Истакнути пост

петак, 02. јануар 2015.

ОТАЦ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ - Кратка биографија

 Митрополит ВЕНИЈАМИН                (Федченков)

Записаћу оно што сам запамтио од прочитаног у књигама и оно што сам лично видео.
Његов отац, Илија Сергијев био је обичан црквењак у селу Сура, Пинешког среза Архангелске губерније. Мајка му се звала Теодора. Колико могу да закључим из разних извора, отац му је био мирне, кротке нарави, а мајка несумњиво веома енергична жена, с погледом орлице. Отац је поседовао префињен калиграфски рукопис који је син такође наследио, а од мајке будуће светило је наследило у рукопису снажне потезе.
У породици су биле још и девојчице. Свети отац Јован се родио као слабашан дечачић, зато су га одмах крстили на дан рођења, 19. октобра 1829. године, на дан бугарског подвижника Јована Рилског, по коме је дете и добило име.
Како је дете расло, почели су да га уче писмености, а онда га уписали у школу. Међутим, примарна мудрост срицања слова у слоговима је веома тешко ишла дечаку. И ето - причао је касније сам отац Јован - пао је на колена и почео ватрено да се моли да му Господ отвори разум за учење. Одједном, као да му се у глави уклонила некаква копрена, и он је почео све да разумева. Богословију је већ завршио као најбољи ученик.
У то доба, за разлику од мог времена (1900-те године), студенти су учили савесно, а Сергијев се одликовао нарочитом трудољубивошћу. У моје руке је доспео уџбеник философије из којег је учио ову науку усрдни студент. Књига је сачувана, веома чиста, тек понегде су лепим рукописом стављене напомене уз текст: очигледно је он све усвајао озбиљно, дубоко.
Осим обавезних предмета Иван Иљич је читао и Свете Оце. Нарочито је волео дела светог Јована Златоуста. Понекад је, седећи за књигом његових поука, одједном почињао да удара дланом о длан светом Златоусту: толико га је усхићавала лепота и дубина говорништва великог васељенског учитеља.
У то време се његов отац већ упокојио, и млади студент је, да би помогао мајци и сестрама, радио као писар у канцеларији Богословске академије и малу зараду слао у завичај. Ту му је добро дошао његов наслеђени лепи рукопис. Канцеларија је била затворена издвојена просторија, па је озбиљни студент имао још већу могућност да се на миру бави својим образовањем, а нарочито Светим Оцима. Читајући сада (1948. године) Златоуста и оца Јована, јасно примећујем колико су блиски, нарочито у питањима која се тичу богатства, сиромаштва, љубави, причешћа, покајања.
Са друговима, изгледа, није имао некаквих нарочито блиских односа и дружења, а да не говорим о веселим другарским састанцима. Попут древног светог Василија Великог, и отац Јован је изазивао поштовање и чак извесну бојазан од стране студената: није му било уопште до весеља и празнословља. Учење, канцеларија и самообразовање одузимали су му све време и пажњу.
Зато је у таквој тишини и раду у њему зрио дух предачке вере, укрепљене Речју Божјом, који је уз то био просвећен православном науком и Светим Оцима, и још и васпитан од Свете Православне Цркве.
Пред крај академије прво је желео да узме на себе подвиг мисионарења у монашком чину. Али, погледавши мало боље живот престонице око себе, видео је да пастирско-духовног посла има преко главе и ту. Стога је променио своју прву одлуку и зауставио се на пастирском позиву. Познато је да свештеник прво мора да се ожени девојком: безбрачних свештеника у оно доба скоро да није било. И иначе је то и исправније и мудрије - да се свештеници жене.
Саборни храм у Кронштату
У то време у граду Кронштату се упокојио протојереј Андрејевског храма отац Константин, који је имао одраслу ћерку Јелисавету. По старим обичајима, у случају да после смрти остану сирочад, парохију би преузимао кандидат који би узео за жену осиротелу ћерку. Добар обичај. Тако су Јован и Јелисавета ушли у брак. Али на самом почетку заједничког живота млади муж је замолио жену да живе девствено, као брат и сестра. Слични примери - иако их је мало - постоје у историји Цркве. Знао је за њих и Сергијев, али нису они решили тако тешко питање, већ чиста целомудрена душа и чврста воља будућег пастира. Желео је да се потпуно преда служењу Богу и ближњима. Ако је већ одбачено монаштво, онда треба сачувати девство у браку. Свако може да схвати колико је тежак задатак узео на себе млади студент. Али он је то учинио са смелошћу.
Није тако лако прихватила безбрачност у браку млада жена. Предање сведочи да се она чак жалила на мужа епархијском архијереју. Али млади свештеник је наговарао да се добровољно сложи с њим:
- Лизо! Срећних породица има доста и без нас. А ми ћемо се у потпуности предати Богу и ближњима.
И она се на крају сложила. Ја сам је лично срео једном у кући, још за живота оца Јована. Приликом моје посете оцу Јовану изашла је да нас дочека седа старица, сва у старачким борама. Видео сам је први пут.
- Да ли је отац Јован код куће? - упитао сам је.
- Да, брат Јован је код куће - кротко је одговорила она и тихо отишла да ме најави.
Ту сам схватио да је то славна "жена" - попадија чувеног у целом свету „оца Кронштатског“. Како је била једноставна и тиха. И увек је била у сенци, уз тако славног „мужа“!
После рукоположења за јереја отац Јован се предао свом послу са својственом му енергијом: богослужења, часови у школама, посете парохијанима, писање беседа, кућне молитве, доброчинства према сиромашнима - све ово му је узимало и време и снагу. Ускоро је почео да записује нарочите своје мисли у дневник под насловом „Мој живот у Христу“.

