ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ НАШЕМ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕМ ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ

ХВАЛА БОГУ ШТО СМО ИМАЛИ ТАКВОГ ДУХОВНОГ ОЦА

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8)

Срце чисто подај ми Боже и дух прави обнови у мени (Псалам 50)

О НАШЕМ ВРЕМЕНУ

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству.

Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке.

Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога - "што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9), или муку вечну "где црв њихов не умире и огањ се не гаси" (Мк. 9, 44).

ЉУБАВ НАС УЈЕДИЊУЈЕ СА БОГОМ

Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13).

Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина.

Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!

Kад будемо своје срце очистили.....

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Бог се појављује пред очима оних, који су очистили срце. Међутим, како каже велики Јован, Бога нико није видео никад (Јн. 1; 18). ...То потврђује и Павле својим узвишеним разумевањем, када каже: Кога нико од људи није видео нити може видети (1. Тим. 6; 16). Како је дакле могуће да говоре истину они што, сагласно са Павлом, кажу да је виђење Бога немогуће и да им при том не противуречи реч Божија, која каже да ће чисти срцем видети Бога?

Чини ми се да предложено морамо размотрити по одређеном поретку, и да ће бити добро ако на почетку изложимо кратко расуђивање о овоме. Природа Божија, сама по себи, по својој суштини, налази се изнад сваког мишљења. Људима није откривена никаква могућност да појме непојмљиво, нити је измишљен било какав начин да схвате несхватљиво. Због тога велики апостол и каже да су путеви Господњи неиспитани (Рим. 11; 3), означавајући тиме да на онај пут, који води ка познању Божије суштине, не могу да се уздигну ни људске помисли.

Онај, међутим, Који је изнад сваке природе, Који је невидљив и неописив, бива, у другом погледу, и видљив и појмљив. Начина за то поимање има много. На основу премудрости, коју видимо у васељени, можемо, у загонеткама, да видимо Онога, Који је све премудрошћу створио. Ако расуђујемо о узроку нашег живота и о томе, да Бог стварању човека није приступио услед нужности него услед Свог благовољења, онда ћемо и на тај начин моћи да видимо Бога, односно да појмимо Његову доброту а не суштину. Тако и све остало, што нас води ка поимању бољег и узвишенијег, слично овоме, називамо поимањем Бога, јер нам свака узвишена мисао предочава Бога. И моћ, и чистота, и непроменљивост, и несједињење са супротним, и све томе слично урезује у душу представу о неком узвишеном и божанственом појму. Из онога што је речено открива се да је Господ истинит у Свом обећању да ће чисти срцем видети Бога. С друге стране, не лаже ни Павле, када својим речима тврди да нико није и не може да види Бога, јер Онај, Који је невидљив по природи, бива видљив по дејствима.

Свети Григорије из Нисе, О блаженствима (одломак)

Много домова има Бог Дух Свети у овој пространој васиони, али чисто срце човечје дом је Његове највеће радости. Никад човечје срце не може бити празно; оно је вазда испуњено: или адом, или светом, или Богом. Садржина срца зависи од чистоте срца. Свети Владика Николај, Омилије

Милостиња, која се чини од срца, чисти човеково срце. Свети Владика Николај, из Охридског пролога

Преподобни Јустин Ћелијски

Видети Бога срцем? То значи: имати Бога у срцу, носити Га у срцу, живети Њиме, осећати Њиме, мислити Њиме; једном речју: бити богоносац. Преподобни Јустин Ћелијски

Свети Симеон Нови Богослов пише да се чистим срцем назива и да чисто срце јесте оно које у себи нема никаквих злих помисли нити овоземаљских мудровања. То срце је сједињено са Богом на такав начин да га, нити жалосте животне жалости, нити веселе весеља, већ сагледава рај и тамо гледа, по обећању Божијем светитељима, оне који ревнују за добро. Овим ревнитељима су својствена иста та вечна добра, колико је то могуће људској природи. Чисто срце је дело врлина и благодати Духа Светога.

У чистоти срца живели су првосаздани у рају јер је Бог створио човека незлобивим, праведним, врлинским, утврђеним у светлости сваке врлине. Управо зато су првосаздани могли да гледају лице Божије. Са грехом се, међутим, изгубила ова чистота коју сваки човек изнова задобија светом тајном крштења.

Ко је, међутим, од крштених сачувао неокаљаном чистоту коју је на светом крштењу примио? Сви смо, мало или много, запрљали срца наша страстима и злим делима. Први корак који треба да учинимо да бисмо изнова задобили чистоту срца, јесте исповест. Искрена исповест нечистих мисли, уз сузе покајања, очишћује душу нашу. Надаље се срце наше учвршћује у добру вршењем заповести Божијих.

Авва Исак каже: „Ако љубиш чистоту срца, прво се старај да не упознаш зла људска. Затим гледај да се обогатиш делима телесним, тј. пости, бди, моли се, уздржавај се од искушења и просветљуј ум свој читањем Светог Писма. Потом се старај о духовној науци, искорени из свога срца сваку слику греховну која у теби постоји.“

Христос, називајући блаженима оне који су чиста срца и говорећи да ће се они удостојити да Бога виде, жели да нас научи да није довољно да избегавамо грехе који се остварују делима. Срце је корен греха. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. Срце наше треба стога да буде чисто како не би изникао коров зла. Ако срце наше није чисто, свака грешна помисао претвориће се у дело.

Из књигр Јеромонах Григорије Светогорац – Исус Христос (Беседе изговорене на радију), поглавље 6. Блажени чисти срцем (одломак)

Постепено се чисте дубине наше подсвести, тајне одаје људског срца; понекад се благодат дотиче душе, као да показује шта је даље очекује и поново се скрива. Човек час осећа помоћ Божију, час богоостављеност, час кратке бљеске радости, час мучне периоде немоћи и туге. Ући у своје срце, архимандрит Рафаил Карелин, преузето из књиге Уметност живљења или умеће умирања

Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног/грешну)

Непрестана молитва срца има корен у Светом Писму. Сам Господ Исус Христос учи да у свако време треба стражити и молити се, да се треба непрестано молити и да при том не треба говорити многе речи. Напротив, треба се молити у срцу Оцу небеском, у тајности, у Његово, Христово име. И апостол Павле захтева да се молимо духом, и то без престанка, и да је боље изговорити пет речи умом, неголи хиљаде језиком.

Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. 

Ова молитва садржи све елементе праве молитве: слављење Бога, покајничко самопознање и молбу за спасење. Она је особито погодна за непрестано усмеравање ума Христу, за доживљавање Његовог присуства и за загревање срца у љубави према Њему. У својој једноставности и краткоћи она је сваком приступачна и може се обављати у свако време, на сваком месту и при сваком послу.

На сваком овом степену молитве узраста и наша заједница и општење са Господом Христом. Живљење у присуству Божијем буди духовне покрете и настројења: појачано страхопоштовање, покајничко самопознање, осећање да је човек - узет сам за себе - изгубљен, познање свеопроштајне доброте Божије, те нашу љубав према Њему. Човек сада ревнује све више у испуњавању воље Божије. Томе почиње да се противи његово самољубље, али га он у невидљивој борби сузбија и искорењује. На овом подвижничком путу чисти се његов унутрашњи човек, даје му се знање срца, упоредо са истанчаном савешћу, добротом и способношћу да обликује самога себе. Суштина, пак, и циљ срдачне молитве јесте задобијање благодати Духа Светога, као стварног доживљаја. Јер, хришћански живот, у ствари, и јесте облагодаћени живот.

Одломак из књиге Обитавање Безграничног у срцу