САВИНДАН

 

СВЕТИ САВА

Први Архиепископ српски

- САВИНДАН -

Поред многих радости које нам Православље дарује током периода од Св. Николе па до краја месеца јануара ми Срби имамо још једну радост више, још један празник више, а то је празник Св. Саве.

Овај празник, код нас је скопчан са свечаним Литургијама, Светосавским програмима и академијама које имају за циљ да покажу карактер личности Св. Саве, који је био и принц, и подвижник, и монах, и поглавар цркве, и писац и правник и дипломата, родоначелник Српске цркве и државе. Но од свих могућих аспеката приступа животу и делу Св. Саве, хоћу вашој пажњи да укажем на два најзначајнија, али чини ми се, у овим приликама запостављена аспекта, и то на Св. Саву Светитеља Божијег и Саву Просветитеља.

Да је био само дипломата и Никола Пашић би носио ореол, да је био само просветитељ, и Доситеј би имао место у календару, да је био само књижевник, слављени би били и он и Његош у исти дан, да је био само Поглавар Цркве, и сви би наши архиепископи и патријарси били свети, ако је био најумнија глава свога века, и само то – онда му је и Никола Тесла раван у светитељству. Кад би људске, а не Божије руке плеле венац, Христовим војницима, Цар Душан би га понео, а царски син Растко остао без њега. Како онда објаснити да су најумнији, најмоћнији, најутицајнији међу нама вековима падали на колена пред Св. Савом, њему се молили и од њега помоћ искали, од њега спаљеног, а не од других живих и себи равних.

Светитељ и Просветитељ, ово двоје је у Православној Цркви нераздељиво и неодвојиво. Сава је највећи српски просветитељ јер је највећи српски Светитељ. Ово кажем јер је управо у нашем веку дошло до радикалног одвајања просвете од светости и од њеног правог извора Цркве.

Јер многи учени Срби, поготово у нашој новијој историји, су избегавали да говоре о Св. Сави као Светитељу, човеку вере, духовности, поста и молитве, подвига, једном речју, човека Цркве. Више их је занимао Св. Сава као књижевник, правник, дипломата, организатор, што је довело до тога да наше данашње недоумице и духовна спотицања и кризе које трају годинама, само су последица наше колективне удаљености од идеала које је давно међу нама утемељио наш Св. Сава. Дакле прво што кажемо о Сави, макар и несвесно, јесте да је Свети. Категорија Светости припада пре свега Богу. Светост је нешто што није од овога света. То нам говори грчка реч ''агиос'' што у преводу на српски значи неземаљски, нестварни, не од овога света. Због тога у Цркви свако себе освећује по мери свог живљења у Богу као извору светости.

Због тога ко хоће да се приближи Св. Сави и упозна на прави начин његову личност и дело, мора пре свега схватити да се њему не приступа као према било којој другој нашој историјској личности. Приступ Св. Сави подразумева посебно духовно расположење, побожност, црквеност, литургијско-подвижнички живот пре свега.

Тајна светитељства Немањиног сина је само у три речи: Жртва Христа ради! Св. Сава је пре свега био сав утемељен у Цркви, на Личности Богочовека Христа. На Њему као на ''крајеугаоном камену'' он гради и изграђује своју личност и своје свестрано и многоплодно дело. Често пута када гледам фреску Савину из манастира Милешеве чини ми се као да из његових смирених немањићки плавих очију сија светлост и лепота Христовог лика.

Говоримо о Св. Сави кроз његова дела, Хиландарски и Карејски типик. Ту пре свега задивљује интензитет личног подвига, молитве и поста. Подвргавао је себе честом исповедању и причешћивању. Доспевши у висине као небопарни орао породио је, тј. обновио је не само себе већ и целу земљу Св. Духом.

Био је први Србин који је својим животом, вером и љубављу према Богу и ближњима сведочио о вечним вредностима на земљи. Он се својим животом, умношћу и делима високо уздигао изнад наших људских индивидуалности и личних интереса. Црквене песме кажу да је био ''небески човек и земаљски анђео''.

