О ФАРИСЕЈИМА - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Једном приликом, у суботу, ишао је Господ са светим својим ученицима и апостолима кроз поља засејана усевима. Ученици су осетили глад и почели да кидају класје; трљали су их рукама, чистили зрна, и јели зрневље. Фарисеји су, видевши то, рекли Господу: Гле, ученици твоји чине што не ваља чинити у суботу. Господ им је споменуо Давида и свештенике и објаснио: Давид је нарушио обредни закон када је огладнио, а други нарушавају закон зато што им то дозвољава једна одредба закона, а онда је опет почео да понавља фарисејима страшну замерку: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу, а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине.

Како ситничаво, како злонамерно осећање саблазни! Претвара се да се до детаља тачно држи форме закона, а гази суштину закона. Мрачни и слепи фарисеју! Почуј шта ти Господ говори: Милост хоћу. Када увидиш недостатак ближњега, умилостиви се над ближњим својим: то је уд твој! Слабост коју данас видиш у њему сутра може да постане твоја слабост. Саблажњаваш се једино због тога што си горд и слеп! Испуњаваш нека спољашња правила закона, и зато се дивиш самом себи; презиреш, осуђујеш ближње, у којима запажаш нарушавање неких ситница, а не примећујеш испуњење великих, скривених врлина које Бог воли, непознатих твом надменом, окрутном срцу. Ниси довољно гледао у себе; ниси видео себе: само због тога не признајеш да си грешник. Због тога и није омекшало твоје срце, није се испунило покајањем и смирењем, зато ниси схватио да ти је једнако као и свим осталим људима потребна Божија милост, спасење. Страшно је не признати да си грешник! Исус се одриче онога који не признаје да је грешник: Нисам дошао -говори Он - да зовем праведнике но грешнике на покајање. Какво је блаженство признати да си грешник! Који призна да је грешник, тај добија приступ Исусу. Какво је блаженство угледати своје грехове! Какво је блаженство гледати у своје срце! Ако се загледаш у своје срце, заборавићеш да на земљи има грешника осим тебе самог. Ако некад и погледаш на ближње, сви ће ти изгледати непорочни, прекрасни, као анђели. Гледајући у себе, разгледајући своје грешне мрље, постајеш уверен да је милост Божија једино средство твог спасења, да си недостојни слуга и због нарушавања, али и због недовољног испуњавања Божијих заповести, због испуњавања које је сличније искривљивању него испуњавању. Пошто је самом теби потребна милост, ти њу обилно изливаш на ближње, имаш за њих једино милост. Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине. Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање.

Извор: Аскетски огледи, Фарисеј