ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА ОЦА СВЕДРЖИТЕЉА....

1. ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА...

Ко сеје семе добро по њиви некрченој? Словесан то не чини,

Словесан ће чинити по Слову Божјем. Он ће прво искрчити њиву од корова, па онда ће посејати семе добро.

Њива - то је душа људска, коров - многобоштво, добро семе - вера у једнога Бога.

Данас вама изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога јединога Бога, а смешно и сулудно веровати у више богова. Но није то увек било тако. Било је времена, када су у васцелом свету само неколико људи веровали у једнога Бога, па је онда дошло друго време, када је цео један народ веровао у једнога Бога. И сви остали, многобожни, гледали су с богаташким презрењем на ове једнобожне зато што имајући само једнога Бога, имају тобож сувише мало. А једнобожни пак гледали су са чуђењем и са жаљењем на многобожне зато што имајући много, немају ништа.

Веру у једнога Бога требало је најпре добити од поуздана сведока, па онда ју посејати по душама људским као по њивама. Најпоузданији сведок који сведочи о једноме Богу а против мноштва богова, јесте сам Бог, Живи и Истинити.

Он је сам Себе засведочио преко достојних слугу Својих говорећи: Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза ме (II Мојс. 20, 2-3).

Једини Живи, Истинити, објављивао је Себе постепено. Усред корова многобоштва Он је налазио поједине њивице, искрчене и очишћене, и по њима је сејао добро семе вере. То су биле душе појединих праведника. Те душе биле су још и као приготовљене свеће, које је Он ужегао, те су светлеле у тами многобоштва. И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе (Јов. 1, 5). Авељ, Енох, Ноје, Аврам, Исак, Јаков, Јов, Јосиф, Мојсеј, Исаија, Данило - свеће Божје, појединачно паљене!

Једини Живи, Истинити, потом је објавио Себе целом народу Јаковљевом или Израиљевом. По милости Својој Он им се објавио, најпре у земљи Мисирској, земљи тућој, па онда у пустињи, у земљи ничијој, и најзад у Ханану, у земљи њиховој. И народ је сав говорио неко време: Верујем у једнога Бога.

Но народ Божји почео се колебати у вери. И то колебање трајало је вековима. И опасност је претила, да се светлост у тами не угаси и разгорели огањ не упепели.

Једини Живи, Истинити, Сажаљиви, Многомилостиви, видећи ту опасност послао је мећу људе Сина Свога Господа Исуса Христа:

да разагна тмине многобоштва;

да укрепи срца људска за ход навише;

да посеје добро семе вере у једнога Бога,

Јединога, Живога, Истинитога.

Вредне пчеле Христове, апостоли свети, разнели су ту веру, тај усев Божји, по свему свету.

Ваистину, као медоносне пчеле Божје разишли су се апостоли из Јерусалима на све четири стране, по народима и племенима, да као медом сладе људске душе благовешћу о Једином, Живом, Истинитом.

Апостоли свети крчили су земље од идолског корова и душе људске од веровања у множину божанстава. На искрченим пољима сејали су свету веру у Јединога, Живога, Истинитога.

О како је то био трудан и опасан посао! То је био највећи запамћени сукоб, који је мисионаре једнобоштва, верујте ми, стао и зноја и суза и рана и крви.

Људи су се претешко растајали од својих уображених божанстава, и тешко примали веру у једнога Бога. Збуњени множином твари и супротношћу дејстава у васиони они су сматрали за вероватније да постоји множина богова него један једини Бог. Плењени обманом неискусне деце, да је сила у мноштву, они су држали за вероватније, да мноштво богова има већу силу него један Бог. Држали су да више њих могу више помоћи неголи један једини.

Против апостола су устале две врсте људи - а две врсте свега их је и било у свету - једни који су хранили душе све отровом идолопоклонства, и други који су хранили своја тела израдом идолских кипова. И ови последњи нису били мања сметња од оних првих. Пример: апостол Павле и златар Димитрије. Некакав златар, по имену

Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао, он скупи ове и другијех оваковијех ствари мајсторе, и рече: људи! ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење; и видите и чујете, да не само у Ефесу него по свој Азији овај Павле поврати народ многи говорећи: то нијесу богови што се рукама човечијем граде...и ова несрећа доћи ће и на наш занат да не пролази (Дела ап. 19, 24-27).

Једни су, дакле, сматрали, да је њихова душа у опасности, други пак, да је њихов трбух у опасности од нове вере. Тако су сматрали сви људи на земљи и сви народи, с најмањим изузетком. И ти изузеци предавани су суровој смрти, као Сократ у Атини.

Култура ту није помагала ништа. Културнији народи правили су идоле само од скупоценијег материјала и у правилнијем облику неголи народи дивљи, но идоли су остајали идоли, и ропство душе човечје и тамо и онамо подједнако. Кад је свети апостол Павле био у културној Атини,раздражи се дух његов у њему гледајући град пун идола (Дела ап. 17, 16). Исто као и Андреја у Сараматији, и Матеја у Мисиру, и Вартоломеј у Индији. Идоли на тргу, идоли пред судницама и касарнама, идоли пред прагом, идоли у кући, идоли по собама, идоли свуда. Ниједан списак није могао набројати све богове, којима су се људи и народи клањали.

Све то идолско трње гребло је и крвавило свете апостоле. Али су га они смело сасецали, крчили и чистили, а на место њега сејали добро семе вере у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога. Тај титански посао апостоли су свршавали речју, чудесима, љубављу и жртвом. Где нису успевали једним, успевали су другим. Где ничим другим нису могли успети, успевали су својом крвљу и - смрћу. Њихова мученичка крв палила је идоле као живи огањ.

Једини, Живи, Истинити, благословио је реч Својих апостола и труд њихов, и сузе, и уздахе, и жртве њихове. Тако је њихово семе уродило добрим плодом. А тај плод састоји се у томе, што данас људима изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога Бога, а смешно и сулудо веровати у много богова.

Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза ме. То је прво сведочанство Божје о Себи, прво откривење људима на земљи о Богу од Бога, и прва заповест Божја. Немој имати других богова уза ме, заповеда Бог, јер ако будеш имао и других богова, нанећеш себи две пагубе. Прва пагуба: вероваћеш и у лажне богове, непостојеће, измишљене, измаштане. Друга пагуба: поделићеш страхошпотовање и љубав, која свецело припада Мени Јединоме, Живоме, Истинитоме, и на те лажне богове.

