Старац Јефрем Ватопедски – „Не тражимо радост изван себе“

Предавање одржано октобра 2011. године у Новотихвинском женском манастиру у Јекатернибургу у оквиру посете поводом доношења часног Појаса Пресвете Богородице у Русију.

Ваше Високопреосвештенство, еминентни епископи, часни оци, драга мати игуманијо, браћо и сестре! Велика је радост за мене што поново боравим у вашем манастиру. Као што знате, овај пут смо стигли са светим Појасом Мајке Божије. Ово је посебна светиња - врло драгоцена са духовне тачке гледишта. По Божјој промисли донели смо ову светињу у овај град како би се он сам освештао, и наравно, ради монаштва које у њему живи. Ми знамо како је Мати Божијој угодан монашки живот, и уопште постојање манастира. Ми знамо колико се пута у историји Цркве Богородица јављала чедним и чистим душама и говорила: „Ево моје иконе, узми је и изгради манастир“. Света Гора је једина монашка република у данашњем свету која је у потпуности Њој посвећена. Пречиста Дјева је заштитница Горе Атоске. Она сама је рекла Светом Петру Атонском да оде да живи на Светој Гори, и рекла да ће он и његови сатрудници бити под њеном непосредном заштитом. "Ја сама ћу бити ваша заштитница, исцелитељка, и чуварка", рекла је она. Када се јавила Светом Атанасију Атонском, рекла је исто што и Светом Петру, додавши: „Бићу ваша Домотројитељка и бринућу се о свима вама, а од вас желим само једно: да одржите монашке завете.“ И до дана данашњег ми, Светогорци, се наслађујемо њеним покровитељством и посебним молитвеним посредовањем.

Дакле, драги моји, велики је благослов што смо дошли до монаштва. Наш старац Јосиф Ватопедски, блаженог уснућа, често нам је говорио да нема већег благослова за једног човека него када га Бог призове монашком животу. Нека би дао Бог да монах никада, чак ни на секунду, заборави да га је сам Бог позвао. „Када се присетимо како смо напустили свет, шта се тада са нама дешавало, видимо да је Божија милост почивала на нама, да је она остварила наше одрицање од света, и довела нас у манастир. У манастиру морамо да испунимо три врлине у целости: нестицање, послушност и девственост. Ове врлине нас воде кроз наш духовни живот, укорењују нас у њему, и оне нам помажу да достигнемо пуноћу зрелости у Христу.

Монаштво је пут савршенства, и зато смо ми монаси позвани да стекнемо пуноту благодати. Не тако давно, један монах ми је дошао и рекао: „Знате, ја немам времена да читам“. Рекао сам му: „Дете моје, манастир није место за читање. У манастир си дошао, не да читаш, па чак ни да се молиш. Овде си дошао да одбациш себе и да подчиниш себе духовном руководству. Ако се предаш у послушност игуману и не трудиш да ти у овом животу буде што удобније, онда ћеш тачно испунити Христову заповест. Он никада није рекао ништа случајно, али је увек говорио непогрешиво, а нама монасима је рекао: „Ко хоће да крене за мном, нека узме крст свој и крене за мном“.

Ко год у манастиру испуњава своје жеље и снове он се није одрекао себе. Монах не треба да има никакве снове, никакве амбиције, нити планове. Он долази као човек осуђен на смрт, подиже своје руке и каже игуману: „Чини са мном како хоћеш“. Чинећи тако монах испуњава још једну од Христових речи: „Онај ко жели да сачува душу своју, изгубиће је“. А ако монах схвати значење ових речи и угради их у темељ свог живота, он ће имати исправно разумевање   подвига, и сви његови проблеми ће бити решени. Он постаје средство Божје Промисли и потпуно опонаша Господу нашем Исусу Христу, који, иако безгрешан, дође и стаде у исти ниво са нама покајницима, као да је и Њему самом покајање било потребно. Христос нам није само предао заповести с небеса да би смо их ми испуњавали - Он сам је дошао међу нас и лично нам их показао на делу. А шта нам је Он то рекао апсолутно јасно? „Дошао сам не да чиним своју вољу, него вољу Оца мог који ме је послао“. Наш блажени старац Јосиф говорио нам је: „Шта мислите, браћо: да је Христос требало да испуни Своју вољу да ли би то само по себи био грех? Ипак, он то није учинио, зато да би био Онај који прво чини, а потом подучава“. Човекова воља и жеља су лимени зид. Не глина, не камен, не цемент, већ лимени зид који човека одваја од Бога. Блажен је онај монах који је послушан. Послушност није дисциплинованост; то је нешто сасвим друго. Послушност је када предате своје срце. Монашки живот је у потпуности Христоцентричан. Зато старац не користи послушност своје духовне деце за испуњавање својих циљева. Његов задатак је да монаха убеди да своју вољу потчини вољи Божијој.

Ако имате било каквих питања, поставите их и ја ћу вам одговорити ако умем.

-Како неко може приметити појаву грешне помисли, и одсећи на време страствену помисао која прети да нас зарази, док је још увек у стању предлога?

-Немојте се превише бавити помислима - према њима се треба односити са презиром. Један монах у нашем манастиру је једном дошао код мене и рекао: „Морам да се исповедим“. Видео сам да носи свеску. Питао сам га: „Шта ти је то?“

„То је моја исповест“, одговорио је. „Па, дај ми“, рекао сам. „Прочитаћу твоју свеску“. Замислите само: тридесет страница са исписаним помислима! Рекао сам му: „Да ли ти мислиш да је потребно да исповедиш сваку помисао која ти падне на памет? Ако тако наставиш завршићеш у лудници!“ Он је чак записивао помисли које су му навирале током службе. Рекао сам овом брату: “Помисли које надолазе, не значе ништа“. Чак и ако им се ум за тренутак приближи, то не значи ништа, апсолутно ништа! Заборави их! Исповедају се само оне мисли које се понављају дуже време, које остају у уму неколико дана или недеља; али уопште узев, помисли су мехурови од сапунице.

Испричаћу вам један догађај из живота. Један младић, црквен, пао је у грех стомакоугађања - пожелео је у среду да поједе гирос и пошао да га купи. Дошао је у продавницу а продавац је рекао: „Опрости, али само што сам продао последњи“. Младић је онда дошао до мене и рекао: „То и то се догодило, и умало не поједох гирос!“ Рекао сам му: „Али ниси појео. Ето! Примио си помисао, али ниси згрешио на делу“. Како је код нас? Прво се јавља помисао, а онда она постаје реч, а затим прелази у дело. Али, сматра се да смо починили грех тек када мисао постане дело. Дакле, будимо пажљиви и немојмо се претерано бавити мислима - презримо их. „Јер мисли смртника су бедне“ (Премудрости Соломонове 9:14), буквалан превод: „Мисли су кукавичке“.

-Оче Јефреме, на шта мислите да би монаштво у Русији требало да обрати посебну пажњу, тако да наши манастири ојачају и процветају?

-Потребно је да обратите пажњу на послушност. Монах би требало да буде послушан и не треба да има страсну привезаност, што се посебно односи на женско монаштво. Имам један женски манастир, и кад одем тамо, одмах почну: „Старче, молите се за моју тетку, за мог нећака, комшију мог брата. Старче, молите се за мог брата, за пријатеља моје сестре“. Не би требало да се бринете о потребама својих тетки, рођака, нити њихових суседа. Обратите пажњу на ово, зато што је врлина добровољног изгнанства посебно тешка за жене, јер оне су оне склоне да буду веома привржене својим рођацима. Почну да се моле усрдно за њих, али под маском молитве за рођаке, њихова срца поново приањају за њих. Послушност нам, међутим, говори да се у потпуности предамо Христу. Ко год се не одрекне своје имовине, вели Господ,  не може бити мој ученик.  Ово су речи Христове, Који је милостив, Који је био учитељ милосрђа! Али да ли се сећате шта је онај човек рекао, након што га је Спаситељ позвао да крене за Њим? „Дозволи ми да одем и укопам оца“. Он, након свега, није лагао, он би заиста свога оца сахранио. Али Христос је рекао: „Не, пусти нека мртви сахрањују своје мртве. Ти крени за мном“. Шта мислите зашто је то рекао? Зато што је човеков ум позван на просветљење, а у поређењу са тим просветљењем, са том светошћу, све је безначајно, ништавно. Или, на пример, многи људи пишу писма својим рођацима који су монаси. Браћа ме питају: „Старче, треба ли да одговорим на ово писмо?“ „Не“, кажем „нисте дужни да одговарате на писма. Молите се за њих, и то ће бити ваш највећи дар“.

-Како можемо, сложен и одговоран монашки посао управљања имовином манастира, да комбинујемо са заповешћу да се не бринемо за сутра?

-Ко год се брине за управљање манастиром, он то чини из послушања и он има „безбрижну бригу“. Свети Силуан Атонски је био надзорник, чак не монаха, већ лаика-радника. У исто време он је био велики човек тишине, прави исихаста. Обратите пажњу на то! Сећате ли се како је и сам признао у својим сећањима: „Игуман ми је рекао да будем настојатељ радницима, а ја сам се изнутра опирао. Оче мој што ме оптерећујеш“… Он се испрва послушању опирао само изнутра, и није показао брзу послушност, иако је отишао и извршио овај задатак. Али ниво његовог духовног напретка није му дозвољавао чак ни право на унутрашње опирање. Он сам је признао да је због овог отпора који је пружио игуману, цео свој живот као епитимију имао главобоље. Дакле, будите веома опрезни. Погледајте како Христос, тајно на задивљујући начин, изједначава вољу законите власти, то јест, вољу настојатеља, са Својом вољом. Шта Он каже? „Ко год слуша вас, мене слуша, а ко год одбацује вас, Мене одбацује“. Дакле, још један велики светитељ нашег доба, старац Порфирије Кавсокаливит, истакао значај радосне послушности.

-Како је могуће комбиновати покајање са духовном радошћу, прекоре савести и унутрашњи мир? Обоје је потребно, али су очигледно противречни један другом.

-У мери у којој се човек покаје и има унутрашњи плач који усмерава Христос, он ће истовремено осетити да овај плач производи радост. Немојте о духовним стварима размишљати уз помоћ осећања или сентименталности. Човек може плакати зато што има психолошки проблем, други плаче из сентименталности, а трећи плаче због духовних разлога. Нажалост, ми нисмо на достојан начин одговорили на Божији позив - говорим о себи - и не можемо достићи Божију благодат и одговорити дугостраданију Његовом нас ради. Али ми смо познавали свете монахе, наше савременике, који су саосећали са људима и молили се за сваког са великим болом срца. Они су били носиоци мира, радости, и човек се у њиховом друштву осећао пријатно. Управо то јесте чудо сваке духовне личности.

-Да ли сматрате да је савременом монаштву могуће остварити монашке врлине древних отаца?

-И монаштво и човек одувек су били исти, у свим временима. Наравно да људи двадесет првог века, нажалост, немају исто самосавладавање, нити снагу као што су древни свети оци имали. Али, ако човек жуди за тим монашким врлинама, он се може вежбати у том подвигу по својој снази, и добити исту благодат као и древни оци.

-Како можемо избећи депресију приликом покајања? Где је граница између покајања и депресије?

-Да бисмо себи помогли у разликовању између ова два, имамо духовне руководитеље. Једног дана је нека монахиња дошла старцу Порфирију, који је имао дар прозорљивости. Пуно је прочитала књига о сећању на смрт и почела да се осећа депресивном због сећања на смрт, зато што је сећање на смрт било далеко ван њених моћи. Чим је старац угледао ову монахињу одмах је увидео у чему је проблем. Пре него што је она било шта рекла, он јој је рекао: „Немаш благослов да се вежбаш у сећању на смрт. Размишљај искључиво о Христовој љубави“. Стога,   подвиг   покајања треба да буде усмерен од духовног руководитеља који гледа на духовно стање сваке личности. Када је мој старац, Јосиф Ватопедски, био млад, он је много труда улагао у самоукоревање, и почео је да се осећа депресивним због тога. Тада је наш „ђед“, Јосиф Исихаста, њему рекао: „Сине, ради на томе - али само мало, немој се превише напрезати“. Наравно, након што је духовно сазрео није имао никаквих потешкоћа да се у овоме вежба.

То је зато што духовно стање монаха мора да буде под надзором, како су прописали свети оци, од духовног оца, игумана, који увек мора бити у манастиру. Наравно, он може бити одсутан неколико дана, али уопште узев мора стално бити са браћом. Наш веран народ, на пример, виђа се са својим духовним оцем једном или два пута месечно, они напреднији једном месечно; стална веза са духовним оцем није намењена њима. Али свети оци су ово установили за монахе, зато што монаси ходају по затегнутом конопцу, и потребна им је стална помоћ.

-Како можемо разликовати спасоносно сећање на смрт од обичног страха од смрти, који чак и непобожни људи осећају?

-Један човек ми је рекао како се некада веома плашио смрти. Након што је почео да долази на Свету Гору, тај страх је нестао у потпуности. Бог му је дао такав дар. Психолошки страх није добар страх; он одбацује [смрт], али сећање на смрт у Христу јесте победа над смрћу.

Када је једна група ходочасника дошла у наш манастир, након повечерја сам мало поразговарао са њима. Не знам зашто, али почео сам да разговарам са њима о сећању на смрт. Међу њима је био један психолог. Рекао ми је касније: „Оче, дошли смо код вас на Свету Гору, а ви нам причате о таквим тужним стварима“. Испрва нисам разумео о чему се ради. Он је тада рекао: „Зар нисте могли наћи нешто друго о чему ћемо разговарати? Зашто да причамо о смрти?“ Све време је куцкао у дрвени део фотеље, како се иначе чини, из сујеверја, против урока. Међутим, сећање на смрт у Христу не изазива депресију код људи већ их испуњава радошћу. Уосталом, у Христу побеђујемо смрт, и прелазимо из смрти у живот! Ми монаси смо весници вечног живота. Зашто? Зато што већ имамо наговештај Божијег царства у нашим срцима. Сећате ли се шта је Ава Исаија је рекао? „Сећајте се Царства Небеског, и оно ће вас мало по мало увући у себе“. Зато су монаси увек радосни. Они већ сада својим духовним чулима осећају предукус Царства Божијег. А Сам Господ каже да је Царство Небеско унутра, у нама.

-Како можемо испунити апостолску заповест: „Будите радосни у свим временима“ и да стекнемо истинску духовну радост?

-Када монах постепено стиче сталност заједнице са Богом, радост ће бити плод овог заједништва. Истинска радост није психолошко, већ духовно стање. Свети Нектарије, велики светац нашег доба, веома лепо је то описао у једном писму: „Онај ко тражи извор радости ван себе, залутао је и налази се у стању прелести. На пример, неки човек кога волимо, долази из иностранства у наш манастир. Наравно, ми се радујемо што је са нама. Али, колико год да му се радујемо, ми једнако тугујемо када он оде. Можемо разрадити ову мисао детаљније. Волимо неког човека, али Бог га од нас одузме и он напушта овај живот, а љубав коју смо имали за њега претвара се у подједнаки бол након његове смрти. Дакле, човек не би требало да неограничено прихвата радости које су ван њега. Извор радости је у његовом срцу; то је непрекидно присуство благодати. Стога је човек Божији увек миран и смирен, и у веселим и у тужним догађајима.

-Како можемо ујединити заповест љубави према ближњем, са обавезом ћутања и усредсређености?

-Овде је такође потребна расуђивање, зато што често упадамо у крајности. На пример, један од наше браће у манастиру није имао баш леп глас. Рекао сам му: „Знаш, сине, немој да певаш у главној цркви, али певај у мањим црквама, са три или четири оца“. Дакле, дошао је један дан да пева; било је њих четворо, а онда се појавио и кувар, и било их је пет на броју. Брат је зауставио певање и рекао кувару: „Или ти или ја“. Кувар је био збуњен. „Зашто?“ питао је. Брат је одговорио: “Старац ми је благословио да певам само кад је присутно до четири брата у хору“. Шта хоћу да кажем? Морамо имати исправно разумевање заповести нашег духовног оца. Морамо да знамо када да говоримо, а када да ћутимо. Уосталом, ћутање може доћи из самољубља, или неурастеније (живчане растројености, прим. прев.), али постоји и духовна тишина. Једном сам тражио од својих монаха да не разговарају током служби. Дакле, у току службе, један брат је дошао другом брату да га пита нешто у вези кухиње, и уместо да му други брат одговори, он му је гестом показао да је разговор забрањен (ставивиши прст преко усана). Ово није послушност. Он је био дужан да одговори, зато што је упитању било нешто од важности. Али када монах воли тишину, Бог му даје прилику и време за ћутање.

Архимандрит Јефрем Ватопедски
Превод OrthoChristian.com

Превод: Храм Светог Јована