НЕ ОД ОВОГ СВЕТА

ЈЕДНОСТАВНОСТ

Будите  смирени и остаћете целовити.

Повијте се и  усправићете се.

Понашајте се искрено и

 држите се једноставности.
Лао Це

Кад је једном приликом, 1977. године седео у трпезарији са браћом и сестрама у Христу, отац Серафим је говорио о једноставности. И пре обраћења у хришћанство, он се упознао са овом врлином у делима прехришћансих мудраца Кине који су, посматрајући и размишљајући о поретку створеног света, дошли до закључка да су једноставност и смиреност „небески пут“. 

Преподобни Серафим Роуз

У Богочовеку Исусу Христу он је пронашао оваплоћење овог „Пута“, чуо је позив: „Заиста вам кажем,ако се не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мат.18,3)

„Незнабожачки кинески филозоф Лао Це учио је да најслабије ствари побеђују оне најјаче“ – говорио је отац Серафим браћи и сестрама. „У нашем манастиру имамо за то један пример: храстови, који су веома чврсти и несавитљиви, увек падају и ломе се, док борови, по природи савитљивији, далеко ређе падају пре него што се заиста осуше.“

Исто можемо видети и у људском животу. Особа која верује у нешто толико снажно да је спремна да вам „одсече главу“ ако се са њом не сложите, управо таквим поступком показује своју слабост. Она је толико несигурна у себе да мора и вас да преобрати...Кад знате да сте у праву, онда не приморавате и не ћушкате друге.

Потреба да се буде у праву је, такође, спољашња страна хришћанства. То је важно, али није од пресудног значаја. Најважније је срце и оно мора бити меко и топло. Ако не поседујемо такво срце, морамо га тражити од Бога, приморавајући себе да чинимо оно чиме га можемо задобити. Најважније од свега је да видимо да га немамо – ДА СМО ХЛАДНИ. Због тога нећемо веровати нашем разуму и нашем расуђивању, према којима морамо имати помало „опрезнији“ став. Ако будемо тако поступали, ако будемо ушли у светотајински живот Цркве и примимо Божију благодат, онда ће нас Бог сам просветљавати....

Једноставност је једна од ствари које нам могу помоћи.Она може постати део нас ако се у срцу молимо Богу да нам је подари. Ако не сматрамо да смо баш толико паметни. Ако, на пример, кад се постави питање „Да ли је могуће насликати Бога Оца?“ ми одмах не скочимо и кажемо: „О, то је овако – и то је одлучено на том и том сабору, број тај и тај“.

Или ћемо, будући да верујемо да смо у праву, морати да све друге искључимо из расправе, а том случају ћемо врло ниско пасти, или ћемо се зауставити и помислити: „Добро, па ја можда и не знам најбоље ове ствари.“ Уколико више усвајамо овај последњи начин размишљања, утолико више ћемо бити заштићени од духовних опасности.

Прихватите са једноставношћу веру коју сте примили од Отаца. Ако познајете неког простодушног свештеника, захвалите Богу за то. Сетите се да, пошто сте толико сложени, интелектуални и ћудљиви, можете пуно научити од такве једноставности. Што више будете узрастали у православљу, читањем, упознавањем нових људи,више ћете бити у стању да препознате „свој пут“ на широком пољу православља, и почећете да увиђате толико паметних ствари које вам у почетку и нису изгледале паметне. Чак иако људи који се баве овим стварима нису толико оштроумни, ипак Бог руководи Црквом. Знамо да је Он са Црквом до краја, и зато нема потребе да се прелази граница, да се иде у отпадништво или јерес. Ако следимо једноставан пут – да не верујемо сопственом расуђивању, трудећи се истовремено да што је могуће више схватимо како је наш ум, без топлог срца, слабо оруђе – онда ће православна философија живота почети да се у нама образује.“

Одломак преузет из "Православног пута" бр. 21, 2003. год.