Тиме ћеш помрачити веру у Мене, и ослабити страхопоштовање и љубав према Мени. И ја ћу се, као увређен и понижен, удаљити од тебе. И бићеш безбожник, мада ћеш ти уображавати да си богат у побожности због веровања у многе богове. Јер многобожац и безбожник на крају крајева, исто су. И Један и други су без једнога Бога, без Јединог, Живог, Истинитог.

Вера у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога, јесте вера смерних и умних. Ово није вера гордих, које гордост чини безумним, те обожавају себе или неку твар Творчеву, само не Творца.

Што човек смернији, то разумнији; што охолији, то безумнији. Смернима Бог даје ум, да знају и разумеју, а гордим се Он противи. Што се смерни више смирују пред Господом, то их Господ више обдарује умом. А ум је светлост, која води Богу, Једином, Живом, Истинитом. Благо онима који имају ума, да виде пролазност овога света и ништавило човека. Благо онима, који се осећају мали и ништи, јер ће их Бог узвисити до највишега познања, до познања бића и величанства Бога Свевишњега.

Ово је ваша вера, христоносци, и вера предака ваших, најсмернијих и најумнијих. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, до краја времена. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Њом се оци ваши спасаваху. Нити они постидеше ову веру нити ова вера њих. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. На Суду Страшноме они неће бити постиђени пред лицем ангела и праведника. Него ће примити славу, и назваће се благословеним.

Једини. Живи. Истинити.

Вера образованих људи, Свети Владика Николај

СВЕТИ ПАТРИК

Тропар - Глас 3

Свети владико Патриче, Верни пастиру краљевског стада Христова, Испунио си Ирску лучом Јеванђеља: Моћном силом Тројичном! Сада предстојавши Спаситељу, Моли Христа Бога да нас сачува у вери и љубави!

Кондак - Глас 4

Из ропства на слободу побегао јеси у служби Христу

Који те посла да земљу Ирску ослободиш ђавољег ропства

Посејао си Реч Јеванђеља у срцима незнабожачким.

У својим путовањима и тешкоћама беше једнак Апостолу Павлу!

Примивши награду за свој труд на Небу,

Никада не престај молити се за стадо које си окупио на земљи

Владико Патриче Свети!

Кратак животопис Светог Патрика епископа Армашког и просветитеља Ирске 

Свети Патрик, просветитељ Ирске рођен је око 385. године, од оца Калпурнија, римског декуриона (званичног јавног, државног порезника). Живео је у селу, које у свом делу „Исповест“, назива Банавем Таберние (Bannavem Taberniae), чија данашња локација није позната, а једна од претпоставки је да се село налазило у Велсу код ушћа реке Северн. Када му је било шеснаест година, заробили су га пирати и одвели у Ирску где је продан у робље, и тамо радио као чувар свиња на гори Слемиш у округу Антрим. Током свог ропства, Патрик је одлично научио ирски језик који му је касније био од велике користи у његовој мисији ширења Хришћанства.

Током усамљених дана које је проводио на гори Слемиш, молио се Богу, и тако живео пуних шест година. За то време имао је два виђења. У првом виђењу речено му је да ће се вратити у свој дом, а у другом да га чека спреман брод. Запутивши се пешке, Патрик је ходао око триста километара до обале, где је успео да се укрца у брод, и врати својим родитељима у Британију.

Нешто касније отишао  је у Галију и учио за свештеника код Светог Германа у Оксеру (слави се 31. јула) и поверена му је мисија у Ирској, где је наследио Светог Паладија (слави се 7. јула). Свети Паладије није постигао значајан успех у Ирској. После годину дана мисионарења отишао је у Шкотску где се упокојио 432.

Патрик је још једном имао виђење у сну у коме му је анђео пришао носећи прегршт писама. Одабравши једно на коме је писало „Глас Ираца“ зачуо је глас крштених Ираца како га моле да им се врати.

Иако је Свети Патрик имао највише успеха у ширењу Јеванђеља, он није био први, а ни једини мисионар у Ирској. Било је и других мисионара који су били активни на југоисточној обали, али је Свети Патрик је имао највећи утицај на своје следбенике и највећи успех у проповедању Јеванђеља Христовог. У Ирску се вратио, претпоставља се, око 432. године (мада је овај датум споран), око годину дана након Светог Паладија који је већ започео мисију. 

Свети Патрик је основао многе цркве и манастире широм Ирске, али христијанизација  ирског народа није ишла лако. Доживео је много пуно непријатељства и много пута је био нападан. Суочавао се са опасностима, вређањима, и замерали су му  што је странац и некадашњи роб. Постојала је и реална опасност да га пагани убију. Упркос многим препрекама, он је остао веран свом позиву, и многе људе приводио Христу крштавањем.

Аутобиографска исповест Светог Патрика говори о бројним проблемима и разочарењима која је трпео. На пример, једном пријатељу се поверио да га је прогонио неки грех који је починио у младости пре навршених петнаест година.  Пријатељ га је уверавао у Божју милост, чак је и подржао Патрика за место епископа. Међутим, касније се окренуо против њега и обелоданио Патрикову исповест, у покушају да спречи његово посвећење за епископа. Ни много година касније свети Патрик није могао да преболи што га је његов драги пријатељ јавно осрамотио.

Аутентичан спис светог Патрика је и Посланица Коротику. У њему оповргава нападе Коротикових следбеника на једног човека из његове пастве. Молитва Штит вере (позната под латинским називом "Лорика") приписује се такође Светом Патрику. Из ових списа, може се видети да је Свети Патрик имао јасну свест о Божијем призиву,  а такође видимо и његову одлучност, смирење, предузимљивост и истрајност у мисионарењу које му је поверено. У „Исповести“ он себе назива „грешником“, „најнезнавенијим и неважним“, и „презреног од многих“. Свој успех приписује Богу, а никако својим талантима: „Све дугујем Божјој милости, што је кроз мене толико људи поновно рођено у Њему.“

До тренутка када је радио на успостављању свог архиепископског трона у Армарху 444. године, Свети Патрик је имао и друге епископе који су му помагали, затим велики број аутохтоних свештеника и ђакона. Оснивао је манастире и радио на унапређењу монаштва.

Свети Патрик се често представља на иконама са тролисном детелином, или са змијама како беже од њега. Тролисну детелину је користио да би незнабошцима предочио учење о Светој Тројици. Користећи три листа детелине која израстају из једне влати, успео је да објасни смисао једног Бога у три лица. Прича да је Свети Патрик протерао змије из Ирске историјски је неоснована.

Свети Патрик се упокојио 17. марта (по старом календару) 461. (неки извори кажу 492). Постоје разна предања о његовим последњим данима, али то су у главном легенде. Писац његовог житија, Морих, каже да нико не зна тачно место где је сахрањен Свети Патрик. Свети Колумба из Ајоне (слави се 9. јуна), говори да му је Дух Свети открио да је Свети Патрик сахрањен код Саула, на месту где је подигао прву цркву. У Даунпатрику, у месту у коме се, према предању, налази гроб светитеља, постављена је гранитна плоча 1899 године.  

Извор-Oca.org

http://orthognosia.blogspot.com/2015/03/the-life-of-st-patrick-bishop-of-armagh.html

Превод: Храм Свети Јован

Богородица Одигитрија, Путеводитељица

Субота пете седмице Великог Поста

Акатист Богородици

У суботу пете седмице Црква врши молебни чин акатиста или похвале Пресветој Богородици Одигитрији, почињући причу на тај дан овим стиховима:
Град обухваћен ратом, непрестаним песмама
Благодарно опева силну Заштитницу.

На основу приче древног предања, након вазнесења Господа, св. евангелиста Лука, иконописац, насликао је лик Божије Мајке и показао јој га. Видевши своју слику Она се сетила свога ранијег пророчанства: „од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји", те рече: „благодат Моја нека буде са овом иконом". Свети Лука је послао икону у Антиохију уваженом Теофилу (Лк 1:3), за кога је написао и коме је послао своје Евангелије и књигу Дела Апостолска. Из Антиохије, где су верујући са великим страхопоштовањем поштовали благодатну икону, она је после много година пренесена у Јерусалим; Евдокија, супруга грчког императора Теодосија Другог (408-450), која је путовала на поклоњење светим местима, пренела је икону из Јерусалима у Константинопољ, сестри свога супруга - св. Пулхерији, као знак мира и љубави. У Константинопољу је икона Богородичина, захваљујући побожности и расположењу Пулхеријином, постављена у Влахернској цркви где се чувала и Њезина часна риза, и где је постала позната под именом Влахернска. Благочестива Пулхерија је устројила да се у Влахернском храму, једном недељно - у уторак, чини молебан Богородици.
Икона Богомајке коју је насликао евангелиста Лука и која је била постављена у Константинопољском храму, чинила је многа благодатна знамења. Јавивши се једном двама слепцима Богомајка их је привела у Влахернску цркву икони својој, и даровала им вид. Због овога благодатног знамења, ову чудотворну икону почеше називати Одигитрија тј. путовођа, заступница и помоћница. Овај назив чудотворној икони Богомајке сачувао се од тада за свагда, а утемељио се трикратним избављењем Константинопоља од силних непријатеља, које Црква достојно приписује невидивом заступништву Одигитрије.
Прво избављење је било у време императора Ираклија 626. године од Персијанаца, Авара и Скита. Војсковођа Хозроје, Сарвар, покоривши Сирију, Палестину и Египат, неометано је са силном војском дошао до Хризопоља (садашња Скутара), рушећи хришћанске храмове и приморавајући хришћане да се клањају Сунцу. Да би одвукао персијску војску од своје престонице, Ираклије је мимо надања Персијанаца ударио у њихов бок. Сазнавши о царевом походу аварски хан је одлучио да искористи његово одсуство из отаџбине подмукло нарушивши мир и са поморским и копненим силама устремио се иза граница Империје. Грци се збунише. Непријатељ је опколио Константинопољ - и са мора и са копна, те је град постао потпуно незаштићен. Патријарх Сергије је тешио житеље престонице саветујући их да се сво уздање усмери на Бога и његову Пречисту Мајку: „Будите храбри, чеда, говорио је он, уздајмо се у једнога Бога узданицу нашег спасења и од свега срца и душе пружимо му своје руке и погледе; Он ће растерати невољу која нас окружује и разорити све планове наших противника". Патријарх је са свештеним иконама Богомајке и са мноштвом придошлог народа извршио унутар зидина града крсну литију, храбрећи браниоце града. Персијанци и Авари продираху са Истока и са Запада не би ли спалили околину главног града: патријарх, узевши нерукотворени лик Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, икону Одигитрије, драгоцену Ризу Пресвете Дјеве Марије и животвореће Дрво Крста, и учинивши два пута крсни опход по зидовима града мољаше се са сузама: „Васкрсни, Господе! -и разбећиће се непријатељи Твоји; и ишчезнуће као дим, и растопиће се као восак од огња". Дошавши тако литијом до залива патријарх је погрузио часну ризу Богомајке у мирне воде залива. Дејством благодатног промисла, море се узбуркало и потопило непријатељске бродове; непријатељи на копну беху побијени мачем и протерани. Тако је Бог својим милосрђем и заступништвом Богомајке даровао Грцима победу над непријатељима, од којих не само да је била повраћена територија коју они освојише у грчким провинцијама, него за свагда беше уништена њихова сила. Сам патријарх, утешен брзом помоћи Пресвете Богородице, целу ту ноћ је одстојао приносећи небеској Заступници химне хвале и благодарноти; успомену на чудесно избављење Константинопоља Црква је за свагда очувала, потомака ради, у нарочитом празновању са којим је касније сјединила успомену на двократно још избављење Константинопоља од непријатеља, уз помоћ Одигитрије.
Након тридесет и шест година од првог избављења Константинопољ је, заступништвом Одигитрије у време Константина Погонота (668-685), други пут спасен од Сарацена који су током седам година опседали Византију. Највећи део бродова и тридесет хиљада непријатеља, молитвама Цркве и заступништвом Богородице изгинуше под зидинама града од грчког дејства и претрпених бродолома.
Најзад, трећи пут, Константинопољ беше сачуван опет од Сарацена, заступништвом Одигитрије, у време цара Лава Исавријанца (716-741). У време царевања Лава Исавријанца, Сарацени опколише Константинопољ са 1800 једрењака, у намери да га разоре. Житељи града, узевши најчасније Дрво Крста Господњег и свету икону Одигитрије, извршише по зидинама града литију, са сузама молећи Господа. Флота сараценска беше скоро сва уништена веома јаком буром у Егејском мору, и једва да десет бродова остадоше цели; непријатељске трупе су у хрпама прекривале острва, обале и улаз у луку.

 http://www.spc.rs/sr/peta_nedelja_posta_gluvna 

МИЛОСРЂЕ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ДВОЈЕСЛОВА

Једном, када је седео у келији својој (Свети Григорије Двојеслов) и по обичају свом писао књиге, дође му један сиромашак, - беше то Анђео Господњи у обличју сиромаха - и рече му: Смилуј се на мене, слуго Бога вишњега! Ја сам морепловац, али претрпех бродолом на мору, и изгубих не само своје што имађах него и туђе.

- Сиромахољубац и истинити слуга Христов, свети Григорије сажали се на овога човека, дозва свога келејника и нареди му да овоме човеку да шест златника. Сиромашак их узе и оде. Но после кратког времена тог истог дана опет дође исти сиромашак к блаженоме, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Божји, јер сам ја много изгубио, а ти си ми мало дао. Блажени опет дозва келејника и рече му: Брате, иди и дај му још шест златника. Брат учини тако и сиромашак онај за један дан доби од светитеља дванаест златника, и оде. Али после кратког времена опет и по трећи пут дође тај исти сиромашак, вапијући к светоме: Сажали се на мене, оче, па ми дај још од милостиње твоје, јер веома много туђег блага изгубих на мору. Блажени Григорије рече своме келејнику: Иди, брате, те подај овоме што иште још шест златника. А брат одговори: Веруј ми, чесни оче, да у клијети не остаде ниједан златник. Блажени га упита: Немаш ли нешто друго да му даш: одећу неку или сасуд? Брат одговори: Другог сасуда немам осим једног сребрног тањира, у коме ти велика госпођа мати твоја посла расквашено сочиво. Рече му угодник Божји Григорије: Иди, брате, дај сиромашку и тај тањир, да не би отишао од нас жалостан, јер утехе тражи у својој невољи. Добивши сребрни тањир, убоги оде весео. И више не дође јавно као сиромах да проси милостињу, него невидљиво борављаше поред блаженог Григорија, чувајући га и помажући му у свему. Јер Анђео Господњи би постављен уз светитеља са силом чудесне благодати, којом се потом свети Григорије прослави, јер се у његовој обитељи многа чудеса чињаху.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/DijaloziSvetiGrigorijeDvojeslov/DijaloziSvetiGrigorijeDvojeslov00.htm#note2

О ГНЕВУ

Гнев и мржња умножавају раздражење срца, а милостиња и кротост га стишавају.

Сунце да не залази у гневу вашем да не би демони, напавши ноћу, уплашили душу и учинили ум страшљивим за борбу следећег дана. Страшни сни обично бивају после гневног узнемирења. Наш ум ништа толико не принуђава да иступи из строја (тј. да дезертира) колико узбуркани гнев.

 Када због неког говора раздражајни део наше душе упада у узнемиреност, демони нам предлажу отшелништво, тј. усамљеништво, као добру ствар, како бисмо се, одстрањујући узроке огорчења, ослободили од смућења. Када се, пак, разгорева похота, они се старају да нас учине човекољубивим (да нас задрже међу људима), називајући нас суровим и дивљим због тога што се удаљујемо, како бисмо, похотствујући телом, сретали тела (остајући у заједници). Њима не треба веровати, него чинити управо супротно.

Не предаји се помисли гнева, мислено водећи борбу са оним ко те је огорчио, нити, опет - блудној помисли, дуго задржавајући сладострасна маштања. Она помрачују душу, а ово води ка ободрењу страсти, - обоје, пак, скрнаве ум. Тада ћеш се за време молитвословља, испуњавајући уобразиљу страсним ликовима као идолима, и не приносећи чисту молитву, сместа подврћи нападу демона унинија, тј. мрзовоље, који обично напада при таквом стању и, слично псу, граби душу као некакву лешину.

Гнев је по природи назначен за борбу са демонима и са сваком греховном слашћу. Због тога нас и анђели, побуђујући у нама духовну сласт и дајући нам да окусимо њена блаженства, подстичу на гнев против демона. Ови нас, пак, кроз завођење на светске похоте, подстичу на гнев против људи, насупрот природи, како би ум, помрачивши се и поставши бесловесан, издао сваку врлину.

Пази да, разгневивши се, не прогнаш неког брата. За тако нешто читавог живота нећеш побећи од демона туге који ће ти свагда за време молитве износити твој преступ.

Злопамћење угушују дарови. Нака те у то убеди Јаков који је даровима укротио Исава, који му је ишао у сусрет са четири стотине људи (Пост.32,6;33,1). Мијадни ту неопходност можемо испунити (и дарове заменити) трпезом.

Поуке Аве Евагрија, одломак из Добротољубља

Свети владика Николај: Сакривај своје духовно благо

Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Поглеај како људи скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају, увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи, светитељи, правили су се људи пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и силу у себи. Авва Исаија пише: "Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у тајности." А свети Нил Синајски вели: "Покривена кожа на телу је бела, а откривена — опаљена и црна." Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим делима.

Али који претрпи до краја благо њему (Мат. 10, 22; 24, 13)
Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе, кроз векове и векове!
И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно блаженство.
И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом.
И светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи.
Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања.
Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне.
Господе, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

О СНАЗИ ЋУТАЊА - Архимандрит Рафаил (Карелин)

Монах  који се удаљио у пустињу из земаљског свијета- из овог пакленог котла, осјећа се као робијаш коме су отворили жељезна врата подземља и даровали слободу.Пустиња није само мјесто, пустиња је тишина и ћутање.Пустиња може бити келија монаха, пустиња треба да постане његово срце, пустиња у којој нема мјеста привезаности ни за што свјетско.Ћутање-то је пребивање душе с Богом.Душа се враћа из спољног и туђега свијета самој себи.Човјек осјећа као да види своју душу-то је први дар ћутања.Друго кретање душе је од себе према Богу.Без првог једва да је могуће друго.Бог се не може наћи ни у безданима земље ни у космичком пространству, Он се јавља и открива Себе човјеку само у дубинама његовога срца.Зато се религија као тајна може постићи само у тиховању. 

Свети Оци су говорили да човјечији ум личи на жрвањ који се стално врти, оно што падне под жрвње, они мељу, ако су у питању зрна пшенице- претварању их у брашно, ако је коров-у отровно смеће.Путем пет органа наших осјећања долазе у ум утисци-слике, као копије свијета.Преко њих, посебно преко вида и слуха, свијет раздрт мржњом и непријатељством, опијен својим страстима, оскрнављен прљавштином гријеха, убацује се у човјечју душу, трује је својим отровом, помрачује ум помислима, сновима и маштама.Дан и ноћ жрвњи нашег ума мељу и мијешају ову прљавштину.

Наравно, свијет још није пакао.У њему постоји и добро и зло, свјетлост и тама као остаци љепоте и благородства помијешани са моралним падом и подлошћу.Али ствар је у томе што смо ми сами грешни и дубоко болесни.Гријех живи у нама, манифестује се већ са првим знацима живота.У нама се укоријенила тајна љубав гријеху и зато су утисци свијета-отрови који се лију на отворене ране.Страшне слике се утискују у , наше сјећање, као слова по меком воску, а добро душа-тешко усваја, као да о њему хоће да пише по тврдом камену, на коме не остаје трага.

Првородни гријех је дубоко извитоперио природу наше душе, и она, као сунђер, упија гријех и прљавштину свијета.Онај који живи у свијету може стајати насупрот гријеху на нивоу радњи-конкретних дјела и поступака, али побјеђивати гријех свога срца , очистити од њега свој ум, видјети талог страсти које се рађају у срцу-за њега је готово немогуће.

У тиховању пак и удаљавању од свијета пресушује бујица вањских утисака.Овдје код човјека остаје борба са својим осјећањем и са демонима, он постепено улази у своје срце са Исусовом молитвом и исисава из њега прљаве воде.Када се страсти смирују , као дивље звијери, и расијавају се зунзајући ројеви помисли, онда ум добија могућност да уђе у ријеч молитве.Апостол Петар упоређује име Божје са јутарњом звијездом која се рађа у души човјека ( 2.Пет1, 19 ). У свијету свјетлост ове звијезде једва се назире кроз густу маглу.У ћутању она свјетлуца као драгуљ у дубинама срца.Човјечији говор захтијева огромну психичку енергију.Врши се обрада огромне количине информација, које се налазе у сјећању, затим се он облачи у облик мисли и емитује преко ријечи као систем симбола и код човјечије душе.Овде се укључују емоције и фантазије.

А ако човјек злоупотребљава ријеч, на примјер, лаже са одређеним циљем, онда он гради свој сопствени илузорни свијет ,који мора држати у сјећању и издавати га да га за реалност. Свако може да прати на самом себи како човјека исцрпљује многоговорљивост:он се осјећа празан и уморан.Послије „пира“ празних ријечи он се буди као пијаница послије пијанке, са одвратношћу самом себи.Мишљење код човјека, који говори много, постаје-површно и ако допустимо ову ријеч, вулгарно.

Ћутање чува огромну духовну снагу, у ову енергију коју смо растрачили бадава, улива се ријеч молитве, она се одомаћује у човјечијој души као луталица који се вратио из далека под кров очеве куће.

У ћутњи, страсти мање узнемиравају душу, и зато благодат јаче дјелује на срце човјека и ћутљивац почиње да схвата ријечи Апостола Павла о томе да се Свети Дух моли у нама безгласним глаголима ( Гал 4,6 ; Рим 8, 26 ). Ум ћутљивца предстоји Богу.У овоме је главни циљ ћутања- стално бити са Божанством, спојити са њим своје срце.Према мишљењу Исака Сирина, цар распоређује звања и дужности међу својим велмозама, али постоје духовни пријатељи цара , који немају звања, не управљају градовима, али су увијек са царем, са њим разговарају, и он њима открива своје мисли.Такви „пријатељи цара“ су ћутљивци, који су увијек с њим и зато су ослобођени од вањских послова, њихову молбу о миру прима цар небески, њихов глас он слуша увијек.

У свијету се могуће спасти.Дјела милосрђа, проповјед вјере, подвизи љубави-то су дарови који се приносе Богу.Но најдрагоцјеније , што постоји у свијету, је људско срце и то приноси Богу безмолвник.Приноси као дар не само за себе већ и за овај грешни свијет.У ћутању човјек схвата да је благ једино Господ , зато све радости свијета чине му се као мртво слово на папиру, а страсти у којима живи свијет горке као пелин.Посао монаха је ћутање.И ( неговорење ) тишина.Монах у свијету-то је „унијат“, који хоће да споји у себи двије вјере и најчешће у његовој души побјеђује мир.У ћутњи и тишини , у одвојености од вањских информација, души се отварају нови извори знања.То су урођена знања која су јој била дата од самог почетка као лику и подобију Божијем и која је она чувала као под хрпом вањских утисака, као у гробу као у дубинама свога осјећања непознатог за сопствену свијест.Сада се у тишини ова знања отварају души , као нађено складиште.У тишини се открива духовна интуиција човјека.Као струна у харфи Еола звуче од повјетараца , тако унутрашњим слухом душа чује глас невидљивих сила, које јој постају блиске, од њих она добија просвјећење.Зато учење учи човјека некаквој мудрости.Захваљујући своме духовном искуству он почиње да види душе других људи..

У то исто вријеме душа безмолвника подвргава се демонским искушењима; овдје је човјеку потребно крајње смирење , према коме се не могу убацивати наговарања сатане , а ово смирење се постиже само послушањем свога духовног оца.Ако се човјек бори са срастима и што је најглавније , налази се у послушању, он постепено добија дар разликовања духа.Ћутање без смирења и послушања претвара се у отров, пошто почиње да храни човјека.Међутим било је и изузетака као Павле Тивејски, Марија Египћанка-подвижници који су добили велику мудрост преко непосредног озарења Духа Светог,не прешавши обични пут смирења страсти и послушања.За нас се њихов недоступни непоновљиви подвиг замјењује другима:постепеношћу, опрезношћу и сталним обуздавањем своје воље.

Ћутање-то је стална молитва.Свети Оци су рекли:Молитва свему учи, чак самој молитви.Ћутање-то није само пустиња, усамљеништво од људи и свијета-то је пребивање са самим собом, тачније духа с Богом.За ћутање и тишину човјек се мора борити, ископавати га као плијен у боју, из канџи свијета који као чудовиште жели да прогута без остатка све вријеме човјековог живота и све силе њихове душе.Већина људи , чак хришћана, не схватају подвиг ћутања.Они говоре да је потребно помагати у име љубави, док виде само вањске тјелесне и душевне патње.А та несавршена трагедија свијета –то је отпадање његовоод Бога, које дуго траје,његово претварање у пољу мрачних сила, језиво демонизирање , које се дешава пред нашим очима, царство пакла на земљи,власт сатане, која крв људи претвара у злато, а саме људе у моралне трупове , закључане у кавез као похотљиве мајмуне.

Трагедија свијета као перспектива вјечности , вјечности као демонизације ван је Бога-то највеће злато остаје за људе непримјећено , као да је сакривено у магли.Демонске силе не могу се одагнати самим тјелесним милосрђем.У борбу са невидљивом силом „стратега зла“-палих духова – може ступити само невидљива сила молитве, која је способна поново вратити благодат на земљу.Зато ђаво устаје против подвига ћутања.Он му супротставља бригу о сиромашним, проповијед вјере ,бављење богословским радовима –све што треба само да би човјек постао неспособан према унутрашњој благодатној молитви чега се стварно демон плаши.

Молитва за мир-то је најтежи подвиг, Преподобни Арсеније Велики, изабравши подвиг ћутања и тишине, показао се виши него његов духовни пријатељ преподобни  Мојсеј Мурин, који је бринуо за болеснике, примао скитнице и завршио свој живот мученички.Господ прима све видове милосрђа. Свети Јован Златоусти рекао је : „Дај жедноме чашу воде и прими за то царство“.Али ћутање и тишина –то је подвиг других размјера, ми бисмо рекли, космичког значења.Пред њим су дјела духовног и тјелесног милосрђа-то је свјетлост свјетионика у поређењу са сијањем звијезде.

http://www.pasinac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=303:2011-02-21-14-03-09&catid=4:2009-10-09-07-19-54&Itemid=18

ПОРЕЂЕЊА ЕВАГРИЈА МОНАХА И ДРУГЕ ИЗРЕКЕ

33 ПОГЛАВЉА - ПОРЕЂЕЊА ЕВАГРИЈА МОНАХА И ДРУГЕ ИЗРЕКЕ

1. Жутица је рђаво стање душе, при коме она неисправно гледа на Бога и на све створено.

2. Згрбљеност позади је порок разумне природе, којим постаје неспособна за врлину и богопознање.

3. Гангрена је успаљеност и покрет гнева, који погубљује словесни део душе.

4. Слепоћа је незнање ума, који се не стара ни о делатним врлинама, ни о познању постојећег.

5. Парализа је непокретност или споропокретност словесне душе на делатне врлине.

6. Оток је раслабљеност словесне душе нерадом, у коме она обично одбацује речи духовне поуке.

7. Немост је одузетост словесне душе којом она одбацује врлине, којима се (иначе) у нама уобличује Христос.

8. Губа је неверје словесне душе, због које се она не уверава у истину речи чак и ако је додирне.

9. Обамрлост је склоност словесне душе ка злу, и то после успеха у врлини и богопознању.

10. Одузетост је рђаво стање словесне душе у коме се она држи врлине, премда не ради самог добра.

11. Кијавица је губитак врлине, којом се осећало благоухање Христово.

12. Глувоћа је грубост словесне душе, због које она одгурује духовну поуку.

13. Очна мрена је отпадање од стања духовног сагледавања, или усвајање неправилног гледања на постојеће.

14. Муцање је болест словесне душе у којој она, саблажњавајући се случајностима, не може да за све благодари Бога.

15. Хромост је немоћ словесне душе да врши истинску врлину.

16. Водена болест је бесловесно скретање душе са пута, при чему у њој, услед загушивања врлине, влада зло и незнање.

17. Мрав је делатни човек који у овом веку себи припрема храну за будући.

18. Крмаче су нечисти незнабошци који примише заповести Христа Спаситеља нашег.

19. Скакавци су словесне душе, које не узнемирава смрт и које се хране семењем.

20. Јаребица је делатни ум који, ослањајући се на врлине, лепрша у познању небеских сила.

21. Лавић је бестрасан човек, који се зацарио над зверињем у њему (страстима).

22. Петао је духовни човек испуњен знањем, који другим душама благовести дан који наступа од умног сунца.

23. Јелен је делатан муж који право управља своје неуредне помисли.

24. Пијавица је нечиста сила која из словесних душа исисава крв праведности.

25. Ад је тама незнања која покрива словесну творевину која је изгубила сагледавање Бога.

26. Жена је безумље које словесне душе сурвава у нечистоту.

27. Земља је рђаво стање састављено из бешчашћа и безакоња.

28. Огањ је зло које погубљује врлине Божије у словесној творевини.

29. Вода је лажно знање које гаси истинско познање.

30. Подсмешљиво око је нечиста сила која исмева познање Бога и која бешчасти мудрост Божију у постојећем.

31. Вране су свете силе које истребљују зло.

32. Провалије су словесне душе раскопане незнањем и злом.

33. Орлови су свете силе којима је поверено да побеђују нечисте демоне.

1. Неумесно је да онај ко иште почасти бежи од трудова који их омогућују.

2. Хоћеш ли да познаш Бога? Познај најпре самог себе.

3. Истински пријатељ је онај који жури да пренесе радосне догађаје.

4. Високо мишљење о себи никако се не слаже са чињењем ниских дела.

5. Код свакога самоуверење омета самопознање.

6. Онај ко неразумно живи јесте демон-управитељ.

7. Благородство душе се очитује у добром расположењу.

8. Поштује Бога онај ко не живи насупрот себи (тј. који живи сагласно захтевима словесне природе).

9. Непорочан човек је храм Божији.

10. Најгоре имање је недоличан живот.

11. Говори шта треба и када треба, и нећеш чути ништа непотребно.

