Три доба духовног живота (Питања и одговори)

Схиархимандрит Гаврило (Бунге) 25. октобар 2013.

У наставку можете прочитати одабрана питања и одговоре који су преузети из недавног разговора са оцем Гаврилом (Бунгеом) у Москви.

Зашто су нам потребни молитвеници?

Питање: Реците нам, молим вас, да ли неко може да уместо молитвеног правила користи личне молитве? Зашто се у свим молитвеницима инсистира на канонским текстовима?

Отац Гаврило: Молитвена правила у молитвеницима школа су за молитву. У почетку те молитве нису постојале. Тако, први монаси су имали посебну традицију молитве, која се временом изгубила. Они су читали псалме и, после сваког псалма, престајали би са читањем, устајали би - јер се псалми могу читати и седећи - и подизали руке и молили се у тишини.

Када модеран човек - лично сам ово испробавао често - пожели да се научи овом начину читања и молитве, он наилази на потешкоће. Осећа изгубљено, не зна шта да каже. Донекле је лако читати псалме на сконцентрисан начин, али када човек изгуби ову „поштапалицу“ многи људи се у почетку изгубе. Молитвена правила из молитвеника које употребљавамо, само су помоћно средство да се научимо хришћанској молитви, пошто псалми припадају старозаветном корпусу. Они су пре свега Свето Писмо. Појање псалама још увек не значи и молитвеност - човек је тек тада на путу за задобијање молитве. Дакле, човек мора да научи да чита псалме на хришћански начин. То подразумева употребу христолошког кључа, што ће рећи, човек је дужан да трага за Христом и да Њега, Његову Цркву, и себе као верника пронађе у овим старозаветним речима пронађе Њега.

Молитвеници и молитвена правила, који су сви хришћанског порекла, помажу нам да се молимо као Хришћани. Када ово научимо, онда нам бива све лакше и лакше да у псалму који читамо приметимо одређену фразу или израз и преобличимо га у личну, хришћанску молитву.

Како да се са медитације пређе на молитву

Питање: Који је најправилнији начин да се пређе на молитву, ако неко има искуства у медитацији, али нема искуства у црквеном животу?

Отац Гаврило: Не познајем Русију довољно добро да бих знао у којој мери су далекоисточне методе медитације ушле у праксу, чак и код верних. Али јасно је да је медитација потпуно различита од молитве. Молитва, као и медитација, је израз поверења у веру којој човек припада. Хришћанин се моли, а Будиста односно Хиндуиста медитира. Хришћанин је увек свестан, у свим степенима молитве, да се налази испред Некога. У религијама Далеког Истока, у којима је Апсолут безличан, човек је, у крајњој линији, сам са собом. Човек улази у себе да би освестио свој идентитет са Апсолутом. Међутим, Хришћанин жели нешто сасвим друго. Он жели разговор, дијалог без икаквих посредника, са апсолутном Божијом Личношћу.

Да се вратим на одговор на питање, онај ко има искуства са далекоисточним методама најбоље би било да почне од почетка: врло једноставно да изговара канонске молитве - да буде свестан да је један сиромашак коме је потребна Божија милост, и да не може да спаси себе.

Немогуће је молити се у константној буци

Питање: Добро вече оче Гаврило. Волео бих, ако је могуће, да се тема данашњег сусрета појасни постављањем следећег питања. Када поставимо питање на следећи начин - може ли савремени човек да се моли - претпостављамо да је за савременог човека молитва некако неприродна и изузетно тешка. По вашем мишљењу, који је психолошки портрет савременог човека који отежава молитвени живот? Са чим савремени човек треба да се избори пре свега, и шта треба да освоји у себи да би се навикао да му молитвени живот постане уобичајен и природан?

Отац Гаврило: Чини ми се да модерног човека спречава да се моли - у мери у којој ми је познато, јер на крају крајева ја сам пустињак - је чињеница да никада није осамљен већ је непрекидно усред буке. Немогуће је молити се у непрекидном жамору. Када су телевизори, мобилни телефони, интернет - и Бог зна шта још - стално упаљени, ниси у стању да се молиш. И сам сам имао сам слично искуство са овим када сам био принуђен да уведем телефон. Морао сам да у своју келију уведем факс и аутоматску секретарицу. У суштини никакву буку нисам чуо, међутим стално је горело неко светланце.

Једног дана сам добио разгледницу од једне отшелнице, коју никада пре тога нисам упознао, у којој ми је писала да, на жалост, у отшелништву није нашла то што је тражила. То је једна феноменална жена, која је некада била лекар, а онда се заредила у самостану са строгим поретком и постала пустињак. И онда сам рекао себи: Боже, шта ако и сам будем схватио исто? Тада сам узео и избацио тај телефон напоље. Ставио сам га у кухињу [у другој згради, у којој] не живим. Значи сада га нити чујем, нити видим. Када сам се вратио, сео сам са бројаницом и погледао - светланца више није било. Заиста сам био сам. Поред мене би увек био неки шпијун. Свет је увек стављао ногу у моја врата. Ви сви то врло добро разумете.

Дакле, човек мора све да искључи. Мора да буде сам, да стане испред иконе, начини крсни знак и поје псалме. Ако то не успе, онда нека гласније завапи. И видећете да то делује. Делује!

Бог не испуњава наше хирове

Питање: Реците нам, молим вас, зашто је нека молитва услишена, а друга није?

Отац Гаврило: Зато што Бог није ту да испуњава наше хирове. Да цитирам Евагрија још једном, "Никад не тражи да се врши твоја воља." Често сам тако чинио, рекао је, а када је молитва услишена, никада се није догодило то што сам очекивао. Зато што нам Бог увек жели добро, али ми не. Тако да молитва треба да гласи: "Откри ми Твоју вољу." Јер све што није у складу са вољом Божијом није стварно већ је обична илузија.

Понекад упорно захтевамо нешто. Сматрамо да би требало да добијемо то и то, међутим, то што тражимо или није добро, или није прави тренутак, или то уопште није за нас, итд. Тајна духовног живота је у томе да спознамо и чинимо вољу Божију, као и Син, Господ наш.

Питање: Да ли сам добро схватио, оче Гаврило, да је боље да се молим код куће уместо у цркви када је присутно пуно људи?

Отац Гаврило: И једно и друго [је добро].Све има своје време. На пример, када говоримо о монасима, ако се монах моли само у цркви са другима, а не моли се у својој келији, онда се он уопште не моли. Он онда само чини своју дужност, да тако кажем, али Бог зна где су му мисли. У сваком случају, постоје и други који се моле, читају, и поју, итд. Али када је у сам у келији, тада је он лицем у лице сам са Богом. То је тренутак истине.

Питање: Оче Гаврило, да ли вам је увек пријатно у самоћи? Како неко да избегне униније у самоћи?

Отац Гаврило: Избегавам униније писањем једне књиге о овој теми [Униније: Духовне поуке Еваргија Понтијског].Сретењски манастир припрема друго издање ове књиге на руском језику. Смешно звучи, али човек може да савлада сваку од осам главних помисли тако што ће се бавити сваком од њих. То јест, човек их проучава, одакле оне долазе, и како може да им се супротстави.

Правмир жели да се захвали ипођакону Клод Лопезу-Жинисти (од http://orthodoxologie.blogspot.com) за његову помоћ у превођењу овог разговора са Француског језика.

http://www.pravmir.com/the-three-ages-of-the-spiritual-life-questions-and-answers/