О БРБЉИВЦУ ИЛИ МНОГОСЛОВЉЕ - АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

Многословље је страст слична пијанству. Она поробљава човека, тако да он као да постаје додатак сопственом језику. Док је човек који се претворио у мрава-радника одузео себи време које му је дато да се припреми за вечност, протраћио га на спољашње и духовно банкротирао, брбљивац није крадљивац само свог, већ и туђег времена.

Брбљивац у дубини душе сматра да он већ све зна и да му преостаје само једно: да учи друге. У ствари, многи људи причају само зато што се нису научили да ћуте. Свети оци су

тврдили да човек који је од овог великог дара – речи – начинио разоноду за себе, личи на блудника. Зато је брбљив човек одвратан људима, туђ Богу.  

Многословље јe бесмислено трошење душевних снага. Молитва брбљивог човека постаје немоћна, расејана, сува, слична закржљалом растињу. Онај ко много говори губи способност да дубоко размишља, не може да се заустави, да сконцентрише своју мисао на жваћући је, личи на звонце које звони зато што је изнутра празно. Или – на питање које захтева пажњу. Он почиње да личи на прождрљивца који гута храну нерасипају, ћутање сабира.“ 

Крај многословља је опустошеност душе и губитак бубањ пресвучен магарећом кожом, који својим звуком све заглушује. Заиста: „Речи захтева усредсређеност мисли. Рибар извлачи рибу из воде кад она прогута удицу благодати. Свевидећи Бог као да „не види“ човека-празнословца, зато што ни овај није у стању да у свом срцу види Бога, неспособан је за богоопштење, које својим устима, а овде ђаво држи брбљивца, као свој плен, за језик.

Из књиге "Умеће умирања".