12. Најбоље имање је веран пријатељ.

13. Сујетна нарав је болест душе.

14. Странац и сиромашан је Божија маст (Отк.3,18). "Машћу помажи очи своје да видиш". Маст је милосрђе према потребитима.

15. Ко је употребљава, убрзо ће прогледати.

16. Добро је чинити добро свима, а особито онима који не могу да врате.

17. Праведан говорник је чаша студене воде.

18. Целомудреност и кротост душе [изображавају] херувима.

19. Почаст у старости јесте доказ трудољубља пре старости.

20. Марљивост у младости јесте залог части у старости.

21. Светлост душе јесте истинско сагледавање.

22. Љубећи оно што не треба, нећеш љубити оно што треба.

23. Боље је примити лажно злато, него (лажног) пријатеља.

24. Чиста душа у Богу јесте бог.

25. Тешко самољубљу које све мрзи!

1. Почетак љубави је добро узајамно мишљење.

2. Добро је богатити се кротошћу и љубављу.

3. Горда помисао растура врлине.

4. Пут се равња милостињом.

5. Неправедни судија је оскрнављена савест.

6. Срамно је робовати телесним страстима.

7. Ако хоћеш да си без туге, постарај се да угодиш Богу.

8. И Бог се брине о ономе који се добро о брине себи.

9. Целомудрено срце је пристаниште сагледавања.

10. Ако хоћеш да познаш себе, немој гледати какав си био, него каквим си створен у почетку.

11. Ташта душа је безводна јама.

12. Горда душа је разбојничка пећина. Она не трпи глас познања.

13. Зла заблуда истинитог мужа је незнање Писма.

14. По сузама познај да ли се бојиш Бога.

15. Смирење душе је непобедиво оружје.

16. Врлински муж је рајско дрво.

17. Исус Христос је дрво живота. Употребљавај га како доликује и нећеш умрети довека.

18. Чини добро онима који су истински сиромаси и окусићеш Христа.

19. Јести Христово Тело - даје истинску силу.

20. Ако волиш Христа, немој заборављати да испуњаваш Његове заповести.

21. По томе се познаје ко је добротвор после Бога.

22. Пријатељ по Богу у речима истине точи мед и млеко.

23. Немарна душа неће имати таквог пријатеља.

24. Сластољубива помисао је жесток тиранин.

25. Прећуткивати истину значи закопавати злато у земљу.

26. Ко се боји Бога, све чини по Богу. 
27. Гнев и мржња умножавају раздражење срца, а милостиња и кротост га стишавају. 

28.Велико је дело молити се пажљиво, а певати пажљиво - још веће.

Из Добротољубља

Трећа недеља Великог поста

Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога сe дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма – где остаје преко целе седмице. После службе је прсдвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе – „Дан васкрсења“ – а канон је парафразиран ускршњи канон.

Значење свега овога је јасно. Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Еванђељу: „Који хоће да иде за мном, нека се одрече себе, узме крст свој и пође за мном“. Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у недeљу крста:

Ове недеље, а то је трећа недеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами ссбе разапињемо … и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради ссћања на страдање нашег Господа и ради утехе… Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, свети Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке… Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његовс заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрслог дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ – Животворни Крст – који нас испуњава радошћу и припрема да, колико јс то могуће, дочекамо самог Цара и изразимо славу Његовој победи… Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор „али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе својим Васкрсењем до духовног Јерусалима … јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у рају, и зато су оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући сс како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно…“

Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: „Сина човечија предају у руке људске и убиће Га. А кад Га убију, после три дана ће васкрснути“. Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио „ради нас и ради нашег спасења“:

„О, Господе, који си учинио да се данас припремамо за Светлу недељу, засијавши васкрснућем Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави и божански живот; и када стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно…“

На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон св. Андреја Критског, али овог пута у целини. Ако је на почетку поста овај канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га само слушали, сада су његове речи постале наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами усвојили, доживели и преживели. Како далеко смо стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за апостолима „на њиховом путу за Јерусалим и за Христом који иде испред њих“. И Христос им рече: „Ево, идемо горе – у Јерусалим и Сина човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, а после три дана васкрснуће“. Ово јс Еванђеље пете недеље.

Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скреће пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са апостолима пратимо у Јерусалим „задивљени смо и уплашени“.

Преузето из књиге Велики Пост протојереја Александра Шмемана

 http://www.eparhijakrusevacka.com/treca-krstopoklona-nedelja-velikog-posta/ 

Јеромонах Јоаким Американац

Јеромонах Јоаким Американац био је достојан поштовања због свог добровољног странствовања и презирања овоземаљске славе. Живео је у каливији Рождества Пресвете Богородице која припада скиту Свете Ане. Он је био духовни брат мог старца. Старац нам је често говорио о овом изузетном човеку и о његовом изванредном послушању.

Служио је у Јерусалимској патријаршији и у америчкој војсци. На тај начин је стекао неколико медаља које је, заједно са својим архимандритским крстом, приложио икони Свете Ане.

Дошавши на Свету Гору из Америке, где је био кандидат за врло високу црквену службу, показао је узорно послушање једном веома строгом старцу. Пре тога се добровољно одрекао свештеничког чина, како би могао да живи као прост монах. По узору на древне подвижнике, имао је дугу браду која је досезала до земље. Боловао је од туберкулозе и 1957. године упокојио се у Господу.

Светогорски старечник

Реч коју је изустио брат много ме је повредила...

Старији човек је дошао да посети аву Ахила. Затекао га је како испљувава угрушак крви. Он га је запитао: "Оче, шта се то збива?" На то је старац одговорио: "Реч коју је изустио брат много ме је повредила, па сам се борио да ништа не узвратим, молећи Бога да ме ослободи те речи. Она се стога у мојим устима згрушала у крв коју сам испљунуо. Сада сам спокојан, и целу ствар сам већ заборавио".

