Истакнути пост

субота, 15. март 2014.

ТРЕЋА СЕДМИЦА ВЕЛИКОГ ЧАСНОГ ПОСТА - КРСТОПОКЛОНА



Крстопоклона недеља

Треће недеље Великог поста обавља се служба у част Крста Господњег, који се на свеноћном Бденију, после Великог славословља, свечано износи на средину храма ради поклоњења, услед чега не само та недеља, то јест тај недељни дан, него и читава седмица која следи, носе назив Крстопоклона. У средини поста крст се износи како би ободрио и окрепио духовне силе оних који посте, подсећајући их на страдања Господња претргоьена ради нашег спасења и преславно васкрсење Његово које је затим уследило. Због тога Црква, прослављајући Крст Господњи, пева: „Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим“. Изношење Крста обавља се на исти начин као за празник Воздвижења, али нема подизања, већ само поклоњење Крсту уз појање: „Кресту Твојему“. Ово поклоњење Крсту понавља се такође у понедељак и среду Крстопоклоне седмице на Првом часу, уместо појања: „Стопи моја направи по словеси Твојему...“ и у петак након отпуста свих часова, када се након целивања Крста он односи у олтар. Приликом поклоњења крсту увек се певају стихире: „Придите, вјернији, Животворјашчему Древу поклонимсја...“ Током читаве ове седмице у богослужбеним песмама прославља се Крст Господњи. У среду и петак ове седмице служба је по Триоду, а светоме из Минеја чита се на Повечерју.





У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: „Овај човек никаква зла није учинио“. Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: „Распни Га, распни Га!“.

Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашшо добро увек изазива не само иротивљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.

Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Миврло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи „попут свих осталих“, а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.

Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да „перемо руке“ у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и не-повратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: „Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да неутралишемо „неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?“. Поред Пилата и римских војника, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: „Осана, осана!“ Исти ти људи су сада урлали: „Распни Га, распни Га!“. Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети „објаснили“ да је тај Човек - преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону - увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! - мора да умре... Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, „у праву“, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који „никаквог зла није учинио“.

Зато је први смисао Крста - смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи.

Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: „Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)“. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који „никаквога зла нису учинили“, муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то „по закону“, све по послушности и дисциплини, све „у име поретка“ и „за добро свих“. И колико је и дан-данас „Пилата“ који перу руке, колико је само и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.

На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. „На суд сам дошао у свет овај“ - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас.

Александар Шмеман, Тајне празника

Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis