Од критиковања других до прелести
игуман манастира Студенице Архимандрит Тихон (Ракићевић)
Ко не буде разумео ово што ћемо говорити, може себе сматрати срећним јер ово што следи, намењено је: - онима који су осуђивали или који осуђују и оговарају друге људе; - онима који су у друштву оних који осуђују; - онима који трпе осуде и клевете од стране других људи.
Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше. Побожан човек задобија смирење, сигурност, „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14, 17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот изопачи у супротност ономе што треба да буде. Да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност. Да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да проплаче дан када је активније пришао Цркви.
Зашто?
Зашто?
ПУТ КА ПРЕЛЕСТИ
Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже:
„Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочастива, а у бити је непромишљена и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским.“
Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже:
„Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочастива, а у бити је непромишљена и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским.“
КРИТИКОВАЊЕ ДРУГИХ
Из горенаведених речи светог Игњатија јасно се види да подлога за сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго него телесна и душевна ревност. Сваки хришћанин, а поготову монах, жели да ревнује за веру. Али, ако не уочи разлику између праве - духовне ревности, и њој супротстављене - телесне и душевне ревности, кренуће неславним путем осуђивања. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама. Како монах који живи удаљено од света може да зна за многе туђе грехе, погрешке и несавршености? Може да „зна“ на следећи начин: чуо је од некога и поверовао, прочитао је у штампи и поверовао, итд. Без обзира на то што су ови извори информација сумњиви, неблагоразумни ревнитељ, подстакнут телесном и душевном ревношћу, лако ће у њих поверовати. Када поверује у туђу грешност и неисправност, а сматрајући себе исправним, онај ко има лажну ревност полако почиње да говори о туђим погрешкама, гресима и недостацима. Верни народ (а и неки монаси) ово „коментарисање“ и „гунђање“ због туђих погрешака често тумачи као израз озбиљне бриге за ближње. У зачетку ово и може да буде због душебрижништва за друге, али ако монах дуго настави да истиче туђе слабости и недостатке, ствари ће се изменити. Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретког исправног „ревнитеља“.
Заборавивши за себе да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру. Монах који се често моли, доживеће „помирење са Богом“, „будуће весеље“, „ослобођење од туге“, „смањивање гнева“ - учи нас свети Јован Лествичник (Лествица, поука 28). Насупрот овоме, монах који стално критикује, убедиће себе да је благоразумнији и врлином испуњенији од онога кога обличава.
Из горенаведених речи светог Игњатија јасно се види да подлога за сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго него телесна и душевна ревност. Сваки хришћанин, а поготову монах, жели да ревнује за веру. Али, ако не уочи разлику између праве - духовне ревности, и њој супротстављене - телесне и душевне ревности, кренуће неславним путем осуђивања. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама. Како монах који живи удаљено од света може да зна за многе туђе грехе, погрешке и несавршености? Може да „зна“ на следећи начин: чуо је од некога и поверовао, прочитао је у штампи и поверовао, итд. Без обзира на то што су ови извори информација сумњиви, неблагоразумни ревнитељ, подстакнут телесном и душевном ревношћу, лако ће у њих поверовати. Када поверује у туђу грешност и неисправност, а сматрајући себе исправним, онај ко има лажну ревност полако почиње да говори о туђим погрешкама, гресима и недостацима. Верни народ (а и неки монаси) ово „коментарисање“ и „гунђање“ због туђих погрешака често тумачи као израз озбиљне бриге за ближње. У зачетку ово и може да буде због душебрижништва за друге, али ако монах дуго настави да истиче туђе слабости и недостатке, ствари ће се изменити. Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретког исправног „ревнитеља“.
Заборавивши за себе да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру. Монах који се често моли, доживеће „помирење са Богом“, „будуће весеље“, „ослобођење од туге“, „смањивање гнева“ - учи нас свети Јован Лествичник (Лествица, поука 28). Насупрот овоме, монах који стално критикује, убедиће себе да је благоразумнији и врлином испуњенији од онога кога обличава.
ОСУЂИВАЊЕ ЈЕ ПОРОД ОГОВАРАЊА
Министар пропаганде Трећег рајха Паул Јозеф Гебелс је рекао: „Сто пута поновљена лаж постаје истина.“ Управо ово ће се десити са монахом који се навикао да проноси „вести“, оговара и критикује друге људе. Ум ће му се изменити тако да ће бити способан само да види туђе грешке и недостатке, а неспособан да види друге људе као добре. Доспеће у стање подозривости према свему. Рекао је свети Лествичник монасима: „Паметан и разборит ум (...) примећује само врлине и говори само о њима. А безуман човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, поука 10). Он је назвао таквог човека безумним.
Старац Пајсије Светогорац је из искуства говорио о људима који подсећају на муву. Мува, када се нађе у башти пуној цвећа и прекрасног мириса, неће га ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Мува би рекла: „Ја уопште не знам како ружа изгледа.“ Овакви људи, каже Старац, навикли су да мисле негативно, и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.
Говорио је и о другој категорији људи, о онима који подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: „Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.“ Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. Ова категорија људи, по његовим речима, има позитивне мисли и види добру страну ствари. Он је рекао: „Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада...“
Приликом монашења, новодошавшем брату се каже: „Прими, брате (име), мач духовни, који је реч Божја, на непрекидну молитву Исусову, јер си дужан да име Господа Исуса свагда имаш у уму, у срцу и устима својим, говорећи непрестано: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног’...“ Ко ово буде испуњавао, свакако ће подсећати на пчелу старца Пајсија, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Мт. 7, 7), говори Господ онима који Му се моле. Али, ако упорно критикујемо друге - од кога, онда, иштемо, од кога тражимо, коме куцамо? Свакако не Богу. Ако мислимо негативно и у животу увек тражимо лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра, шта ће нам се отворити? Отвориће нам се самообмана.
На ономе ко само критикује, оствариће се парола Хитлеровог министра Гебелса - сто пута поновљена лаж постаје истина. Много пута истицани недостаци других, вишеструко преношене „вести“ о туђим манама и погрешкама, довешће га до одређеног степена безумља, по речима светог Јована Лествичника: „Безуман човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, поука 10). Ето до чега доводи „телесно мудровање“. О њему свети Игњатије каже: „Човек који је вођен телесним мудровањем никако није кадар да исправно суди ни о своме унутрашњем стању, нити о стању својих ближњих. Он и о себи и о другима суди на начин на који он сам себе замишља, и на који друге замишља по спољашњости, по телесном своме мудровању, погрешно: и зато га је Реч Божја веома тачно назвала лицемером.“ (Види: Мт. 7,5; Лука 6, 42) „Они који су се заносили неразумном ревношћу, често су падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова“ - наставља исти св. Отац.
Министар пропаганде Трећег рајха Паул Јозеф Гебелс је рекао: „Сто пута поновљена лаж постаје истина.“ Управо ово ће се десити са монахом који се навикао да проноси „вести“, оговара и критикује друге људе. Ум ће му се изменити тако да ће бити способан само да види туђе грешке и недостатке, а неспособан да види друге људе као добре. Доспеће у стање подозривости према свему. Рекао је свети Лествичник монасима: „Паметан и разборит ум (...) примећује само врлине и говори само о њима. А безуман човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, поука 10). Он је назвао таквог човека безумним.
Старац Пајсије Светогорац је из искуства говорио о људима који подсећају на муву. Мува, када се нађе у башти пуној цвећа и прекрасног мириса, неће га ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Мува би рекла: „Ја уопште не знам како ружа изгледа.“ Овакви људи, каже Старац, навикли су да мисле негативно, и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.
Говорио је и о другој категорији људи, о онима који подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: „Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.“ Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. Ова категорија људи, по његовим речима, има позитивне мисли и види добру страну ствари. Он је рекао: „Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада...“
Приликом монашења, новодошавшем брату се каже: „Прими, брате (име), мач духовни, који је реч Божја, на непрекидну молитву Исусову, јер си дужан да име Господа Исуса свагда имаш у уму, у срцу и устима својим, говорећи непрестано: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног’...“ Ко ово буде испуњавао, свакако ће подсећати на пчелу старца Пајсија, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Мт. 7, 7), говори Господ онима који Му се моле. Али, ако упорно критикујемо друге - од кога, онда, иштемо, од кога тражимо, коме куцамо? Свакако не Богу. Ако мислимо негативно и у животу увек тражимо лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра, шта ће нам се отворити? Отвориће нам се самообмана.
На ономе ко само критикује, оствариће се парола Хитлеровог министра Гебелса - сто пута поновљена лаж постаје истина. Много пута истицани недостаци других, вишеструко преношене „вести“ о туђим манама и погрешкама, довешће га до одређеног степена безумља, по речима светог Јована Лествичника: „Безуман човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, поука 10). Ето до чега доводи „телесно мудровање“. О њему свети Игњатије каже: „Човек који је вођен телесним мудровањем никако није кадар да исправно суди ни о своме унутрашњем стању, нити о стању својих ближњих. Он и о себи и о другима суди на начин на који он сам себе замишља, и на који друге замишља по спољашњости, по телесном своме мудровању, погрешно: и зато га је Реч Божја веома тачно назвала лицемером.“ (Види: Мт. 7,5; Лука 6, 42) „Они који су се заносили неразумном ревношћу, често су падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова“ - наставља исти св. Отац.
ОСУЂИВАЊЕ - ПРЕЧИЦА ДО ИСПОВЕДНИШТВА
Исти светитељ подсећа: „Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници.“ Лажна ревност, то јест ревност која распаљује крв, нагони монаха да себе што пре сврста у „диптих“ светих Отаца-исповедника. Уместо да смирењем себе помири са Богом тражиће начине да се докаже као „херој“ и бранитељ вере. Неразумни ревнитељ ће одбацити дуготрајни и мукотрпни пут смиравања самога себе, одбациће систематски рад на себи, а посветиће се другима, односно тражењу и истицању грехова других људи. Ко се томе преда, вероватно ће са нетрпељивошћу гледати и на богословско образовање као на нешто некорисно, јер зашто бисмо се образовали и трошили време на дуготрајан и систематски рад, кад је довољно осуђивати и тако себе ставити раме уз раме са светим Максимом Исповедником и светим Марком Ефеским. Последица овакве неблагоразумне ревности биће та да ће монах изопачити свој ум тако да ће са подозривошћу гледати на свакога, тачније, свако ће му бити грив, грешан, раслабљен док не докаже супротно. Најтеже што може да задеси оваквог монаха је да му неко у лице каже истину: Не оговарај, не осуђуј, ради оно за шта си се Богу заветовао јер те нико није поставио за судију другима.
НИКО НЕ МОЖЕ САМ
УЗДРЖАТИ УМ
Учитељ монаштва, свети Григорије Синајски, каже: „Знај да нико не може сам собом уздржати ум од лутања ако не буде сам (ум) придржаван Духом (Божјим). (...) Јер, ум, удаљујући се од Бога, свуда бива вођен као заробљеник: час овамо, час онамо, дотичући се свега помало. И немогуће му је да се заустави и сједини са Богом ако не почне често и трпељиво да се моли Њему, вазда Му исповедајући своју огреховљеност, са смиреношћу и скрушењем молећи се, и свето Име Његово свагда призивајући.“
А ми можемо рећи: „Знај да нико не може сам собом уздржати ум од лутања“ и гледања у туђе погрешке и недостатке „ако не буде сам (ум) придржаван Духом (Божјим)“. Јер, ум монаха, удаљујући се од Бога, „свуда бива вођен као заробљеник“: тражећи и проносећи „вести“ и сензације, „час овамо, час онамо, дотичући се свега помало“. „И немогуће му је да се заустави“ и да не осуђује друге људе „ако не почне често и трпељиво да се моли Њему“, вазда Му исповедајући огреховљеност своју, а не туђу, „са смиреношћу и скрушењем молећи се, и свето Име Његово свагда призивајући“.
Препознајмо разлику између душевно-телесне ревности (прелести) и истинске духовне ревности. Не бојмо се, нећемо ништа изгубити, јер истинско смирење не значи гушење наших духовних потенцијала. Оно не значи умртвљеност страсних сила душе, већ њихово преображење и освећење, како рече свети Григорије Палама. Одлучимо се. Јер, каква је корист човеку (монаху) ако сав свет остави а души својој науди? (види: Мт. 16, 26), бавећи се оним што му Бог није поверио, а оставивши оно за шта се Богу заветовао.
Драга братијо, трудимо се да смиримо своје помисли, и тада ће Бог отворити очи срца нашега да видимо истиниту Светлост и да будемо у стању рећи: благодаћу смо спасени (види: Еф. 2, 5) ми у Христу Исусу (види: Еф. 2, 6), Господу нашем, Коме слава вавек. Амин!
Наставиће се.
Исти светитељ подсећа: „Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници.“ Лажна ревност, то јест ревност која распаљује крв, нагони монаха да себе што пре сврста у „диптих“ светих Отаца-исповедника. Уместо да смирењем себе помири са Богом тражиће начине да се докаже као „херој“ и бранитељ вере. Неразумни ревнитељ ће одбацити дуготрајни и мукотрпни пут смиравања самога себе, одбациће систематски рад на себи, а посветиће се другима, односно тражењу и истицању грехова других људи. Ко се томе преда, вероватно ће са нетрпељивошћу гледати и на богословско образовање као на нешто некорисно, јер зашто бисмо се образовали и трошили време на дуготрајан и систематски рад, кад је довољно осуђивати и тако себе ставити раме уз раме са светим Максимом Исповедником и светим Марком Ефеским. Последица овакве неблагоразумне ревности биће та да ће монах изопачити свој ум тако да ће са подозривошћу гледати на свакога, тачније, свако ће му бити грив, грешан, раслабљен док не докаже супротно. Најтеже што може да задеси оваквог монаха је да му неко у лице каже истину: Не оговарај, не осуђуј, ради оно за шта си се Богу заветовао јер те нико није поставио за судију другима.
НИКО НЕ МОЖЕ САМ
УЗДРЖАТИ УМ
Учитељ монаштва, свети Григорије Синајски, каже: „Знај да нико не може сам собом уздржати ум од лутања ако не буде сам (ум) придржаван Духом (Божјим). (...) Јер, ум, удаљујући се од Бога, свуда бива вођен као заробљеник: час овамо, час онамо, дотичући се свега помало. И немогуће му је да се заустави и сједини са Богом ако не почне често и трпељиво да се моли Њему, вазда Му исповедајући своју огреховљеност, са смиреношћу и скрушењем молећи се, и свето Име Његово свагда призивајући.“
А ми можемо рећи: „Знај да нико не може сам собом уздржати ум од лутања“ и гледања у туђе погрешке и недостатке „ако не буде сам (ум) придржаван Духом (Божјим)“. Јер, ум монаха, удаљујући се од Бога, „свуда бива вођен као заробљеник“: тражећи и проносећи „вести“ и сензације, „час овамо, час онамо, дотичући се свега помало“. „И немогуће му је да се заустави“ и да не осуђује друге људе „ако не почне често и трпељиво да се моли Њему“, вазда Му исповедајући огреховљеност своју, а не туђу, „са смиреношћу и скрушењем молећи се, и свето Име Његово свагда призивајући“.
Препознајмо разлику између душевно-телесне ревности (прелести) и истинске духовне ревности. Не бојмо се, нећемо ништа изгубити, јер истинско смирење не значи гушење наших духовних потенцијала. Оно не значи умртвљеност страсних сила душе, већ њихово преображење и освећење, како рече свети Григорије Палама. Одлучимо се. Јер, каква је корист човеку (монаху) ако сав свет остави а души својој науди? (види: Мт. 16, 26), бавећи се оним што му Бог није поверио, а оставивши оно за шта се Богу заветовао.
Драга братијо, трудимо се да смиримо своје помисли, и тада ће Бог отворити очи срца нашега да видимо истиниту Светлост и да будемо у стању рећи: благодаћу смо спасени (види: Еф. 2, 5) ми у Христу Исусу (види: Еф. 2, 6), Господу нашем, Коме слава вавек. Амин!
Наставиће се.
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/982/tekst/od-kritikovanja-drugih-do-prelesti/print
Нема коментара:
Постави коментар
Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.