КРШТЕЊЕ ЈЕ ПОЧЕТАК ЖИВОТА У ХРИСТУ

У НАСТАВКУ ЈЕ ТЕКСТ АРХИМНДР.РАФАИЛА КАРЕЛИНА ИЗ КЊИГЕ СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА

Пошто се укоренило мишљење да Крштење у најранијем детињству не само да игнорише слободно самоопредељење детета, већ представља насиље над његовом личношћу и вољом, потребно je одговорити на питање: шта je то религијско oceћaње? Да ли je оно урођено својство људске душе или се стиче касније? Хришћанство учи да je религијско осећање главни супстанцијални квалитет душе као образа и подобија Божијег; у њему je главна разлика између човека и животиње. Животиња поседује свој емоционални свет, можда ништа мање динамичан од емоционалног света човека. Код животиња у примитивним облицима постоји оно што може да се назове разумом, односно умеће изналажења везе измећу узрока и далеких последица и избора у ситуацијама које се мењају. Животиње имају инстинкте истанчаније од човека, али код животиње никада није откривено религијско осећање. Овде постоји принципијелна разлика измећу човека и оних које смо навикли да називамо "млађом браћом". Али, верска осећања се, као и остале способности човекове душе могу развити и угушити.

Хришћански живот човека je синергизам (сарадања) двеју воља: Божанске и људске, двају дејстава - благодати која призива и одзива човековог, који прима благодат. Воља има не само аспект избора; важније својство воље je усредсређивање и пажња, и зато се код духовних писаца воља и пажња често наводе као синоними.

Дете још у мајчиној утроби прима сигнале који му стижу, односно обраћа пажњу на њих; ово je већ важно дејство. Мећутим, избор у многоме одрећују родитељи и средина. Психолози су уочили занимљиву чињеницу: учење пре рођења. Испоставља се да дете тежи мајци зато што препознаје њен глас. Ово учење се одвија у равни која je засад недоступна нашој анализи. Овде се укључује и стање мајчине душе, оно што се може назвати духовном хигијеном. Духовно искуство народа je прописивало мајци да у току трудноће чита дуге молитве и да се често причешћује.

Природно, мајка чита молитве и причешћује се не питајући дете да ли оно жели да слуша молитве или да кроз стање своје мајке учествује у црквеним тајнама. Може ли се сматрати да je мајчино читање молитве принудно учествовање бебе у томе? Такође je примећено да греси и злочини које мајка почини за време трудноће остављају дубок траг на дететову душу и касније га чине склоним истим тим гресима. Дете треба да буде окружено одређеном духовном атмосфером која му je неопходна као биљци светлост. У духовном свету нема неутралних стања. Када нестаје поље светлих сила, вакуум испуњавају мрачне сатанске енергије; где нема добра ниче зло.

Све хришћанске вероисповести, као и секте које негирају крштавање деце, слажу се да je религијско осећање човеку урођено као инстинкт вечности, оно може бити искривљено и заглушено, али ra није могуће уништити у пoтпуности. Оно je човекова датост коју треба развити. Деца су ближа духовном свету. Посматрајући малу децу, психолози сведоче да они у физичком простору виде оно што ми не видимо. Често дететов поглед фиксира место које нама изгледа празно; дете емотивно реагује изразом лица или плачем на присуство неких духовних бића, a дететов плач je средство самоизражавања, сигнал који може да одражава читав спектар његових емоција које ми нисмо у стању да дешифрујемо.

Да ли крштавање детета представља насиље над његовом слободном вољом? Aко се слободна воља посматра као могућност и право избора, овде се одиграва избор између духовног живота и духовне смрти. У овом избору родитељи нису страна лица, већ људи који су са дететом сједињени љубављу и који су за њега одговорни. Шта стиче дете приликом Крштења? Оно постаје члан Цркве, добија благодат као неизбрисиви печат у свом срцу. Његов живот протиче под покровом светлоносног духа који се назива Анђелом-чуваром; самим тим Крштење je почетак живота у Христу. Што пре благодат почне да делује на дететову душу, што мање оно буде подвргнуто космичким импулсима зла и греха, тиме he се правилније формирати његов карактер, тим дубље и активније he бити његово општење са Богом.

Шта губи дете ако прими Крштење? Неки кажу: нису га питали, односно лишили су га могућности избора. Али, главно питање je да ли je избор добар или не. Ако je Хришћанство истинито, онда je органско укључивање детета у Цркву као у поље истине највеће добро које родитељи за њега могу да учине. Али, чак и када Хришћанство не би било истинито, дете не би ништа губило; Крштење би било празан обред. Може нам се одговорити: али човек као слободно биће има право и на грешке. Право на грешку, као ни право на грех, не постоји; постоји могућност грешке. Али, допустимо и ово. У таквом случају he човек којем се друга религија буде свидела више од Хришћанства прећи у њу, не обраћајући пажњу на Крштење, јер одбацујући Хришћанство он одбацује и силу Крштења и одговорност за њега; због тога овде Хришћанство није нека физичка препека или лишавање човека права на духовно самоопредељење.

извор: Са Христом ка висотама обожења