Духовни савети старца Пајсија Олару

О СМИРЕЊУ 

“Оче Пајсије, шта је то смирење?” упиташе га једном неки његови ученици. Смирење је мисао и убеђење од срца да смо грешнији од свих људи и најнедостојнији Божије милости. Ружење самог себе не значи да имамо истинско смирење. Истинско смирење јесте када нас неко јавно понижава и вређа, а ми то истрпимо и кажемо: “Бог је наредио брату да ме понизи због многих мојих грехова.” Требало би све да прихватамо као Божију заповест. Када вас неко понизи, реците да му је Бог тако заповедио. Када неко узме нешто ваше, Бог му је заповедио да то узме, како би од вас начинио монахом. Када вас уклони са високе позиције, Бог вам је променио место да бисте изменили своје страсти и лоше навике. Ово је истинско смирење. А гордост јесте када се уздамо у себе, у свој ум, своју снагу, када мислимо за себе да смо способнији од другог, бољи, лепши, врлији и угоднији Богу. То значи да нас је ругоба греха гордости победила, од кога нек нас Бог, који се понизио ради нашег спасења, сачува. Понизимо се браћо, зато што гордог човека Бог не може да спаси. Оплакујмо своје грехе овде, да бисмо се заувек радовала у следећем животу, јер када будемо напустили овај свет сви ће нас заборавити. Положимо своју наду, не у човека, већ само у Бога. Људи су променљиви. Данас ти даје, а сутра ти тражи. Данас те хвали, а сутра те куди. Положимо своју наду на Божију милост и никада нећемо скренути са пута.

—Неки мирјанин упита старца да му каже реч спасења, а он му рече: "Брате често пута су животиње мудрије од људи. Научимо се послушности и стрпљењу од волова, и благости од јагњади, уређености и марљивости од мрава и пчела. Животну лекцију можемо да научимо од сваке животиње.“
Старац је такође додао: “Најбоље је за човека да постане глинена посуда која ће бити од користи сваком човеку и за све врсте послова, хране и воде, и тако даље. Златни сасуди се стављају у сефове и закључавају у витрине. Ретко се користе због страха од лопова, можда једном годишње. Глинени суд се користи свакодневно и од користи је човеку. Исто је и са смиреним човеком који не тражи почасти и положај. Он остаје неважан чак и када се нађе међу људима нижег положаја, али он извлачи корист од тога, даје савете, и помаже свима, и сви га траже и радују се са њим. Смирење је велики дар монасима и свим Хришћанима!”

О АБОРТУСУ 

—Извесна жена која није желела много деце отишла је старцу и тражил савет шта да ради. Он јој је рекао: "Ако избегаваш да родиш децу, избегаваш спасење. Једно дете није довољно,јер га можеш изгубити. Здравије је имати више деце у дому, од једног или два зато што таква деца често буду размажена и болешљива. Ту се испуњава реч Господња: "Који с тврђом сије, с тврђом ће и пожњети; а који благослов сије, благослов ће и пожњети (Друга Коринћанима. 9.6).
Скоро ми је на исповест дошла нека старица а ја сам је питао: "Сестро, колико деце имаш?” “Оче, родила сам осмнаесторо! Бог је узео осморо кад су били мали, а осталих десет су виђенији људи у селу!” Опет, друга једна жена је дошла издалека и њу сам питао: “Колико деце имаш Хришћанко моја?” “Ни једно, Оче.” “А колико си абортуса до сада имала?” “Оче, имала сам четрдесет абортуса.” “Иди и исповеди се епископу, дете моје, и покај се док још имаш времена, зато што је страшан Божији суд!” Најтежи грех, после одбацивања вере, јесте убијање беба абортусима. Ова два греха на људе брзо доносе Божији гнев и казну.

—Коју епитимију дајете онима који су имали абортусе? Казна за абортус и убиство уопште јесте кајање до краја живота. Епитимија се састоји од свакодневних великих поклона, поста до увече сваке среде и петка, потпуно нечињење овог греха у будућности, и да жена на место убијене деце роди другу децу и крсти их. У таквим случајевима женама се такође забрањује причешће на седам година, осим у случају када је жена трудна, када може да прими Причешће као посебно снисхођење.

—Неки Хришћани упиташе старца: ‘’Шта се дешава са душама деце која су убијена абортусима?’’, а он им је одговорио са уздахом: "Верујем да су та деца мученици. Она ће испунити број мученика у последњим временима, као што се каже у Апокалипси. Страдавши кроз абортус, они се крштавају у крви, али Црква их не спомиње у својим молитвама зато да се абортуси не би поспешивали, који су за родитеље, исто што и чин детеубиства.

САВЕТИ У ТУГАМА 

—Неки Хришћанин, који је био тужан, упитао је старца за реч утехе, а он му је одговорио: "Слушај брате. Без искушења и туговања не можемо да се спасимо. Али не треба да се бринемо, нити да слабимо у вери, зато што ђаво сада свирепије напада људе, него што је то раније чинио, зато што зна да је још мало преостало времена његовој власти над савременим светом. Молимо се Богу, трпимо и сећајмо се речи Господњих који је рекао да ће бити са нама до краја векова. Не бисмо смели да очајавамо када се нађемо у искушењима, зато што нас Он не оставља. У време пророка Илије Тесвићанина, када је Бог имао 7000 од свог изабраног народа који своја колена нису приклонили Ваалу, тако и данас Господ још увек показује милост многим одабраним Хришћанима чврсте вере, који колена своје душе нису приклонили у службу страстима. Бог има своје праведнике, у селима и градовима, који Га прослављају даноноћно, који живе у девствености и трезвоумљу, који указују самилост сиромашнима и удовицама. Али само Бог зна ко су они.

—Како да помиримо људе који су у свађи? Прво треба да се помолимо за њих. А потом би требало да им кажемо да хитно оду код свог духовника и исповеде се, и требало би да их посаветујемо речима из Јеванђеља да се помире како је Господ рекао: "Блажени миротворци јер ће синовима Божијим назвати (Матеј 5.9). Колико је до нас, треба да се трудимо да будемо у миру, зато што смо синови Божији и да у себи носимо мир Духа Светога. Они који се нису измирили не смеју да се Причесте. Ако један од њих умре неизмирен са својим непријатељем, тада живи треба на његов гроб да одлазе четрдесет дана и моле га да опрости. Наравно ова ствар је врло тешка. Али ми захтевамо од живог да учини метанију оном мртвом са којим се свађао за његовог живота, и надамо се у милост Божију да ће им опростити. 


Старац Пјасије Олару из скита Сихла 

http://artoklasia.blogspot.ca/2015/03/spiritual-counsels-elder-paisius-olaru.html

Више: http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5985