Истакнути пост

среда, 22. мај 2013.

СВЕТИ ХРИСТОФОР И СВЕТИ ШИО - ЖИТИЈА


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХРИСТОФОРА

Овај свети мученик[2] пострада 249 године, за време цара Декија (249-251 г.). О њему се причају неке чудне и необичне ствари, тојест да је био псетолик: κυνοπρόσωπος[3] - и да је пореклом из земље људождера. 



У рату он би заробљен од једног војводе. Пошто није могао да говори, он се помоли Богу, и Господ му посла анђела свог који му рече: Буди јунак, Репреве! (такво му беше прво име). Онда се анђео дотаче уста његових и учини те стаде слободно говорити. Затим оде у један град и изобличи незнабошце што гоне хришћане. Због тога би бијен од поглавара Вакхиа. Но светитељ на то одговори Вакхиу: Добровољно и смирено примам ударце и не противим се, следујући заповести Христовој. А кад бих ставио у покрет мој гнев и јунаштво, онда не би могао одстајати ни ти, нити сила самога цара, јер је царева сила слаба и ништавна према мојој сили.

После тога, цар, бојећи се мученика и због силе његове и због ружноће лица његова, посла двеста војника да га доведу к њему. Мученик не ношаше у рукама оружје, но имађаше само један суви штап. И кад иђаху путем, тај суви штап процвета у рукама светог мученика. Но пошто за време путовања понестаде хлеба војницима те немаху шта да једу, светитељ се помоли Богу и изобилно умножи оно неколико хлебова што им беху остали. Поражени овим необичним чудом, војници повероваше у Христа. И кад стигоше у Антиохију, сви заједно са светитељем бише крштени од епископа антиохијског, светог свештеномученика Вавиле[4]. И тада светитељ место имена Репрев доби име Христофор. А када би изведен пред цара на суд, видевши га цар се препаде, и од страха паде у несвест. Но дошавши потом к себи, цар одлучи да светитеља придобије вештином и да му ласкама промени расположење, еда би га на тај начин одвојио од вере у Христа, пошто не смеђаше да га на то побуђује застрашивањима. Шта онда он учини? Дозва две жене, Калинику и Акилину, лепе лицем али блуднице и развратнице расположењем, које беху веома веште у завођењу и залуђивању људи на телесно спаривање. Овим женама цар нареди да иду код светитеља и да употребе сву своју вештину како би га привукле да их заволи, јер рачунаше неваљалац да на тај начин одвоји мученика од Христа и приволи га да принесе жртву идолима. Али догоди се супротно ономе што смераше цар: свети Христофор научи вери у Христа ове две блуднице и одврати их од идолопоклонства. Онда се оне вратише к цару и изјавише да су хришћанке. Зато их цар врже на страшне муке. И оне блажене, подневши храбро ужасна мучења, примише венце мучеништва.

То силно разјари цара, и он нареди те доведоше преда њ светог Христофора, кога он стаде исмевати и вређати због ружноће и необичности лица његовог. Но светитељ му на то одговори да је он обиталиште ђавола, што и само његово име Декије означава. Онда нечовечни тиранин осуди на смрт оних двеста војника које он беше послао да ухвате светитеља и који беху поверовали у Христа. Погубљени од цара, ови блажени мученици добише венце мучеништва.
После тога цар нареди да светог Христофора клинцима прикују за железну постељу, па да испод постеље наложе ватру. То би одмах учињено, али светитељ не само остаде неповређен, него се осећаше као да беше на неком весељу и одмору, и причаше неке необичне ствари, које многим присутним неверницима изгледаху невероватне и немогућне, а вернима и паметнима - потпуно вероватне и лако могућне. Причаше дакле блажени мученик како види једног човека, висока раста, лепа лица, одевена у белу одећу, из лица му се лије светлост јача од сунчане, на глави има блистав венац, око њега стоје пламеновидни војници са којима се боре неки други црни и ружни војници, и изгледа да ови последњи побеђују. Но касније, онај страшни војвода се окреће са гневом, збуњује и побеђује све оне црне нападаче, и тако задобија над њима власт и силу.

Слушајући то, и усто видећи светитеља на ужареној железној постељи неповређеног, многи од присутних људи повероваше у Христа, и скинуше светитеља с постеље. Зато сви беху посечени од царевих војника. После тога светом Христофору везаше камен о врат и бацише га у бунар. Но анђео Господњи извади га из бунара и ослободи. Тада безбожни тиранин, још увек бесан од гнева, нареди те светитељу обукоше ужарену металну одећу. Напослетку нареди те му мачем отсекоше главу. И тако блажени мученик прими венац мучеништва. Његово свето тело откупи од војника Петар, епископ Аталијски, и сахрани га у свом граду.

1. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора.
2. Вероватно је овај свети имао обично, само врло ружно, псетолико лице.
3. Слави се 4 септембра.




СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ШИО (= СИМЕОНА) МГВИНСКОГ

Родом из Антиохије Сиријске, ученик светог Јована Зедазнијског[1], он је заједно с њим, по наређењу Божјем, отишао у Грузију ради ширења вере Христове. И тамо, трудећи се на њиви Божјој, предавао се најстрожијим подвизима монашким. Живео је у пећини, коју је сам издубио у стени. Ту је њега нашао велможа Евагрије. Усхићен подвизима христочежњивог подвижника, велможа га умоли да га прими за свога ученика. И уз помоћ овог свог ученика преподобни Шио устроји манастир, који је некада имао мноштво монаха и називао се, по имену оснивача, Мгвински, и налази се на тридестак километара од Тифлиса. Преподобни Шио је откривењем Божјим унапред сазнао час свога упокојења; а упокојио се у седмом веку. Свете мошти његове и сада служе као заштита и одбрана манастира, који је једини остајао читав усред честих опустошења Грузије.

1. Његов спомен 7 маја заједно са осталим Грузинским оцима.

Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis