Неке од поука преподобног Серафима Саровског

1. Ћути, непрестано ћути. Ништа не помаже стицању унутрашњег мира као ћутање и, колико је могуће, непрестана беседа са собом, а ретко са другима. Ако и није увек могуће пребивати у усамљености и ћутању, онда барем неко време које остане од послушања (послова и обавеза), треба посветити усамљености и ћутању. Када боравимо у ћутању, непријатељ - ђаво- ништа не успева у односу на скривеног човека срца. То треба разумети, о ћутању са разумом.

2. Храну треба свакога дана употребљавати умерено како би тело, поткрепљујући се, било друг и помоћник души при вршењу врлина.Иначе се може десити да при занемоћалости тела и душа ослаби. За ручком једи довољно, а за вечером се понешто и уздржи.

3. Болести у нама бивају због греха. Од њих слабе страсти и човек долази себи. Болест ће се урачунати уместо подвига ономе који је подноси са трпљењем и благодарењем, а можда чак и више од подвига.

4. Не треба без нужде другоме откривати своје срце. Од хиљаду можеш наћи само једнога који би сачувао твоју тајну.

5. Са душевним човеком потребно је говорити о људским стварима, а са човеком који има духовни разум може се говорити о небеском.

6. Када се деси да будеш усред људи у свету, не треба да говориш о духовним стварима, особито када код њих не примећујеш жељу за слушањем. Треба држати у сећању реч Господњу: не бацајте бисера пред свиње, да их не погазе ногама својим и окренувши се не растргну вас (Мт. 7,6). Због тога треба на сваки начин да се постарамо да сакријемо скривницу дарова: у супротном случају ћемо их изгубити и нећемо их наћи. Но када захтевају прилике и јави се потреба, потребно је отворено дејствовати у славу Божију.

7. Нема зашто да будемо малодушни, зато што је Христос све победио! Веселост није грех. Она одгони замор, а од нерасположености пак, бива униније, од кога нема ничег горег. Оно све са собом доноси. Нешто рђаво говорити или чинити није добро, али рећи нежну реч, добродушну, веселу, како би дух свих свагда пред лицем Господа био весео, а не малодушан, уопште није грех.

8. Потребно је да бити бодар духом и одбацивати малодушност, сећати се да се сви, премда и грешни, налазимо под благодаћу нашег Искупитеља, без чије воље ни једна влас не пада са наше главе.

9. Једном се у разговору са својим старцем једна од дивјејевских сестара жалила да има плаховит и ватрени карактер . И, шта се десило? Преподобни је уопште није осудио, нити је почео да јој доказује неопходност измене карактера и томе слично, него је мило гледајући на сабеседницу рекао: „О, шта је то, шта ти говориш матушка. Па ти имаш прекрасни карактер, матушка, врло красан, смирен и кротак карактер“. Говорио је он то – рекла је касније сестра – са таквим изгледом и тако смирено да је мени реч „тихи и кротки карактер“ била тежа од сваке грдње. И било ме је тако стид да просто нисам знала где да се денем. Од тада сам почела помало да смирујем своју плаховитост.

10. О чувању душевног мира: „Ако је могуће не узбудити се, у крајњој мери неопходно је уздржати језик, по речи Псалмопојца: смутих се и не проговорих (Пс. 76,5).

ЦИЉ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА - ЗАДОБИЈАЊЕ ДУХА СВЕТОГ

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ ХРАНИ МЕДВЕДА ХЛЕБОМ

- Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи - у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота, мада нам служе као неопходна средства за постизање тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем. Зато је Господ Исус Христос и рекао: "Свак ко не сабира са Мном, тај расипа". Добро дело не може се ни назвати друкчије него - сабирањем, јер макар се оно и не чинило Христа ради, ипак је добро. Свето Писмо говори: "У сваком народу онај ко се Бога боји и чини правду, угодан је Богу". И, као што видимо из свештене повести, такав човек "који чини правду", у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану, који се бојао Бога и чинио правду, јавио ангел Господњи у време молитве и рекао: " Пошљи у Јопу, к Симону кожару, тамо ћеш наћи Петра и овај ће ти рећи речи живота вечнога, којима ћеш се спасти ти и сав дом твој". И тако, Господ употребљава сва своја божанска средства, да би дао могућности свакоме човеку да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, ово је потребно за почетак поставити овде правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијега, Који је дошао у свет, да грешне спасе, и задобијањем благодати Духа Светога Који уводи Царство Божије у срца наша и отвара нам пут за блаженство будућег живота. Но, тиме се и ограничава та богоугодност добрих дела која нису ради Христа учињена: Створитељ наш пружа нам средства за њихово остварење, а од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: "Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете - 'видимо', тако ваш грех остаје". Ако човек слично Корнилију, ту богоугодност свога дела које није ради Христа учинио, искористи и поверује у Сина Његовог, то ће му се и дело те врсте урачунати као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају, човек нема право да се жали, што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквога добра Христа ради. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само да прибавља венац правде у будућем животу, но и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога и то - безмерно, како је речено: "Јер, Бог Духа Светога не даје на мјеру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку".

- Тако је то, ваше богољубље! У задобијању овога Духа Божијега, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док су молитва, бдење, пост, милостиња и остале добродетељи (врлине) ради Христа - само средства за задобијање Духа Божијега.

- Како то задобијање? - упитах ја баћушку Серафима - ја то некако не схватам.

- Задобијање је исто што и стицање (течење) - одговори ми он и настави - Вама је, на пример, јасно шта значи стицати новце? Исто то значи и - стицати Дух Божији. Та, ви ваше богољубље, схватате шта је течење у световном смислу речи? Циљ је животни обичних људи у свету - стицање или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога и добијање почасти,одличја и других награда за државне заслуге. И течевина Духа Божијега јесте капитал само што је то "капитал" благодатни и вечни. И он се као и капитал новчани, почасни и пролазни тече на једне те исте начине, који су међусобно врло слични.

Одломак

ПРЕПОДОБНИ СЕРАФИМ, САРОВСКИ ЧУДОТВОРАЦ

Ако не можемо да се не разбеснимо, у крајњој линији треба да обуздамо језик, по Псалмопеснику: "Сметох се и не говорах" (Пс. 76, 5).

O ЧУВАЊУ МИРА УНУТАРЊЕГ

На све начине треба да се трудимо да сачувамо мир душевни и да се не узнемиравамо због увреда и жалости које нам други наносе. Зато свакако треба да се трудимо да обуздавамо гнев и, помоћу пажње, ум и срце да сачувамо од недоличних покрета. Због тога жалости и увреде које нам други наносе треба подносити хладнокрвно и научити се таквом расположењу духа да се то што нам други чине не дотиче не само нас, него ни других. Вежбање у томе може човековом срцу да прибави тишину и претвори га у обиталиште Самога Бога.

Слику таквог безгневља ми видимо код Григорија Чудотворца, од кога је нека блудница на јавном месту тражила плату за грех који је он са њом тобоже починио. Он се на жену није нимало наљутио, него је кротко рекао неком свом пријатељу: "Дај јој цену коју тражи". Тек што је примила неправедну плату, жену је напао демон, а онда је Светитељ демона од ње одагнао молитвом.

Ако не можемо да се не разбеснимо, то у крајњој линији треба да обуздамо језик, по Псалмопеснику: "Сметох се и не говорах" (Пс. 76, 5). У томе за образац може узети Светог Спиридона Тримитунтскога (Пролог - 12. децембар) и Светог Јефрема Сирина (28. јануар). Први је овако подносио жалост: када је по наређењу грчког цара улазио у дворац, неки од слугу, који су се налазили у палати, сматрајући га за просјака, наругао му се и није га пуштао унутра, а онда га је још и ударио по образу; Свети Спиридон, будући незлобив, по речи Господњој, окренуо му је на то и други (Мт. 5, 39). Преподобни Јефрем Сирин, постећи у пустињи, остао је без хране неспретношћу свога ученика, на следећи начин: ученик који му је носио храну, успут случајно разбије суд са храном; Преподобни, пак, видевши како се овај растужио, рекао му је: "Не жалости се, брате, јер ако храна није хтела да дође к нама, то ћемо ми поћи к њој"; и пошао је, сео поред разбијеног суда и, сакупљајући храну, појео је - тако је безгневан био!

А на који се начин гнев побеђује, може се видети из житија Пајсија Великог (19. јуни), који је Господа Исуса Христа, када му се био јавио, молио да га ослободи гнева. Христос му је тада рекао: "Ако хоћеш да гнев и јарост уједно победиш, ништа не пожели, никога не мрзи и не понижавај!"

Да бисмо сачували мир душевни, треба да од себе одгонимо униније и да настојимо да имамо радостан дух а не жалостан дух, по речи Сираховој: "Печал многе уби и од ње нема користи!" (Сирах 30, 25)

Када је човек у великој оскудици што се тиче ствари потребних телу, тешко је победити униније. Ово се, наравно, односи на слабе душе.

За очување душевног мира треба такође на све начине избегавати осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем се чува мир душевни: када се човек налази у таквом настројењу, добија божанствена откривења. А да бисмо се избавили од осуђивања, треба на себе пазити и ни од кога не примати узгредне мисли и бити за све мртве.

Ради сачувања душевног мира треба чешће улазити у себе и питати се: где сам ја? При томе треба пазити да телесна чула, особито чуло вида, служе унутарњем нашем човеку и не развлаче душу чулним предметима: јер, благодатне дарове примају само они који имају унутарње делање (молитвено стражење) и бдију над душама својим.

Када се, пак, човек, стара да има срце смирено и да мисли чува у миру, тада све замке непријатељеве остају неделотворне, јер где је мир помисли, тамо почива Сам Бог. "У миру је", казано је, "место Његово".

O РАСПОЗНАВАЊУ ДЕЈСТАВА У СРЦУ

Када човек прима нешто божанствено, срце се његово радује; а када прима ђаволско, смућује се. Хришћанско срце, када прими у себе нешто божанствено, не потребује други неки доказ са стране да му је то баш од Господа дошло, него самим деловањем примљенога уверава се да је то - са Небеса: јер у себи осећа плодове духовне: љубав, радост, мир и друго (Гал. 5, 22). Томе насупрот, ђаво, и да се претвори у анђела светлости (2. Кор. 11, 14), или представи благоликим мислима, (тако делује да) срце човеково ипак свеједнако осећа неку нејасноћу и немир у мислима. Објашњавајући то, Свети Макарије Египатски говори: "Макар нам ђаво и светла виђења пружао, он ипак добро дејство на нас преко њих не може вршити - то је извесни знак његовог " масла". Дакле, човек може да позна међу тим разнообразним деловањима у своме срцу шта је божанствено а шта ђаволско, како о томе пише Свети Григорије Синаит: по деловању можеш познати да ли је светлост која је просијала у души твојој, Божија или сатанина...

Извор