О СНАЗИ ЋУТАЊА - Архимандрит Рафаил (Карелин)

Монах  који се удаљио у пустињу из земаљског свијета- из овог пакленог котла, осјећа се као робијаш коме су отворили жељезна врата подземља и даровали слободу.Пустиња није само мјесто, пустиња је тишина и ћутање.Пустиња може бити келија монаха, пустиња треба да постане његово срце, пустиња у којој нема мјеста привезаности ни за што свјетско.Ћутање-то је пребивање душе с Богом.Душа се враћа из спољног и туђега свијета самој себи.Човјек осјећа као да види своју душу-то је први дар ћутања.Друго кретање душе је од себе према Богу.Без првог једва да је могуће друго.Бог се не може наћи ни у безданима земље ни у космичком пространству, Он се јавља и открива Себе човјеку само у дубинама његовога срца.Зато се религија као тајна може постићи само у тиховању. 

Свети Оци су говорили да човјечији ум личи на жрвањ који се стално врти, оно што падне под жрвње, они мељу, ако су у питању зрна пшенице- претварању их у брашно, ако је коров-у отровно смеће.Путем пет органа наших осјећања долазе у ум утисци-слике, као копије свијета.Преко њих, посебно преко вида и слуха, свијет раздрт мржњом и непријатељством, опијен својим страстима, оскрнављен прљавштином гријеха, убацује се у човјечју душу, трује је својим отровом, помрачује ум помислима, сновима и маштама.Дан и ноћ жрвњи нашег ума мељу и мијешају ову прљавштину.

Наравно, свијет још није пакао.У њему постоји и добро и зло, свјетлост и тама као остаци љепоте и благородства помијешани са моралним падом и подлошћу.Али ствар је у томе што смо ми сами грешни и дубоко болесни.Гријех живи у нама, манифестује се већ са првим знацима живота.У нама се укоријенила тајна љубав гријеху и зато су утисци свијета-отрови који се лију на отворене ране.Страшне слике се утискују у , наше сјећање, као слова по меком воску, а добро душа-тешко усваја, као да о њему хоће да пише по тврдом камену, на коме не остаје трага.

Првородни гријех је дубоко извитоперио природу наше душе, и она, као сунђер, упија гријех и прљавштину свијета.Онај који живи у свијету може стајати насупрот гријеху на нивоу радњи-конкретних дјела и поступака, али побјеђивати гријех свога срца , очистити од њега свој ум, видјети талог страсти које се рађају у срцу-за њега је готово немогуће.

У тиховању пак и удаљавању од свијета пресушује бујица вањских утисака.Овдје код човјека остаје борба са својим осјећањем и са демонима, он постепено улази у своје срце са Исусовом молитвом и исисава из њега прљаве воде.Када се страсти смирују , као дивље звијери, и расијавају се зунзајући ројеви помисли, онда ум добија могућност да уђе у ријеч молитве.Апостол Петар упоређује име Божје са јутарњом звијездом која се рађа у души човјека ( 2.Пет1, 19 ). У свијету свјетлост ове звијезде једва се назире кроз густу маглу.У ћутању она свјетлуца као драгуљ у дубинама срца.Човјечији говор захтијева огромну психичку енергију.Врши се обрада огромне количине информација, које се налазе у сјећању, затим се он облачи у облик мисли и емитује преко ријечи као систем симбола и код човјечије душе.Овде се укључују емоције и фантазије.

А ако човјек злоупотребљава ријеч, на примјер, лаже са одређеним циљем, онда он гради свој сопствени илузорни свијет ,који мора држати у сјећању и издавати га да га за реалност. Свако може да прати на самом себи како човјека исцрпљује многоговорљивост:он се осјећа празан и уморан.Послије „пира“ празних ријечи он се буди као пијаница послије пијанке, са одвратношћу самом себи.Мишљење код човјека, који говори много, постаје-површно и ако допустимо ову ријеч, вулгарно.

Ћутање чува огромну духовну снагу, у ову енергију коју смо растрачили бадава, улива се ријеч молитве, она се одомаћује у човјечијој души као луталица који се вратио из далека под кров очеве куће.

У ћутњи, страсти мање узнемиравају душу, и зато благодат јаче дјелује на срце човјека и ћутљивац почиње да схвата ријечи Апостола Павла о томе да се Свети Дух моли у нама безгласним глаголима ( Гал 4,6 ; Рим 8, 26 ). Ум ћутљивца предстоји Богу.У овоме је главни циљ ћутања- стално бити са Божанством, спојити са њим своје срце.Према мишљењу Исака Сирина, цар распоређује звања и дужности међу својим велмозама, али постоје духовни пријатељи цара , који немају звања, не управљају градовима, али су увијек са царем, са њим разговарају, и он њима открива своје мисли.Такви „пријатељи цара“ су ћутљивци, који су увијек с њим и зато су ослобођени од вањских послова, њихову молбу о миру прима цар небески, њихов глас он слуша увијек.