Пут Св. Саве првенствено је био пут Божији и он није хтео да зна за неки други пут кроз живот и као апостол Павле је говорио:''Нећу да знам ни за шта сем за Христа  распета и васкрсла''.

Човек не може решити проблем човека. То је Растко осетио јаче него ико, осетио је да је човек без Христа ништа, и зато је побегао за Богочовеком. И у Њему нашао решење свих проблема који муче душу људску. А Расткову душу су мучили вечни проблеми страшније него иједну српску душу. То сведочи Његово бегство из царског двора у тихе обитељи Светогорске. Схватио је да је за правилно решење ма ког човековог проблема потребна интервенција Бога, делатност Бога. Само сарадња Бога и човека решава све проблеме човека. Без тога човек се претвара у чудовиште, које проблеме рода људског решава људождерством, ратом, покољем, помором, убиством. Због тога је постао први бегунац из времена у вечност, наш први искок из времена у вечност. Бег са двора је на неки начин револуција и тако је Растко наш најмлађи, највећи и једини истински револуционар. Побунио се одлучније него ико против свега пролазног и смртног у име вечног и бесмртног. Побуна против зла у себи, против смрти у себи, то је Расткова побуна.

Сава је тако Господа Исуса Христа довео у српску земљу у српску душу и провео преко ње и кроз њу. Ту је извор свих његових светих дела која је починио за живота на земљи. То је једина вредност и сигуран темељ на коме је он зидао и српску државу и српску Цркву. Најзначајније и најтеже је поставити темељ било чему. Било је царева и кнежева. Све је прошло остао је Св. Сава. Од њега имамо богатства непролазна. Све чиме се данас хвалимо то је од Св. Саве. Иконе којима се цео свет клања. А он је поставио темељ који може да носи и српску државу и Цркву ево осам – девет векова. Шта је хтео Св. Сава? Да Господ Исус Христос царује у свакој српској породици, да царује у школи, у просвети у сваком послу српском и људском. Он хоће да у душу српском роду, да у српско тело удахне душу живу. Дотле је Србија била леш, он је тај леш оживотворио. Св. Сава је утемељио Србију, Србију коју је претворио у безброј храмова и светих школа. Свуда се славио Господ Исус Христос, свуда је био један закон и један устав Свето Јеванђеље. Зато се вратио из Хиландара, и зато је кренуо српском земљом да створи свету Србију помоћу Цркве и Свете школе не обичне него Свете школе. Осетио је Св. Сава да је човек несавршено и недовршено биће, човек је нешто што треба усавршити и довршити. Стога је главни циљ просвете усавршити и довршити човека. Овде се намеће само једно питање – чиме усавршити и довршити човека? ''Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески'' – то божанско савршенство поставити и као циљ живота и као циљ просвете и као циљ културе и као циљ свеколике људске делатности. Св. Сава је највећи српски просветитељ јер је највећи српски светитељ, а истинска просвета је она која научи човека вечном животу, која показује човеку да је овај наш земаљски живот кратак и дат човеку да њиме стекне живот вечни и бесмртни. То је Света школа и тој просвети учи нас Христос.

Дакле, прво и најглавније дело Св. Саве је што нам је дао јединога истинитога Бога Господа Исуса Христа. Из Њега извиру, из Њега потичу и сва славна дела историје и нашег народа. Задужбине. Он је био надахнуће за све великане. Рецимо, Свети Кнез Лазар је чедо Св. Саве – он иде стопама Св. Саве који је зацртао пут свим српским Светитељима.

Просвета је пројекција светости. Без светости нема просвете. Господ Исус Христос је дао просвету која даје човеку знање о оном што је најважније за човека, да је човек бесмртно вечно биће. Светитељи су из себе подвигом и врлинама истиснули сваки грех, мрак и таму. Зато тврдимо да је наводни сукоб између Цркве и школе неприродан, вештачки изазван. Морамо се потрудити ми сада и овде да поново имамо ''олтаре знања'' крај ''олтара веровања''. Јер просвета онако како је данас други схватају је дресура, стицање знања без духовности, морала и одговорности. Истинска просвета претвара грешног човека у праведног, праведног у светог, смртног у бесмртног, а све то чини помоћу вере, покајања, смирења, кротости, трпљења, праштања, поста и молитве. Свака од ових врлина истински преображава и просветљава човека увек из добра на боље. Дакле, хришћанска светосавска просвета темењи се на светитељству као врхунском и вечном идеалу.

Многа су и вечна дела Св. Саве у историји у култури српског народа. Он је за сва времена уобличио и усмерио нашу националну свест и физиономију и нашу историју и нашу културу. Темељ српском културном и научном развоју Св. Сава је ударио подизањем манастира Хиландара. Највеће дело Св. Саве је стварање и организација Српске Православне Цркве коју је ставио у службу напретка народа и државе. Св. Сава је уложио велики труд да православље постане главни смисао и садржај српске културе. Зато су Срби без Св. Саве бесмислени, неразумљиви и неподношљиви...

Данас сви Срби полажу испит пред Св. Савом, вечни испит светосавски. Пита све нас Св. Сава – шта је за тебе вера, шта је за тебе Христос? Ако Он за тебе није Бог, ако Његово Јеванђеље за тебе није врховни закон и устав – ти ниси мој, ти ниси Србин, ти си одрод, ти немаш српску душу. Царски син је пронашао пут молитве и поста, као једини пут којим очишћујеш себе, којим се очишћује душа човекова, очишћује од сваког зла. Царски син је постио целог живота. Важи и за нас исто правило: да су молитва и пост једини пут да очистимо себе од сваког греха од сваке страсти. То је Његов пут, то је Његова педагогика, то је васпитање које је Св. Сава оставио српском роду.

Ако нисмо у стању да ко Достојевски, сваку своју мисао проверавамо Христом, проверавајмо себе и своје речи и дела Св. Савом. Питајмо себе да ли би баш ово што желимо, урадио Св. Сава, да ли би он то одобрио, да ли би се свађао и мирио, зидао или рушио, волео или мрзео.

Св. Сава није докона прича из историјске читанке него живи, вечно живи доказ шта је у стању да учини људско срце када се приљуби уз Христа Господа. Зато је најлакше обележити дан Св. Саве а најтеже разумети га, јер шта имамо његово да бисмо разумели Св. Саву.

Дивно је бити Растков потомак по народности, али је стидно не бити његов потомак по јеванђелском револуционарству. Он је душу своју запалио божанским огњем Христовим. Да се питамо да ли се ми својим животом одричемо Господа Исуса Христа и Св. Саве. Колико се псовки чује из српских устију за један дан у Србији Св. Саве. Колико грехова, колико падова, колико лудих помисли, ружних дела. Све то разара Св. Србију Св. Саве. Пази да ти ниси један од тих који разара то што је вечно у роду Српском. Тиме рушимо и разарамо и Хиландар и безброј задужбина на српској земљи. Данашњим Србима потребан је само један подвиг – покајање, молитва, пост, да обновимо у себи светосавског човека.

Сигурно је да Бог није дао свакоме да чини дела која су чинили Апостол Павле или Св. Сава. Али чинимо оно што нам је Бог дао по мери вере и духовне моћи наше, па ћемо опет учинити много и пред Богом биће велико. То све бива онда када Богу као дете мајци својој прилазите. Кад осећате у молитви како вам присуство Божије загрева душу, кад горите од жеље да чините добро онда сте деца Божја и Св. Саве и именом светосавци, онда ћемо заиста моћи да светом љубављу запевамо ''ускликнимо с љубављу''.

ђакон Небојша Младеновић, беседа на Светосавској академији у Јагодини 2004. године