Неке од поука преподобног Серафима Саровског

1. Ћути, непрестано ћути. Ништа не помаже стицању унутрашњег мира као ћутање и, колико је могуће, непрестана беседа са собом, а ретко са другима. Ако и није увек могуће пребивати у усамљености и ћутању, онда барем неко време које остане од послушања (послова и обавеза), треба посветити усамљености и ћутању. Када боравимо у ћутању, непријатељ - ђаво- ништа не успева у односу на скривеног човека срца. То треба разумети, о ћутању са разумом.

2. Храну треба свакога дана употребљавати умерено како би тело, поткрепљујући се, било друг и помоћник души при вршењу врлина.Иначе се може десити да при занемоћалости тела и душа ослаби. За ручком једи довољно, а за вечером се понешто и уздржи.

3. Болести у нама бивају због греха. Од њих слабе страсти и човек долази себи. Болест ће се урачунати уместо подвига ономе који је подноси са трпљењем и благодарењем, а можда чак и више од подвига.

4. Не треба без нужде другоме откривати своје срце. Од хиљаду можеш наћи само једнога који би сачувао твоју тајну.

5. Са душевним човеком потребно је говорити о људским стварима, а са човеком који има духовни разум може се говорити о небеском.

6. Када се деси да будеш усред људи у свету, не треба да говориш о духовним стварима, особито када код њих не примећујеш жељу за слушањем. Треба држати у сећању реч Господњу: не бацајте бисера пред свиње, да их не погазе ногама својим и окренувши се не растргну вас (Мт. 7,6). Због тога треба на сваки начин да се постарамо да сакријемо скривницу дарова: у супротном случају ћемо их изгубити и нећемо их наћи. Но када захтевају прилике и јави се потреба, потребно је отворено дејствовати у славу Божију.

7. Нема зашто да будемо малодушни, зато што је Христос све победио! Веселост није грех. Она одгони замор, а од нерасположености пак, бива униније, од кога нема ничег горег. Оно све са собом доноси. Нешто рђаво говорити или чинити није добро, али рећи нежну реч, добродушну, веселу, како би дух свих свагда пред лицем Господа био весео, а не малодушан, уопште није грех.

8. Потребно је да бити бодар духом и одбацивати малодушност, сећати се да се сви, премда и грешни, налазимо под благодаћу нашег Искупитеља, без чије воље ни једна влас не пада са наше главе.

9. Једном се у разговору са својим старцем једна од дивјејевских сестара жалила да има плаховит и ватрени карактер . И, шта се десило? Преподобни је уопште није осудио, нити је почео да јој доказује неопходност измене карактера и томе слично, него је мило гледајући на сабеседницу рекао: „О, шта је то, шта ти говориш матушка. Па ти имаш прекрасни карактер, матушка, врло красан, смирен и кротак карактер“. Говорио је он то – рекла је касније сестра – са таквим изгледом и тако смирено да је мени реч „тихи и кротки карактер“ била тежа од сваке грдње. И било ме је тако стид да просто нисам знала где да се денем. Од тада сам почела помало да смирујем своју плаховитост.

10. О чувању душевног мира: „Ако је могуће не узбудити се, у крајњој мери неопходно је уздржати језик, по речи Псалмопојца: смутих се и не проговорих (Пс. 76,5).