Истакнути пост

недеља, 03. фебруар 2013.

Преподобни Максим Исповедник




Цариграђанин по роду. Био је високи дворјанин код цара Ираклија, а потом монах и игуман оближњег манастира. Највећи бранилац Православља од монотелитске јереси, проистекле из јереси Евтихијеве. Као што је Евтихије тврдио да је у Христу једна природа, тако су монотелити тврдили да је у Христу једна воља. Максимовим настојањем одржани су сабори у Картагени и Риму, који су анатемисали учење монотелита. Нашавши се противником и цару и патријарху, неописиво је страдао за Православље: прогоњен је, затваран, народ га је пљувао, војници тукли, кнежеви истјазавали. Са одсеченим језиком и руком прогнан је у земљу Скитску, где је у тамници провео три године. Душу своју предао је Господу 662. године.

У христологији, заступао је диофизитску позицију (да Христос има и човечанску и божанску природу) у време када је православна црква, на челу са васељенским патријархом и византијским царем, заступала монофизитизам. Због својих ставова је осуђен као јеретики протеран у изгнанство, где је и умро. Убрзо потом, његово учење је оправдано на Шестом васељенском сабору у Цариграду, и проглашен је за свеца.

Одломак из његовог дела: "Гностички стослови: Први стослов"

96. Ко је еванђељски живот истински прихватио, отпоран постаје на све разлоге и циљеве зла, следујући (тиме) за сваким добрим делом и мишљу. На жртву он приноси благодарност и признање (својих грехова), јер, бивајући слободан од мисленог ратовања против страсти, бива слободан од сваког страсног немира, испуњавајући своју душу ишчекивањима будућега добра, што за њега представља неисцрпно задовољство.

ПРЕПОДОБНИ МАКСИМ О ГРЕХУ, ВРХУНСКОМ ГРЕХУ - ШТА ЈЕ ПАКАО? ДА ЛИ ЈЕ ЧОВЕК РОЂЕН КАО ЗАО ИЛИ ТАКАВ ПОСТАЈЕ ПО СВОЈОЈ ВОЉИ?

За Максима, грех је отуђење у онтолошком смислу, јер одваја човека од оног што је стварно. Самољубље је врхунски грех, јер одваја човека од љубави, односно од Бога. Себеотуђење од другог, односно греховни пад личности, је истовремено и отуђење од бића уопште, чиме грешник запада у област небића. Максим грех и зло одређује као недостатак бића, небиће, непостојање

Бог је биће а човек бивствујуће, и постоји само тиме што учествовује у најузвишенијем бићу. Стога пакао није присуство зла већ одсуство љубави, што разара саму бит човековог бића. Услед греха, човеков егзистенцијални положај је отпалост од стварне егзистенције. Овакво отуђење од самог постојања Максим назива правом смрћу. Стога је врлина код светог Максима онтолошка, а не етичка категорија. Извор човековог зла је у његовој слободној одлуци, не у његовој природи
Максим себељубљу супротставља љубав, која увек значи волети неког другог (човека, Бога).[15]

„Ко види у срцу своме траг мржње према ма ком човеку за ма какву погрешку, потпуно је туђ љубави према Богу. Јер љубав према Богу никако не трпи мржњу према човеку.“ (прим. уредника: мржња и завист: Каинов грех)

(Стослови о љубави I)


Извори: Радио Светигора, Википедија и Светосавље.орг

Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis