Истакнути пост

петак, 07. новембар 2014.

Отац Јустин Пирву - Животопис једне победе

Отац Јустин Пирву
Отац Јустин Пирву се родио 10. фебруара 1919. године у селу Петру Вода (Северна Румунија), у веома побожној православној породици. На крштењу је добио име Јосиф. Још као дете волео је лепоту православне вере. У манастир Дурау је ушао 1936. године, а замонашен је 1939. године, после чега почиње да похађа богословски семинар у манастиру Черника у близини Букурешта, где се по Светим Оцима учио Литургији, типику, певању, иконографији и одбрани вере. Непрекидно је био у савршеном и складном славословљу са Црквом. Никада није престао да се труди да научи нешто ново. Тако је и са 94 године још читао не само светоотачке књиге, него и оне из културе, историје, философије и политике, својом изванредном меморијом запањујуће брзо и комплетно синтетизујући сложене идеје и претварајући их у праве афоризме, а све то с једном дозом милосрдне ведрине и духовитости, које најбоље представљају хришћански дух овог народа.
Као свој идеал поставио је испуњавање свих новозаветних заповести, а изнад свега највеће међу њима – љубави. Бог му је помогао да испуни ову жељу, тако да је љубав према Богу и људима постала његова основна одлика. Крштење је схватио као позив за испуњење Јеванђеља кроз служење свима, ка јединственој хармонији међу члановима Тела Христовог.
Када се уписао у Богословију у Черникама, открио је да су сви професори и ђаци чланови Легионарског покрета[1], којем су у то време припадали многи велики оци и архијереји, између осталих и патријарх Теоктист, митрополит Вартоломеј Ананије, архимандрити Софијано Богиу и Григорије Бабуш, Јоасаф Попе и Герасим Иску. Он се и сам, попут једног милиона Румуна, понесен природним патриотским осећањем и хришћанском племенитошћу, прикључио овом покрету. У вези овога покрета један ће новинар 2008. записати: „Легионаризам није био секта; он се у потпуности потчинио Апостолској Цркви, учењима православне вере и служио је Христовој Цркви преко многих жртви, ценом живота многих мученика који су предали сав свој живот Цркви и народу. Људе које сам лично упознао у затвору и који су давали своју кору хлеба и скидали са себе одећу за немоћне јер нису могли да гледају страдања своје браће и радији су били да сами умру, него њихова браћа; имали су толике снаге у исповедању вере, не друге него оне православне, да су многи од затворских чувара помоћу снаге њихове љубави постајали кротки и остајали неми испред моћи њихове вере.“

Његова ревност га је уврстила међу најбоље ђаке богословије. Ово најбоље показује чињеница да је крајем 60-тих година предавао догматику, старогрчки, француски и немачки језик богословима манастира Њамц. Пошто је маршал Антонеску затворио богословију у манастиру Черника, отац је продужио студије на семинару у Рамнику В`лчеа. За свештеника га је 1941. године у Јашију рукоположио епископ Валерије Моглан, викарни епископ митрополије Јашија. Прикључио се румунској армији 1942. године као свештеник мисионар на источном фронту, служећи Свету литургију војницима до 23. августа 1944. године, после чега се враћа у свој манастир.
Пoчетком 1946. године наставља студирање на богословији у Роману. Промена политичког режима ставила га је у незгодну позицију да се као предводник ђака богословије прихвати функције председника Румунско-руске пријатељске асоцијације. То што се није прикључио ниједној бољшевичкој иницијативи и што је промовисао хришћанску и националну едукацију, довело је до његовог хапшења, 14. маја 1948, када је осуђен на 12 година затвора.
Године затвора су биле године непрестаног страдања за Христа. Режим је користио сва могућа средства: глад, хладноћу, мучења, батине, понижавања, ускраћивање сна, светлости, ваздух и комуникације. Током тих година отац је изабрао подвиг ћутања. Пред његовим очима се дешавало десетковање елите, која је даровала своју љубав, проповедајући гоњенима. Ћутећи и слушајући сваког, отац Јустин се пре свега научио скривеном срдачном плачу, доспевши до неизразиве дубине смирења. Управо у затвору он је почео потпуно да пламти за Богом, а у њему да се запечаћује велика духовна тајна, која ће се у годинама после затвора богато откривати.
До августа 1949. био је мучен и испитиван у затвору у Сучави, одакле је премештен у Ајуд, комунистички затвор за интелектуалце. Ту је остао до 1951, када је послан у логор за принудни рад у Баји Сприе, у ком ће остати до 1954. и одакле ће бити премештен у Герли, а после тога у друге затворе. За прилике у затвору у Герли, он сам казује овако: „Нисам више био особа, био сам број – 267. Нису нам дозвољавали да се дозивамо именом; сви смо носили број. Можете ли то замислити!?“

Након одслужења затворске казне,1960, упитали су га шта ће радити пошто буде ослобођен. Одговорио је: „Наставићу да служим Цркви онамо где сам стао!“ За овај одговор добио је још четири године затвора без пресуде; њих је одслужио на Дунаву, у страшном логору Периправа. Растанке са својом браћом у Христу, које је Бог преко мучеништва позвао к себи, не би могао да поднесе да му Пресвета Богородица није открила да му треба завршити још једно дело пре него што и он прими мученички крај. Ово дело је било буђење мученичке и исповедничке свести код хришћана. Плод овог духовног препорода је данас очигледан у старчевом утицају у целом хришћанском свету. Један други, врло важан аспект, његовог рада се односи на монаштво, коме је он донео обнову, по обрасцу Светих Василија и Пахомија, који уједињује човекољубиву, катихетску и духовну страну.
Проповедање покајања, скори долазак Господњи и крај света, поруке су које су Пророци, Апостоли, сви Свети и Сам Господ донели на земљу. Ову исту поруку, позив на покајање заједно са Словом Божијим, отац је неуморно проповедао, особито у задњим годинама свога живота. Православље очевих учења (било оних упућених народу, било оних пренесених благословом преко његових ученика), било је исто толико беспрекорно колико и племенитост његове жртве за народ, тако да су гомиле непријатеља занемеле пред правим слугом Божијим, не налазећи ману у његовим речима и делима.


Убрзо пошто је ослобођен и вратио се у очеву кућу, 14. маја 1964, очева мајка, за коју је он сам говорио да је била света, преставила се Богу и до данас је поштована од парохијске Цркве. Како му је био забрањен повратак у манастир до 1966. године, радио као шумарски радник. Након годину дана, баш на иницијативу официра Секуритате-а који га је надгледао, поново је примљен у монаштво у манастиру Секу у округу Њамц, где су му духовници били оци Епифаније Акатрине и Антим Гаине – преподобни и свети отац, који је у лето 1974. године преминуо у наручју оца Јустина, а кога је он увек наводио као пример најаутентичнијег и најузвишенијег монашког живота.

Од режима је 1975. године добио дозволу да отпутује на Свету Гору, где му је било и предложено да остане, али је он више волео да се врати у отаџбину. Власти су му одредиле принудни боравак у манастиру Бистрици, код Пјатра Њамц. Овде се, заједно са другим великим духовницима онога времена, постарао за утврђивање духовности и за хришћанско и национално образовање свих оних који су га тражили. Многи су од њих тада изабрали монашки пут или свештенство. Углед доброг духовника и вештог учитеља му је донео многе невоље од стране власти, али га је и прославио у многим деловима земље и у читавом православном свету.

Манастир Петру Вода

У јесен 1991. године, после кратког боравка у манастиру Секу, дошао је у родно село, Петру Вода, и са благословом тадашњег митрополита а садашњег патријарха Даниела Чуботеа, поставио је темељ мушког манастира, посвећеног Светим Архангелима.С благословом викарног епископа Јашијске архиепископије установио је 1992. године светогорски типик у Петру Води. Горећа жеља оца игумана је била да се манастир посвети генерацији жртвованој за Христа у затворима, чије мошти почивају у црквеним ћивотима и на манастирском гробљу, као што су: отац Георге Калчу, отац Штефан Марку, песник Раду Џир, Тудор Попеску и остали. Помињући затворске светитеље, рекао је: „Толико ми недостају и толико ме радује помисао да ћемо се видети, много више него помисао да ћу видети своје родитеље“.

За кратко време манастир Петру Вода је постао прави светионик узвишеног живота, који је променио и одуховио целокупни румунски живот. Оаза хришћанске духовне слободе, преко непромењеног чувања православних учења и историјске истине румунског народа, учинили су од овог манастира јасно сведочанство Божије воље, проповедане и испуњене оцем игуманом Јустином. Изнад свега он се старао да у нама изгради лик Христов и да нас уједињени као браћу једног истог духовног оца. Љубав оца Јустина за нас, његове ученике, јесте лик и подобије Божије љубави према њему.


Отац се особито старао да све ради по типику и са благословом Цркве. За финансирање је користио само донације верних, и то у потпуности, тако да је у подизању манастира учествовала читава земља, символишући на тај начин победу Светога Духа и духовног и литургијског јединства – што је наш вољени пастир и представљао. Отац је био активно укључен све аспекте румунског православног живота, пре свега као духовник, али и као ктитор многих скитова, манастира и парохијских цркви у целој земљи. Између осталог, заједно са још тројицом преживелих из ондашњих затвора, он је ктитор манастира Светог Јустина Философа и Светих румунских мученика, подигнутог на месту логора за принудни рад из Поарта Албе (Канал), где су нестали толики свештеници.

Од 1999. године почео је да подиже женски манастир у Палтину, у Петру Вода. Манастир је на почетку био замишљен као место на ком ће се остваривати подвиг човекољубља, преко старачког дома, интерната и школе за децу, лабораторије лековитог биља и медицинских кабинета. Међутим, како је овај манастир постао највеће општежиће у земљи (са 170 монахиња), он је постао и центар проповеди православне речи, преко рада на светоотачким књигама и апологетским издањима, као што је часопис „Atitudini” („Ставови”).
Старац Јустин је у сваком тренутку тежио према Небеском царству у себи и у свакој особи коју је срео, било непосредно, било кад се за некога молио. Више од било чега је ценио чистоту вере доживљену у чистоти срца, никада не одвајајући праву мисао од светог живота, тако да цели живот постане потврда Евангелија Бога Слова. Трудио се да се Свето Писмо испуни преко његових дела и да све у његовом животу служи спасењу људи, како преко труда исповедања речима, тако и преко строгог и непрекидног подвига, подвига већег од природе, којег је увећавао све до краја живота. Током година које је провео као игуман, очев свакодневни програм је био: обавезно учешће на Светој литургији; служење верним (и то и по четрнаест, па и до до осамнаест сати!) који су долазили из целог света са најразличитијим видовима страдања, и за које је он стално налазио најприкладнији лек; строг пост – јео је врло мало хране и то касно ноћу; читање молитвеног правила и светоотачких књига и, на крају, свега два до три сата ноћног одмора.

Као духовник, следећи с великом префињеношћу пример Учитеља и Спаситеља нашег Исуса Христа, отац се бринуо једним благодатним расуђивањем и неизрецивом милошћу око савршене слободе своје духовне деце, не стављајући никог у шаблон, већ са прецизношћу опажајући стање и позив душе онога ко је бивао испод епитрахиља, и борећи се да на свећњак постави Божанску светлост, коју је Бог запалио у сваком од нас преко Светог крштења, сведочећи преко свог живота божанску реч која је позвала и њега, а која и нас све зове: „Будите свети, као што сам и Ја свет!“

Последњих четрдесет дана живота је провео мученички, а пожелео је да буде пострижен у велику схиму под истим именом. Страшна страдања је поднео достојанствено, у пуноћи благодати, што је свима посведочило да је био „Теофорос“, носилац Христа, као што је написано: „Онај који је, преко дара благодати, постао једнодушан Богу, и онај који прониче у тајне божанске преко тежње срца свог за Богом, према промисли за заједничарење са Црквом, такав светли и прослављен је, на славу Животворне Тројице у векове и векова. Амин.“ (Преподобни Симеон Столпник Дивногорац).


После неколико недеља патње и тешких болова, архимандрит Јустин (Пирву) је 16. јуна 2013. г. напустио овај пролазни живот и преселио се на небо, код Светих мученика и исповедника које је толико волео и с којима је толико жудео да се сједини.Божија чуда показана преко оца Јустина су небројена, од честих случајева лечења рака, лечења неплодности, егзорцизама најтежих случајева, избављење од дуготрајних и тешких страсти, потпуне промене најнесрећнијих карактера, до уобичајених доказа предвиђања и прозорљивости. Знајући очево савршено смирење, које није трпело чути макар једну реч похвале док је још био у телу, сведочанства ових чудеса, тек од сада могу бити забележена и објављена, ради прослављања Имена Божијег, а на радост свих.
Хришћанска визија и благодат дела, речи и живота оца Јустина показали су да је Црква ћивот вечног живота и темељ румунског друштва. Верујући и Духом Светим прожети лик његове светости остаће вечно у срцима оних којих су га познавали, и као најузвишенија и најсветија личност којом је Бог удостојио овај народ.

Житије саставили монах Филотеј из братства манастира Петру Вода и расофорна монахиња Неонила из сестринства манастира Палтин.
Са румунског превео ђакон Жарко Марковски, Букурешт, октобар 2013.

[1] Легионарски покрет („Легија Арханђела Михајла“или „Гвоздена ограда“) – масовни патриотско-национални покрет у Румунији за очување Православља, националног идентитета и монархије, а против плутократије, атеизма и бољшевизма. Његов оснивач и вођа је био Корнелиу Зелеа Кодреану (1889–1938). Покрет је настао почетком двадесетих година XX века, да би био забрањен 1941.



Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis