ЗЛОПАМЋЕЊЕ - ДУХОВНИ РАК

Архимандрит Софиан (Богиу)

Придржавајући се речи светих отаца, ми стално подсећамо да пост није само уздржавање од мрсне хране, меса и млечних производа. Неки верници се веома строго држе овог поста – и то је добро, али то није довољно. Дужни смо да физички пост – одрицање од хране – увек допуњујемо оним што представља његову суштину, тј. оно најважније у њему, а то је одрицање од зла. Треба постити целим својим бићем, тако да се све: и очи, и ум, и уста, и руке, и ноге, уздржава од зла. Ако успете овај душевни пост да усагласите са телесним, онда ће то и бити оно што Бог жели од нас. Међутим, ако ми држимо само телесни пост, а о другом – душевном и не маримо, онда ће наш пост бити бескористан: тј. ми радимо, али не добијамо плату.

Добро се замислимо над овим, јер свако од нас осећа потребу за Богом. Дешавају се и такве околности у животу, када људи заиста не могу да нам помогну и онда се ми својим умом и срцем узносимо ка небу вапијући: Господе, помози ми! И Бог нам помаже, уколико стојимо на Његовом путу. Међутим, ако ми чинимо само оно што желимо – а то је при том зло, и ако говоримо оно што не треба и лоше поступамо, онда Бог не обраћа пажњу на нашу молитву, као што о томе говори свети апостол Јаков [1]. Ви не добијате помоћ и остајете несаслушани јер се лоше молите. Тражите или оно што вам заправо и није корисно, или од Оног Ког сте донедавно презирали. Ти се молитвено обраћаш Богу онда кад ти Он треба, а затим се поново враћаш на свој уобичајени живот – и то најчешће грешни.

Зато би било добро обратити пажњу на страсти које преплављују и ремете наш унутрашњи живот. Ако смо сами смућујуће настројени, онда ми смућујемо и оне око нас, и наш живот се често претвара у пакао. Под тим подразумевам читав наш земаљски живот – скандале у породици, на послу, свуда; све могуће конфликте којим су разлози: амбиције, гнев, покидани нерви, и тако даље. И стога у ове посне дане, онај ко је у стању да држи телесни пост – треба да га држи – и то је веома добро, али тај подвиг треба да буде праћен душевним постом, као и опрезом према свему оном што ремети наш унутрашњи и спољашњи живот.

Гнев представља једну од страсти које дивљају у нашим животима, а свађе и конфликти иду руку под руку са њим, залазећи понекад чак веома далеко. Као последица гнева, ако не успемо да се измиримо истог дана с онима са којима смо се посвађали, у нас се усељава једна врло опасна страст – злопамћење. И ти носиш то злопамћење у себи – не можеш да се молиш, а умом си у сталном дијалогу са оним с ким си се посвађао. У стварности је и онај други такође љут на тебе и исто осећа гнев. Он час гледа у страну, час обара поглед на доле – њему је тешко или непријатно да те погледа јер си повредио његова осећања – и теби је исто тако.

Ова страст која се назива злопамћење је ђаволски плод гнева. О њој бих желео да вам цитирам светог Јована Лествичника. Овај велики духовни психолог и монах, који је живео у 6. и 7. веку наше хришћанске ере, изанализирао је људску душу и личност као ниједан психијатар данас, ухвативши најсуптилније нијансе унутрашњег живота људи, због чега је и био опрезан према тој страсти (злопамћења) – о којој ми сада говоримо. Започињући своју Поуку IX, он овако говори:

Свете врлине личе на Јаковљеву лествицу, а грешне страсти на окове који су спали са Петра, врховног апостола. Јер, свете врлине, повезане једна с другом, узносе до неба онога који на небо жели да доспе, а страсти, потискујући једна другу, све заједно вуку у пропаст(гл. 1). Због тога што ти чиниш зло, вараш, мрзиш, крадеш и упражњаваш многе друге страсти, све се оне стежу као окови око тебе, и ти почињеш да личиш на правог роба. Уколико поступаш добро и чиниш добра дела, као што свети оци кажу, онда се твоја унутрашњост ослобађа од овог отрова страсти. Почињеш све више да светлиш, постајеш мирнији, осећаш да се молиш и да те Неко штити, као и то да имаш Господа уз себе спремног у сваком тренутку да ти помогне.

Зато и каже неразумни гнев, да је злопамћење једно од његове рођене деце. Због тога ћемо, пошто је оно сад на реду, и говорити о њему (гл. 1). Злопамћење – то је последица до које доводи гнев. Оно је плод гнева, чувар грехова, мржња на праведност, пропаст врлина (гл. 2), јер као што рак разједа ћелије нашег тела, тако злопамћење прождире врлине и добра дела – како наша, тако и других људи.

Мржња на праведност, пропаст врлина, отров за душу, црв ума, посрамљење молитве... Због чега посрамљење? Зато што се ти молиш Богу да ти опрости, а сам не прашташ! И требало би да те буде срамота да молиш Бога да ти опрости, а да си ти при том љут на свог ближњег.

Пресечење мољења – зато што када се молиш, ти тражиш да Бог заустави то твоје мољење. Немаш право да ти се опрости, ако сам не прашташ.

Отуђење љубави, трн забоден у душу, непријатно осећање у коме се са горком насладом ужива, грех који не престаје, вечито будан преступ закона Божијег, трајна злоба (гл. 2). То јест – ова мрачна и мрска страст, страст злопамћења, јесте једна од оних које су последица других страсти а да саме, са своје стране, не проузрокују (а можда и проузрокују?) ниједну другу страст. Стога и не намеравамо много говорити о њој (гл. 3).

Онај који је савладао гнев, уништио је и злопамћење: докле год је жив отац, дотле се и деца рађају (гл. 4). Докле год гнев живи у нама, живи и злопамћење. Због тога, заједно са светим оцима и свети Јован Лествичник на другом месту каже: Када се гневиш на некога при конфликту, не даји слободу првој речи – задржи је. Ако ти, будући бесан и ван себе, изговориш прву реч, изговорићеш и другу – тежу од прве, а онда ћеш додати и још неку – оштрију, и конфликт ће букнути као ватра или пожар. Њу је тада већ врло тешко угасити. Конфликт се све више заоштрава и усложњава на једној, а гнев, свађа и мржња се настављају на другој страни, и ти већ не можеш истог дана да исправиш учињено.

Када ни после великих подвига ниси у стању да до краја ишчупаш из срца свога овај колац(колац злопамћења), извини се непријатељу, макар само на речима, да би, застидевши се свог дуготрајног лицемерства пред њим и мучен савешћу као огњем, могао савршено да га заволиш (гл. 11).

Дознаћеш да си се потпуно избавио од ове трулежи (злопамћења) не када се помолиш за онога који те је увредио (пажња!), ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, већ кад се, на вест да је претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због њега као због себе самог (гл. 12). Ово је својство љубави, о којем говори свети апостол Павле у глави 13 [Прве посланице] Коринћанима. Треба да састрадаваш с оним који страда, чак и ако је он твој непријатељ. Ако састрадаваш заједно са њим, и молиш за њега у великој невољи, ти си онда излечио и њега – и себе самога.

Злопамтљиви безмолвник је аспида што лежи у својој рупи, пуна смртоносног отрова (гл. 13).

Успомена на Исусова страдања лечи злопамћење, које се излаже силној срамоти пред Његовом трпељивошћу (гл. 14).

У дрвету, изнутра трулом, стварају се црви. А у онима који су само привидно кротки и безмолвни, крије се трајна срџба (гл. 14). Ти се лепо понашаш и насмејан си, али памтиш зло које долази из твоје унутрашњости. Псалмопојац негде каже: умекшаше се речи њихове већма од масла, а оне су (у ствари) стреле [2]. Тако да је тај лажни мир у твојој души као нека врста куртоазије... Ти се осмехујеш, али си увек спреман да забодеш свој нож другом у срце.

Ко избацује гнев из себе, налази опроштај. А онај који се привија уз њега, лишава се милосрђа Божијег. Да би заслужили опроштај грехова, неки су се посветили напорним подвизима. Али, човек који не памти зла стиже пре њих на циљ: Опраштајте оно мало што су вам људи дужни, и опростиће вам се огроман дуг ваш пред Богом (гл. 14-15) – као што негде говори свети апостол и јеванђелист Лука [3].

Дакле, тајна лежи у следећем: да се помиримо са непријатељем својим истог дана. Сунце да не зађе у гневу вашем – тако нас саветује Свето Писмо [4]. Ако сунце не зађе у нашем гневу, успећемо да се ослободимо злопамћења и односи између мене и тебе (и других) ће се нормализовати.

Непамћење зла јесте знак правог покајања. А ко је у срцу свом злопамтљив, и мисли да се каје, личи на човека коме се у сну причињава да трчи (гл. 16). Можда сте имали такве снове – кад главом без обзира трчите уплашени од неког, а када се пробудите схватите да сте у ствари у свом кревету. Такав је отприлике и онај који жели у себи да држи зло: и изгледа као да се каје, и споља је кротак, али се у суштини храни свађом. Он је слика и прилика оног, коме се чини као да у сну трчи.

Виђао сам злопамтила који су саветовали другима да не памте зло, и који су се, застидевши се својих сопствених речи, ослободили и своје страсти (гл. 17).

Лакше је говорити, него радити.

Нека нико не мисли да је ова мрачна страст безначајна. Она се често увлачи и у срца духовних људи (гл. 18).

И последњи пасус, укратко: То је био девети ступањ: онај који га је достигао, нека смело тражи од Спаситеља Исуса разрешење од грехова. Амин.

***

Архимандрит Софиан (Богиу), на Светом Крштењу Сергије, рођен је 1912. г. у породици благочестивих сељака који су живели на подручју општине Бељци (Молдавија). Са 14 година је отишао у скит Руг, општине Сорока, где је 11 година био искушеник. Године 1932. је уписао монашку школу при манастиру Черника (Букурешт), 1937. примио монашки постриг, а 1939. рукоположен у чин јерођакона. У периоду од 1940–1945. је прошао обуку на Букурештанској Академији уметности, а од 1942–1946. Букурештански богословски факултет. Године 1945. је рукоположен у чин јеромонаха у букурештанском манастиру Антим, а 1950. је постао настојатељ истог. Већ 1954. г. постаје игуман манастира Плумбуита, такође у Букурешту. Године 1958. бива ухапшен и осуђен на 15 година тешког рада због учешћа у духовном покрету Неопалива купина(RugulAprins). Након што је одслужио шест година затвора, пуштен је на општу амнестију политичких затвореника. Будући на слободи, отац Софиан је остао под будним оком безбедносних служби. Као професионални иконописац, фрескописао је у Румунији 25 храмова и манастира, укључујући и скит Дарвар, манастире Агапија и Раду-Воде, манастир у Либану – Деир-ел-Харф, у Сирији – саборни храм у Хомсу и храм у Хами, а уз то је обновио и многе храмове. Архимандрит Софиан је савршено познавао не само грчку већ и руску аскетску књижевност – св. Игнатија (Брјанчанинов) и Теофана Затворника и св. прав. Јована Кронштатског. Он је био један од најпоштованијих и најомиљенијих румунских духовника, кога су звали „апостолом Букурешта“. Отац Софиан (Богиу) се упокојио 14. септембра 2002. г. у манастиру Келдерушањ, у деведесетој години живота.

____

[1] Молите, и не добијате, зато што молите не на добро, него да у сластима својим трошите (Јак.4,3).

[2]Уп. Пс. 54,22.

[3]Уп. Лк. 6,37.

[4]Еф. 4,26.

Архимандрит Софиан (Богиу)

Превела са руског: Наташа Јефтић

31 / 03 / 2012

http://www.pravoslavie.ru/srpska/52597.htm