У свијету се могуће спасти.Дјела милосрђа, проповјед вјере, подвизи љубави-то су дарови који се приносе Богу.Но најдрагоцјеније , што постоји у свијету, је људско срце и то приноси Богу безмолвник.Приноси као дар не само за себе већ и за овај грешни свијет.У ћутању човјек схвата да је благ једино Господ , зато све радости свијета чине му се као мртво слово на папиру, а страсти у којима живи свијет горке као пелин.Посао монаха је ћутање.И ( неговорење ) тишина.Монах у свијету-то је „унијат“, који хоће да споји у себи двије вјере и најчешће у његовој души побјеђује мир.У ћутњи и тишини , у одвојености од вањских информација, души се отварају нови извори знања.То су урођена знања која су јој била дата од самог почетка као лику и подобију Божијем и која је она чувала као под хрпом вањских утисака, као у гробу као у дубинама свога осјећања непознатог за сопствену свијест.Сада се у тишини ова знања отварају души , као нађено складиште.У тишини се открива духовна интуиција човјека.Као струна у харфи Еола звуче од повјетараца , тако унутрашњим слухом душа чује глас невидљивих сила, које јој постају блиске, од њих она добија просвјећење.Зато учење учи човјека некаквој мудрости.Захваљујући своме духовном искуству он почиње да види душе других људи..

У то исто вријеме душа безмолвника подвргава се демонским искушењима; овдје је човјеку потребно крајње смирење , према коме се не могу убацивати наговарања сатане , а ово смирење се постиже само послушањем свога духовног оца.Ако се човјек бори са срастима и што је најглавније , налази се у послушању, он постепено добија дар разликовања духа.Ћутање без смирења и послушања претвара се у отров, пошто почиње да храни човјека.Међутим било је и изузетака као Павле Тивејски, Марија Египћанка-подвижници који су добили велику мудрост преко непосредног озарења Духа Светог,не прешавши обични пут смирења страсти и послушања.За нас се њихов недоступни непоновљиви подвиг замјењује другима:постепеношћу, опрезношћу и сталним обуздавањем своје воље.

Ћутање-то је стална молитва.Свети Оци су рекли:Молитва свему учи, чак самој молитви.Ћутање-то није само пустиња, усамљеништво од људи и свијета-то је пребивање са самим собом, тачније духа с Богом.За ћутање и тишину човјек се мора борити, ископавати га као плијен у боју, из канџи свијета који као чудовиште жели да прогута без остатка све вријеме човјековог живота и све силе њихове душе.Већина људи , чак хришћана, не схватају подвиг ћутања.Они говоре да је потребно помагати у име љубави, док виде само вањске тјелесне и душевне патње.А та несавршена трагедија свијета –то је отпадање његовоод Бога, које дуго траје,његово претварање у пољу мрачних сила, језиво демонизирање , које се дешава пред нашим очима, царство пакла на земљи,власт сатане, која крв људи претвара у злато, а саме људе у моралне трупове , закључане у кавез као похотљиве мајмуне.

Трагедија свијета као перспектива вјечности , вјечности као демонизације ван је Бога-то највеће злато остаје за људе непримјећено , као да је сакривено у магли.Демонске силе не могу се одагнати самим тјелесним милосрђем.У борбу са невидљивом силом „стратега зла“-палих духова – може ступити само невидљива сила молитве, која је способна поново вратити благодат на земљу.Зато ђаво устаје против подвига ћутања.Он му супротставља бригу о сиромашним, проповијед вјере ,бављење богословским радовима –све што треба само да би човјек постао неспособан према унутрашњој благодатној молитви чега се стварно демон плаши.

Молитва за мир-то је најтежи подвиг, Преподобни Арсеније Велики, изабравши подвиг ћутања и тишине, показао се виши него његов духовни пријатељ преподобни  Мојсеј Мурин, који је бринуо за болеснике, примао скитнице и завршио свој живот мученички.Господ прима све видове милосрђа. Свети Јован Златоусти рекао је : „Дај жедноме чашу воде и прими за то царство“.Али ћутање и тишина –то је подвиг других размјера, ми бисмо рекли, космичког значења.Пред њим су дјела духовног и тјелесног милосрђа-то је свјетлост свјетионика у поређењу са сијањем звијезде.

http://www.pasinac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=303:2011-02-21-14-03-09&catid=4:2009-10-09-07-19-54&Itemid=18