О СМРТИ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

Читаоцима: О смрти Краља Александра

 Црно знање од кога се бранимо као од ружнога сна, али нас оно не оставља. Краљ убијен! Једне мрачне јесење ноћи проструја та вест, мрачнија од сваке ноћи, по селима и градовима наше отаџбине, по планинама и долинама балканским.

Сви сте чули, и сад сви знате. Иако је у ово наше време лако веровати у све злокобне вести ода свих страна света, тешко је било поверовати у овако црну вест. Да је наш Краљ отишао у лов у прашуме африканске, па да заповедимо срцу своме: мируј! и очима нашим: задржите сузе! Али он је отишао послом народним и европским у Европу шибан ветровима и мучен буром морском. И тек што је изнео своју брижну душу и своје аскетско тело на обалу, пао је у заседу. Да је то заседа једног манијака, па да кажемо: шта ћеш, свуда се нађе понеки манијак! Али та заседа, од људи разне народности, пружила се с краја у крај континента... Бол народни због растанка са својим Краљем утростручен је од начина тог растанка. Његова мученичка смрт требала је да значи мученички живот за нас, по пакленом плану многобројних завереника. 

Атентат на Краља атентат је на државу нашу и на сав народ југословенски. Циљало се на разрушење државе наше и поробљење народа нашег.Нарочито се хтело уништити Краљево дело братског споразума са Бугарима, дело на коме је свесрдно радила православна црква, и српска и бугарска. Лажни миротворци светски никако нису желели мир на Балкану, на нашем многонамученом Балкану. Зато су убили Њега, главног миротворца балканског, као што су опет слични злотвори пре 16 година убили руског цара Николу, главног миротворца светског. И тако је Словенство и Православље изгубило у току само 16 година два своја владара, два велика народољупца и миротворца. А ми с надом у свевидећег Бога верујемо, да ће скоро време показати и јавне и тајне борбе, које се воде против Словенства и Православља.

Само да проливена крв Краља мученика и сузе народне за њим не остану узалудне.Да се скрушимо у покајању за грехе наше. Можда смо ми гресима својим заслужили овај удар који нас је снашао. Као хришћани ми знамо, да Бог попушта на људе и на народе овакве ударе, да би их болом, жалошћу и сузама, као неком горком лекаријом, излечио од духовне и моралне оболелости. Ја сам лекар твој, говори Господ. Смрт Краљева нека буде на оживљење и појачање савести наше. Да се исцелимо од недуга и рана наших моралних. Да се зацари мир међу браћом. Да преовлада истина над лажи и доброта над мржњом. Да се укине псовка и хула. Да језик наш буде чист и дела наша света. Да свак помишља на своју смрт, и да исправи пут свој према закону Божијем. Јер кад овако изненадна смрт долази на цареве овога света, како ли је тек са другима? Или, по речи Христовој: кад овако чине са сировим дрветом, шта ће бити са сухим (Лк. 23, 31). А утеху нашим рањеним срцима да тражимо у вери нашој, која је вера живота и васкрсења. Ми верујемо, да је Краљ наш жив у ономе свету, у коме живе душе многих наших царева, светитеља и мученика. И верујемо, да ће он из онога света дејствовати и утицати на наш живот на земљи, као што, уопште, духовни свет моћно дејствује и утиче на овај живот. С том вером ми се клањамо Творцу неба и земље и молимо се:

Упокој, Господе, душу слуге Твога и мученика Твога, блаженопочившег Краља нашег Александра!

Мисионарска писма