. Изашао је из цркве држећи у рукама онај дрвени крст, а пред самим црквеним вратима га оборише војници кривоклетног Владислава и одсијекоше му главу; било је то 22. маја 1016.
Јована Владимира је наслиједио његов стриц Драгомир, који је сад владао и Дукљом и Травунијом. Владислав је убијен непуне двије године након Владимирове смрти: погођен је копљима у леђа приликом опсаде Драча, фебруара 1018. Према Љетопису, њему се појавио анђео у Владимировом лику, и убио га док је бјежао и викао својим војницима да га одбране од Владимира. Македонска царевина је срушена исте те године, а њена територија укључена у Византијско царство. Дукља се не спомиње наредних двадесетак година, вјероватно остајући вазална кнежевина Византије.
Крст на коме се Јован Владислав заклео, а Јован Владимир био погубљен, вјековима се чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. По причи Андровића, крст је уз аманет чувања најприје узео неки свештеник или властелин, а код њих је дошао као мираз кћерке његовог посљедњег мушког потомка. Они су крст чували као највећу вриједност, штитећи га и својим животима. За мјесто гдје се налази увијек су знала само два најстарија мушка члана породице. По мишљењу, пак, руског историчара Ивана Јастребова, крст је послије Владимирове погибије из Преспе у Крајину донијела Косара. Са осталим реликвијама чуван је у Манастиру Пречисте Богородице Крајинске. У јеку исламизације ове области у 18. вијеку манастир је срушен, а крст уступљен народу Крајине. Као заштитник племена и симбол богате љетине, чуван је као највећа светиња и поред тога што су Крајињани прешли на ислам. Јастребов даље сматра да су крст једном приликом од њих отели припадници сусједног племена Мркојевића, и касније га уступили Андровићима. Крст, од тисовог дрвета, окован је у сребро крајем 16. вијека, а на његовом доњем крају углављена је кугла од месинга у коју се умеће дрвени штап кад се крст носи. Дужина му је 45 цм, ширина 38 цм, а дебљина 2,5 цм.
Сваке године на Тројичин дан крст Светог Јована Владимира се пред литијом износи на врх планине Румије. Сви учесници у овој светковини окупљају се у Вељим Микулићима дан раније у поподневним сатима. Изношењу крста претходи богослужење у Цркви Светог Николе у Вељим Микулићима, које почиње тачно у поноћ. Послије литургије, око један сат након поноћи, почиње поход стрмом стазом ка 1593 метра високом врху Румије. На челу литије је крст, кога по традицији носи члан породице Андровић, иза њега иде свештеник, па онда остали. Међу походницима су традиционално и католици и муслимани тог краја. Добро се пази да неко из народа не изађе испред крста, јер се то, по старом вјеровању, сматра лошим знаком. Учесници у поворци пјевају: „Крсте носим, Бога молим, Господи помилуј." Након што литија коначно стигне на врх, у моменту изласка сунца почиње јутарње богослужење. Тамо је, по предању, некад стајала Црква Свете Тројице, коју је подигао Јован Владимир, а срушили Турци. Због тога је био обичај да вјерници на извјесној удаљености од врха узму камен и носе га до одредишта. Вјеровало се, кад се скупи довољно камења, црква ће се сама обновити. Црква Свете Тројице стоји поново на врху Румије од 2005; изградила ју је и освештала Српска православна црква. Послије обављених молитви, литија креће назад у Веље Микулиће, такође за крстом. Многи повратак искористе за сакупљање чувеног румијског црвеног коријена (тзв. трава од Румије), којем се приписују разна љековита својства. По силаску са планине закрштава се извор Питин, који је око пола километра од Цркве Светог Николе, а литија затим обилази око цркве. Након завршетка литије, наставља се до касно у ноћ народно весеље у Вељим Микулићима.
Из стољећа у стољеће, сваког Тројичин дана Владимиров крст је окупан сунчевим зракама на врху Румије, изузимајући период од 1959. до 1984, када светковина није одржавана. Њен ток је унеколико био измијењен 1999. године: из безбједносних разлога крст није изношен на Румију, а по први пут је, под стражом најстаријих Андровића, изложен приликом поноћне литургије у Цркви Светог Николе. То је куриозитет, јер га народ иначе никад не може видјети прије одласка на планину.
По класичном иконографском обрасцу лика Светог Јована Владимира, он се представља као краљ у свечаном владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци. Овај образац се развио у Македонији, гдје је Свети Јован Владимир обично приказан заједно са Светим Климентом и Наумом и локалним мисионарима званим Седмочисленици. Његов лик је осликан на фрескама у светогорским манастирима Хиландар, Зограф и Филотеј; бугарским манастирима Рила, Тројан и Гложене; и у Манастиру Свете Катарине на Синају. Ширењу култа Светог Јована Владимира допринио је Христофор Жефаровић, сликар и графичар из Македоније. Он га је уврстио међу владаре и свеце које је илустровао у свом дјелу Стематографија, издатом у Бечу 1741. Сљедеће године је издао бакропис са сценама Владимирових чуда, и то је као умножени графички отисак доспјело до кућа великог броја православних вјерника широм Балкана.
Најстарије житије Светог Јована Владимира је XXXVI поглавље „Љетописа Попа Дукљанина", написаног на латинском језику у 12. вијеку. То поглавље се сматра најљепшим и најлитерарнијим,[27] али такође и најпоузданијим дијелом Љетописа, чији остатак историчари углавном одбацују. Неки истраживачи сматрају да је оно засновано на неком обимнијем спису о Јовану Владимиру, који је саставио непознати аутор из Крајине непосредно по његовом погубљењу 1016. Према овом тумачењу, Поп Дукљанин је у свој Љетопис унио само неке, по њему најважније дијелове тог списа. На то указује и сам Поп Дукљанин који, завршавајући XXXVI поглавље, упућује читаоце на књигу о Владимировим дјелима „у којој су његова дјела по реду описана." Иако је Владимир био само кнез, у Љетопису и другим списима називају га краљем, под утицајем народног предања; исту титулу има и у народним пјесмама. Његова титула Краљ Србије произилази из чињенице да је Дукља називана и Србијом, како се види у дјелима Јована Скилице и Георгија Кедрина, византијских хроничара из 11. вијека. Житија на црквенословенском и грчком језику су му штампана у Венецији 1690. Свети Јован Владимир је ушао у треће издање Србљака, које је штампао београдски митрополит Михаило 1861; те године га је Српска православна црква и званично уврстила у светитеље. У Београду је 1925. издата Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру, коју је саставио епископ Николај (Велимировић).


1 коментар:

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis