ПРЕПОДОБНИ СТАРАЦ СИЛУАН: ЧОВЕКУ НИЈЕ УВЕК ЛАКО СА БОГОМ

Човеку није увек лако са Богом. Ни са светитељем није увек лако живети. Многи наивни мисле да је са светитељима пријатно и радосно. Они се жале што су окружени грешним људима и маштају о томе да сретну светог човека. На основу појединих сусрета, приликом којих се душа која је раније туговала често испуњава светлом надом и свежим снагама, они су склони да изведу закључак да живот са светим људима увек охрабрујуће делује на душу. То је заблуда. Никакав свети човек не може да нас ослободи неизбежне борбе са грехом који живи у нама. Он може да суделује својом молитвом, да нам помаже речју и поуком, да нас својим примером учвршћује, али нас не може ослободити труда и подвига. Када нас призива и подстиче да живимо по заповестима, може нам се учинити "суровим". Зар нису неки говорили, па и сада говоре о Самом Христу: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? (Јн.6,60). Тако и реч светитеља постаје тешка и "сурова" када од нас захтевају да испуњавамо заповести у чистоти.

Старац Силуан био је увек кротак, снисходљив, благ, али у суштинским питањима никада није одступао од оног чему га је Бог научио. Његов став био је прост и јасан: "Господ жали сваког човека. Он је тако заволео људе, да је узео на Себе бреме целог света... И од нас Он захтева да волимо свога брата". Када слушаш старца, читавом душом осећаш да говори истину. Међутим, следовати његовом примеру неизмерно је тешко. Зато су се многи удаљили од њега. Његов духовни миомир изазивао је у души дубоки стид и осећање сопствене нечистоте и гнусобе. Ако му се пожалите на оне који су вас увредили, он ће разумети вашу тугу, учествоваће у вашем болу, али не и у гневу. Ако, пак, помишљате да злом узвратите за зло, он ће се растужити због вас. Ако мислите да је штетно рђавом човеку узвратити добром, он ће вас у недоумици питати, како то да ви, који себе називате хришћанином, сматрате да један поступак који је сагласан са Христовим заповестима, може нанети било какву штету. Христове заповести за њега су биле закон апсолутног савршенства и једини пут ка побеђивању зла у свету и ка вечној светлости. Испуњавање заповести може да буде само корисно, како за оног ко их испуњава, тако и за оног према коме се испуњавају. Нема и не може бити таквог случаја, када би испуњавање Христових заповести могло да нанесе штету, ако штету не схватамо у спољашњем и временском смислу, већ на плану истинског вечног бића, будући да је Христова заповест пројављивање апсолутног добра.

Једном је неки јеромонах рекао старцу: "Кад бисмо тако поступали само би се непријатељи тиме окористили и зло би славило". Старац се уздржао од одговора, јер његов сабеседник није могао да разуме његове речи, али је касније неком другом рекао: "Зар Христов дух може неком да жели зло? Зар нас Бог на то зове?"

Велико је и префињено лукавство савести у страсном човеку. У религиозном животу човек који је опседнут страшћу често представља страсти као захтев правде и користи, често и као борбу за славу Божију. У име Христа, који се предао на смрт за непријатеље, људи су понекад готови да се боре до крви, али не своје, него крви "брата непријатеља". Тако је бивало у свим прошлим вековима. Међутим, живот старца је текао кроз оно историјско време када се слична изопаченост пројавила особито снажно.

"Је ли то пут Христов?" питао је он са тугом.