Свети Пајсије Величковски

Игуман манастира Њамац

1722 – 1794

           

Међу руским подвижницима, једно од првих места припада старцу Пајсију Величковском – имајући у виду духовни утицај који је он имао на своје савременике. Иако је он делао углавном изван граница своје родне Русије, светлост његовог труда и учења је продирала до свих крајева руске земље и свуда доносила добар плод. Његов први успех је био у томе што је поново оживео старо учење о Исусовој молитви – учење које је било готово заборављено у Русији; а његов други успех – да је постао један од главних трудбеника за оживљавање руских манастира, који су се  у великој мери растурили –  као последица реформи Петра I и Катарине II. Био је у стању да, на један задивљујући начин, формира монашки духовни центар у Молдавији – чије се савршенство ни на који начин није разликовало од старог египатског општежића, онако како га описују свeти Јован Касијан и свeти Јован Лествичник.

Oвај велики светилник, свeти Пајсије, рођен је у Полтави, 21. децембра 1722. године, од врло побожних родитеља. Отац му је био свештеник у градској саборној цркви. У овом благословеном домаћинству Петар – како су га назвали на крштењу – је био једанаесто од дванаесторо деце. Пошто му се отац рано упокојио, мајка га је послала да се школује на Академији Могила у Кијеву 1735.год. Од своје четрнаесте године, поставио је себи правило да никада не осућује свога ближњега, чак иако су греси овога очигледни, да никада не гаји мржњу ни према коме и да од свег срца прашта онима који га можда увреде. После четири године школовања, његова душа није налазила покоја у свету, и он је осећао да је његов позив – монашки подвиг. Заједно са онима који су му у томе били блиски дао је обећање да никада неће постати монах у богатом манастиру, већ да ће следити сиромаштво Христа и живети у трпљењу и строгом упражњавању монашких правила.

У јесен 1739. год., када му је било само седамнаест година, Петар се упутио у потрагу за манастиром и добрим духовним оцем, што је његовој души било преко потребно. Седам година је лутао по различитим скитовима и манастирима, укључујући и Кијевско-печерску лавру. У Медведовском манастиру је постао расофорни монах са именом Платон. Међутим, не налазећи духовни одмор и мир у Украјинским манастирима, расофорни монах Платон, вођен Духом Светим, прешао је у Молдавију 1743. год., где је трудбовао  по приличан број украјинских монаха. У то време је тамо било око четрдесет скитова разбацаних по околним планинама, у којима су живели руски, српски и бугарски монаси, бежећи од невоља које су задесиле њихове земље.

Платон је био у неколико од ових скитова у којима су живели румунски пустињаци изузетног кова, попут старца Василија (из Поиане Марулуи) и Онуфрија. Правило њиховог живота је било слично оном са Атоса и били су васпитани на учењима Светих Отаца. У овом периоду је монах Платон стекао такву мудрост и искуство, укључујући и вештину умно-срдачне молитве, да су га сви звали „млади старац“.

После три године духовног подвижништва у Молдавији, 1746.год., у двадесет четвртој години живота, он одлази за Свету Гору, како нам сам говори – не би ли избегао рукоположење. Један од његових биографа додаје да је за време свог боравка у Валакији он већ примио све духовно благо које је могао примити за своје године. Осим тога, Атос је био његов сан још из најраније младости. Када је Платон стигао на Атос, путовао је до свих манастира и испосница, не би ли нашао искусног вођу. Али не налазећи духовног оца по својој жељи, повукао се у пустињу где се сам подвизавао четири године, уз велике напоре и у оскудици, у молитви и читању светих отаца, и у сузама и бдењу дан и ноћ. Живео је у крајњем сиромаштву и то само од милостиње. Узимао је храну једанпут сваког другог дана, а и онда само суви хлеб са водом, осим суботом, недељом и празником. У духовној борби коју је водио на Атосу осећао је потребу да га неко руководи више него икад. Али духовни оци су били реткост на Светој Гори у то време, и дела о аскетском животу су била заборављена до те мере да многи чак никад нису ни чули за њих.

Године 1750., старац Василије је посетио Атос и замонашио пустињака Платона, дајући му име Пајсије. Старац Василије је саветовао свог ученика да напусти усамљеничко подвижништво и да крене царском стазом, говорећи: „Онај који живи сам ради само за себе, из самољубља“. Учење светог Пајсија је у његовом каснијем животу одзвањало ове исте речи попут еха: „Онај који не жели да страда заједно са Христом у животу заједнице, већ се у својој гордости усуђује да се одмах успне на Христов крст – бирајући пустињски живот пре времена, није пустињак, већ је самовољан… Ни један други живот не доноси монаху такво напредовање, нити га избавља од страсти душе и тела тако брзо, као што то чини живот у заједници кроз блажено послушање.“

Од тада је смирени Пајсије почео да прима ученике, од којих је први био Висарион, румунски монах који га је молио са много суза да га прими. Опет из послушања, свети Пајсије је примио и свештенички чин, и од тада братство почиње да се увећава. Услед недостатка простора морали су да се преселе у скит светог пророка Илије. Пајсије је био толико поштован и вољен да су монаси долазили код њега са свих крајева Свете Горе. Његов биограф Григорије Учитељ бележи да се не памти када је Атос имао такву заједницу. Јасно се виде почеци духовне обнове на Светој Гори у примеру ове заједнице. Они су живели у великој материјалној немаштини, али и у потпуној хармонији и духовној ревности. Сам блажени игуман је радио током данa правећи кашике, а ноћу читајући и преписујући књиге Светих отаца, жртвујући само три сата за спавање. Његови ученици су говорили како је Пајсије током целог свог живота пролио много суза служећи Божанствену Литургију, дубоко додирнут Божанском љубављу. Живео је на Атосу укупно седамнаест година.

Свeти Пајсије је мудро приметио да духовни живот мора бити утемељен на изучавању патристичких аскетских списа. Из тог разлога је он започео свој рад на превођењу тих драгоцених текстова, који је трајао до краја његовог живота, а који је био неизрециво тежак. Оригинални грчки зборници текстова су били непотпуни, а он није знао језик. Рукописи који су тада постојали често су били пуни грешака насталих приликом преписивања, што је отежавало одређивање оригиналног смисла текста. Уз помоћ двојице ученика, почео је да истражује те рукописе у разним светогорским манастирима; на њихово велико разочарање, нашли су их једино у скиту Светог Василија. Рад пајсијеваца је био попут зоре која најављује долазак „Добротољубља“ 1782. год.

У лето 1763. год., усред све бројнијег братства и тешких услова живота на Светој Гори, игуман Пајсије је са својих шездесет и четири ученика дошао у Молдавију где је добио манастир Драгомирну. Тамо је живео дванаест година и окупио братство од тристо педесет монаха. Овде је он организовао праву школу за монахе који ће исправљати, преводити и преписивати патристичке и аскетске текстове. Румунско „Добротољубље“ је настало већ у Драгомирни: позамашни зборник текстова чија је главна тема била Исусова молитва. Тако је рођено прво „Добротољубље“ на домаћем локалном језику.

У лето 1763. год., усред све бројнијег братства и тешких услова живота на Светој Гори, игуман Пајсије је са својих шездесет и четири ученика дошао у Молдавију где је добио манастир Драгомирну. Тамо је живео дванаест година и окупио братство од тристо педесет монаха. Овде је он организовао праву школу за монахе који ће исправљати, преводити и преписивати патристичке и аскетске текстове. Румунско „Добротољубље“ је настало већ у Драгомирни: позамашни зборник текстова чија је главна тема била Исусова молитва. Тако је рођено прво „Добротољубље“ на домаћем локалном језику.

У јесен 1775. године старац Пајсије са још две стотине монаха одлази у манастир Секу; а у лето 1779. се по последњи пут сели, сада у велику лавру Молдавије, манастир Њамац, где је провео петнаест – најплоднијих година свог живота. Ту је превео многобројна дела Светих отаца. Његов ученик се дивио: „Човек може само да се чуди како је он могао да напише толике књиге, јер је био физички веома слаб, и имао је ране по читавој десној страни тела. На кревету где је лежао окружио би се књигама: разним речницима, Светим Писмом на грчком и словенском језику, грчким и словенским граматикама, књигом из које је преводио, и свећом у средини. И он би, седећи нагнут као мало дете, писао по целу ноћ, заборављајући и на слабост тела и на јаке болове и напор“.

Такође је наставио своју школу за темељно обучавање лектора и преводилаца. Патристички списи су пунили библиотеку манастира Њамац и били слани у бројне друге манастире широм земље, а и ван њених граница. Њамац је нарочито постао центар и светилник православног монаштва, школа исихастичког живота и духовне културе за читав православни свет. Овај велелепни рад старца Пајсија је крунисан издавањем „Филокалије“ на словенском језику – Добротољубље у Петрограду 1793. год. (годину дана пре његовог упокојења).

