УЗ ЧАСНИ ПОСТ: ЗАХВАЉУЈМО БОГУ НА СВЕМУ

Старац Емилијан Симоноптеритски

Пре свега молите се без престанка и благодарите Богу за све што вам се догађа (Правило Антонија Великог)

Антоније Велики је реалан. Његова правила, односно канони нису пуке формуле које је он спознао, и онда нам их ноншалантно саопштио. Свако од ових правила има нешто јединствено што се тиче живота монаха и, ако се оно прекрши, цела структура се руши. Он нам каже да смо дужни да се молимо без престанка, али у исто време да захваљујемо Богу на свему што нам се догађа. Он користи везник координације зато што су ове две ствари нераздељиве, оне иду руку под руку. Богу се захваљујемо када нам се догоди нешто лепо, али би тим пре требало да захваљујемо и за нешто друго: у животу се ствари не одвијају онако како бисмо ми желели. На пример, молимо се Богу, и чини нам се да Он не чује. Тражимо здравље, а наша болест се погоршава. Молимо Бога да нам да одређену ствар, а Он нам не да ништа. Све супротно.

Људи који не науче да захваљују Богу за све, а поготову за патњу, никада неће напредовати ни за милиметар даље од места на коме су били када су их мајке донеле на свет. Никада неће кренути напред. И, наравно, када су их мајке донеле на свет, ти исти људи су били невине бебице, имали су природну светост, док ми имамо окрутност и знање које нас окривљују. Зато морамо да научимо да се Богу захваљујемо. Када имамо лоше мисли, када нам брат каже нешто и у себи осетимо мржњу, баш у том тренутку морамо захвалити Богу, а брату упутити осмех.  Ако не учинимо овако, немогуће је остварити напредак ни за један корак, зато што ће нам све изгледати изопачено. И тада ћемо због свега што нам се догађа, а посебно због људи имати лоше мисли, искушења, страсти и опирање.

Непрестана молитва и захвалност Богу за све што нам се дешава јесу неопходни услови за природан живот. Ако се људи не захваљују Богу на свему, они не могу чак ни да се моле, нити да живе у овој монашкој држави. Људи морају бити захвални за све што им се догађа у манастиру, било да то долази из њиховог унутрашњег света, било од братства, било од непријатеља или од демона. На пример, неки монах има лоше помисли које га прогањају. Не би требало да брине, већ да се радује и захваљује Богу. Требало би да демону каже: „Иди од мене сотоно”, и да га пошаље бестрага, или ако демон неће да оде, монах би му требало рећи: „Овај кревет није довољно велики за обојицу. Спавај са мном. Само се окрени на другу страну да не бих морао да трпим твој ужасни смрад”. Демон ће тада морати да оде у виду муње.

Непрестана молитва и захваљивање за све директно су повезани са нашим личним молитвеним правилом. Другим речима, свако може да испуни своје правило, када научи да се моли непрестано. А свако ко испуњава своје правило може задобити непрестану молитву. Уколико пожели да своје правило одвоји од непрестане молитве, и правило и молитва ће се распасти. Ово је основа, и то не смемо заборавити. Пропустите молитвено правило два дана и видећете да се нећете сетити да кажете „Слава Теби Боже наш” макар једном дневно. То је закон.

Архимандрит Емилијан Симонопетритски, Νηπτική ζωή και Ασκητικοί κανόνες (Духовни живот и подвижничка правила), Индиктос, Атина 2011, стр. 5-6.

http://tokandylaki.blogspot.com/2014/03/thank-god-for-everything-that-happens.html