ПАМЋЕЊЕ СРЦА - ШТА ЈЕ ТО ВЕРА?

У НАСТАВКУ ЈЕ ТЕКСТ АРХИМНДР.РАФАИЛА КАРЕЛИНА ИЗ КЊИГЕ СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА

Због чега људи различито реагују на зов Божанске благодати? Зашто су једни спремни да читав свој живот посвете Богу, други равнодушни према вери, a трећи се према њој односе са презиром, пa чак и са мржњом? Зашто многи атеисти не само да одбацују веру као философски систем, који je за њих неприхватљив, већ и мрзе Христа као свог личног непријатеља? To je такође тајна, тајна људскога срца.

Све што човек чини и о чему размишља, све његове жеље, унутрашње тежње и пориви, сва његова дела и речи увек остављају траг. Постоји духовни закон: „Све оставља траг.“ Ми имамо два сећања: сећање ума и сећање срца. Људски ум, сећање разума, не може да задржи унутрашње и спољашње информације које човек добија. Зато разумско сећање има спасоносну способност - да заборавља. Када човек не би умео да заборавља, он једноставно не би могао да постоји, угушила би га бујица информација. Али, он има и друго сећање. To je сећање срца, које садржи читав његов живот - и спољашњи и унутрашњи у кодираном облику. Тамо се све отискује. Сви ликови, осећања, жеље, намере, поступци - све то у шифрираном, кодираном облику остаје у дубинама људског срца.

Срце се код Светих Отаца назива „књигом савести“. Ha Страшном Суду човек ћe видети сав свој живот управо зато што ћe књига сећања његовог срца бити отворена и дешифрована. Он ћe угледати сав свој живот, целог себе од роћења до смрти, у свој својој наготи - духовној наготи. Срце je она тачка у којој се сабира све што je човек стигао да учини, каже, помисли, или само да осети у овом животу. Оно може да постане оно тајанствено поље, где се човек cpehe са Богом, и истовремено људско срце својим унутрашњим гласом може да каже Богу: „He, не желим да знам за Тебе.“

извор: ...ка висотама обожења