Сме ли духовник да осуђује? (2. део)

Од критиковања других до прелести

игуман манастира Студенице Архимандрит Тихон (Ракићевић) 

Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше. Побожан човек задобија смирење, сигурност, „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14,17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот изопачи у супротност ономе што треба да буде. Да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност. Да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да проплаче дан када је активније пришао Цркви. Зашто?

Није немогуће да монах, уместо да испитује себе и да себе сматра нижим и грешнијим од других, поставља себе за судију другима. Сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго него испољавање телесне и душевне ревности, тј. лажне ревности. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама. О овој недуховној ревности говоримо надаље.

СВЕТСКИ ЉУДИ ХВАЛЕ ОВУ РЕВНОСТ

„Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају...“ - каже свети Игњатије Брјанчанинов. Дакле, није тешко постићи да у очима светских људи та лажна ревност буде на цени. Ако се поведе хвалом светских људи, монах ће се још дубље заглибити у осуђивање. Они који „веома хвале такву ревност“, видећи да њихов духовни узор тражи туђе грехе и проноси „вести“, и сами ће кренути у потрагу за сензацијама. Своме духовнику ће радо доносити новинске и телевизијске „информације“ и тиме се код њега доказивати као „ревнитељи“ и они који брину за сопствени народ. Ове „информције“ истиснуће духовну литературу коју треба да чита монах. Човек који чита духовне списе, ступа у духовну везу са оним ко их је писао, надахњује се истим духом. Тако бива ако се чита Свето Писмо и светоотачка литература. Али, човек који се стално занима новинским сензацијама, ступа у духовну везу са њиховим аутором, и њему ће се у одређеној мери десити да му новинари постану духовници. На њему ће се обистинити речи светог апостола Петра: „Од кога је ко побеђен, томе и робује“ (2 Пт 2,19). На њему ће се показати и речи светог Григорија Синајског, да „ум, удаљујући се од Бога, свуда бива вођен као заробљеник: час овамо, час онамо, дотичући се свега помало“ - од једне сензације до друге. Ум таквог човека као лав ричући ходи и тражи кога да осуди (види: 1 Пт 5,8).

Говорио ми је један монах како је у манастиру његовог пострига, док је игуман осуђивао и прозивао епископе, више пута хтео да каже: „Еда ли закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша...?“ (Јн 7,51), али, каже, није смео, да му не би рекли: Ниси ли и ти од њих?! (види: Јн 7,52). Дакле, ако неко ћути док други осуђује, то не мора да буде знак подршке, него, напротив - неспремности и страха. Чини нам се да „харизма“ осуђивања мора да делује строго, забринуто и застрашујуће. Али, будимо храбри. Рецимо слободно - зар дужност монаха није молитва и благодарење, зар приличи монаху да критикује, грди, прети и осуђује? Осуђивање је обично прикривено бригом за друге људе и за њихово спасење, прикривено је ревношћу, строгошћу, забринутошћу, добронамерним критиковањем. Не крије ли се иза свега овога незадовољство собом и својим избором (монашким)? Изгледа нам богоугодније седети у кафани и радовати се сусрету са пријатељима него седети у манастиру и бити незадовољан другим људима.

ОСУЂИВАЊЕ И АУТОРИТЕТ

Овако тумарање ума као заробљеника (час овамо, час онамо) и неразумна ревност, коју прати узаврелост крви, довешће до подозривости и сумњичења, а и до склоности ка измишљању. Због жеље за осуђивањем, такав ум ће свуда видети само туђе грехе, видеће све црно да црње не може бити, те ће тако доспети у духовну муку - као да је човек остављен од Бога, као да Бог премудро не промишља о свету, као да последња неће бити Божја! Ово време ће лако сматрати за последње, за време опште огреховљености и отпадија од вере, тачније, желеће да види тако, иако је речено да „о дану томе или о часу нико не зна...“ (Мк 13,32). Тачније, он ће желети да ово време буде последње, те ће му се тако и чинити. То ће бити изговор да се некажњено осуђује. То ће бити изговор да монах, у сопственим очима, себе издигне као спаситеља света и Цркве. Да самога себе поставља за ауторитет, да уместо да се смирава у послушању, тражи да њему други буду послушни. Пожелеће себе да стави у центар црквеног живота. Тако мудрујући, доћи ће лако у раскорак са основним богоданим устројством Цркве и вероватно у сукоб са епископима, јер ће они бити највећа сметња самопроглашеним ауторитетима и „спаситељима света“. Епископу се неће моћи наметнути, али ће зато од својих духовних чада тражити послушност у свему, па неретко и у најдискретнијим питањима брачног живота.

ИМАЈМО МИЛОСТИ

Каже Господ: „Који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију?“ (Мт 7,9-10). Људи монасима прилазе са поверењем. Од монаха очекују да чују реч духовну, реч утехе, потврду наде, ослобођење од туге. Али, ако уместо свега овога чују монаха како осуђује, добиће супротно. Ако син заиште хлеба, добиће камен. Уместо да човеку помогне, неразумни ревнитељ дуготрајним осуђивањем може онога који га слуша да учини сином незадовољства и гнева већим од себе (види: Мт 23,15).

ОСУЂИВАЊЕ - УКИДАЊЕ ПОСТА

Преподобни Јован Касијан упозорава: „Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела. Удебљавши се од њих, она може да упадне у понор сладострашћа и без обиља телесне хране. Осуђивање је њена храна, и то - врло пријатна храна. Гнев је такође њена храна, премда не тако лака, већ повремено штетна, чак и смртоносна. (...) Сујета је ‘такође’ њена храна... (...) Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста.“ Дакле, душа има своја штетна јела од којих, ако се удебља, „може да упадне у понор сладострашћа и без обиља телесне хране“. Још упозорава: „Ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам неће донети никакве користи“, и: „Када пости наш спољашњи човек, треба и унутрашњег уздржавати од штетне хране“. Осуђивање је знак упадања у мрежу најпогубнијих душевних страсти.

И свети Василије Велики говори да није довољно за похвални пост само уздржање од јела, него да постимо постом пријатним, благоугодним Богу. Прави пост је - удаљавање од зла, уздржавање језика, гушење у себи гнева, оговарања, лажи, итд. Уздржавање од тога јесте прави пост. У томе пост - прекрасна је ствар.

ЕПИТИМИЈА СВЕТОГА САВЕ У СТУДЕНИЦИ

Студенички типик (глава 5) налаже могућност да игуман ускрати Причешће онима који се нису очистили од следећих „страсти“: „Од нечистих мисли и слагања са њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања“, итд. Већ смо рекли да је оговарање у тесној вези са осуђивањем, тачније, оно је његова мајка. Али деца осуђивања су горепоменути - гнев, роптање и жалост. Осуђивање увек прате роптање, жалост и неретко гнев. Време проведено у осуђивању (и осталим страстима тесно везаним за осуђивање) не можемо себи признати као време проведено у посту. „Ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам неће донети никакве користи“ - рече преподобни Касијан. Такво уздржање је пре изругивање посту. Душевна храна може бити осуђивање, „и то - врло пријатна храна“. Али је њен учинак роптање, жалост и гнев. „Напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа, представља најпријатнију жртву Богу“ - рече исти свети, а пребивање у посту док при том проносимо „вести“, критикујемо, осуђујемо, оговарамо, жалостимо се, ропћемо и гневимо, не може да буде ништа друго него непријатна жртва Богу, која неће бити примљена. „Јер, каква је корист човеку (монаху) ако сав свет остави а души својој науди?“ (види: Мт 16,26). Сада се полако присећамо година када је био жив наш отац Јулијан. Он није дао да се осуђује, и у зачетку је код нас обесмишљавао сваку жељу за тим. Тада то, драга браћо, нисмо знали довољно да ценимо, али му сада за то благодаримо.

Свети Сава је овде написао, за студеничко братство, да је наш ктитор - Немања „подигао манастир овај ‘на покој и на умножење монашког чина’“. Али, без обзира на то што је Немања желео „умножење монашког чина“, Студенички типик (глава 25) упозорава: „Боље је један који чини вољу Господњу, него мноштво безаконика“. Препознајмо поменуте страсти као издају монаштва и безакоње.

ДИЈАЛОГ

„Реци нам, луда и нечасна страсти, име онога који те је начинио, и име оне која те је родила, а такође и имена твојих поганих синова и кћери. Не само то, него нам назначи и оне који се боре против тебе и који те убијају“ (види: Лествица, поука 8).

А осуђивање, одговарајући нам, рече: „Имам много мајки, и отац мој није један. Мајке су ми: самообмана, преузношење и гордост. Отац ми се зове: лажна ревност која распаљује крв. Отац ми је и незасита жеља да себе ставим у центар црквеног живота. А моје кћери: ‘коментарисање’ и ‘гунђање’ због туђих погрешака, незадовољство и гнев. Још и стално проналажење туђих кривица и недостатака, тражење лоших страна у свему и ниподаштавање и одбијање присуства добра. Моји противници, који ме могу држати окована, јесу: истински монашки живот и увиђање да ја уопште постојим. Још и смирење, сигурност, ‘мир и радост у Духу Светоме’ (Рим. 14,17). А шта ме убија? Убија ме монахова свест о сопственим гресима, а највише његово благодарење - благодарење Богу за све“.

Драга браћо, поставимо ово испред себе и тако учинимо корак ка једномислију са нашим игуманом - Светим Савом, који је овде пре 800 година рекао: „Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот... (...) Ово нам треба, љубљена браћо моја, бринути и помишљати, у овом живети, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо (Фил. 3,20), овај живот мирно проводећи, наду имајући да ћемо будућа вечна блага стећи у Христу Исусу, Господу нашем, заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и Доброчинитељке, и молитвама преподобног и блаженог оца нашег и ктитора господина Симеона.“

Извор: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/984/tekst/od-kritikovanja-drugih-do-prelesti/ 

Напомена: овај текст је преузет са сајта часописа Православље искључиво у образовне сврхе. Не поседујемо права на овај текст.