Подједнако је важно истаћи да је велики старац био живи преносник ових учења својим ученицима. Он је уредио своју заједницу следећи светогорска правила, и окупио веома велико братство од око хиљаду монаха, обучавајући многе ученике у упражњавању Исусове молитве. Монашки живот у његовом манастиру цветао је као неко ново чудо, изображавајући живот раних пустињских отаца. Тај манастир су овако описали: „Њихово добровољно сиромаштво је савршено. Код монаха се нарочито истиче њихово смирење, потпуно избегавање гордости, а мржња и завист су им потпуно страни. Ако један увреди другог, одмах долази до помирења. Ако неко не жели да опрости брату који га је увредио, одмах мора да изађе из манастира. Држање монаха је скромно. Када се сретну, сваки настоји да предухитри оног другог својим поклоном. Празне приче су сасвим забрањене. У заједници Светог Пајсија живи осам стотина монаха, и кад год се скупе на неко послушање – било да их је стотину или сто педесет братије – један од њих увек чита неку поучну омилију или изговара неку душекорисну проповед. Ако неко започне празне приче, одмах је заустављен… Јер ови људи, оживљени кроз њихову љубав према Богу,, по сопственој вољи су мртви за овоземаљске ствари. А како човек да опише схватљиво, осим делимично, рад који они врше у тајности, тј. – обделавање срца, дубоко смирење, страх Божији, стражење над собом, умиреност мисли, молитва срца која се стално уздиже, заједно са неописивом и горућом љубављу према Христу и ближњима. Јер многи од њих непрестано лију сузе, не само у својим келијама, већ и у цркви, и док су на послушању, за време читања и духовних разговора, као дар Духа Светога“. Игуман Пајсије је захтевао од монаха да раде три ствари у својим келијама: да читају омилије Светих отаца, да упражњавају умну молитву и да чине честе метаније са сузама, по њиховој снази. Овај велики игуман је сматрао да је свакодневно исповедање мисли духовном оцу основа духовног живота.

Старчева келија је била увек отворена за свакога. Он је имао изузетан дар да својим речима утеши и умири и најочајнијег и да охрабри и оснажи обесхрабрене. Као додатак свему томе, увече би се братија сакупила, свеће би гореле, а игуман Пајсије би читао из омилија Светих отаца, објашњавајући прочитано тако да би сви разумели.

Они који су га познавали су га овако описали: „По први пут у свом животу сам својим сопственим очима видео истинску и отеловљену светост. Његово лице ме је одушевило – свето и бледо, без икакве боје, дуга и бела брада која сија као сребро, док су његова одећа и келија били необично чисти. Његов говор је био смирен и потпуно искрен. Деловао ми је као човек потпуно одвојен од тела… О, како целомудрен и свет човек! О чисте ли душе, сједињене са Богом! Био је потпуно привезан за Бога и препун љубави за свога ближњега. Стога је и његова реч била снажна и ефектна, испуњена благодаћу, искорењујући страсти и садећи врлине у душе оних који су га слушали са вером и љубављу“. Такође се за њега знало да је прозорљив.

У среду, 15. новембра 1794. години, у седамдесет другој години живота, овај велики светилник, тај старац над старцима, Свети Пајсије Величковски, преселио се у вечни покој, остављајући иза себе преко хиљаду монаха: Румуна, Руса, Срба, Бугара и Грка. Као што га славе и у акатисту састављеном у његову част – он је заиста поново запалио светиљку старчества, постао обновитељ живота у заједници и мост који води до Светих отаца. Непосредно након његове смрти, његови ученици су сачували успомену на свог великог старца, не само кроз молитву, већ и тиме што су се сами почели називати „пајсијевцима“, а свој манастир – Пајсијев манастир. Овај Пајсијевски покрет се одликовао монашким општежићем, обнављањем исихастичког духа и његовим увођењем у живот заједнице, као и проучавањем Светог Писма и патристике комбиновано са трудом око превођења литературе везане за Добротољубље.

После уснућа Светог Пајсија, многи од његових руских ученика су се вратили у Русију, носећи са собом ово пајсијевско наслеће и веома снажно зрачећи њиме. То су били свети људи који су упечатљиво подсећали на старе пустињске испоснике и они су били главни узрок процвета светости у Русији у 19. веку.

У Румунији су мошти старца Пајсија наставиле да чудотворе. За његове остатке, који су сада сакривени од очију људи, знало се да су нетрулежне, као што је и забележено много пута, последњи пут 1872.год. Ту, у Румунији, његова баштина је наишла на плодно тле у шумама и планинама Молдавије које су биле пуне испосника надахнутих пајсијевским учењем. На стотине исихаста, који су такоће понекад достизали светост великих пустињских светитеља старих времена, одгајани су под благодатним утицајем старца Пајсија.

Због светости његовог живота и огромног броја чуда која се дешавају његовим молитвама, велики старац игуман Пајсије је канонизован за светитеља и његов спомен се слави на дан његовог праведног упокојења, 15. новембра.

О, свети и богоносни оче Пајсије, моли Бога за нас!

О, препрослављени и преблажени оче Пајсије, прими ову нашу скромну молитву. Сачуван смирењем, учењима Светих отаца успео си се до молитвених висина; помози нама који не знамо како да се боримо нити како да се молимо. Смилуј се на нас, твоје бедне ученике, учећи нас да волимо доброту и избављајући нас будућих мука. Посредуј за нас, свети оче Пајсије, како бисмо узносили хвалу, славу и част Оцу, Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

http://stpaisiusmonastery.org/about-the-monastery/life-of-st-paisius/a-brief-life/a-brief-life-in-serbian/&qscrl=1