Унутрашњост саборног храма у Кронштату


Богослужења су бивала све чешћа; на крају је почео да служи Литургију свакодневно то је била потреба његове душе.
Све ово је постепено стварало приче о њему као о потпуно изузетном пастиру. Почели су чешће да га позивају на требе по кућама, нарочито тамо где је постојала некаква жалост, болесници и сл. И по његовим молитвама су почела да се дешавају чуда. Међутим, у овом последњем виду служења постоји један нарочит тренутак. Позвали су га да служи молебан за здравље болесника. По својем обичају, служио је с поуздањем, с вером. Али једна присутна жена која га је веома поштовала рекла је да се он не моли како треба и како може да се моли. Он треба да се моли с великом смелошћу (дерзновенијем), с несумњивим уздањем у испуњење молбе, а не обично, како се сви моле.
Ове речи су на њега према сопственом очевом признању - оставиле изузетно дејство: чуо је у тим речима вољу Божју и од тада је почео да се моли са већом смелошћу, као да лично стоји пред Богом и „захтева“ од Њега милосрђе, милост и помоћ за несрећну, напаћену, јадну земаљску децу Небеског Оца.
За живота је учинио много чудеса. Број њихов нико не зна. Али цео православни и чак инославни свет зна за Кронштатског чудотворца. И сам је у својем дневнику не једном отворено сведочио да Господ преко њега чини чуда. Стога постаје јасно: зашто су га звали на сва места где је постојала некаква потреба, несрећа, патња. А пре свега су почели да га позивају у вишемилионски Петербург. Али су и из целе Русије долазиле код њега многобројне групе верника, преко телеграфа је свакодневно стизало на стотине молби за молитву или савет. Његова слава је све више расла. Почели су да га позивају и у друге градове: у Москву, Харков, Казан, Кијев, Вилнус, Уфу итд.
Познавала га је и царска породица. Када се разболео цар Александар III, великог молитвеника су позвали на Крим, у Ливадијски дворац. Цар га је примио с поштовањем и љубављу. Отац Јован је одслужио Литургију, причестио болесника. Иако су цареви дани били избројани, молитвама оца Јована добио је извесно олакшање.
Најзад, његова слава је толико порасла да су се у различитим местима Русије појавиле групице његових нарочитих поштовалаца, који су дошли чак до секташког заноса да је отац Јован оваплоћење Самог Бога. Такве секте су по имену оца Јована назвали „јованитима“. Потребне су биле одређене црквене мере против њих. И сам отац Јован је јавно и у писменој форми осуђивао ове безумнике, али ни то није увек помагало...
Ближили су се дани револуције. Отац Јован је у својим говорима иступао против потпиривача револуције. Нарочито је разобличавао Лава Толстоја за његове безбожне и антихришћанске мисли и пропаганду.
Његова црквена слава је толико порасла да је цар Николај II поставио оца Јована за члана Светог Синода: то је веома ретка награда. Али отац Јован је био толико заузет и сматрао се недостојним да заседа заједно с архијерејима, тако да се није користио овим својим положајем и ни једном није учествовао на заседањима Светог Синода.
Време је чинило своје. Отац Јован се ближио већ крају осме деценије живота. Неко време пре смрти га је задесила болест. А 20. децембра 1908. године је предао Богу своју свету душу. Као да је удар грома погодио целу Русију. Али о томе ће још бити речи. Сада само да додам да је неколико месеци касније тихо починула и његова духовна сестра“, слушкиња Божја Јелисавета. Ја их обично помињем заједно у молитви.



Нема коментара:

Постави коментар

Поштовани,
Коментар ће бити објављен, након контроле извршене од администраторског тима. Захваљујемо на разумевању.

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

ShareThis