Андреj Тарковски − Андреj Првозвани руског филма

 Разговори са познатим руским глумцем и режисером, директором филмског и позоришног фестивала «Златни витез» Николајем Бурљајевим и сестром чувенога руског и свјетског режисера Андреја Тарковског, Марином Арсењевном Тарковски, једнако су актуелни сада као и прије петнаест година, када су вођени приликом организације Дана Тарковског у Црној Гори.

Разговор са Николајем Петровичем Бурљајевим:

Господине Бурљајев, с великим задовољством и чашћу позвали смо Вас да нам поводом организације Дана Тарковског на Цетињу, кажете нешто о овој култној личности не само руске него и свјетске кинематографије.

Веома се радујем што се у Србији и Црној Гори обиљежава сјећање на Андреја Тарковског.

Андреј Тарковски је Андреј Првозвани руског филма, човјек који је први почео да говори о Богу у сопственим филмовима. Он је све вријеме живио са Богом у души и покушавао да то изрази на екрану. Његов живот је био кратак. Снимио је само седам филмова, али у сваком се исповиједао и тражио истину. Он је прошао крсни пут у Русији. Живио је прилично сиромашно, а стварао је и говорио, оно што је хтио.

Играо сам у два његова филма. То су «Иваново дјетињство» из 1961. године и «Андреј Рубљов», чије снимање је почело 1964, а завршено 1966. А онда седам година филм нијесмо приказивали људима, јер се он није допао некоме из КПСС-а.

Андреј Тарковски је био велики патриота Русије. Он је веома волио Русију, обожавао ју је. И принудно је остао на западу, а у томе су му помогли како совјетско руководство, тако и његово блиско окружење, поред осталих и његова жена, која га је тамо практично оставила. И Андреј је умро без отаџбине. Он је, како су ми причали наши заједнички пријатељи, који су га виђали у Италији, прије него што је отишао из живота, био веома уморан и говорио је: „Маштам о нашој колиби код Рјазања“.

Како сте ступили у контакт са Тарковским, будући да сте били млади када сте играли у његовим филмовима?

Прије Рубљова, Тарковски је снимао филм «Иваново дјетињство» у који сам упао, јер сам до тада играо у филму Андрејевог пријатеља Андреја Кончаловског. И један Андреј другом Андреју је предао мене на пробу. Пробао сам да глумим у «Ивановом дјетињству» и примљен сам. Четири године након «Ивановог дјетињства», као што сам и рекао, дошао је филм «Андреј Рубљов».

Хришћанство које је очевидно у филмовима Тарковског, постоји и у Вашим.

Наравно, сигурно у сваком мом раду, од мог првог филмског рада. Када сам завршавао Институт кинематографије, поставио сам филм «Вањка Каин» – новела из књиге великог руског класика Солтикова-Шчедрина. Тај филм је добио главну награду у Оберхаузену. И већ у том првом филму постојали су духовни мотиви и вјерски, такође. А што даље, тим више. Поготову у мом филму «Љермонтов» још више је дато мјеста трагању за Богом и истином, јер за читавог свог кратког живота и Љермонтов је искао Бога и истину. А даље, у филму о Пушкину на првом мејсту говори се о духовности и религиозности поете.

Колико је Тарковски утицао на Вас и на Ваше стваралаштво?

Тарковски је безусловно имао утицај на мене као личност. Примјером сопственог живота и подвига без компромиса, и мене је заразио. И ја сам даље генерално кренуо тим истим путем, бескомпромисним у умјетности. Као режисер свакако је утицао на мене, додуше ја као режисер радим по другачијим духовном кључу. Док је Андреј развлачио вријеме, печатио га на екрану, ја сам пошао путем пресовања времена у веома краткој метражи, да бих у кратком временском периоду филма, изразио што више. На том плану смо различити.

Ја сам се наравно учио од Андреја и читав кинематографски свијет учи од Андреја Тарковског. Познато ми је да се и блистави југословенски режисер Емир Кустурица, такође учио од Андреја Тарковског.

    

Разговор са Марином Арсењевном Тарковски

Огромна нам је радост што разговарамо са сестром славног режисера. Шта нам можете рећи о култу Тарковског у Русији?

Иду године и све се мијења... Ово је за мене сложено и болно питање... Срећна сам што је сјећање на Тарковског живо, иако је прошло доста година од његове смрти, али оно што је он говорио људима кроз своје филмове, оно што нам је завјештао, до данас узбуђује гледаоце, и чини ми се да ће филмови Тарковског бити живи све док људе буду дотицали духовни проблеми, проблеми постојања, проблеми материјалног и духовног људског живота. То је веома важно за нас, а посебно у овим немирним временима, када се све заповијести, а посебно оне духовне и вјерске газе. Газе их неке страшне силе. И Тарковски је управо устајао у одбрану те високе духовности човјека.

Да ли је религиозност која постоји у његовим филмовима, била присутна и у његовом животу?

Андреј се стално интересовао за религиозна питања, још као млад. Ако се сјећате «Ивановог дјетињства» тамо ћете наћи вјерске симболе. Тада је то био његов почетак трагања за Богом, и он је читавог свог живота испољавао ту чежњу за Богом. И чини ми се да је он на крају свог живота, прије смрти, нашао истинског Бога, праву вјеру, иако су та трагања за њега била веома сложена.

    

За Тарковског његова кинематографија је била његов живот. И смисао његовог живота је био у стваралачком духу. Он је сматрао да је филм поступак. Тако је говорио о филму. Направити филм, за њега је значило учинити неки поступак, покренути се корак напријед у неком свом трагању, у свом односу према човјечанству. Андреј се веома озбиљно односио према филму. И ако сте погледали све његове филмове, схватили сте да сви они говоре о једној истој ствари, да су на исту тему − говоре о човјеку, о његовом духовном путу. Његов живот је био потчињен управо томе, иако је у то вријеме у совјетској Русији њему било веома тешко да ради. Његови филмови су одлагани, сваки је лежао на полицама по неколико година. Било му је јако тешко да се пробије до гледаоца, јер сваки филм, почев од сценарија, пролазио је кроз страшну совјетску цензуру. И поред тога, он је увијек био и остајао то што јесте – Тарковски! Није ишао линијом мањег отпора, него је увијек говорио оно што је желио.

    

Колико је Ваш и Андрејев отац Арсениј, иначе познати пјесник, утицао на Андрејево дјело?

Они су били веома блиски, као отац и син. Андреј га је веома волио и «користио» ту љубав. И отац је њега веома много волио. Андрејева смрт за њега је био страшан ударац, послије којег се отац никада више није опоравио, и након неколико година, и он је отишао. Отац је нарочито утицао на Андреја у периоду одрастања, младости, у периоду када је Андреј сакупљао животно искуство и знање, сабирао свјетску клутуру − и све то улагао у филм. И у тој етапи веома је био важан утицај оца на Андреја. А то се види и из његових филмова и његове љубави према очевој поезији. Андреј је сматрао да је Арсениј Тарковски најбољи пјесник нашег времена.И не случајно, у његовим филмовима звуче очеви стихови. Они се чују у три његова филма. У филму «Огледало» сам отац их чита.

Можете ли нам мало описати Андрејеву личност. Какав је он био у породици?

Андреј је био необичан човјек. Он је био непоновљив, сложен. Бивао је и весео и тужан, и добар и груб. Једном ријечју, веома сложен. Понекад веома дирљив, беспомоћан, а понекад веома тежак и твдр. Веома разноврстан. Чини ми се да му није било лако да живи, јер је он био необично одан пријатељству, а често је доживљавао издају од пријатеља, и то је веома мучно преживљавао. Андреј се несмотрено заљубљивао у жене и давао им веома много свог срца, и често је доживљавао разочарења. Тежак је био његов живот. Али, истовремено, он је био великодушан, веома много је пружао људима са којима је општио, веома много је давао пријатељима, ближњима.

Како су године пролазиле, његов карактер се мијењао, наравно под утицајем околности: његовог личног живота, под утицајем непрестане борбе за оно што хоће да каже, борбе за своје филмове. То челичи човјека. Чини његову душу грубљом и мијења карактер човјека. И од доброг отвореног младића, он је постао затворен човјек. На то је утицала и свјетска слава. Слава је веома тешко бреме, и понекад људи немају снаге да носе то бреме.

Иако су околности доводиле до тога да се Андреј јако мијењао, он је међутим, ипак остао Тарковски, остао великодушан и духовно богат човјек до самога краја.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/68146.htm