ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА

Одломци из житија овог светитеља

Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), - што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство. И муж њен имађаше од Бога овако виђење у сну: Певао је он из Давидовог псалма стихове, које никада у устима имао није, сем ако их није био чуо од супруге своје која се често молила. Сам пак он није се молио, нити је умео, нити хтео да се моли. Те речи из псалма, које је певао у сну, биле су ове: Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи! (Пс. 121, 1). И певајући то, он је у срцу осећао неку милину. И пренувши се од сна, радоваше се. И исприча својој жени. А она разумеде да то сам Бог призива њеног мужа светој Цркви својој. И стаде га отада марљивије поучавати хришћанској вери. И упути га на пут спасења.

Свети Григорије као дете

Још у детињству беше врло озбиљан: мрзео је дечје игре и шале и представе; вежбао се у врлинама и учењу, и није губио време на бесмислице. А кад прилично беше поодрастао, побожна мајка поучаваше га у побожности многим материнским саветима. Причала му је како је он плод њене молитве, како га је усрдним молитвама измолила од Бога, и како га је пре зачећа обећала Богу на службу. И добри јуноша слагаше у срцу свом речи мајчине, и просвећиваше душу своју вером, надом и љубављу ка Христу, истинитом Богу. А веома заволе целомудреност душе (Целомудреност је чистота душе и тела.) и чедност гела, и заветова се да ће своју чедност марљиво чувати до краја живота. Он се трудио да своју чедност сачува великим уздржањем, избегавајући свако наслађивање храном, пијанством и преједањем.

Образовање - пут у Атину и искушење на мору

Блажени Григорије, желећи да се потпуно усаврши у беседништву, философији, и целокупној мудрости јелинској, отпутова најпре у Кесарију Кападокиску, где се упозна са Василијем Великим, а затим у Кесарију Палестинску, где у то време беху чувене школе. Тамо му главни учитељ беше Теспезије ритор. Затим отиде у Александрију. И тамо од многих људи накупи много мудрости, и обогати се знањем. После тога, зажелевши да иде у Атину, он седе на лађу са људима нехришћанима. А када су били на пучини, наста силна бура на мору, и сви беху у очајању, и оплакиваху телесну смрт. Григорије пак плакаше, бојећи се духовне смрти, пошто још не беше крштен већ само оглашен. И сећаше се древних чудеса Божјих на води: преласка Израиљаца преко Црвеног Мора, спасења Јониног из китовог трбуха; и с ридањем се мољаше Богу, да их избави од погибије. 

За ту његову опасност на мору његовим родитељима би откривено у сну. И они одмах стадоше на молитву, и топле сузе проливаху, молећи Бога да буде у помоћи њиховом сину на мору. И Бог, чувајући слугу свог Григорија на корист других, и спремајући га да буде тврђава Цркве, укроти свирепу буру на мору и запрети ветровима. И наста тишина велика на мору. И сви на лађи, видећи да су преко очекивања спасени од дављења, и као да су се из мртвих вратили, прославише Христа Бога. Јер знађаху да се море утиша што је Григорије у молитви призивао свемоћно име Христа Бога. Осим тога, један младић, сапутник и пријатељ светог Григорија, виде ноћу за време буре Григоријеву мајку, блажену Нону, где иде по мору, хвата лађу која тоне и извлачи је на копно. 

У Атини

У Атини свети Григорије изучаваше световне науке. И сви се дивљаху бистрини ума његова и целомудрености живота његова. Ускоро дође у Атину и свети Василије ради изучавања философије. И постадоше Григорије и Василије присни пријатељи и другови. У то време над Римљанима и Грцима цароваше Констанције, син Константина Великог, a y Атини изучаваше философију Јулијан, који касније постаде цар и отступник од Бога. О њему је Григорије често говорио: О! како велико зло римска и грчка земља хране! - Јер је провиђао шта ће од њега бити.

Пошто су доста година провели у Атини, и потпуно изучили сваку науку, и превазишли атинску мудрост, Василије отпутова у Египат да се тамо у духовних људи учи духовној мудрости, као што о томе пише у његовом Житију, а Григорија умолише Атињани, те га задржаше као учитеља. Али он мало остаде тамо, јер чу да му је отац постављен за епископа у Назианзу, те се одмах врати к оцу свом у своју отаџбину. Било му је тада нешто преко тридесет година. И он онда прими свето крштење из руку очевих. И хтеде да се одмах повуче из света и удаљи у пустињу, али га родитељи задржаше код куће.

Повратак кући и бекство светом Василију

Живећи код куће, свети Григорије се заветова да се никада не куне, нити узалуд призива име Божје. И тај завет одржа до краја свога живота. Он је непрестано читао божанске књиге, проводећи и дан и ноћ у богомислију, у богоразмишљању. И много пута је имао виђење Христа. Затим се указа потреба, те га отац рукоположи за презвитера. Поред тога отац је желео да га начини епископом. Али свети Григорије, избегавајући такав чин и почаст, а жудећи за монашким молитвеним тиховањем, тајом побеже, и одбеже у Понт к своме пријатељу, светоме Василију.

Када се после смрти Константинова сина Констанција зацари Јулијан, испуни ce Григоријево пророштво о њему, јер тај безаконик сатвори велико зло, одрекавши се Христа јавно и устројивши гоњење на Христову Цркву. Против њега је устао свети Григорије преко многих богомудрих списа својих, изобличавајући његову заблуду и пагубну идолску прелест и лажне јелинске басне. Законопреступник Јулијан није дуго царовао, јер је злом смрћу завршио. 

Аријанска јерес 

Тада и у Кесарији Кападокијској аријанство хтеде да зарази многе својим зловерјем и помете Христову Цркву, а архиепископ Јевсевије, невичан, колебаше се, јер не имађаше уза се Светог Василија. Дознавши за то, свети Григорије писа овоме, саветујући му да умоли аву Василија да се из Понта врати у Кесарију и помогне у борби против злочестивих. Исто тако писа и светом Василију, пријатељски га саветујући и молећи, да преда забораву пређашњи Јевсевијев гнев против њега, и оде у Кесарију у помоћ беспомоћнима, и одбрани Цркву од аријанаца. Тако свети Григорије помоћу својих писама помири архиепископа Јевсевија и светог Василија, и удеси те свети Василије дође у Кесарију Кападокијску. И чим он дође, посрами аријанце, те једни од њих умукоше, a други се повукоше. А архиепископ Јевсевије радоваше се светом Василију, и поживе с њим у љубави све до смрти своје.

Епископ града Сасима

На упражњени архиепископски престо у Кесарији православни око 370. г. поставише Василија Великог, иако он то није хтео. A зловерни аријанци роптаху против тога, и понесени завишћу учинише те се град Тиана одвоји од Кесарије. Јер у Тиани беше епископ Антим, који се лицемерно правио православан. Одвојивши се од Василија са својим једномишљеницима епископима, он се прогласи митрополитом тианским. На тај начин се Кападокијска област подели на двоје, и настаде велики спор око граница епархија. Свети Василије, видећи да су од његове епархије узели неке градове и села, створи овакав план: између Кесарије и Тиане налазио се мали град Сасим ; у њему треба основати епископију; и за епископа поставити човека побожна, који би распре утишао, и многе душе у вери сачувао. Немајући за то место човека подесна, свети Василије написа писмо своме другу, светом Григорију, молећи га да се прими за епископа у граду Сасиму, јер нико не би био тако способан да тамо утврди веру као он. Свети Григорије му одговори, одлучно одбијајући да се прими епископства. И још много пута писао му је свети Василије поводом исте ствари, али све је било узалуд. Онда се свети Василије диже и лично оде у град Назианз. Тамо се договори са старим Григоријем, епископом назаинским, оцем светог Григорија, и они обојица убедише Григорија да се прими епископског чина. И тако по сили неопходности свети Григорије постаде епископ града Сасима.

Свети Григорије се брине о сиротиштима

...Другарским молбама позван од светог Василија Великог, да узме на себе бригу о сиротиштима и болницама. Јер свети Василије беше подигао велике домове за збрињавање оних који немају где главе склонити. И смести у њима убоге и болесне, удовице, и сиромахе, и странце. И храњаше их. И ту бригу о њима повери своме милом другу. И беше свети Григорије хранитељ убогих, служитељ болесних, и утешитељ странаца.

Борба против Аријанаца и Македонијеваца

Као некад Давид наоружан праћком против Филистимљана, тако свети Григорије, наоружан речју Божјом против јеретика, побеђиваше их у препиркама, и њихове догмате кидаше као паучину. У рукама су јеретичким били и сви огромни и дивни храмови Божји. Док су аријанци исповедали да је Отац - Бог нестворени, предвечни, а Син - створен, неједносуштан са Оцем и несавечан; дотле су македонијевци исповедали да је Син раван Оцу, али су хулили на Духа Светог: једни су од њих говорили да је Дух Свети твар а не Бог, а други - да није ни твар ни Бог. И њих свети Григорије називаше полу аријанцима, јер су поштовали Сина а бешчестили Светога Духа.
Својим богомудрим и богонадахнутим речима он сваки дан привођаше многе од зловерја православном правоверју.  И за кратко време толико се умножи Црква Христова, да је било немогуће избројати њене верне. А број јеретика се из дана у дан смањиваше. 

 

Аполинаријева јерес

Он је зло учио о оваплоћењу Господњем: Христос тобож нији примио душу човечанску, него је место душе имао Божанство. На тај начин, оваплоћење Господње није истинито, није стварно. Пошто овај јеретик беше речит и вичан јелинској мудрости, многе заведе у своју јерес. И добри подвижник свети Григорије опет имађаше велику борбу, борећи се са овим јеретицима. Оне што су отпадали од Православља он је изобличавао, претио, молио; друге је у вери одржавао; а треће од пада подизао. А Аполинаријеви ученици, идући по народу, клеветаху светог Григорија, како он тобож дели Христа на два сина. Они који нису умели да се снађу у превиспреним речима јеретичким, и да схвате дубине тајне очовечења Христова, стадоше место православних пастира и учитеља поштовати вукове и јеретике, и њима веровати. И изазвавши побуну, камењем засуше светог Григорија, као некада Јевреји светог првомученика Стефана, али га не убише пошто је Бог штитио свога угодника. 

Богослов

Због таквих подвига и силних борби са јеретицима, свети Григорије се прочу, и постаде познат свима, и свуда слављаху мудрост његову, и од целе свете православне Цркве би му дат назив: Богослов. Као древноме Богослову, светом Јовану, девственику и возљубљеном ученику Христовом. Као знак за његове победе и тријумфе над тако великим и многобројним јеретицима. 

Малаксавајући од свагдашњих трудова и старости, свети Григорије се једном разболе, и лежаше на одру. Народ сазнаде и дође да га обиђе. А он, седећи на одру, питаше их: Шта желите, чеда моја? Који је разлог, те сте дошли к мени? - А они му се поклонише, и захваљиваху му много за његове трудове: што град очисти од јереси, што многе цркве које су аријанци држали дуго година опет поврати православнима, што толика добра учини свима својим поукама и својим пастирским старањем око свију. И говораху: Сада пак, о оче! ако одлазиш к Богу, помоли се за своје стадо, за благоверног цара, и за сву Цркву. - Светитељ их обавести, да његова болест није на смрт. И пошто их по обичају свом поучи, отпусти их. 

Старост - одлазак из Цариграда

Он због старости и свагдашње болешљивости своје, а друго - због раздора међу епископима, свесрдно мољаше цара да га отпусти, како би остале дане живота свог провео у миру и одахнуо мало од трудова многих. И отпусти га цар. И он се опрости са свима. А кад одлажаше из престонице, сав га народ испрати са плачем и ридањем. По одласку светог Григорија из Цариграда, епископи, иако су волели светог Григорија и плакали за њим, на Сабору у Цариграду поставише за патријарха сенатора Нектарија. Овај св. Други Васељенски Сабор утврди Символ наше свете Православне вере.

Последњи дани у селу Арианзу

Стигавши у Кападокију, свети Григорије Богослов настани се у селу Арианзу. И тамо живљаше, тешко болестан, али не престајаше са трудом Бога ради. Пошто се у његовом родном месту, граду Назианзу, беше појавила Аполинаријева јерес, он је сузби својим саветима и списима. А грађани га мољаху да заузме очев епископски престо, али он одби. И постави им за епископа презвитера Евлалија, човека православна и врлинска. Сам пак остаде у Арианзу, где проживе у безмолвију неко време, и написа многе корисне књиге и предивне песме. И у дубокој старости пређе у неостариви живот двадесет и петог јануара 389. године. И би чесно сахрањен у граду Назианзу. А после много година благочестиви цар Константин Порфирогенит пренесе чесне мошти његове у Цариград, и положи их у цркви светих Апостола, као помоћ и заштиту граду, a y славу Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.