Патријарх Павле о молитви - 2. део

Патријарх Павле о молитви - 2. део

• Смирење и скрушеност

Учитељи Цркве и свети оци саветују да за време молитве сваки има смирење и скрушеност у срцу због својих грехова. Јер, ако човек у срцу не осећа да је грешник, Бог неће услишити његову молитву. То се види и из молитве фарисеја и цариника. Молитва орошена сузама смирења и покајања, одмах бива услишана. Изливајући се из смирене душе она, по речима премудрог Соломона, пробија облаке и не задржава се док не дође до Господа.

Када је време молитви, не бави се никаквим послом, јер се ђаволи о томе и старају да нас у време молитве забаве каквим било послом. Ако се каквим речима молитве услади твоја душа, продужуј молитву, јер се тада твој анђео хранитељ моли заједно с тобом. Свети Нифонт виде једанпут једног монаха како идући чита молитву. Његова молитва, као пламен огњени, излазећи из уста, дохватала је небо. Монах је ишао, но и анђео Божји ишао је, спроводећи монаха са огњеним копљем у руци, којим је ђаволе одгонио од монаха.

„Непрестано молите се“ рекао је свети апостол, „да не паднете у напаст.“ Непрестана молитва састоји се у томе, не само да се ми свагда молимо, већ стално Бога да се сећамо и осећамо Га увек пред собом како гледа на сва дела, намере и помисли наше. Према томе, дивна је навика обраћати се Господу од срца и кратким молитвама у свакој прилици и послу, у почетку са нпр: Боже, помози! Господе, благослови! На крају: Слава Ти, Господе! Благодарим Ти, Боже! У изненадним неприликама, каквом било искушењу: Господе, спаси! Боже, милостив буди мени грешнику! Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешног! Пресвета Богородице, спаси нас!

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас леност, сан, заборав и остало, удаљују од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамљену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спушта двострука благодат Божја. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божја умножава ради духовне помоћи.

По општем мишљењу светих отаца, молитва, као кћи испуњавања заповести Светог Јеванђеља, у исто време је и мати свију врлина.

Да бисмо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци поручују да се ум - разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви све што се чита или пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи лако не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи светих отаца, онда треба тихо читати на глас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се молиш насамо.

У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким, али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе, као они који се стварно осећају грешни пред Богом.

У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да ничију молитву не би реметила.

Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитвене. Ипак, таква молитва неће остати без плода, ма да и није сва чиста.

За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу (Јак. 5,13).

Болести и остале несреће наше, последица су греха. Зато смо дужни молити Господа да нам опрости грехе, да би заједно с тим исцелио нас и од телесних болести и несрећа земаљских. Када Бог пусти глад, рат, кише у невреме, суше, град, земљотрес и осало, то долази од греха народа. Зато узрок свих зала лежи у нама самима. Отуда опет, јавља се потреба да се молимо Богу за опроштај греха, да би, ослободивши се овога корена свих несрећа, били избављени и од свих природних зала, која на нас долазе у виду страшних природних појава.

Ако и бива да понеки проси од Бога штогод, а не добије, то може значити: да Бог услишава ту молитву, но по увиђавности својој испитује богомољца у трпљењу, па кад овај издржи трпљење до краја, онда у већој мери добива од Бога оно што је тражио; или значи да богомољац није добио оно за што се молио због тога, што би му то послужило на зло.

Но молећи се Богу појединачно, насамо, по наредби Господњој (Мат. 6,6), не треба сматрати да је то довољно. У разним приликама и потребама живота: рођењу, смрти, женидби, градњи дома, сетви, поласку на дужи пут, болести итд., поред личне молитве, треба се обраћати благодатној и молитвеној помоћи цркве и свештеника, јер Свето Писмо и на то упућује (Јак. 5,14). Уз то не заборављати редовно учествовање на заједничкој молитви у светом храму, што су вршили апостоли и сви свети (Д.ап. 1,14, 12,12), јер је и то воља Божја (Мт. 18,20).

• Крсно знамење

Не можемо да пропустимо без пажње ни то, да се при молитви треба ограђивати крсним знамењем. Прекрстити се треба правилно, а не као они који, као да се стиде крста Господњега, па мотају пред лицем и грудима, ни прсте правилно не сложивши, ни метнувши их где је одређено. Немарно стављање Крста на себе ожалошћава Господа, и богомољцу се узима за грех. Такав Крст не само да нема никакве силе, но још радује ђаволе, јер тада није најстрашније оружје против њих. Грешник се не плаши толико места казне, колико ђаво дрхће од Крста и у страху бежи, не смејући ни да погледа на његову силу (јер је сила Крста сам Господ Исус Христос) који га пече као огањ. Наоружавши се светим Крстом мученици су ишли без страха на најужасније муке. Светитељи су силом Крста Христовога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, без опасности испијали отров, пролазили кроз огањ и воду.

Један од старих Хришћанских писаца, из првих векова Хришћанске цркве, сведочи да су ондашњи Хришћани, следујући апостолској уредби и предању, при сваком раду или покрету ограђивали себе крсним знаком. То су чинили при поласку, облачећи хаљине, обувајући обућу, при умивању, пред јелом и после јела, ложећи ватру, лежући у постељу, седајући после пута, једном речју: при сваком послу, покрету и догађају. А садашњи Хришћани обузети некаквим стидом, долазећи пријатељу на Славу и седајући за обед, чак и не мисле да се прекрсте, као да не знају шта је рекао Господ: Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом роду прељуботворном и грешном, и Син Човечји постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима! (Мк. 8,38).