Старац Порфирије Кавсокаливит - Старац Дима је пренео на мене благодатни дар молитве и прозорљивости

У четири зазвонише звона. Чим је чуо звона, старац Дима начини неколико метанија и престане да се моли. Седе на једну камену клупицу – мислим да је та клупица била изидана у притвору цркве. Уто дође Макаруда – тако су од милоште звали оца Макарија. Овај је био хитар и веома љубазан. Био је анђелче. Како је само лепо палио кандила! Како је, опе, лепо палио свеће на полијелу! А после, како их је једну по једну лепо гасио! Па како је лепо чинио метаније! Тражио би опроштај и здесна и слева, па би потом узео у руке књиге и почео да врши службу канонмонарха. (Канонмонарх је у манастирима монах који је задужен за тачност и лепоту светих богослужења, у свету би се рекло: церемонијал – мајстор, прим. прев.) О-о-о! Како сам га волео! А и заслуживао је, јер је на њему била благодат Божја.

Уђе, дакле, Макарије звани Макаруда у лађу храма. За њим отвори врата и старац Дима, па уђе и он. Мало застаде да се смести и у својој стасидији за богослужење, уверен да га нико није видео. И ја се провукох изашавши из сенке степеништа, па кришом и плашљиво удјох у ладју цркве. Одох напред и целивах икону Свете Тројице. Потом се вратим и станем са стране. На позив: Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите, многи од отаца се причестише. Начиним, и ја метанију и причестим се. Од тренутка када сам се причестио, на мене је сишла благодат у великом изобиљу. Осетио сам одушевљење.

После богослужења удаљио сам се сам у шуму, испуњен радошћу и весељем. Био сам као у неком бунилу. Умно сам у себи понављао молитве благодарења после Причешћа док сам ишао ка нашој колиби. Са жаром сам трчао кроз шуму, скакао сам од радости. У одушевљењу сам ширио руке и узвикивао: “Слава ти, Бооооооже! Слава Ти, Боже!” Да, руке су ми биле као скамењене, као окоштале, као дрво, и, тако раширене заједно заједно са мојим телом твориле су знак крста. Глава ми је била уздигнута ка небу. Леђа укочена, а и руке испружене ка небу. У прсима, у пределу срца, осећао сам као да ће ми срце искочити. Ово што вам говорим, сушта је истина. То сам доживео. Колико сам времена остао у том стању, не знам. када сам дошао к себи, у истом том стању, спустим руке и ћутке, са сузама у очима, наставим пут.

Стигох до келије. Нисам ништа узео у уста, како ми је иначе био обичај. Нисам могао ни да говорим. Отишао сам у цркву, али овог пута нисам појао као што сам имао обичај да певам разне умилне тропаре и стихире. Сео сам у стасидију и изговарао: “Господе, Исусе Христе, помилуј ме!” У оном ранијем стању остао сам сам и даље, али сам сада био мирнији. Гушио сам се од узбуђења. Наврле су ми обилне сузе. Оне су ми слободно текле из очију, саме. Ја то нисам желео, али био сам у узбуђењу због посете Божје. Сузе из мојих очију нису се зауставиле све до вечери. Нисам могао ни да певам, ни да мислим, ни да говорим. Да је икога било у мојој близини, не бих се с њим разговарао. Удаљио бих се да будем сам.

Једно је сигурно: старац Дима је пренео на мене благодатни дар молитве и прозорљивости, и то онда док се молио у нартексу цркве свете Тројице у саборном храму Кавсокаливије. То што ми се десило, никада пре нисам ни слутио, нити икада зажелео, нити очекивао. Старци ми никада нису говорили о благодатним даровима. Такво су предање имали. Нису ме поучавали речима. Поучавали су ме само својим држањем. Читајући житија светих и преподобних људи, сагледавао сам благодатне дарове које им је Бог давао. Свети Оци нису ништа изнуђивали. Нису тражили знамењења, нису тражили благоданте дарове. Ја, верујте, никад нисам рекао у себи да треба да добијем неки благодатни дар од Бога. Никад нисам ни помислио на то. И управо то о чему никад нисам ни помислио изненада се појавило, а ја никад нисам обратио пажњу на то.

Негде после подне истога дана изашао сам из црквице, сео на камену клупицу и гледао према мору. Приближавало се време када су се моји старци обично враћали. Ја сам погледао не би ли их угледао кад се појаве. Тада их стварно смотрим како силазе низ неке мермерне степенице. Али то место је било негде далеко у самој ствари, није требало да на природан начин да видим то место. Ја сам их заправо гледао благодаћу Божјом. Одушевио сам се. Први пут у животу дешавало ми се тако нешто. Појурим напоље, потрчим, стигнем пред њих и узмем им бисаге.

- Како си знао да долазимо? – пита ме старац. Ја не одговорих. Али када смо стигли у келију, приђем великом старцу, оцу Пантоломеју, кришом, да не види поп Јоанакије, па му кажем:

- Старче, не знам како да ти објасним. Док сте били још иза брда, ја сам вас видео под теретом, па сам потрчао. Брдо је било као од стакла.

- Добро, добро – одговори старац. – не обраћај пажњу на то нити икоме говори о томе, јер нечастиви мотри.

Преузето са:  byzantineblue.com