У Страсну седмицу уводе нас два, заиста нарочита празнична дана: Субота светог
и праведног Лазара, дан када света Црква слави спомен на догађај који се
догодио тога дана, тј. на вас крсење праведног Лазара, кога је из мртвих
васкрсао Господ Исус Христос и дан када се прославља Улазак Господа у
Јерусалим, празник у народу познат као Врбица.
Карактер ових празника је веома свечан и они, пре тужних догађаја који су се
догодили током Страсне седмице, претходе и указују нам на радост свете Пасхе. У
ова два празника снажно је изражена слава Христа као Свемогућег Бога, Васкрслог
из мртвих и Цара, Сина Давидовог, Владике и Вожда који је прослављен и
поздрављен од изабраног народа Божијег.
Ипак, од ова два празника на неки начин је доминантнији онај који је у нашем народу познат и под именом Врбица, тако да није реткост да се субота, која претходи овом празнику (тј. Лазарева субота), назива и Субота Врбице. Као Свеисцелитељ душе и тела, Христос је, како читамо у Јеванђељу, отишао ка гробу уснулог Лазара, као што је раније отишао ка одру уснуле девојке, кћери Јаирове, и као што пробудио јс. Оно шта се тада догодило, то чудо љубави, заправо је предзнамење настунајућег догађаја јер потпуна пуноћа васкрсења биће нројављена у последњи дан. Знамење и чудо које се догодило у Кани Галилејској представља иочетак служења Господа међу људима, а чудо васкрсења праведног Лазара је последње у низу чуда, пре него што је Себе предао на жртву. Основна мисао богослужења Суботе праведног Лазара креће се у два смера. Иаиме, изображавају се детаљи тог заиста тајанственог догађаја, а такође се потврђује и Богочовечанство Господа Исуса Христа. Туга и сузе које се виде на Христовом лицу јесу пројављење Његове човечанске природе због сазнања о Лазаревој болести и смрти, док је васкрсење већ четири дана упокојеног човека, свакако пројављење Снаситељеве Божанске ирироде, Његовог свезнања и свемогућности. Наиме:Пре него што си превео сваку твар из небића у биће, и који знаш све оно скривено у срцу, Ти си предсказао ученицима, као Владика, смрт Лазареву.
На јутрењи празника Уласка Христовог у Јерусалим, освештавају се и раздају гранчице врбе верницима, гранчице дрвета које се раније од свих осталих, буди из зимског сна (ова пракса постоји у пределима где нема палмииог дрвета, чије су гранчице деца држала у рукама, прослављајући Улазак Христов у Јерусалим, прим. прев.).
Стајање са гранчицама и упаљеним свећама, заправо је спомен на свечани улазак Цара Славе на вољна страдања. Сведочанства о овом празнику наилазимо у беседама светог Амвросија Миланског, светог Јована Златоуста, светог Епифанија Кипарског и, по свему судећи, реч је о празнику који је доста рано пронашао своје место у богослужбеном циклусу Православне цркве.
Али, већ од вечери овог празника, богослужбени текстови сведоче о наступању Страсне седмице, или, како то каже К. Никољски: „Започињући од вечери недеље у којој се празновала Врбица, све песме Посног триода воде нас стопама Господа који је ишао ка добровољном страдању…“.[1]
Ипак, од ова два празника на неки начин је доминантнији онај који је у нашем народу познат и под именом Врбица, тако да није реткост да се субота, која претходи овом празнику (тј. Лазарева субота), назива и Субота Врбице. Као Свеисцелитељ душе и тела, Христос је, како читамо у Јеванђељу, отишао ка гробу уснулог Лазара, као што је раније отишао ка одру уснуле девојке, кћери Јаирове, и као што пробудио јс. Оно шта се тада догодило, то чудо љубави, заправо је предзнамење настунајућег догађаја јер потпуна пуноћа васкрсења биће нројављена у последњи дан. Знамење и чудо које се догодило у Кани Галилејској представља иочетак служења Господа међу људима, а чудо васкрсења праведног Лазара је последње у низу чуда, пре него што је Себе предао на жртву. Основна мисао богослужења Суботе праведног Лазара креће се у два смера. Иаиме, изображавају се детаљи тог заиста тајанственог догађаја, а такође се потврђује и Богочовечанство Господа Исуса Христа. Туга и сузе које се виде на Христовом лицу јесу пројављење Његове човечанске природе због сазнања о Лазаревој болести и смрти, док је васкрсење већ четири дана упокојеног човека, свакако пројављење Снаситељеве Божанске ирироде, Његовог свезнања и свемогућности. Наиме:Пре него што си превео сваку твар из небића у биће, и који знаш све оно скривено у срцу, Ти си предсказао ученицима, као Владика, смрт Лазареву.
На јутрењи празника Уласка Христовог у Јерусалим, освештавају се и раздају гранчице врбе верницима, гранчице дрвета које се раније од свих осталих, буди из зимског сна (ова пракса постоји у пределима где нема палмииог дрвета, чије су гранчице деца држала у рукама, прослављајући Улазак Христов у Јерусалим, прим. прев.).
Стајање са гранчицама и упаљеним свећама, заправо је спомен на свечани улазак Цара Славе на вољна страдања. Сведочанства о овом празнику наилазимо у беседама светог Амвросија Миланског, светог Јована Златоуста, светог Епифанија Кипарског и, по свему судећи, реч је о празнику који је доста рано пронашао своје место у богослужбеном циклусу Православне цркве.
Али, већ од вечери овог празника, богослужбени текстови сведоче о наступању Страсне седмице, или, како то каже К. Никољски: „Започињући од вечери недеље у којој се празновала Врбица, све песме Посног триода воде нас стопама Господа који је ишао ка добровољном страдању…“.[1]
НАПОМЕНЕ:
К. Никољски, Уџбепик за изучавање Устава
богослужења Православне цркве; Петроград, 1894. година /на руском/.
ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ
Коментари и напомене професора В. Н. Иљина
Коментари и напомене професора В. Н. Иљина
https://svetosavlje.org/sr/tumacenje-bogosluzenja-strasne-sedmice-i-pashe/2/
